Dejan Ognjanović
objavljeno: 31/01/2009 u KULTURNOM DODATKU 'POLITIKE', kao i onlajn, na adresi:
http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/Duh-Save-Savanovica-na-malim-ekranima.html
Zbirka priča Beli šum podseća nas ne samo na potencijale nego i na aktuelno postojeću, ali donekle marginalizovanu, grupaciju pisaca koji se pretežno bave fantastičnim žanrovima (SF i horor). Priče ove zbirke tematski povezuje televizija, najčešće kao izvor zla
Horor i (mračna) fantastika su potencijali koje duhovi aše istorije nameću kao stalno prisustvo u vazduhu oko domaćih stvaralaca – pa ipak, ti duhovi retko uzimaju obličje dosledno uobličeno u ruho pomenutih žanrova. Koliko god se strava, nažalost, nametala kao jedan od adekvatnijih izraza našeg stanja (ne samo političkog i ekonomskog nego i egzistencijalnog), primere njenog prisustva u našoj književnosti možemo izbrojati na prste.
Nedavna pojava zbirke priča Beli šum, u izdanju „Paladina“ (Beograd, 2009), koju je priredio Goran Skrobonja, podseća nas ne samo na potencijale nego i na aktuelno postojeću, ali slabo poznatu i donekle marginalizovanu, grupaciju pisaca koji se pretežno bave fantastičnim žanrovima (SF i horor). Priče ove zbirke tematski povezuje televizija, najčešće kao izvor zla, što je pristup koji bi, verovatno, bio neizbežan sve i da ne živimo u ovako zatrovanom medijskom prostoru. Bez obzira na neujednačen kvalitet, ono što ova knjiga pre svega predstavlja jeste prilika da se na jednom mestu poveže i sagleda jedan mogući pristup odnosa prema stvarnosti i jedan, kod nas manje zastupljen, oblik njenog žanrovskog parafraziranja i tumačenja.
Zombifikovani TV statisti
Neki od autora do sada su bili pretežno vezani za fanovske publikacije oko Društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“ (Pavle Zelić, Darko Tuševljaković, Jovan Ristić...), dok su drugi uspeli da svoju vrstu pisanja prodaju mejnstrimu (npr. Oto Oltvanji koji je pre nekoliko godina izdao krimi-horor roman Crne cipele za „Samizdat“ B92, pa i sâm priređivač, čija je zbirka SF i horor priča Tihi gradovi pretprošle godine izašla za „Lagunu“). Većina pomenutih potekla je iz pomenutog „Komarčića“, kluba nazvanog prema jednom od prvih srpskih autora koji su, još na samom početku 20. veka, pisali žanrovsku književnost – konkretno, krimiće i naučnu fantastiku. Pomenuto udruženje aktivno je u Beogradu već više od 25 godina, a baš kada ovaj tekst budete imali u rukama u toku će biti njihova manifestacija „Beokon“ u Domu Omladine (30. I – 1. II).
Samo oni koji nikada nisu svratili na njihova redovna predavanja ili na „Beokon“ mogu ih otpisati kao grupicu simpatičnih zaluđenika sa kapicama s propelerima na glavama, ali treba napomenuti, recimo, da je posebni gost na prethodnoj manifestaciji bio Milorad Pavić (zastupljen i u njihovoj zbirci Ugriz strasti iz 2007. godine) kao i uredništvo niškog književnog časopisa Gradina koji je posebno naklonjen fantastičnom pismu. Pored toga, treba istaći da se zajedno sa „žanrovskim“ kolegama u zbirci Beli šum nalaze i priče poznatih „glavnotokovskih“ pisaca kakvi su Vasa Pavković, Đorđe Pisarev ili Vladimir Kecmanović.
Zbog toga ova knjiga, nevezano za svoje druge domete, na sjajan način ilustruje iluzornost i, u krajnjoj instanci, nepotrebnost te veštačke podele na „žanr“ i „glavni tok“: postoje samo dobri i manje dobri pisci, oni koji manje ili više vešto prepoznaju i iskazuju stvari vredne kazivanja, a renome i pripadnost ovoj ili onoj školi ili usmerenju manje su važni za krajnji učinak dela. Sagledani zajedno sa svojim poznatijim kolegama, domaći pisci fantastike i horora pokazuju da nemaju čega da se stide, naprotiv. Savršen primer ove teze je Ilija Bakić, čija je priča u samom vrhu sadržaja ove knjige: njegove književne kritike krase brojne domaće časopise, ali slaba distribucija i marketing njegovih proznih dela (uključujući izvanrednu zbirku fantastičnih priča Jesen skupljača – Tardis, Beograd, 2007) još uvek ga čine jednom od bolje skrivenih tajni savremene srpske proze. Njegova gorko-cinična, antiutopijska priča o zombifikovanim statistima jednog odurnog talk-show-a, iako u SF ruhu, nije nikakav eskapizam već primer najdirektnijeg suočavanja sa našom sve neveselijom stvarnošću koja se ogleda kroz kriva ogledala televizijskog medija.
Večno tehnikolor mlad
To se može reći i za priču „Ne menjajte kanal“ Petra Petrovića, u kojoj haos jedne novokomponovane TV postepeno dobija skoro apokaliptične razmere sa sve više ludila i nasilja, ili Kecmanovićevu „Bajku“ u kojoj dvoje pripadnika polusveta svoju romansu oblikuju po uzoru na španske telenovele, ili, recimo, Oltvanjijevu „Večno tehnikolor mlad“ o zlokobnom ostvarenju urbane legende o (ne)paljenju televizora u kući nakon nečije smrti.
Da su teme i motivi horora i fantastike sve prisutniji u domaćoj prozi „glavnog toka“ svedoče i neke od zapaženijih knjiga poslednjih godina, kao što su Strah i njegov sluga i Johann’s 501Mirjane Novaković, kojima paradiraju tajna društva, đavoli i vampiri, pa na izvestan način i najnovija knjiga Svetislava Basare Dnevnik Marte Koen, rečitog podnaslova – Okultna pozadina komunističkog pokreta u Jugoslaviji 1928–1988. Očigledno, mnogo je toga okultnog u našim životima, a duh Save Savanovića još uvek lebdi neupokojen, kao i toliki drugi koji su nam ispijali krv u mračnim decenijama i vekovima nakon ovog prvog srpskog vampira. Za našu svakodnevnicu to nije baš ospokojavajuće, ali za književnost predstavlja veliku dragocenost koju tek treba u punom sjaju prepoznati.
Toliko od texta iz POLITIKE.
Moj pun i no-holds-barred osvrt na ovu zbirku naći ćete na ovom istom blogu vrlo uskoro.
Нема коментара:
Постави коментар