THE NORTHMAN (2022)

***

3

Egers nas je sa svoja prva dva filma navikao da od njega očekujemo originalne WTF višesmislene vizije, pa je otud njegov SEVERNJAK iznenađujuće a) jednoznačan i, još gore, b) glupoznačan. Drugim rečima, em nema misterije – sve je jasno na prvi pogled, em to što je jasno, videli smo već dvesta puta (mada je ovde slikovitije nego inače) i prilično je zatupasto.

            Površnom gledaocu ovo neće da smeta, jer će njega da kupi Egers-scenograf, Egers-vizualista, pošto on na tom polju i ovde briljira svojim ubedljivim i, pretpostavljam, autentičnim, minuciozno izgrađenim setovima, kostimima, šminkom, vizuelnim efektima itsl. Ako imate fetiš na Vikinge, brutalizam, krv i blato, dobićete svoju dozu u ovom „prljavom“ i brutalnom arty vikingsploitationu. Ipak, njegov arty ne ide do ekstrema GREEN KNIGHTA, a ne doseže, niti pokušava da se popne u visine Refnove Valhale.

            Nešto zahtevniji gledalac će možda da se vrpolji na stolici i gunđa sebi u bradu i/ili u kesu s kokicama kako mu ovaj film zadaje pogolemu dozu deža vija. Da li od Hamleta, da li od Konana, da li od trista „mač&vrač“ varijacija na „ubio si mi tatka i uzeo mi kevu, sad ću da porastem i osvetim ti se“, tek – odnekud će mu ova storija, na svakom svom koraku, biti jezivo poznata i predvidiva.

            Egers kao da je svestan toga i (lenjo?) i ne pokušava da nas iznenadi: njegov zlikovac je očigledan kao ZLIKOVAC prve sekunde kad se pojavi na ekranu, bez obzira što bi u tom trenu on još trebalo da je Dobrica (ipak, neveselinović); „preokret“ vezan za kevu (Nikol Kidmen) naslutljiv je još u trejleru, kao i u prvoj sceni u filmu. Zapravo, jedini spojler oko celog filma jeste to koliko se ovo ne može spojlovati, jer Egers u dobro poznatu priču unosi neke sitne finese na nivou šminke i sitnica, ali ukrupno gledano – ovaj ste film već (više puta) gledali.

            OK, možda ne baš ovoliko dobro napravljen, možda ne sa baš ovoliko u-mozak-urezujućih prizora, kako realnih tako i povremeno nadrealnih, mističnih i onostranih – ali to je ipak šminka, ne baš na mrtvacu, ali jeste šminka na telu prilično iscrpljenom.

            Jer, najzahtevniji i najpronicljiviji gledalac će u ovom NORTMANU prepoznati jednu nedomišljenu, anahronu apologiju osvete. Mooožda to nije apologija samo u poslednjih pet minuta (u paklu/Helu), ali to je, za moj groš, too little, too late, a čak i to je upitno, jer ipak naš osvetnik (spojler) nakon toga odjaše u Valhalu: dakle, njegova osvetnička putanja je iskupljena, pečatirana kao ispravna.

            Sad, uopšteno gledano, u tematizaciji motiva OSVETE imate u suštini dve glavne opcije: 1) Osveta, slatka, slaaatka krvava osveeeta, prostodušna „da pobijem govna i gotova stvar“ katarza (old school); i 2) Osveta, kao i svako nasilje, najviše prlja onoga koji je sprovodi, unižava ga, produžava spiralu nasilja kojoj nema kraja i ne donosi katarzu nego samo patnju i bol čak i samom osvetniku (modern school). Dobar primer prostodušne, ali dosledne ekranizacije ovog prvog nazora imate u Milijusovom KONANU. Dobar primer savremene, slojevite, inteligentne, promišljene i saosećajne kritike osvete imate, recimo, u izuzetnom filmu SEVEN DAYS o kojem sam odavno ovde pisao. Pošto Konana svi znaju, a „seven days“ ne zna niko (kroasani se ne računaju!), pogledajte taj moj rivju, da se ne ponavljam ovde…

            Iznenađujuće, Egers ne ide modernim, nego starim, plitkoumnim putem. A onda, što je još gore, ni to plitkoumno, zatucano, starinsko ne odradi kako treba, ne pruži nam tu tako željenu katarzu nego, u nedomišljenim i pogrešno mišljenim postupcima podreže kandže i zatupi zube sopstvenog filma i liši ga UJEDA.

