THE NORTHMAN (2022)

***

3

Egers nas je sa svoja prva dva filma navikao da od njega očekujemo originalne WTF višesmislene vizije, pa je otud njegov SEVERNJAK iznenađujuće a) jednoznačan i, još gore, b) glupoznačan. Drugim rečima, em nema misterije – sve je jasno na prvi pogled, em to što je jasno, videli smo već dvesta puta (mada je ovde slikovitije nego inače) i prilično je zatupasto.

            Površnom gledaocu ovo neće da smeta, jer će njega da kupi Egers-scenograf, Egers-vizualista, pošto on na tom polju i ovde briljira svojim ubedljivim i, pretpostavljam, autentičnim, minuciozno izgrađenim setovima, kostimima, šminkom, vizuelnim efektima itsl. Ako imate fetiš na Vikinge, brutalizam, krv i blato, dobićete svoju dozu u ovom „prljavom“ i brutalnom arty vikingsploitationu. Ipak, njegov arty ne ide do ekstrema GREEN KNIGHTA, a ne doseže, niti pokušava da se popne u visine Refnove Valhale.

            Nešto zahtevniji gledalac će možda da se vrpolji na stolici i gunđa sebi u bradu i/ili u kesu s kokicama kako mu ovaj film zadaje pogolemu dozu deža vija. Da li od Hamleta, da li od Konana, da li od trista „mač&vrač“ varijacija na „ubio si mi tatka i uzeo mi kevu, sad ću da porastem i osvetim ti se“, tek – odnekud će mu ova storija, na svakom svom koraku, biti jezivo poznata i predvidiva.

            Egers kao da je svestan toga i (lenjo?) i ne pokušava da nas iznenadi: njegov zlikovac je očigledan kao ZLIKOVAC prve sekunde kad se pojavi na ekranu, bez obzira što bi u tom trenu on još trebalo da je Dobrica (ipak, neveselinović); „preokret“ vezan za kevu (Nikol Kidmen) naslutljiv je još u trejleru, kao i u prvoj sceni u filmu. Zapravo, jedini spojler oko celog filma jeste to koliko se ovo ne može spojlovati, jer Egers u dobro poznatu priču unosi neke sitne finese na nivou šminke i sitnica, ali ukrupno gledano – ovaj ste film već (više puta) gledali.

            OK, možda ne baš ovoliko dobro napravljen, možda ne sa baš ovoliko u-mozak-urezujućih prizora, kako realnih tako i povremeno nadrealnih, mističnih i onostranih – ali to je ipak šminka, ne baš na mrtvacu, ali jeste šminka na telu prilično iscrpljenom.

            Jer, najzahtevniji i najpronicljiviji gledalac će u ovom NORTMANU prepoznati jednu nedomišljenu, anahronu apologiju osvete. Mooožda to nije apologija samo u poslednjih pet minuta (u paklu/Helu), ali to je, za moj groš, too little, too late, a čak i to je upitno, jer ipak naš osvetnik (spojler) nakon toga odjaše u Valhalu: dakle, njegova osvetnička putanja je iskupljena, pečatirana kao ispravna.

            Sad, uopšteno gledano, u tematizaciji motiva OSVETE imate u suštini dve glavne opcije: 1) Osveta, slatka, slaaatka krvava osveeeta, prostodušna „da pobijem govna i gotova stvar“ katarza (old school); i 2) Osveta, kao i svako nasilje, najviše prlja onoga koji je sprovodi, unižava ga, produžava spiralu nasilja kojoj nema kraja i ne donosi katarzu nego samo patnju i bol čak i samom osvetniku (modern school). Dobar primer prostodušne, ali dosledne ekranizacije ovog prvog nazora imate u Milijusovom KONANU. Dobar primer savremene, slojevite, inteligentne, promišljene i saosećajne kritike osvete imate, recimo, u izuzetnom filmu SEVEN DAYS o kojem sam odavno ovde pisao. Pošto Konana svi znaju, a „seven days“ ne zna niko (kroasani se ne računaju!), pogledajte taj moj rivju, da se ne ponavljam ovde…

            Iznenađujuće, Egers ne ide modernim, nego starim, plitkoumnim putem. A onda, što je još gore, ni to plitkoumno, zatucano, starinsko ne odradi kako treba, ne pruži nam tu tako željenu katarzu nego, u nedomišljenim i pogrešno mišljenim postupcima podreže kandže i zatupi zube sopstvenog filma i liši ga UJEDA.

