THE BATMAN (2022)

**(*)

3-

 

Ovca mi se jagnji (tačnije, više njih istovremeno!), pa ću samo u najkraćim crtama izneti skicu svojih misli i impresija povodom najnovije reimaginacije Betmena, koju bih u najkraćem sažeo kao „Not great, not terrible“.

 

Za moj groš, a tu sam u drastičnoj manjini prema hroničnim gutačima superheroja i njiovih „univerzuma“, tema superheroja na filmu ima smisla jedino u manje-više kemp obradi (Tim Barton itsl), budući da je toliko inherentno čizi da su unapred promašeni pokušaji da se na tu osnovu nakalemi nekakav „realizam“, nekakva dubinska „psihologija“, „prljavština“, „mrak“ i druge srodne stvari koje idu uz ozbiljne priče ali ne i uz suštinski detinjaste koncepte kao što su to tzv. superheroji. (I ne, nemojte me smarati sa THE WATCHMEN kao „dokazom“ protiv moje teze. Što se nakrivo rodi, nakrivo ostaje: superheroji su imbecilna, detinjasta ideja, i ma koliko je vi reimaginirali, dekonstruisali, farbali u crno, lepili joj „prljavštinu“, ispod nje i dalje ostaje Miki Maus, odnosno Super Miš…)

Jedini smisao u kojem je ovaj film „mračan“ jeste taj što su pogasili sva svetla, snimili ga u skoro potpunoj tami, izoštrili fokus kamere samo na sredinu, namerno držeći zamućene ivice kadra (koje su ionako neosvetljene) tako da je ovaj film mračan na jedan ružan način. NE na lep način BLADE RUNNERA, DARK CITYja ili CROWa, recimo, nego na ovaj muljavi, jadni, novi 21-vekovni način na koji se danas snima SVE, od direct-to-Netflixa do multiplex-foddera s budžetima od sto-dvesta miliona. Više to nije stvar neveštine ili kurobolje da se scena osvetli kako treba, makar bila i noćna: ne, sad se to gašenje skoro svih sijalica radi NAMERNO. Jer smo mnogo „kul“. Jer smo tako u mogućnosti. Jer će mentalna klinčurija da bukvalno ugašenu sijalicu na našem setu doživi kao „wow, dude, al je mračan ovaj film, baš ko stvarnost u kojoj preživam!“

 

- Takođe, podjednako meni iritirajuće, „mračan“ je na krajnje patetičan i nenamerno smešan EMO način. Elem, nemam problem sa Patinsonom kao takvim: on je odavno dokazao da je ozbiljan glumac i samo idioti još uvek mogu da ga po inerciji otpisuju kao „onog momka iz TVAJLAJTA“. Najavu njegovog kastinga u ovoj ulozi dočekao sam s aplauzom. Zato, kad sad kažem da je on slab u ovom filmu, to NIJE iz neke predrasude prema njegovoj mračnoj TVAJLAJT prošlosti, nego iz onoga što se konkretno vidi i čuje u OVOM filmu.

            A vidi se lik u jednoj noti (one-note), monotono melanholično natmuren, sa tugaljivim pogledom i stisnutom vilicom i sa razmazanim krejonom oko očiju. Ne, nije ovo bledi vampir iz one tugaljive serijice za tinejdžerke – ovo je, pre, po liku i pojavi, osrednja varijacija na VRANU, samo s manje duha i duše.

            A čuje se lik koji, bukvalno, od prve sekunde kad se pojavi pa do odjavne špice, govori samo u onom meni neodoljivo, grohotno presmešnom trejlerskom grlenom šapatu. On nema drugu intonaciju, drugu boju glasa, drugi zvuk, nego samo ono kvaziozbiljno, ravno recitovanje iz polupromuklog grla naratora za trejler. Izvinjavam se nekritičkim gutačima ovih detinarija, ali meni je to SMEŠNO. Imao sam sve vreme problem da „ozbiljno“ shvatim lika koji tako izgleda i tako govori.

 

- Zaplet nije naročito zanimljiv, a svakako nije vredan da se rastegne na puna TRI SATA. Za priču bez prave priče, koja se svodi na postavljanje terena, na ređanje figura po tabli za građenje „univerzuma“ koji će da se cedi u nastavcima, ovo je svakako preterano dugačko, a nedovoljno involving.

Subjektivno, meni je smetao taj poludupasti, meni nefunkcionišući pokušaj sa „više realizma“, a odsustvo ako ne fantastike, a ono barem „larger than life“ likova i zbivanja. Ali ok, to je legitiman postupak, da Betmen postane samo blentavo kostimirani DETEKTIV a ne borac u spektakularnim set-pisovima sa nenormalno preteranim zločincima. Legitiman, ali meni manje zanimljiv. Ako će da izigrava detektiva, a voli da se smešno oblači, mogo je da na sebe metne ono karirano odelo i kapu Matije Bećkovića – čemu uopšte ta goth zajebancija sa šišmiš-plaštom?

 

- Za film od TRI JEBENA SATA očekivao bih malo više spektakla od ukupno JEDNE akcione scene vredne bioskopa – tačnije, jurnjave kolima koja nije naročito uzbudljiva niti zbog povoda (tj. koga tu jure i zbog čega, koliko je bitno da ga baš tad i tu sustignu) niti zbog svoje inscenacije, koja je krajnje rudimentarna za film ovog budžeta i nivoa. U trenutku dosađivanja tokom njenog trajanja čak sam pomislio: „Eh, ko bi reko da će jednog dana MATRIX RILOUDID da mi nedostaje?!“

            Što se tiče kulminacije, sa tom poplavom u Gotamu i strujnim kablovima što vise – to je sve toliko random, nebitno, ni sa čim povezano, te napadno fizički nemoguće i apsurdno da mi je glupo da se time bavim. A nemam ni vremena.

            Mnoge rupe u zapletu, logici, fizici, mozgu i svačemu (uključujući taj kraj bez kraja) imate vrlo lepo i jasno prikazano u OVOM VIDEU – ali pazite se, ima spojlera.

 

- Zašto onda mlaka trojka ovom filmu, kad sam do sad nabrajao pretežno nedostatke? Pa, to je zato što mi ova čaša crnog goth soka deluje poluprazno, a ne polupuno. Očekivao sam više, otud preovlađujući osećaj zakinutosti, iako, realno, to je sve jedan sasvim OK film koji sam sa umerenim zanimanjem ispratio uprkos njegovoj misguided „mračnoj“ vizuelnosti i gomili lenjih scenarističkih rešenja. To što se povremeno oslanjao na horor ikonografiju, pa i serial killer tematiku (Riddler je jedan creepy fuck u ovom filmu!) svakako je plus.