            Kako? Bukvalno na oba ključna nivoa.

1) Glavni lik je NULA, mišićava copina, jedna od mnogih istovetnih u filmu krcatom mišićavim copinama, ali em je scenaristički postavljen krajnje bazično, em ga glumački ima da oživljava najmanje talentovani iz familije Starsgard. Nije on loš, da budem jasan; samo nije dovoljno dobar. Fali mu varnica, duh, „ono nešto“ čime, recimo, Titan Glume zvani Mads Mikelsen oživljava svog Ratnika u nedostižnom VALHALLA RISING. Fali mu nešto da njegovog lika izdigne iz mase, da ga učini nezaboravnim, arhetipskim. Ovde, on je samo korektan – što, za ovu i ovakvu priču, nije dovoljno.

2) Ako već hoćeš da mi golicaš erogenu zonu OSVETE, moraš da mi stvoriš Gadnog Zlikovca, Većeg od Života, Zajebanog lika koji čini čitav niz Zločina, tako da pošto čitav film navijam da tu višestruko maštovito dokazanu i ispoljenu džukelu stapkaju sa zemljom, na kraju osetim svoju dozu pritimitivne atavističke katarze kad ovaj Dobije Što je Zaslužio („oko za oko, zub za zub“, odnosno „prrrrrosuću mu crrrreva!!!“).

Na početku filma, kad vidimo klot crnog, skoro brke-uvrćuće-Zlog Drakulu, ponadamo se da ćemo dobiti baš to. Zli brat udario na brata, bla bla, oteo kraljevstvo, bla bla, super, i sad će mali (nesrećni) princ da bilduje idućih dvajes godina da ga niko više nikad ne bi nazivao devojčicom (!)

…kako bi, preobrazivši se u brdo mišića, to brdo sručio na Zloću i stapkao ga kao sličku. A onda, tvist: iz meni nepojmljivog razloga – osim ako to nije bilo uslovljeno budžetom (nemamo pare da ovo smeštamo na dvor, sa grdnom raskoši, vojskom, statistima, skupom scenografijom!) ili lenjošću (biće zajebano skockati ubedljiv način na koji će izolovani pojedinac da upadne na dvor moćnog tiranina, probije sve linije i obruče odbrane i goloručno ga svrgne!) – Zli Tiranin s početka vrlo brzo bude (offscreen) šutnut s prestola i opljačkan od strane nekih trećih siledžija i oteran na neku livadu, usred ničega, da životari na nekakvoj skromnoj farmi sa tucetom slugu!

Pa dobro, majku mu, nije morao baš da postane Tulsa Dum, osnivač crnomagijske SEKTE i sejač ZLA po celom kraljevstvu (mada, ne bih se žalio), ali mogao je barem da ostane Zli Tiranin, Kralj-Uzurpator, kako bi njegovo zatiranje na kraju svima gladnima osvete dalo nešto potrebnom oduška. Umesto takvog tiranina, naš „zlikovac“ je običan – ČOBANIN, BUDALA. Pa koga boli dupe za tamo neku individuu (Amleta) i to da li će da prikolje ili neće da prikolje tamo nekog Čobanina, Budalu? Ja oću borbu Dobra i Zla, Svetla i Tame, oću Principe a ne neke nebitne Copine koje se rvu u blatu…