            Kako? Bukvalno na oba ključna nivoa.

1) Glavni lik je NULA, mišićava copina, jedna od mnogih istovetnih u filmu krcatom mišićavim copinama, ali em je scenaristički postavljen krajnje bazično, em ga glumački ima da oživljava najmanje talentovani iz familije Starsgard. Nije on loš, da budem jasan; samo nije dovoljno dobar. Fali mu varnica, duh, „ono nešto“ čime, recimo, Titan Glume zvani Mads Mikelsen oživljava svog Ratnika u nedostižnom VALHALLA RISING. Fali mu nešto da njegovog lika izdigne iz mase, da ga učini nezaboravnim, arhetipskim. Ovde, on je samo korektan – što, za ovu i ovakvu priču, nije dovoljno.

2) Ako već hoćeš da mi golicaš erogenu zonu OSVETE, moraš da mi stvoriš Gadnog Zlikovca, Većeg od Života, Zajebanog lika koji čini čitav niz Zločina, tako da pošto čitav film navijam da tu višestruko maštovito dokazanu i ispoljenu džukelu stapkaju sa zemljom, na kraju osetim svoju dozu pritimitivne atavističke katarze kad ovaj Dobije Što je Zaslužio („oko za oko, zub za zub“, odnosno „prrrrrosuću mu crrrreva!!!“).

Na početku filma, kad vidimo klot crnog, skoro brke-uvrćuće-Zlog Drakulu, ponadamo se da ćemo dobiti baš to. Zli brat udario na brata, bla bla, oteo kraljevstvo, bla bla, super, i sad će mali (nesrećni) princ da bilduje idućih dvajes godina da ga niko više nikad ne bi nazivao devojčicom (!)

…kako bi, preobrazivši se u brdo mišića, to brdo sručio na Zloću i stapkao ga kao sličku. A onda, tvist: iz meni nepojmljivog razloga – osim ako to nije bilo uslovljeno budžetom (nemamo pare da ovo smeštamo na dvor, sa grdnom raskoši, vojskom, statistima, skupom scenografijom!) ili lenjošću (biće zajebano skockati ubedljiv način na koji će izolovani pojedinac da upadne na dvor moćnog tiranina, probije sve linije i obruče odbrane i goloručno ga svrgne!) – Zli Tiranin s početka vrlo brzo bude (offscreen) šutnut s prestola i opljačkan od strane nekih trećih siledžija i oteran na neku livadu, usred ničega, da životari na nekakvoj skromnoj farmi sa tucetom slugu!

Pa dobro, majku mu, nije morao baš da postane Tulsa Dum, osnivač crnomagijske SEKTE i sejač ZLA po celom kraljevstvu (mada, ne bih se žalio), ali mogao je barem da ostane Zli Tiranin, Kralj-Uzurpator, kako bi njegovo zatiranje na kraju svima gladnima osvete dalo nešto potrebnom oduška. Umesto takvog tiranina, naš „zlikovac“ je običan – ČOBANIN, BUDALA. Pa koga boli dupe za tamo neku individuu (Amleta) i to da li će da prikolje ili neće da prikolje tamo nekog Čobanina, Budalu? Ja oću borbu Dobra i Zla, Svetla i Tame, oću Principe a ne neke nebitne Copine koje se rvu u blatu…