            Ipak, za moj groš, umesto što su prećerali sa pogrešno shvaćenim i neubedljivim „realizmom“ (uključujući, pored svega što već pomenuh i ne pomenuh, srozavanje Catwoman na tamo neku obojenu proletersku kelnericu), trebalo je da prigrle kemp ludilo kao što je to Barton uradio u, po meni, najboljem Betmenu ikada – tj. BATMAN RETURNS. Dajte mi de Vita kao Pingvina, a ne uzalud dozvanog Kolina Farela saranjenog i neprepoznatljivog ispod dvajes kila protetike; dajte mi Mišel Fajfer any time of the day and twice on Sunday umesto ove neke tek-okej-al-ništa-specijalno glumičice;

 i dajte mi Sjuksi end d Benšiz kao daleko prikladniju ovom materijalu od prenadrkano-kvaziozbiljne depre jedne NIRVANE. Ovaj film, u kojem Patinson kanališe (nenamerno parodiranog) Vranu/Brendona Lija (evo-sad-će-da-me-upucaju-naživo), ali bez njegovog duha i humora, i evo-sad-ću-da-se-roknem Kobejna naprosto, meni, NIJE BIO ZABAVAN.

            OK je, gledljiv je, ali nikad više u životu neću poželeti da mu se vratim, da ga repriziram. To malo što je imalo da se vidi u toj tmuši – video sam iz prve.

ŠTA SAM GLEDO NA FESTU 2022

              Održana je još jedna neglamurozna, nespektakularna, selektorski siromašna revija filmova pod naslovom FEST i niko se nije mnogo pretrzao što je jubilarna (50. po redu!): imao sam utisak da se sve to odrađuje jer tako mora i treba, da se ne pravi pauza i prekid, ali da nešto vrca od entuzijazma bilo koje vrste – organizatorske ili gledalačke – to nisam osetio. No, nemamo ništa bolje i veće od ove sorte, pa kad nema kiše, dobar je i grad. Evo najmanje nezanimljivih filmova koje sam za sebe odabrao i pogledao ovih dana. 

 

IZA TAMNIH NAOČARA /

Occhiali neri

Italija

Dario Argento

**

2+

O ovom filmu sam već pisao u zasebnom rivjuu, pa ga pročitajte OVDE.

 

 

HEROJI

Srbija

R: Goran Nikolić

**

2+

O ovom filmu sam već pisao u zasebnom rivjuu, pa ga pročitajte OVDE.

 

 

NEVEROVATNO, ALI ISTINITO /

Incroyable mais vrai

Francuska

R: Quentin Dupieux

**

2+

Od ove premise je mogao da ispadne zanimljiv horor film – mladoliki par kupi kuću u kojoj se nalazi jedna bizarna prostornovremenska crvotočina – ali sve što je ispalo je prilično lejm one-joke movie (opet!) koji nije izvukao ništa memorabilno od toga. Zapravo, jedino što ćete upamtiti iz ovog mlakog filmića nije čak ni vezano za njegov centralni zalet i premisu, nego za nešto nakalemljeno, vezano za sporednog lika i njegov elektronski penis, made in Japan. Kao i obično kod Dupjea, to je umereno gledljivo i podnošljivo, mestimično blago zabavnjikavo, ali u tom njegovom stalnom ekvilibriranju između trolovanja, gegova i mock-ozbiljnosti ovde, prosto, nisam našao dovoljno zabave.

 

LUCIFER / Luzifer

Austrija

R: Peter Brunner

***

3+

Iako „zasnovan na istinitom događaju“, ovo je manje narativni film a više film ugođaja, atmosfere, stanja. Nekoga će to smetati, smoriti, biti dosadno, repetitivno. Meni je bilo hipnotički fascinantno i prijatno sve vreme – iako se radi o mračnom, apokaliptički intoniranom filmu u kojem su u labilnom suživotu visoke planine daleke od ljudi i nekoliko poremećenih psiha u njima, svaka sa svojim poimanjem boga i religije (od toga jedno je majka, bivša narkomanka i alkos, sad relig. fanatik, a drugo je njen odrasli mentalno retardirani sin s kojim ima skoro-incestuozni odnos). Ambijenti, likovi i odnosi opčinjavajući su kao neki polusan, grozničavi delirijum koji pred kraj samo još više tone u štaseovoiučijojglavidešava. 

Povrh svega, genijalna upotreba dronova! Završni meta-kadar koji se obraća gledaocu podseća me na varijaciju poslednjeg kadra u izuzetnom (i od ovoga ipak boljem, slojevitijem) kineskom A TOUCH OF SIN.

Vrhunski Austrian Weird, Ulrih Zajdl produkcija, nije ortodoxni horor ali jeste brutalno mračan i gusto atmosferičan numinozni skoro-horor.

 

 

GRAD PROKLETIH / Hinterland

Austrija/Luksemburg

R: Stefan Ruzowitzky

**

2

Uh! Ovo je obećavalo daleko više nego što je isporučilo. Serijski ubica u Austriji posle poraza u I svetskom ratu tretira se od strane policije sa previše (jalovog) truda i posvećenosti za jedan takav haos od zemlje koja je upravo izašla iz klanice. Šta je još nekoliko leševa pride, posle tolikih miliona? Tim pre što pripadaju nekim bednim vojnicima a ne guzonjama koji su i dotad jebavali kurave u dubokoj pozadini, u svojim vilama? Da li su stradali npr. u Srbiji ili ih je neko priklao u nekom bečkom ćumezu, koga je briga? I zašto? Sve je to prilično nesuvislo, uninvolving, i sa misguided stilizacijom koja izgleda užasno jeftino: kao da je neko hteo da sa budžetom prosečnog srpskog filma snimi nešto kao Žan-Pjer Žene koji sreće Caligari-expressionistic-gothic sa dvije žlice Finčera. 

Avaj, loša kamera, loši filteri, loši digitalni efekti, prečesto to smrdi po (loše) snimljenom pozorištu: glumci su slabi, dijalozi nategnuti, sve je nepodnošljivo izveštačeno, što pogubno deluje po željeni triler i misteriju, jer – niti me je za ikoga ovde bilo briga dal će živeti il mreti, niti me je bolelo uvo ko je ubica, i zašto. Tako je bilo i tokom trajanja filma, i nakon mlake završnice u kojoj se to razotkrije. Meh.

  

VORTEKS / Vortex

Francuska/Belgija

R: Gaspar Noé

*(*) 

2-

Dva i po sata srpskog filma. Ovo je trebalo da se zove SERBIAN CINEMA. Kakav crni vrtlog - jedini vrtlog koji vidimo je kad u jednom trenutku puste vodu u WC šolji. Dosadno, prazno, ružno, nezrelo, gomila truizama od strane nedoraslog tinejdžera kojem je upravo umrla baba i koji je, eto, eureka, otkrio da TIME DESTROYS EVERYTHING. Smor smorova. Ili što bi rekli u mom selu, „Na vr’ brdo za kašiku pilav!“ Ako hoćete da u real time-u gledate neke starce kako polako gube razum, sećanje i samokontrolu i umiru, u dugačkim neprekinutim ili vrlo retko malo prekinutim kadrovima, kako ubeskraj vuku pantofle po podu, kako punih pet minuta tucaju u čaši desetine lekova, a nikad ta „puška“ ne opali (tj. niko nikad taj koktel ne popije), da ih kao muva sa zida ubeskraj pratite kako vode beskrajne porodične razgovore (ajd da smestimo kevu u starački dom, ne ne može u dom, ajd idite oboje, jok, nema šanse, ovde su mi sve knjige, pa ponesi i knjige, ne ne mogu sve, neću, ali tata, bolje je za vas, ne nije… itd itd). Ako očekujete neke Noeove egzibicije i ludila, nešto kao ENTER THE VOID sa starcima, od toga se ubrišite. Ovo je njegov totalni minimalizam, vizuelno prazan i bedan, mizeran koliko i direktan CCTV prenos sa kamere u čekaonici neke srpske ambulante. Srbi bi se barem svađali, ogovarali, možda i potukli - a ovde nema čak ni te vrste zabave. Samo dugačka letargija i gašenje.