Još jedan momenat gde me je film delimično izgubio, a uopšte nije morao (!), jer ta scena mu nije bila nužna, ili ako jeste, mogao je drugačije da je inscenira. Elem, blizu početka, ali kad je Amlet već od plavokosog curetka izrastao u smeđekosog bodibildera, imamo lepo izvedenu scenu upada vikinga u jedno rusko (sic!) selo (fino, mada pomalo školski izveden lažni „jedan kadar“, sa očiglednim šavovima), gde načine strašan pokolj civilnog stanovništva. Tu naš Amlet vidi jednog dečaka koji na njegove oči postane siroče; i učini nam se da se sažalio na njega, prepoznavši svoju sudbinu u dečakovoj; i pomislimo: „Sad će Amlet da se zapita 'Biti il' ubiti, pitanje je sad?!' i da spreči da tog klinca, zajedno sa desetinama drugih seljana, žive spale u crkvi.

Jeste, imamo scenu poput one nezaboravne u IDI I GLEDAJ, i imamo glavnog lika koji je deo jedne takve „kaznene ekspedicije“, imamo za glavnog junaka severnjačkog saučesnika u slovenskom genocidu, i ponadamo se: sad će ovaj da se usprotivi, da digne glas, makar i jalovo, nemoćno, pojedinačno, da bude nadvladan, trojica da ga drže dok se on otima u pokušaju da otvori vrata zapaljene crkve, al džaba, on je sam a njih trista proto-nacista. Ali patka. Ne bude ništa slično. Ovaj naš ne digne ni glasić, ni „Ehm, izvinite, molim vas, a možemo li samo da ih proteramo u šumu, moramo li baš da ih palimo naživo?“ E pa izvin'te me, ali tog trenutka nečinjenja mene je taj lik izgubio: prestalo je da me boli patka da l' će da prikolje svog striku ili neće, jer što je njegova osveta privilegovana, što je ona bitnija od toga da učini nešto što je zapravo pozitivno i dobro (spasavanje života), umesto jednoumne posvećenosti onome što je negativno i loše?

Šta kažete? Ne čujem! „Takva su bila vremena, Gule!“ „Tako su bili vaspitani!“ „Nemoj da projektuješ svoje 20-vekovne vrednosti na jebeni deveti vek!“

Pa, izvinjavam se: ali priča je ili od ljudskog interesa ili nije, lik je ili human ili nije, a ovaj mi, u toj sceni, ne pokazuje ni trag humanosti. Da je Mads Mikelsen bio tu, u toj ulozi (mada je sad malo mator baš za tu ulogu), Mads bi trzajem usne, žeravicom u oku, pokretom tela, mikroglumom signalizirao neslaganje i nepripadanje ovog lika toj nacističkoj genocidnoj ekspediciji, i ja bih mu to oprostio. Ali pošto smo tu imali samo bledu kopiju tate Stelana (koji, mada to već nije njegova krivica, jezivo ZVUČI kao tatko mu, čak me izbacuje iz filma koliko mu je glas kloniran od Starsgarda Seniora) dobili smo Prazninu tamo gde je trebalo da bude Nešto…

A kad smo kod „izbacivanja iz filma“, moram da pomenem i nenormalno botoksiranu Nikol Kidmen, koja u toj nekoj praistoriji od pre desetak vekova, tako napumpana plastikom ne samo što štrči među drugim ženskinjem i muškinjem, nego još u par navrata, pod nemilosrdnim svetlom koje je Egers zarad nje morao da zatulji, da ne usmeri reflektor direktno na tu plastiku, neodoljivo podseća na solidno ali nesavršeno animiranu animatronik lutku iz nekog 1980's horora koja će svakog trena da počne da bubri i topi se!