Još jedan momenat gde me je film delimično izgubio, a uopšte nije morao (!), jer ta scena mu nije bila nužna, ili ako jeste, mogao je drugačije da je inscenira. Elem, blizu početka, ali kad je Amlet već od plavokosog curetka izrastao u smeđekosog bodibildera, imamo lepo izvedenu scenu upada vikinga u jedno rusko (sic!) selo (fino, mada pomalo školski izveden lažni „jedan kadar“, sa očiglednim šavovima), gde načine strašan pokolj civilnog stanovništva. Tu naš Amlet vidi jednog dečaka koji na njegove oči postane siroče; i učini nam se da se sažalio na njega, prepoznavši svoju sudbinu u dečakovoj; i pomislimo: „Sad će Amlet da se zapita 'Biti il' ubiti, pitanje je sad?!' i da spreči da tog klinca, zajedno sa desetinama drugih seljana, žive spale u crkvi.

Jeste, imamo scenu poput one nezaboravne u IDI I GLEDAJ, i imamo glavnog lika koji je deo jedne takve „kaznene ekspedicije“, imamo za glavnog junaka severnjačkog saučesnika u slovenskom genocidu, i ponadamo se: sad će ovaj da se usprotivi, da digne glas, makar i jalovo, nemoćno, pojedinačno, da bude nadvladan, trojica da ga drže dok se on otima u pokušaju da otvori vrata zapaljene crkve, al džaba, on je sam a njih trista proto-nacista. Ali patka. Ne bude ništa slično. Ovaj naš ne digne ni glasić, ni „Ehm, izvinite, molim vas, a možemo li samo da ih proteramo u šumu, moramo li baš da ih palimo naživo?“ E pa izvin'te me, ali tog trenutka nečinjenja mene je taj lik izgubio: prestalo je da me boli patka da l' će da prikolje svog striku ili neće, jer što je njegova osveta privilegovana, što je ona bitnija od toga da učini nešto što je zapravo pozitivno i dobro (spasavanje života), umesto jednoumne posvećenosti onome što je negativno i loše?

Šta kažete? Ne čujem! „Takva su bila vremena, Gule!“ „Tako su bili vaspitani!“ „Nemoj da projektuješ svoje 20-vekovne vrednosti na jebeni deveti vek!“

Pa, izvinjavam se: ali priča je ili od ljudskog interesa ili nije, lik je ili human ili nije, a ovaj mi, u toj sceni, ne pokazuje ni trag humanosti. Da je Mads Mikelsen bio tu, u toj ulozi (mada je sad malo mator baš za tu ulogu), Mads bi trzajem usne, žeravicom u oku, pokretom tela, mikroglumom signalizirao neslaganje i nepripadanje ovog lika toj nacističkoj genocidnoj ekspediciji, i ja bih mu to oprostio. Ali pošto smo tu imali samo bledu kopiju tate Stelana (koji, mada to već nije njegova krivica, jezivo ZVUČI kao tatko mu, čak me izbacuje iz filma koliko mu je glas kloniran od Starsgarda Seniora) dobili smo Prazninu tamo gde je trebalo da bude Nešto…

A kad smo kod „izbacivanja iz filma“, moram da pomenem i nenormalno botoksiranu Nikol Kidmen, koja u toj nekoj praistoriji od pre desetak vekova, tako napumpana plastikom ne samo što štrči među drugim ženskinjem i muškinjem, nego još u par navrata, pod nemilosrdnim svetlom koje je Egers zarad nje morao da zatulji, da ne usmeri reflektor direktno na tu plastiku, neodoljivo podseća na solidno ali nesavršeno animiranu animatronik lutku iz nekog 1980's horora koja će svakog trena da počne da bubri i topi se!

Dobro, Egers je nesumnjivo i dalje reditelj na kojeg treba računati i od kojega velike stvari treba očekivati – samo što smo ovde manje dobili Egersa-Reditelja, a više Egersa-Scenografa. Baš mi ta velika očekivanja daju za pravo da budem stroži nego što bih inače bio da je ovo potpisao TamoNeki NikadČuo, i zato mi je ova čaša poluprazna, a ne polupuna, i zato u ovom rivjuu potenciram probleme, a manje ističem kvalitete.