Dario se kao glumac solidno pokazao za jednog početnika (danas je svakako ubedljiviji kao starac s jednom nogom u grobu nego kao reditelj) ali baba (koja za sada glumi senilnost) je daleko bolja. 

 

TITANIJUM / Titane

***(*)

4- 

Tek na drugo gledanje ukačio sam ovaj film kako valja i drago mi je što nisam pisao rivju nakon prvog gledanja. Retko biva da bitnije promenim mišljenje o nekom filmu na reprizu, naročito kad je razmak samo nekoliko meseci. Eto, ovde se desilo. Odličan je film. Objasniću uskoro.

 

Eto, to je sve što me je iole zanimalo na ovom polu-FESTU. Hteo sam i domaći MRAK da overim, ali su ga kreteni dali samo u dve projekcije čiji mi je tajming bio nemoguć. Kritike koje vidim ukazuju da ne treba očekivati mnogo od njega – javlja mi se da ću mu dati 2+ u najboljem slučaju. 

HEROJI (2022)

Srbija, 2021, 71’

R: Goran Nikolić

 

**

2+

 

Jedan mladi čovek u odeždi srednjovekovnog viteza i jedan njemu pridruženi poludivlji dečak u iznenađujuće čistim krpama i s maramom preko jednog oka lutaju po nekim livadama i šumama i zajebavaju se, valjaju po travi, zajedno pišaju, jedu i spavaju.

Sad, to bi sve bilo neznatno podnošljivije da je zaplet zapravo „Kako sam s mojim blesavim ujakom koji se pali na viteški kozplej zalutao nakon viteškog turnira u Manasiji i kako smo potom danima lutali po šumama jer je debil izgubio mobilni, ali nema veze, lepo smo se zezali i jeli kokoške zalutale u šumi (sic)“.

Majušni problem nastaje što nam se ovo uvaljuje kao zaplet „Jedan srpski ratnik pretekao iz Kosovskog boja ide pešice neverovatno pustom i nenastanjenom Srbijom u kojoj nigde druma, nigde sela, nigde čoveka, i vraćajući se kući nabasa na klinca koji mu valjda vraća njegovu ljudskost, dušu, ili tako nešto simbolično.“

Iz nekog razloga oni uopšte ne govore: možda reditelj misli da će mu tako film biti pregnantniji značenjem (jer u prazninu je lakše nešto projektovati, kao na belo platno); možda je sumnjao u sposobnosti današnjih srpskih glumaca, a naročito dece glumaca da izvedu nešto složenije od recitovanja naučenog teksta; a možda je bio svestan svojih sopstvenih ograničenja, pa se namerno suzdržao od ikakvih dijaloga, sledeći staru maksimu: „Bolje je ćutati, makar vas i smatrali za budalu, nego progovoriti i razvejati svaku sumnju“…

Ako ništa drugo, ovaj klinac barem u jednoj sceni repuje, ili kako se to već zove među današnjim mladima, ono: BUM-KŠŠ, BUM-KŠŠ. Kad se već tako smelo nije držalo plota zvanog istorijska autentičnost i realizam, moglo se i moralo u stilizaciji ići i dalje od toga, pa i na nivou skora, npr. do nekog domaćeg etno-blek metala ili tako nečega, umesto prilično konvencionalnih ženskih etno popevki.

Da se ne zajebavamo: ovo s Kosovom nema nikakve veze. Niti sa Srbijom. Odbacite tih par rečenica u natpisu na samom početku i slobodno ih zamenite nekim drugim, recimo: „Godina je 1288: slavni finski junak Gudnitur Fjordimidontur vraća se kući iz bitke kod Boromira“, ili „Godine 1312. mladi vitez, Vaclav Pšibiševski, vraća se kući iz okršaja kod Zvlzlave“ – i imaćete još uvek isti ovaj nefilm.

Da se u njemu bilo šta zanimljivo dešava ova bi mu okolnost bila solidna marketinška osnova, jer bi se onda lako mogao prilagoditi svakom tržištu. Nema šta da se titluje (osim malo naracije) niti da se dabuje (ali ima da se dab-stepuje). Može ovo da bude i Bugarska, i Albanija, i Mađarska i Rusija (ok, pustimo sad Rusiju, ona je kanselovana) i šta god oćete. Nažalost, ne znam šta bi tačno moglo privući gledaoce, bilo koje, iz ma koje zemlje, ovom epskom projektu.

Da, epskom. Ovo je stvarno epski film: najduži kratki film koji sam ikada gledao. Filmić od max 15-ak minuta koji je rastegnut na čak 65, plus 5-6 min. odjavne špice. Da sam ovo gledo na Jor-Festu, možda bih čak glasao da mu se da Koskar. Za nešto. Ovako, sa svim tim palamuđenjem oko Kosovskog boja, ratnika, heroja, kuraca, palaca, teško mi je da budem nežan. Bolje da nema tog natpisa na početku, ili ako baš mora da ga ima, neka stoji: „Godine 1366. Dimče Trpelkovski se vraća iz boja kod Velikog Trnova“ ili tako neko sranje.

OK, neka to bude „univerzalna“ priča, apstrahovana od bilo čega lokalnog. OK, pustimo Kosovo i Srbovanje, pustimo istoriju, i geografiju, ajmo direkt u mit, u bajku, šta god: ali i u bajkama treba nešto da se DEŠAVA. A sve što ovde vidimo je prilično besciljno lutanje i infantilno blesavljenje. Lepo uslikano NIŠTA.

Inicijalna tenzija između čoveka i dečaka razreši se prebrzo i neubedljivo na samom početku, i oni brzo postanu neproblematičan par. Nikakve tenzije nema među njima. A tenzije nema ni između njih i PRAZNOG okruženja: ni divljih zveri, ni divljih ljudi okolo. Drama gde je onda?

ovaj kadar nesrećno asocira na neku vrstu tenzije

Gde je saspens vezan za njihovu egzistenciju u tom naprasno još gorem i opasnijem ambijentu, sad, posle Kosovskog boja: gde je doom & gloom i osećaj predstojeće apokalipse i propasti Srbije kakvu smo poznavali? Nema. Ovo je jedan vedar, razdragan, mladalački, čak klinački film kakav bi bio mnogo više OK da ga je na letnjem raspustu snimao neki tinejdžer kao svoju vizit kartu za prijem na FDU ili neku sličnu školu. Međutim, njegov reditelj nije baš tako mlad, a činjenica da je bar 3-4 godine radio ovaj epski kratki film dugog trajanja nije baš mnogo obećavajuća.

Što je najgore, HEROJI su promašeni u samom svom fundamentu, u konceptu i scenariju. U naslovu. U idejici koju scenarista i reditelj na samom kraju oseća potrebu da nam nacrta, odnosno napiše, u natpisu pred odjavnu špicu, da nam objasni šta je hteo, da spreči da iz sale izađemo s pomišlju: „Kakva gomila NIČEGA!“ Zato na kraju stoji „šta je pisac hteo da kaže“, otprilike: posveta svim malim herojima o kojima se inače ne piše i ne govori.