Dobro, Egers je nesumnjivo i dalje reditelj na kojeg treba računati i od kojega velike stvari treba očekivati – samo što smo ovde manje dobili Egersa-Reditelja, a više Egersa-Scenografa. Baš mi ta velika očekivanja daju za pravo da budem stroži nego što bih inače bio da je ovo potpisao TamoNeki NikadČuo, i zato mi je ova čaša poluprazna, a ne polupuna, i zato u ovom rivjuu potenciram probleme, a manje ističem kvalitete.

Ipak, da ne ispadne da sam mu trojku dao samo na staru slavu (nema kod mene kredita, niko i nikad! kod mene morate uvek i stalno da se iznova dokazujete!) evo šta mi je ovde prijalo:

- Eye candy, iliti vizuelni aspekt filma (mada se možda preteralo sa naturalističkim osvetljenjem, i to ne samo u scenama sa Kidmenkom: kad mi daješ old skul starozavetnu priču, pa slikaj je onda tako, klasično, staromodno, sa upaljenim reflektorima i lampama, nije ti ovo Beri Lindon da slikaš samo na golom dnevnom svetlu i na svećama unutra);

- Brutalnost, a naročito niz njenih nadahnutih inscenacija na dobro odmerenoj crti između explicitnosti i sugestije;

- Anja Tejlor Džoj je uvek Joy, pa tako i ovde: istina, njen je lik (Ruskinja, Olga!) mogao biti i plastičnije ocrtan (ne plastično kao Kidmenka: metaforički govorim ovde!) i dublje integrisan u priču – ali ok, i tu se može reći „Takva su bila vremena, Gule!“ i „Ne možeš tražiti delatnu, aktivnu, bitnu ženu u devetom veku nove ere!“ Uglavnom, za pohvalu je što ovaj prirodni, mekani, obli, nežni, nimalo plastificirani curetak ovde pokazuje skoro sve svoje draži – ostalo joj je sad možda nekih 4 cm2 ukupno koje još nismo videli ogoljene.

- Ima mnogo više horora nego što sam u ovoj storiji očekivao – kako slešera, tako i natprirodne strave. Ovu drugu imamo, recimo, u odličnoj horor sceni Dobijanja Mača, u jednoj pećini, od Nemrtvog Ratnika. Ovo prvo, pak, suprajzingli, imamo u bizarnoj deonici, maltene filmu-u-filmu, u kojem se naš Amlet pretvori u Džejsona na toj strikovoj farmi, i krene noćom da maštovito kasapi njegove čobane (budale) i ostavlja im potom posmrtne otpatke majklmajersovski nadahnuto aranžirane…

Sve u svemu, ovo je film vredan gledanja u bioskopu, svakako odskače od skorašnje repertoarske ponude, ali baš da je nešto za anale (he-he) i antologije, pa, baš i nije. Razočaravajuće prazan i konvencionalan za ljubitelje VEŠTICE i SVETIONIKA, a svojim bizarnostima možda previše mračan i čudan za plitkoumne očekivaoce golog vikingsplitationa, ovo je film koji ostaje na pola puta između bitnosti i nebitnosti, i samo se, za par nijansi, zahvaljujući vizuelno-atmosferičnim kvalitetima, ipak privoljuje sferi relativne bitnosti.

Voleo bih da verujem kako je ovime Egers pokušao da namlati nešto para, a da se ne prostituiše praveći one retardirane Marvel/DC slikovnice-mrdalice za debile, nego da radi nešto što ga zaista zanima, tim pre što mu SVETIONIK nije doneo mnogo love (suprajz!). Ako je SEVERNJAK njegova verzija kompromisa, kako bi bio još luđi i nekomercijalniji sa sledećim filmom (NOSFERATU?), to je već vrsta kompromisa koju mogu da razumem. Ali u ovoj njenoj inkarnaciji, srećom, ne moram do koske i da uživam.

P.S. Moja zbirka horor priča DIVLJA KAPELA otišla je u štampu. Očekujem je u svojim rukama sredinom maja. Pretplata još uvek traje, pod istim uslovima: pišite mi na mejl dogstar666 at yahoo dot com i tražite svoje primerke!