Ipak, da ne ispadne da sam mu trojku dao samo na staru slavu (nema kod mene kredita, niko i nikad! kod mene morate uvek i stalno da se iznova dokazujete!) evo šta mi je ovde prijalo:

- Eye candy, iliti vizuelni aspekt filma (mada se možda preteralo sa naturalističkim osvetljenjem, i to ne samo u scenama sa Kidmenkom: kad mi daješ old skul starozavetnu priču, pa slikaj je onda tako, klasično, staromodno, sa upaljenim reflektorima i lampama, nije ti ovo Beri Lindon da slikaš samo na golom dnevnom svetlu i na svećama unutra);

- Brutalnost, a naročito niz njenih nadahnutih inscenacija na dobro odmerenoj crti između explicitnosti i sugestije;

- Anja Tejlor Džoj je uvek Joy, pa tako i ovde: istina, njen je lik (Ruskinja, Olga!) mogao biti i plastičnije ocrtan (ne plastično kao Kidmenka: metaforički govorim ovde!) i dublje integrisan u priču – ali ok, i tu se može reći „Takva su bila vremena, Gule!“ i „Ne možeš tražiti delatnu, aktivnu, bitnu ženu u devetom veku nove ere!“ Uglavnom, za pohvalu je što ovaj prirodni, mekani, obli, nežni, nimalo plastificirani curetak ovde pokazuje skoro sve svoje draži – ostalo joj je sad možda nekih 4 cm2 ukupno koje još nismo videli ogoljene.

- Ima mnogo više horora nego što sam u ovoj storiji očekivao – kako slešera, tako i natprirodne strave. Ovu drugu imamo, recimo, u odličnoj horor sceni Dobijanja Mača, u jednoj pećini, od Nemrtvog Ratnika. Ovo prvo, pak, suprajzingli, imamo u bizarnoj deonici, maltene filmu-u-filmu, u kojem se naš Amlet pretvori u Džejsona na toj strikovoj farmi, i krene noćom da maštovito kasapi njegove čobane (budale) i ostavlja im potom posmrtne otpatke majklmajersovski nadahnuto aranžirane…

Sve u svemu, ovo je film vredan gledanja u bioskopu, svakako odskače od skorašnje repertoarske ponude, ali baš da je nešto za anale (he-he) i antologije, pa, baš i nije. Razočaravajuće prazan i konvencionalan za ljubitelje VEŠTICE i SVETIONIKA, a svojim bizarnostima možda previše mračan i čudan za plitkoumne očekivaoce golog vikingsplitationa, ovo je film koji ostaje na pola puta između bitnosti i nebitnosti, i samo se, za par nijansi, zahvaljujući vizuelno-atmosferičnim kvalitetima, ipak privoljuje sferi relativne bitnosti.

Voleo bih da verujem kako je ovime Egers pokušao da namlati nešto para, a da se ne prostituiše praveći one retardirane Marvel/DC slikovnice-mrdalice za debile, nego da radi nešto što ga zaista zanima, tim pre što mu SVETIONIK nije doneo mnogo love (suprajz!). Ako je SEVERNJAK njegova verzija kompromisa, kako bi bio još luđi i nekomercijalniji sa sledećim filmom (NOSFERATU?), to je već vrsta kompromisa koju mogu da razumem. Ali u ovoj njenoj inkarnaciji, srećom, ne moram do koske i da uživam.

P.S. Moja zbirka horor priča DIVLJA KAPELA otišla je u štampu. Očekujem je u svojim rukama sredinom maja. Pretplata još uvek traje, pod istim uslovima: pišite mi na mejl dogstar666 at yahoo dot com i tražite svoje primerke!

DIVLJA KAPELA iznutra

Dragi moji čitaoci, pretplata na moju prvu zbirku priča ističe u petak, 15. aprila.

To znači da će u zahvalnici/spisku pretplatnika, na kraju knjige, biti oni koji mi se jave najkasnije do petka uveče.