Pošto su heroji u množini i u naslovu i u posveti, a film nam prikazuje samo jednog našeg ratnika, matematika je jasna: i dečak je, pored Sovilja, u vizuri ovog filma – heroj. Obojica su, znači, heroji. Mali, ali heroji.

A po čemu su oni to heroji? Šta tako herojsko urade?

Sovilj je uspeo da iz Kosovskog boja izađe samo s blagom ogrebotinom na čelu. Istina, bez konja. I bez ijednog druga. Sam samcit preživeo tako veliki boj. Koji nismo videli, pa ne znamo da li se u njemu herojski borio, pa se junaštvom i veštinom izborio za svoj život, ili ga eto tako posralo da boj preživi, ili se krio negde u zaleđini i sačekao da sve prođe pre nego što požuri pod skute svoje vrle ljube…

Ali, pošto film odabere da nam to ostavi u elipsi, u prikvelu, u maglinama povijesne zbilje, ispada da je njegov koncept herojstva –onaj koji u filmu VIDIMO– sasvim prizeman, i svodi se na PREŽIVLJAVANJE. Heroj je, ovde, onaj koji preživi. I tokom tog preživanja, ovaj, preživljavanja, sačuva dete u sebi? Meh. Toliko veliko dete da sebi ne ume da otrese slinčugu koja mu visi iz nosa pa niz bradu, bar dvajes santimetara žive sline, tokom jedno pet minuta filma…

Nigde ovde u filmu nema ni nagoveštaja nečeg većeg. Heroj je, ako mene pitate, onaj ko se bori, pa ako treba i gine za nešto veće od sebe, ideju, ideal, veru, naciju, šta god, pa makar i za nekou drugu osobu… A ovaj naš heroj uradio je samo dve stvari koje ga za tu titulu možda nominuju, jednu pre a jednu posle filma: pre, u boju, koji nismo videli, a posle, nakon finalnog (in medias res) reza. S tim što ono pre ne znamo kakvo je bilo, moramo da mu verujemo na reč da je bio mnogo zajeban borac kad je preživeo fuckin’ Boj na Kosovu sa jednom ogrebotinom. S tim što ono posle definitivno nije herojstvo u nekom ozbiljnom smislu reči, jer se svodi na OSVETU, i to ličnu… Tačnije, pokušaj osvete. Neuspeo. Jer klinja-narator izraste u Žarka Lauševića, naratora koji uglavnom kazuje nebitne, redundantne stvari, i jedino bitno što od njega saznamo, na početku filma, jeste to kakav je kraj, kojeg ne vidimo: naime, da Sovilj ima da zagine. Ovo nije SPOJLER jer to, rekoh, čujemo na početku…

Možda se ovde HTELO nešto više.

VALHALLA RISING? Samo bez te spektakularne mračne vizuelnosti, i bez tog ikoničnog glumca, i mooda, i muzike, i mitske dimenzije. Teško, jer Refnov film je o Junaku većem od života – možda i Bogu lično, a Gokijev je o nekom malom šonji nevrednom da uđe u pesmu.

META-FILM, koji se upušta u dijalog sa Šotrinim BOJEM NA KOSOVU? Tu je, navodno, autentični štit koji je u tom filmu nosio Miloš Obilić (Žarko Laušević), a tu je i Lauš kao narator. I, šta s tim? Zar je ovo omaž tom opšteismejanom filmu? Njegova re-evaluacija? Njegov sikvel? Skroz neartikulisano! (Ako se htelo BOJ omažirati, mogao je u daljini ovih srednjovekovnih brda da ostavi neki dalekovod ili bar traktor – ali NE, ne videh nijedan detaljčić te vrste.)

SAMURAJSKI FILM? Sovilj nosi dugu kosu spletenu u repče pozadi, slično samurajima i ceo film sa sobom vucara klinca. Da li je onda ovo trebalo da bude srpska parafraza BABY CART AT THE RIVER STYX? Ako jeste, to je opet trebalo artikulisati smislenije, bolje, preciznije – i obdariti s nešto uzbuđenja, akcije, intrige…

 

Da sumiram: ovo je idejno plitko, naivno i promašeno, ali vizuelno pristojno, glumački prihvatljivo, režijski uglavnom korektno na mikro-planu, ali avaj na makro-planu vrlo loše u fundamentu (silovanje kratkog filma na inkvizicijskom rastezaču sve dok se ne otegne iza 65. minuta). Nije to negledljivo ako ste nadljudski strpljivi i podljudski nezahtevni: neke fine sličice iz netaknutih delova Srbije mrdaće vam pred očima kao one razglednice-mrdalice, a mrdaće i neki mali „heroji“ o kojima niko do Gokija Nikolića nije našao za shodno da snimi film.

Kažu neki, život svakog čoveka vredan je romana.

Kažem ja, jeste, ali nije svaki roman vredan čitanja.

DARK GLASSES (Occhiali Neri, 2022)

**

2+

 

Voleo bih da sam u poziciji da donesem pozitivan hajp, da kažem kako je novi film Darija Arđenta „povratak u staru formu“, da je to „film koji smo od njega odavno čekali“… ukratko, da posluži kao povod za onu otrcanu i zapravo besmislenu srpsku bajku: „bez starca nema udarca“. Ali, deco, nemojmo se zajebavati: od svih glupih naših izreka, ova je najgluplja. Samo zato što se nešto rimuje ne znači da je istinito. Od starca nema udarca. (Sad pohitajte po izuzetke. Pronađite dva. Napravite od njih opšte pravilo. Super. Ako vam je tako lakše.)

            Dakle, drag mi je Sokrat, a još više dekica Dario (bar sto godina poživeo!) – ali mi je istina draža. A istina glasi da su TAMNE NAOČARI jedan tipičan pozni, mlitavi, slabunjavi filmčić u kojem, istina, ima u vrlo malim i slabim tragovima ponešto od DNK za kojim gladno i požudno tragamo… i zato će se najzaslepljeniji, najizgladneliji, najneprobirljiviji fanovi radovati i tim mrvicama i uvećavati ih neumereno; ali ja, kojem je i čaša do pola napunjena, uvek – poluprazna, moram vam reći da je ova čaša puna jedva do svoje petine. Maksimalno – trećine.

            Zaplet znate, i o njemu neću da dužim: ludak ubija „luksuzne“ kurve daveći ih žicom od čela (instrumenta); jedna mu umakne kolima (i usput ubije dva matora Kineza u kolima preko kojih preleti); ona tom prilikom od udarca izgubi vid i onda, tako slepa, pokušava da se vrati u normalnost uz pomoć socijalne radnice Asije Arđento (!) i malog Kineščeta čije je roditelje nenamerno utepala. Naravno, Psiho se namerio da dovrši posao, pa krene na nju…

            U teoriji, svašta je ovde zabavno moglo da se radi. Tematski, to da kurva postane surogat majka. Pa još slepa. Da joj se tek sad „otvore oči“ na to ko je bila i šta radila. Ili na nešto drugo u svetu oko sebe. Da uz to dete pronađe neku nežnost, neko dete (zlostavljano? odbačeno?) u sebi. Ili, prosto, da se muze neka melodrama iz te situacije. Ili horor: da se njeno slepilo koristi kao gimik za niz saspens set-pisova…

            Ništa od toga.

            Najveći problem ovog filma je njegova zbrzanost i posledična nedokuvanost. Ajd što protrčava kroz dramu, to je nekako i normalno kod Darija, on nikad nije bio glumački reditelj (čak i najveće glumce je uglavnom protraćio, sećate li se Maksa fon Sidova u SLEEPLESS?), ne zanimaju ga, zaista, međuljudski odnosi. Ali problem je što on protrčava i kroz ono što bi trebalo biti „meso“ filma, a to su scene saspensa i ubistava. Čak i one deluju odrađeno, otaljano, pod moranje, bez onog fetišističkog, nenormalno prolongiranog gušta koji smo voleli.

            Uvodna scena, sa pomračenjem sunca usred bela dana, usred Rima, odlična je: fino uvođenje u situaciju, solidan ritam, detalji, vožnja, zastajanje, početak, komentari jednog od zatečenih o tome šta su naši daleki preci mislili o pomračenju, upotreba tišine i, u daljini, laveža pasa koji slute nešto nesvakidašnje… Sve to obećava mnogo bolji film od onoga što će uslediti. Moglo je to biti i antologijski, a ne samo odlično, da je potrajalo još malo duže, sa više dobrih detalja, a sa manje glupih (dva dečaka od oko deset godina stoje na tri metra jedan od drugog i šutkaju loptu jedan drugome onako kako to ne rade ni deca od pet godina: baš smrdi po fejku, kao: „E, deco, evo vam lopta, pa se vi pravite da se, kao, igrate“).

            Prvo ubistvo kurve: nenormalno zbrzano. Ona izađe iz hotela i ludak je zaskoči smesta, iz žbunja, toliko naglo i glupo (na 30 metara od ulaza hotela!) da je to smešno. Nema pripreme, nema vođenja, navođenja, zavođenja, poigravanja, napetosti. Jok, u jednom kadru ona izlazi, u sledećem je ovaj grabi, krupni plan na žicu u vratu, nešto rutinskog splatera, i cap. Kraj. To je to. Ova scena je horor koliko i bilo koja u ĆAO INSPEKTORE: VAMPIRI SU MEĐU NAMA. A i kasting i gluma i režija su tu negde, na tom nivou. Puko faktografsko beleženje događaja umesto njegovog slikanja, režiranja. Pa još kad ovoj zadavljeno-zaklanoj iz usta pokulja gusti sirup od jagode umesto filmske krvi, to je baš bezveze…

            Scena jurnjave Psiha sa glavnom junakinjom je nešto bolja. Gurnućemo u stranu njenu suštinsku imbecilnost: ubica vozi upadljivi veliki beli kombi usred velegrada, i u ovo vreme kada su kamere svuda, ceo grad, semafori, raskrsnice, sve je pokriveno kamerama, policiju da ne pominjemo, on se juri s ovom curom kroz pola grada Rima kao da su u nekoj nedođiji gde nema ko da ih vidi. Ali ta „sitnica“ na stranu, nije to tako loše režirano, koliko god jurnjava kolima bila poslednja stvar koju bismo od Darija očekivali ili želeli. Ako je uopšte ovo režirao on, a ne neki „pomoćnik“ ili „reditelj druge ekipe“. U svakom slučaju, to je sasvim kompetentno, fino izvedeno.

            I to je to. To biva u prvih 15 minuta, tokom kojih se činilo da ovo nešto obećava. Zatim, avaj, sledi jedno 40 minuta gnjavaže u kojima imamo gledati ovu modelsicu kako pokušava da glumi slepicu toliko tragično loše da je to često, nenamerno, na nivou BB Šoua. A pored nje imamo Asiju u svojoj najsuzdržanijoj ulozi, toliko bezličnoj da je i bilo ko drugi mogao da prošeta kroz nju. Ako ništa drugo, ona se ovde ne skida za tatu, što je, mislim, tek drugi film u njihovoj dugoj saradnji u kojem pred kamerom tati nije dala šećera. Ali zato imamo gole sise ove slepice dok se tušira, ako vas to pali. Mislim, slepe gole žene…

Uz njih dve, tu je još gomila trećerazrednih „glumaca“, netalentovanih, nesnađenih, nerežiranih, od kojih većina izgleda kao da su ih pokupili na nekom buvljaku. Ako ste mislili da će nešto pomoći što je ovo snimano na italijanskom – ne, ne pomaže. Kad su glumci loši, nerežirani, zbrzani, sa glupim dijalozima u glupim scenama, ništa ne pomaže.

I to Kinešče sa Ali-Ekspresa lišeno je ikakve ekspresije, smrznutog lica bez emocije, jbt bukvalno je ona jedva-animirana MASKA degen-mutant-deteta iz PHENOMENE bila ekspresivnija od ovog klinje, koji možda nije sasvim kriv – prosto, trebalo je i njega režirati a ne dati mu samo da ode od tačke A do tačke B u kadru i da odrecituje rečenicu ili dve nekog dijaloga.

Scene sa policajcima su nepodnošljive, banalne i vizuelno i sadržinski, kao iz neke domaće-regionalne „krimi“ serije, i uopšte čitava ta središnja deonica filma je vrlo daleko od ikakvog Arđentovog dodira, stilizacije, bilo čega. Pešački se protrčava kroz to, u nezanimljivim i prozaično, televizijski slikanim scenama, kako bismo najzad došli do onoga što nam je bilo najavljeno kao glavna stvar – dugotrajna noćna jurnjava s ludakom po šumama i gorama.

Prethodno imamo zaginuće dvoje pajkana koji se ponašaju toliko neprofesionalno, van svih pravila službe i obuke i logike i zdravog razuma da to ne znam da li bi ni Vulinova, ex-Slinina policija ovako nesposobno obavila, i uspela da ovako glupo, smešno izgine od jednog ludaka koji čak i nije neka Majkl Majers grdosija pa da ih baca na buljuke. Ali čekaj, prerano ste se radovali: to kako brzo i neupečatljivo ove svinje zaginu, to je već uvredljivo. Pa daj, Dario, ionako imaš jezivo nizak body count u ovom prekratkom filmu, u ovih jedva otaljanih sat i po: make every murder count! Kurac! Forget it. No time Tolouse! Jedan boc u leđa i odma idemo dalje. Pa, jebote, ako žuriš kroz scene ubistva, ako se tu ne zadržavaš, ako tu ni na čemu ne insistiraš – čemu onda sve ovo?

I onda dođemo do tog velikog set-pisa, te prolongirane bežanije kroz šumu. Ehhh, ako očekujete spektakl vizuelnih čari i saspensa dostojan Ažinog HAUTE TENSION, to zaboravite. TENSION je režirao drčan mladi čovek, energično, sa talentima i resursima oko sebe da su ta šuma, ta izmaglica, te nijanse boja, to svetlo, ta krv, ta muzika, te glumice urezani u moju svest i podsvest zauvek. To je non plus ultra slešer kojem ću se uvek rado vraćati. A ovo ovde režirao je deda od 82 godine, pitanje s koliko budžeta, s koliko snimajućih dana, očito ne mnogo, ni blizu nekadašnjim (iz 1980-ih), tako da je to sve vizuelno tupo, neupečatljivo, događaji se jedva registruju, na prvu loptu, u prvom tejku, ali se ništa ne zaustavi da se stilizuje i fetišizuje, osim te apsurdne scene sa vodenim zmijama. OK, laknulo mi je jer, čitajući rivjue koji je pominju, bojao sam se krindža na nivou one bogomoljke iz DRAKULE. Ne, nije tako, ni blizu. Bezveze je, ali OK. Nije strašno.