Prema tome, ako ste planirali pretplatiti se na ovu knjigu, ali su vas druge misli, brige i okolnosti skrenule na drugu stazu, imate još vremena da mi se javite na mejl dogstar666 at yahoo dot com i rezervišete sebi neki primerak. U istom cugu možete poručiti i moje prethodne knjige – NAŽIVO, PROKLETIJE, ZAVODNIK i KULT GULA, kao i NEKRONOMIKON, KARMILU i još poneku Orfelinku.

Više detalja o sadržaju ove knjige kao i o uslovima pretplate, ceni, slanju i posebnim pogodnostima za više primeraka imate – OVDE.

Ovog puta vam pružam zavir u unutrašnjost knjige.

Šta, mislili ste da ću moju prvu zbirku priča, sa nekim od najboljih i najdražih mi dela, da objavim sa klot-tekstom, nikakvim dizajnom i bez ilustracija? Ili sa nekim bezveznjačkim amaterizmima od kvazi-horor Čiča-Gliša? Pa, razmislite još jednom. I pogledajte privju pregradnih strana u ovoj knjizi.

DIVLJA KAPELA je prevashodno ilustrovana umetničkim fotografijama Tonija Tošića, mladog mračnjaka iz Babušnice koji savršeno hvata taj ugođaj folk-horora i srpskog gotika koji sam hteo za ovu zbirku.

Hteo sam da ova knjiga bude ilustrovana fotografijama, a ne crtežima i slikama, jer sam procenio da taj koncept bolje oslikava duh koji se kroz odabrane priče provlači, a koji dokumentuje jedan osobeni, ali ipak domaći ambijent. Ovo su priče u kojima dominiraju motivi putovanja, lutanja, beskućništva, traganja… i zato sam hteo fotografije koje bi prenosile taj i takav duh. Naravno, morale su hvatati autentični srpski duh, bez obzira što je internet prepun slikovitih „gotskih“ lokacija, besprekorno uslikanih, koje su u načelu mogle poslužiti – iako to ne bi bilo to.  

Recimo, dok sam još tragao za idejnim rešenjem korice za ovu knjigu, neki čitaoci su mi slali predloge na kojima su se videle razne zlokobne kapele. Jedini problem: iz njihove arhitekture bilo je jasno da su to engleske, nemačke ili neke druge, tuđinske kapele. Bez želje da zvučim kao lokal-patriota, samo ću naglasiti stvar koja bi svakom čitaocu ove zbirke morala biti smesta jasna: ove su priče duboko ukorenjene u srpsko tlo, srpski ambijent, okruženje, i mada junaci moje naslovne priče govore o „srpskom gotiku“, što jeste svojevrstan oksimoron, meni je za ilustrovanje bilo potrebno nešto što će preneti podjednako, ako ne i više, onaj srpski deo toga. Pun je internet „ukletih“ engleskih zamkova, kućerina, vila – ali meni su trebale ruševne srpske kuće… crkve… kapele…

Sad, mogao sam bez problema iz bogate lične foto-arhive izvući neke prihvatljive fotografije sa mojih brojnih „srpski gotik“ ekskurzija, od kojih su mnoge upravo i inspirisale neke od ovih priča, uključujući naslovnu. Ipak, odoleo sam tom iskušenju. Ja nemam aspiracije ka tome da budem umetnički fotograf, većina mojih fotki sa putešestvija su dokumentarno-turističke, reporterske prirode, bez pretenzije da budu umetničke. Zato sam odlučio da ovu knjigu ilustrujem fotografijama jednog domaćeg fotografa koji se time ozbiljno bavi, i to nekoga ko je potekao daleko od velikih gradova, ko „srpski gotik“ oseća u venama, iz srca srpske provincije.

Ukratko o fotografu: Toni Tošić (1986, Babušnica), do sada se predstavio sa jednom samostalnom izložbom fotografija „Introspekcija“, nekoliko grupnih izložbi (Refoto), a njegovi radovi, pored ove zbirke, našli su se i u američkom časopisu za horor Vastarien (vol. 1, issue 3; vol 2, issue 1).