I onda dolazimo do ubice.

Slede SPOJLERI KOJI TO I NISU, jer ovo što ću reći mogli ste i sami da naslutite iz TREJLERA i iz vesti sa premijera:

Ovo je prvi Dariov đalo koji zapravo nije whodunnit. OK, ne vidimo ubicu baš u prvoj sceni, ali prvi put kad se taj lik pojavi u filmu ucelo, na dnevnom svetlu, apsolutno je očigledno da on mora biti taj. Delom zato što smo mu već ranije videli siluetu, delom zbog njegovog ponašanja u toj sceni, na čelu mu piše ON JE TAJ. Uostalom, ne postoji NIJEDAN drugi potencijalni kandidat. Videli smo da je ubica muško, dakle nema prostora za otrcani „trik“ sa twistom („Aha, izgledalo je da je koljač muško, a zapravo je ŽENSKO! Gotcha!“). Ne, ovde nije Asia ubica. Niti debela čistačica-kućna pomoćnica (jer ovo je kurva visoke klase, pa ima čistačicu). Niti je iz kome ustala Kineskinja da kolje; ili iz kome ESP moćima telediriguje ubicu ili ubice. Jok. Ništa tako zabavno. Ubica je BAŠ TAJ koji ste i pomislili da mora biti prvog sekunda kad ste ga videli u filmu. I baš taj kojeg ste videli i pre filma, na fotkama sa premijera u Berlinu i Italiji.

Ovo nije strašno po sebi. Zabole me patka za hudanit. Jebe mi se za krimić-fore i detekcije. Kad gledam horor, oću stravu i užas, a ne zagonetke ovog tipa. Ko je ubica? Ko god, samo nek lepo ubija! Dakle, to što je ubica smesta proziran, nije strašno; niti je strašno što ga i sam Dario otkrije negde oko polovine filma; uostalom, to je uradio i u STENDALOVOM SINDROMU, recimo, pa šta je falilo, tamo? Ništa. Ali ovde fali samo to da je, time, nešto postignuto. Da se nešto uradilo s tim ubicom i njegovim interakcijama sa našom kurvom zlatnog srca.

Ali ne! Pre bi se reklo da je i to plod dedine staračke kurobolje: jer, ovo je jedan od najbleđih, najpraznijih ubica u svekolikoj istoriji horora. Ko je on, zašto ubija, zašto baš tako, zašto baš kurve, što baš žicom, kakve veze ima s psima, zašto beli kombi, šta koj kurac? NIŠTA! NULA! On, prosto, mrzi žene=kurve zato što je LUD, a to vidimo po tome što živi u štrokavom brlogu i što ŠMRČE DROGU. Odakle mu lova za drogu kad se bavi slabo plaćenim kučkarskim poslom nije tema kojom bi se ovaj film bavio. I zar droga nije deo sveta luxuznih kurvi koje on ubija? Ako ih on želi, a ne može ih sebi priuštiti, pa ih zato ubija – odakle mu pare za drogu? A kad već ima za drogu, što im je malo ne pospe na sise, kad ih zakolje, da pošmrče bar tad, odatle, ako mu se nije dalo ranije? To bi bio slikovit i znakovit detalj, to bi nam reklo bar NEŠTO o njemu.

Jok. Ništa. Nula. Ovaj ubica je toliko jadno i bedno (ne)osmišljen da je, što je apsolutno neoprostivo, lišen bilo čega pretećeg. Njegovo ponašanje je glupo i jadno, a ne preteće i zastrašujuće. Nema ni traga pokušaja da deluje veći od života, pa stoga strašan. Ne, u jednoj sceni pred kraj vidimo ga kako se bedno rve i maklja s nekakvim lovcima po putu, valja se s njima ko bednik po patosu neke drumske kafane, kao lik nekog patetičnog srpskog soc filma Olega Novkovićao polusvetu, a ne kao Psiho od kojeg se ledi krv u žilama…

A tek koliko je uvredljivo debilno smandrljana scena u kojoj ovaj navodno ubije Asiju - sa jebeno KANAPČE (ostalo mu čelo kod kuće, iako je svesno bio krenuo u štetu!) - u sceni koja nije ni antiklimaktična, nego je toliko smušena da sam mislio da je ovaj nije stvarno ni ubio, da je to tako kilavo urađeno NAMERNO, da posle ispadne da je nije zadavio kako valja, pa ona u twistu živa dođe da pripomogne itd. Ali jok, to "ubistvo" na nivou Zorana Čalića je SVE što ćete dobiti, deco...

I kad se najzad dočepa kurve i klinje, s njima ne uradi ništa zabavno: prebrzo pređe preko njih, sve je užurbano, protrčano, nerazrađeno, prelako ga sjebu na glupavu foru, a njegovo skončanje jadan je, neinspirisan autocitat, jer istu takvu scenu – pas rastrgne nečije grlo i onda mu jede meso – odavno smo, daleko bolje režiranu, imali u SUSPIRIJI. Ovde je bedasto kopirana, sa istim fazonom: kučetu su dali neko sirovo meso ili nešto nalik tome, što se lako kida u froncle, da jede tik ispod donje ivice kadra, i to je kao brrr ždranje ljudskog mesa. Prc.

A onda se magično problemi oko Kineščeta reše, i ono ode iz kurvinog života, i ona ostane sama, s kučetom, i faaaala kurcu što bar nisu posegli za onim najodvratnijim holivudskim trikom, da žena koja oslepi tokom filma do odjavne špice mora da povrati vid! Ne, ova ostane slepa, ali zbog činjenice da nju igra loša „glumica“ i da preko pola face ima tamne naočari, mi ništa ne vidimo niti osetimo od njene „emocije“ koja bi na kraju trebalo da nas ophrva, kad ostane sama među ljudima, samo sa životinjom (psom) kao najbližim bićem (slično npr. kraju OPERE, mada je on dvosmisleniji od ovoga ovde). Sa boljom glumicom i sa malo bolje režiranom tom scenom to je moglo biti dirljivo, znakovito. Ovako, i to je, kao i ceo film, zbrzana skica za nešto što je valjalo polaganije, pametnije razraditi.

Da sumiram: ovo je loše osmišljen i osrednje realizovan, pešački, vizuelno slabunjav, pretežno letargičan film, sa nešto malo upitnog života na početku i kraju, ali sve je to suviše derivativno, višestruko prežvakano, zbrzano, neupečatljivo, nememorabilno, neuneseno, odrađeno s vrlo malo gušta a da bi se moglo posmatrati kao nešto više nego SKICA za film koji bi, polaganije i stručnije, lepo bilo da neko kao Aža, ili još mlađi, jednog dana rimejkuje: jer u toj skici ima potencijala, ali u dedi nema potencije, i to je čista biologija, nemojmo se tu zajebavati. Od starca nema udarca.