O fotografijama: fotografije na pregradnim stranama knjige, kako za priče tako i za dodatke, kao i one na forzecu (uključujući specijalne efekte), načinio je Toni Tošić, uz nekoliko izuzetaka (vidi dole). Njegove fotografije odabrao sam i elementarno modifikovao (srezao, skratio, itsl), a finalnu tehničku obradu i ubacivanje tekstualnog dela izvela je draga prijateljica i stara saradnica Tijana Jevtić, vrsna ilustratorka i dizajnerka, te vrhunska fotografkinja iz Užica.

Druge fotografije: Dve fotografije na strani posvećenoj Posvetama načinio je moj drug Siniša Pejčinović, u istom tom etno-selu koje je i nadahnulo lokaciju u „Divljoj kapeli“, mada ove fotke nisu nastale tom prilikom.

Naslovnu fotografiju za priču „Mladež“ uslikao je moj prijatelj i saputnik Marko Pišev u jednom divljem delu Niške Banje. Ja sam je samo prebacio u negativ.

Fotografiju koja najavljuje „Biografiju autora“ takođe je uslikao Marko Pišev, u ruševini crkve u Dolovu, kod Pančeva, gde je Đorđe Kadijević snimio svoj legendarni folk-horor Sveto mesto (1990).

Fotografije na prednjoj i zadnjoj korici ove knjige načinio sam ja, svojeručno, svojim telefonom, na istom tom „svetom mestu“, u crkvi u Dolovu. Njih je, naravno, po mojim instrukcijama, modifikovala i dizajnirala Tijana Jevtić.

            Evo finalne verzije prednje korice:

            DIVLJA KAPELA u ovom trenutku, 12. aprila uveče, ima negde oko 200 pretplatnika, sa oko 220 naručenih i plaćenih primeraka.

            U trenutku kad su PROKLETIJE prošle godine ušle u štampu, imale su 267 pretplatnika. Javlja mi se da će ove godine taj broj, u DIVLJOJ KAPELI, biti nešto manji, osim ako mnogi od vas nisu čekali poslednji čas da se jave i pretplate. I osim ako nisu u pravu oni koji tvrde da domaća čitalačka publika više voli romane nego zbirke priča… Jesu li u pravu? Pokažite mi!

            Naravno, svi koji se ne jave do 15-og, moći će i nakon toga, i dalje da naruče KAPELU i druge moje knjige (do isteka zaliha!) po istim cenama i uslovima, sve dok knjiga ne izađe iz štampe, negde sredinom maja – jedino što njihovo ime neće biti u zahvalnicama u knjizi. Kad knjiga izađe onda neće biti posebnih pogodnosti i popusta, ali će cene valjda ostati kao za sada, osim ako inflacija ne poludi do tada…

NAJBOLJI HORORI 2021. godine

 

Evo, najzad, s velikim kašnjenjem ali bolje ikad nego nikad, da obznanim i moju listu najboljih horora iz prošle godine.

Dosta je bilo kukanja: „Nja nja mnema novy horory, mništy ne valjy!“ Zakon velikih brojeva je neumoljiv: iz brda i tona bezlične gnjusi moralo je da se izdvoji i nešto vredno pažnje, pa čak i gledanja: hell, čak i vredno (mestimičnog) uživanja! OVO dole je sasvim dobro i zaslužuje da se pogleda, ako vas horor zanima, barem do 10. mesta pod obavezno, a ima da se probere i ispod za manje zahtevne!

            Po prvi posle ko zna koliko godina ima se sa čime napraviti top-10 lista.