Pustite ga najzad u penziju. Budite srećni što mu ono sramotno gomno od DRAKULE nije poslednji film. Neka mu ovaj bude poslednji. Nije krindž. Nama najzadrtijima biće uglavnom podnošljiv. Zažmurićemo na jedno i po oko, dati mu obilan kredit, i kazati: OK, boomer. Nije sramotno. Nije baš neka „labudova pesma“, ali daj šta daš, moglo je i gore. Bolji je, za dlačicu ili dve, od KARTAROŠA i ĐALA i VOLITE LI H? ali ne doseže čak ni nivoe jednog SLEEPLESSA: tamo imamo najmanje dva memorabilna set-pisa, onaj u vozu i kasniji sa balerinom, a ovde nemamo nijedan…

P.S. Muzički skor je mnogo bolji nego što ovaj materijal zaslužuje – i bolji je od ijednog Arđentovog skora posle SLEEPLESS. Nepažljivima će se samo zbog njega ovo poludupasto delo učiniti kao bolje nego što jeste. Imate ga celog na Jutjubu (skor, ne film; filma još nema na netu, niti će biti pre jeseni), pa uživajte, puštajte sebi u glavi bolji horor nego što možete videti ovih dana na FEST-u, a uskoro i u bioskopima.

FANTOMSKI LJUBAVNIK – Vernon Li

 

Edicija „Poetika strave“ došla je i do svog 25. naslova! Ovo jubilarno izdanje mene posebno veseli jer donosi jednu od najdražih mi knjiga u celoj ediciji: napravio sam izbor najboljih klasičnih priča i novela o duhovima koji ćete ikada pročitati, a da potiče od nekog manje poznatog autora. Dakle, svaka čast i M.R. Džejmsu i A. Blekvudu, ali priče Vernon Li – autorke (rođena kao Vajolet Pedžet) koja je objavljivala samo pod muškim imenom – nešto su zaista posebno.

Vernon Li je svoje najbolje priče napisala pred sam kraj 19. veka, bila je savremenik i jedno vreme prijatelj Henrija Džejmsa, ali za moj groš njene su priče znatno bolje – gledano i žanrovski, kao horor, i književno, u smislu pisanja, stila, značenja – od hororičnih priča H. Džejmsa; o, da, bolje su, po meni, i od njegove čuvene novele „Okretaj zavrtnja“! Njena strava jeste književnija, gušće i slojevitije pisana od većine tradicionalnih priča ovog žanra, ali njen stil nije naporan kao Džejmsov, a strava joj je daleko opipljivija, konkretnija, efektnija.

A evo šta je Henri Džejms napisao u pismu Vernon Li, aprila 1890:

„Uživao sam ponovo i snažno, u smeloj, agresivnoj, spekulativnoj imaginiciji vaših priča – i kao dodatak tome, ono što uvek osećam, duboko, u celom vašem delu, u mirisu neopisive Italije, čijoj beskrajnoj atmosferi vi vršite vrednu funkciju onoga koji je sprovodi i zgušnjava… Natprirodna priča, predmet obavijen fantazijom, nije vrsta proze u kojoj ja najviše uživam. Ali to moje uživanje u vašem umeću čini još posebnijim.“

Kod ove autorke se na specifičan, osobeni način spajaju realizam u opisima ambijenta i psihologije likova, s jedne strane, i zlokobni natprirodni uplivi koji, baš zato što su likovi i okruženje dati ubedljivo, ne moraju da budu preterano fantastični. Vernon Li, iako po rođenju Engleskinja, veći deo života provela je u Italiji, gde joj je i pepeo sahranjen. U njenim pričama u ovoj knjizi naći ćete samo jednu koja se zbiva u Engleskoj – u klasičnoj imućnoj kući na imanju u provinciji u kojoj se možda javlja duh – dok je većina ostalih smeštena u Italiju, od maglom obavijenih sela u planini do ukleto-gotske Venecije…

zadnja korica

Vernon Li je 1890. objavila zbirku od dve novele i dve priče, pod naslovom Posednutosti (Hauntings), koja se s pravom smatra jednom od najboljih i najznačajnijih horor zbirki pojedinačnog autora ikada objavljenih.

Montagju Samers u uvodu svoje uticajne antologije Natprirodni omnibus (1931) pisao je:

„Doktor Džejms koristi ogromnu antikvarsku i arheološku erudiciju kako bi stvorio prikladnu atmosferu za svoje zloćudne duhove i bolji ambijent ne može im se zamisliti. Njegova briga za detalj vredna je divljenja i beskrajno mnogo govori. Zapravo, znam za samo jednog živog autora koji se po ovom pitanju može uporediti sa njim. Mislim na Vernon Li (Vajolet Pedžet), iz čije zbirke Posednutosti imam privilegiju da ponudim dve priče, ’Amour Dure’ i ’Ouk od Oukhersta’. U prvoj je stari italijanski grad u brdima, a u drugoj engleska vlastelinska kuća; oboje su opisani sa začuđujućom lakoćom. Ništa manje inteligentno nisu urađeni Venecija, Padova i italijansko selo u ’Zlobnom glasu’. Posednutosti su remek-delo književnosti, a čak ni Le Fanu i M. R. Džejms ne mogu se svrstati iznad genija ove dame.“    

Referentna Pingvinova enciklopedija horora i natprirodnog o njoj piše: „Priče Lijeve zaista spadaju u zasebnu kategoriju. Inteligentne, zabavno ironične, maštovite, originalne, one zaslužuju više od usputne pažnje koju su do sada privukle.“

Za Orfelinovo izdanje ja sam pročešljao ceo njen natprirodni deo opusa i odabrao još tri naslova koji se nisu našli u zbirci Posednutosti, tako da ćete u ovom mom izboru imati sve njene jezive priče koje treba pročitati.  

Sadržaj, dakle, čini ukupno sedam naslova, četiri novele pozamašnog obima i tri nešto kraće priče. Ova knjiga je jedna od do sada najobimnijih u ovoj ediciji, sa ukupno 360 strana visokokvalitetne proze – i sa mojim do sada najdužim pogovorom, jer o ovim pričama se definitivno ima šta kazati. Kao i o autorki, što ćete videti u detaljnoj biografiji koju sam sročio.

            Evo, konkretnije, o sadržaju.

 

„Ouk od Oukhersta, ili Fantomski ljubavnik“

Jedan slikar angažovan je da dođe u samotnu vlastelinsku kuću i da načini portrete muža i žene koji tu obitavaju u čudnom odnosu. To što žena možda ima ljubavnika manji je problem. Veći je što je on mrtav već trista godina… Vrhunska modernizacija klasične priče o duhovima, na razmeđi psihološkog i natprirodnog, dugo će vas opsedati...

 

„Amour Dure“

Učenjak u jednom planinskom gradiću u Italiji postaje fasciniran portretom jedne prelepe, ali izgleda i okrutne žene iz srednjeg veka. Što više proučava njenu prošlost i njena zlodela, to mu se ona čini sve življom – dok ne počne i da mu se ukazuje na sumornim, zimskim ulicama tog mesta i u sablasnoj staroj crkvi… Što se mene tiče, ovo je ubedljivo najbolja književna horor verzija motiva fatalne žene (femme fatale), tim dublja i slojevitija jer dolazi od jedne autorke.