           

NAJBOLJI HORORI 2021. godine

TOP-22:

 

0. MAD GOD

 

1. THE NIGHT HOUSE

 

2. THE INNOCENTS

 

3. THE SADNESS

 

4. ANTLERS

 

5. MALIGNANT

 

6. THE MEDIUM

 

7. THE DEEP HOUSE

 

8. POST MORTEM

 

9. CENSOR

 

10. V H S 94

 

11. GAIA

 

12. RED SCREENING

 

13. ROH

 

14. THERE’S SOMEONE INSIDE YOUR HOUSE

 

15. THE FEAST

 

16. FEVER DREAM

 

17. HOWLING VILLAGE

 

18. IN THE EARTH

 

19. LAST NIGHT IN SOHO

 

20. MEANDER

 

21. ANONYMOUS ANIMALS

 

Naslovi o kojima sam pisao zasebne rivjue imaju ovde plave linkove, pa kliknite na njih i vidite/podsetite se šta sam ranije o njima pisao.

 Kratka napomena o rangiranju: MAD GOD ima nulto mesto zato što to i jeste i nije horor. Strogo žanrovski, to je ipak više SF (antiutopija, postapokalipsa), ali PAKAO i KOŠMARNOST tog sveta koji opisuje, čudovišta u njemu, grozne i napete i opresivne scene… sve je to košmarnije i stravičnije od bilo kog žanrovski čistog horora u novije vreme.

Prva tri naslova na listi (mislim, mesta 1, 2 i 3) imaju skroz istu ocenu i meni su u mozgu uzajamno zamenjivi: zato me nemojte smarati cepidlačenjem zašto onaj treći nije prvi, zašto drugi nije prvi, zašto prvi nije treći itd. Sva tri su na prvom mestu, ako vam je tako lakše. A i onaj na mestu br. 4 je samo za dlačicu odmah iza njih.

 

Zašto sam ovoliko okasnio sa kačenjem ove liste?

Pre svega, listu sam možda okačio malo docnije nego inače, ali odavno su najbolji filmovi istaknuti kroz nagrade ZLATNI GHOUL (klikni i podseti se!), a o mnogima sam pisao ili zasebne ili grupne rivjue.

 

Najvažniji razlog za kašnjenje – osim moje želje da repriziram neke od gornjih filmova i učvrstim se u prvobitnim ocenama, ili ih preispitam – jeste ovaj: pišem i objavljujem knjige! Ako vam je promakao detalj da sam pre neki dan raspisao pretplatu na moju prvu zbirku priča, DIVLJA KAPELA – jesam, raspisao sam, pretplata je krenula, pohitajte, javite se i upišite na vreme, svi detalji o toj knjizi su OVDE.

A to je tek prva od tri knjige moje proze koje planiram da objavim ove godine… Stay tuned!

P.S. Dugočekani THE SADNESS, o kojem sam baš pre neki dan ovde pisao, najzad je procurio na net i najveštiji istraživači mogu ga pronaći već sada.

THE SADNESS (2021)

 

***(*)

3+

Zamisao u korenu ovog zapleta je slična kao u 28 DAYS LATER – nisu zombiji nego „zaraženi“, živi ljudi, samo što ovi nisu braindead rage „zombies“ nalik pobesnelim divljim životinjama, nego zadržavaju jednu dozu primalne (ne)ljudskosti, u smislu da mogu da budu svesno i maštovito zli i sadistički – da se naslađuju nanošenjem patnje i bola, da se cerekaju i zabavljaju dok siluju, kolju i muče, da se obuzdaju kako bi se pravili normalni i tako obmanuli žrtve… Otprilike kao u strip serijalu CROSSED.

Sve je to odlično, dinamično režirano, uzbudljivo je, frenetično, mestimično baš maštovito i subverzivno na nivou detalja, npr. kad zvaničnici pobesne usred javnog obraćanja, jedan dok govori na razglasu, pa počne jezivo da preti šta će da vam radi, a drugi pred TV kamerama u obraćanju naciji!

Ovako bespoštedan splatter odavno nismo videli ovako meraklijski urađen, i u najvećoj meri old school, znači odlično napravljeni praktični efekti a ne ona kompjuterski nacrtana crvena govna koja nikad, nikad ne šikljaju i ne prskaju kako u prirodi treba i kako Gospod zapoveda! 

Scena u metrou, razrađeni splatter set-piece, ući će s pravom u sve antologije filmskog krvopljusa!

Kast je prilično dobar za ovaj rudimentarni koncept: dopadljivi mladunci u glavnim ulogama (sticajem okolnosti razdvojen par koji bi da se opet spoji, ali protiv njih je čitav grad naprasno pobesnelih sadista) 

i memorabilan zlikovac, jedan dirty old man iz metroa koji se navrzao na devojku našeg glavnog junaka. Plus čitav niz zlikovaca i žrtava koje sretnemo usput da zapapre ovu ljutu čorbu, odnosno paprikaš.

I sve je to lepo tokom više od 2/3 trajanja, ali pred kraj se malkice izduva i raspletu fali udar koji bi morao imati. Nije kraj loš, samo je toliko intenziteta već bilo izbačeno pre njega da, kad dođemo dotle, već smo iznureni od toliko intenzivnog krvoliptanja, od drame i melodrame, a offscreen dešavanje kojim se vezuje mašnica ipak je trebalo nedvosmisleno prikazati, ili ako baš mora sugestija, i ona je morala biti konkretnija.

Debitant Rob Jabbaz – Kanađanin, gastarbajter na Tajvanu! – ovim je filmom sebe definitivno stavio na mapu, pored ostalog i dobivši Zlatnog Ghoula za debi-reditelja! Pokazao je retko viđenu spremnost da se bude šokantan i kontroverzan i eksplicitan, a da se (za stidnu dlaku ili dve) ne ode u notornost npr. SRPSKOG FILMA, kojem ovde omažira na najmanje jednom mestu (šifra: skullfuck, odnosno „jebem te u glav’!“).

Sad, moglo bi se reći da je fundamentalno subverzivni koncept tražio još više perverzije i explicitnosti (recimo kao u orgiji boleštine zvanoj CROSSED), i da je u tom smislu ovo dooonekleeee film kompromisa, film koji -sa svim tim krvopljusom!- ipak hoće da bude i komercijalan, gledan, cenjen. 

Hell, pored grdnih žanrovskih festivala igrao je čak i na Sarajevo film festivalu: šta bih dao da sam se našao u sali gde je on prošlog leta igrao pred babama i muškim tetkama što otkidaju na odvratno negledljive „angažovane“ dramurdetine što se natječu za „Srce Sarajeva“! Ali ja s tim nemam veliki problem. Ako je alternativa tome da svojim prvim filmom sebi puca u nogu i karijeru, kao Srki Spasojević sa SRPSKIM FILMOM, onda bolje ovaj i ovakav „kompromis“.

Na Jućubu imate njegov kratki lavkraftovski film CLEARWATER: nije to mnogo više od stislke vežbe i isprobavanja specijalnih efekata, ali lepo je znati da je u planu da od ovoga napravi dugometražni body horror film. 

Pored njega, imate na istom mestu i tri ranija animirana filma (takođe žestok splater i ludilo), GREAT DAENA: PAIN AND CRUELTY, GREAT DAENA: A FATEFUL ENCOUNTER i FIENDISH FUNNIES, pa ih potražite i pogledajte tamo, dok čekate da SEDNES procuri. Trenutno, koliko sam uspeo da zapazim, još nije na netu.

Znači, dok ne stigne MESO sa KRVAVICAMA, evo nešto malo Šahbazovih filmića za meze:

https://www.youtube.com/watch?v=6qaqyTLzCI0

https://www.youtube.com/watch?v=FRUlTP418lY

https://www.youtube.com/watch?v=L6TjrwlyuwI

https://www.youtube.com/watch?v=U5zaVOiEG4o

 

P.S. Ako vam je promakao detalj da sam pre neki dan raspisao pretplatu na moju prvu zbirku priča, DIVLJA KAPELA – jesam, raspisao sam, pretplata je krenula, pohitajte, javite se i upišite na vreme, svi detalji o toj knjizi su OVDE.