 

„Marsija u Flandriji“

More na obalu izbaci jedno delom izlomljeno raspeće. Stave ga na novi krst u crkvi, međutim, od tada tu počinje čitav niz jezivih zvukova, prizora i događaja koji ukazuju da je na „sveto mesto“ dospelo nešto demonsko… Vrhunska obrada teme sudara paganskog i hrišćanskog, superiornija od klasične priče "Ilska Venera" P. Merimea.

 

„Dioneja“

More na obalu izbaci jednu devojčicu koju isprva prime opatice, ali devojčica nije baš naročito pobožna, bar ne po pitanju hrišćanske vere. Ona izrasta u paganski nastrojenu mladu ženu koja kao da širi zlokoban uticaj na seljane koji nisu ni svesni koga su, zapravo, primili među sebe… Vrhunska obrada teme sudara paganskog i hrišćanskog, lišena viktorijanskog gnušanja prema ženskom i telesnom koje, npr, nalazimo kod Artura Makena.

 

„Kraljević Alberik i Zmijska gospa“

Mladi princ živi povučen u jednom zamku, gde mu društvo pravi ljupka zmija kao i žena koja mu se predstavlja kao kuma… Oko njega se plete klupko mahinacija, kako ovozemaljskih, tako i vrlo fantastičnih… Mračna i zlokobna bajka u stilu Oskara Vajlda, kome je na neki način posvećena...

 

„Vintropova pustolovina“

Nakon što vidi sliku jednog italijanskog pevača iz 18. veka, mladi Englez počne da istražuje njegovu prošlost, naročito kad otkrije da je ovaj bio ubijen. A onda, u olujnoj noći, on dođe nadomak kuće ispred koje je ovaj izdahnuo. On insistira da baš tamo prenoći… Posle ove priče drugačije ćete slušati muziku iz 18. veka.

 

„Zlobni glas“

Čuveni pevač Zafirino navodno je imao tako poseban glas da je mogao, kad je hteo, njime doslovno da ubije. Čovek koji se zadesio u Veneciji s prezirom govori o toj legendi, ali ubrzo po kanalima i mračnim uličicama sablasnog grada počne da ga progoni jeziva, onostrana pesma… Izuzetna priča o iracionalnoj (?) opsesiji i zagrobnoj zlobi...

 

            Nakon ovih divota imate i opširan POGOVOR – „Vernon Li: Strava umetnosti i umetnost strave“, u kojem odgovaram na pitanja: Zbog čega su priče o duhovima iz pera Vernon Li mogle biti zbunujuće? Ako su zaista prvorazredni primerci svog žanra, a jesu, zašto su tako dugo bile zanemarene i potcenjene? Koje su to odlike poetike strave ove autorke njena dela učinila tako posebnim? U čemu je, tačno, njena originalnost, a u čemu prokletstvo?

Tu je i Biografija autorke, koju je, kao i pogovor, sročio Dr Dejan Ognjanović.

            Sve priče preveo je Strahinja Mlađenović.

            Pošto u svim ovim pričama na veoma važan način figuriraju umetnička dela, na pregradnim stranama nalaze se gravire, portreti i kipovi vezani za te priče – naravno, lepo estetski aranžirani.

            Za korice je, kao i za unutrašnje ilustracije, bila zadužena naša stara poznanica, Aleksandra Dević (OKRETAJ ZAVRTNJA, UKLETA KUĆA NA BRDU, MRAČNI PREDELI, itd).

            Dakle, 360 strana divote, tvrd povez, šiveno, vrhunski dizajnirano, stručno opremljeno, uživanje na kakvo ste kod Orfelina već navikli. 

Cena: 

oko 1.430 u knjižarama, a u pretplati, samo kod Orfelina (i Ghoula) 1.100 din.. 

           

Ali, to nije sve!

Nezaobilazna knjiga PROGNANA BIĆA, iz višetomne edicije Srpska mitologija - uskoro u svom trećem, dopunjenom izdanju. Ponovo među nama biće zadugo rasprodata knjiga koju morate imati ako vam je do sada nekako bila promakla.

Za razliku od drugih naoko sličnih knjiga o srpskoj mitologiji, ova dolazi iz pera istinskog pisca i pesnika, Milenka Bodirogića, prožeta je i znanjem i poetičnošću i lepotom, te gorkoslatkom setom i ugođajem kakav nećete pronaći nigde drugde. Svi vi koji ste već uživali u Bodirogićevom izvanrednom romanu PO ŠUMAMA I GORAMA (najuži izbor za NIN-ovu nagradu) pronaći ćete i ovde taj osobeni spoj melanholije, gorčine, mraka i lepote.

Iako je prikladna i za mlađu čitalačku publiku, ovo nije samo dečja knjiga, već „knjiga za decu i osetljive“, tj. može se čitati u više ravni, i zapravo tek će odrasli i zreli čitaoci sagledati svu njenu slojevitost i značenja. To vam kažem ja, dr Ghoul, a evo još par tuđih napomena o Prognanima:

Lesnik

„...da su napisane i naslikane u nekoj Americi ili drugdje na Zapadu imale bi kultni status. Ovako je umjetnost preblizu da bi bila vidljiva.“

Miljenko Jergović

(Ovde Jergović misli na sve knjige iz naše Mitologije)

 

„Uzbudljiva, maštovita, pametna, neočekivana, strašna, smešna, prelepa, bogata, prebogata knjiga...“

Žiri Politikinog Zabavnika (Vladica Milosavljević, Miloš Radović, Timoti Bajford)

 

„Ova knjiga vas vodi u svet čudesnih bića kojih su se plašile bake i čini sve da ih deca zavole.“

Žiri Beogradskog Sajma knjiga (Dragan Velikić, Zoran Paunović)

Usud

 

Orfelinova horor uzdanica, ilustrator Ivica Stevanović, zasukao je rukave i treće izdanje obogatio sa novih sedam ilustracija. Dve od njih vidite gore uz tekst.

PROGNANA BIĆA imaju 176 strana, velikog A4 formata, tvrd i šiven povez, u punom koloru.

Puna cena Prognanih, sa PDVom, u knjižarama biće oko 2.970 dinara, a u pretplati je, samo kod Orfelina, krajnje razumnih, za ovako luksuznu knjigu: 2.100 din.

 

Naručite sebi jednu ili obe knjige, već kako želite ili možete.

 

Adekvatnu sumu, zavisno od toga na šta se pretplaćujete, uplatite na račun Orfelin izdavaštva, Kosovska 23, Novi Sad (broj računa 220-73108-85), a svoje podatke (ime i prezime, adresa i broj telefona), kao i naslov ili naslove knjiga na koju/koje ste se pretplatili šaljite na: orfelinns@gmail.com.

           

            Vernon Li ću imati i ja u nekom broju, za one kojima je slađe da je po istoj ceni dobiju iz moje ruke…

            Obe knjige iz štampe izlaze do kraja marta.

            Pretplata traje od 22. februara do 25. marta.

            Pretplatnicima se knjige šalju do kraja marta.

            U knjižarama će ove knjige biti dostupne tek negde tokom aprila.