PIERCING – Ryu Murakami

             Već sam ovde pisao o Murakamijevom romanu IN THE MISO SOUP, koji je u međuvremenu, misteriozno, preveden čak i na srpski (ja ga kupio/čitao u hrvatosrpskoj verziji). Još misterioznije – onaj patetično-smarački drkoš Wim Wenders radi film po tome! Anyway, pošto se radi o izvanrednoj knjizi, smesta mi je postalo jasno da se moraju istražiti i ostala srodna dela ovog autora. Namerno ne kažem "sabrana", jer mene lično ne zanimaju njegove poluautobiografske priče o rokenrol danima u Japanu 1960-ih (69), a iz pouzdanih izvora mi je nagovešteno da mi možda ni COIN LOCKER BABIES ne bi sasvim legao, iako svakako zvuči dovoljno intrigantno da ga barem pozajmim pre nego što odlučim vredi li kupovine (višestrukog čitanja). U svakom slučaju, za kraj sam ostavio AUDITION, pošto mi je on – zbog vrsnog Miikeovog filma – na neki način poznat; uskoro ću proveriti da li i koliko film odstupa od knjige. Do tada, evo par reči o romanu PIERCING.

            U pitanju je još jedan vrstan egzistencijalistički, psihološki horor-triler roman sa ponekim nadahnutim i žestokim scenama krvoprolića. Ovaj opis, rekao bih, savršeno pokriva romane AUDITION, PIERCING i IN THE MISO SOUP, pa od njih svakako treba početi.

            PIERCING me je zgrabio već u prvih 10-ak strana, na kojima glavni junak usred noći prilazi kolevci svoje bebe, ćerčice, na čiji obraz prislanja oštricu šiljka za led, i pokušava, kao i tolikih noći ranije, da suzbije poriv da je proburazi u snu, dok mama/žena takođe nesluteći drema. Ali nije fora u pukoj dosetci ili u manipulaciji najbazičnijim osećanjima – baby in danger i slično – mislim, okej, JESTE donekle i to, jer je izvanredno izvedeno, ali poenta nije toliko u tome koliko u umešnosti pisca da me: a) minimalnim sredstvima uvuče u tu situaciju; b) približi mi likove kao žive i složene; c) ubedi me u realnost over-the-top psihe i stanja i scene; i d) natera me da me bude briga za sve to – i sve to u prvih 10 strana!

            Moram da priznam da nisam čitao, niti u skorijoj budućnosti planiram, onog izvikanog (Haruki) Murakamija za devojčice i/ili pozere; ne sviđaju mi se ljudi kojima se on sviđa, ne dopada mi se što je toliko popularan kod populistički nastrojene publike (o kojoj mislim sve najgore), opisi njegovih knjiga ne zvuče mi dovoljno zanimljivo da pokušavam da proverim svoje slutnje; ukratko, javlja mi se da to nije moja šolja čaja. Međutim, ovaj horor-Murakami definitivno JESTE moja vrsta pisca, kako zbog tematike (sjebani ljudi u otuđenom, predapokaliptičnom svetu bore se sa svojim i tuđim psiho-demonima) tako i zbog načina njene obrade.

            Što se tiče tematike, Murakami kao malo ko uspeva da uđe u cipele raznih otakua, frikova, psihopata ili naprosto životom (a posebno detinjstvom) sjebanih ljudi i žena, i da plastično opiše njihovu neuklopljenost u miljeu koji je tiran tiraninu a kamo li duši blagorodnoj. U konvencionalnom horor-triler romanu, ovaj naš baja bio bi zlikovac koga ganja glavni junak, neki pajkan ili novinar ili bivša nedokusurena žrtva čije bi simpatije trebalo da delimo. Murakami, međutim, uspeva da nam od ovakvog lika napravi protagonistu, slojevitog, izmučenog, potpuno ljudskog, takvog s kojim je teško ne osetiti neke dodirne tačke. Jer, ko od posetilaca ovog bloga nikada nije osetio poriv da makar recne ako ne i probuši neku bebu neka se prvi baci kamenom prema svom monitoru!

            Dakle, kako bi iživeo svoj poriv koji mu ne da mira, naš "junak" odluči da ode na kraći odmor u jedan hotel, da iznajmi kurvu-maserku, i da nju istranžira šiljkom za led – bolje nju nego bebu, je li. Istom prilikom namerava da proveri glasinu da, navodno, kada se preseče Ahilova tetiva – nastaje vrlo glasan prasak. (Hm, čudno: nisam to čuo, a video sam takvu scenu u bar 4-5 horora, nedavno. Da li je moguće da su horor filmovi lagali?!) I taman kad uđemo u njegovu glavu, i sažalimo se nad torturom koju je istrpeo od strane svoje majke kad je bio mali, i kad već počnemo da navijamo za njega i iščekujemo katarzični masakr – nastaje twist!

            Umesto tupave fufice za pod nož – dobijemo još jedan 3-D lik, složen, zanimljiv, i skoro isto tako sjeban kao ovaj naš "junak". Oh, ne – neće valjda nju...? I tu Murakami pokazuje da je majstor prvog reda. Naime, postoje dve glavne vrste slešer-horora (govorim o dobrima, uopšte neću da rangiram one bezveznjačke). U jednima uživate u saspensu i navijate za žrtvu, ali vala i za psiha, jer ako on samo laje a ne ujeda – gde je onda zabava? Dakle, priznali to sebi ili ne, ali u ovim slešerima navijate i za ubicu: "To! Drži je! Kolji!" E, ali postoji i druga, retka ali ipak tim vrednija sorta, u kojoj vam likovi postanu toliko dragi da ne želite NIŠTA da im se dogodi – iako ste došli radi horora, zapravo navijate da nikakvog horora ne bude, dosta vam je ta drama; odnosno, da neko napravi dramu, romantičnu komediju ili tako nešto, sa tim istim likovima, i to biste rado pogledali – radije nego horor. E, PIERCING spada u potonju kategoriju.

            Međutim, jasno vam je da su ova dva lika suviše sjebana a da bi običan pirsing na nosu ili bradavici mogao da bude dovoljan. Ne, moraće ovde da se bocne i probuši mnogo dublje... Očigledno je da njihov susret neće moći da prođe bez krvi – ali ČIJE krvi, i KAKO prolivene, i s kojim tačno posledicama...? To nisam, čitajući, mogao da pogodim ni ja, niti želim da spojlujem vama; reći ću samo da je to sve, za mene barem, razrešeno vrlo zadovoljavajuće (iako nekonvencionalno) i da sam na ovom kondenzovanom prostoru, na manje od 200 stranica, dobio više za svoje pare (više simpatije, više saspensa, više ludila, više horora, više splattera, više pametnih uvida) nego u prosečnom američkom horor-trileru na svojih 500 strana.

            Ovo je vrhunsko pisanje, ali nenametljivo, glatko, nerazmetljivo: i samo ako ste dovoljno hladnokrvni da zastanete i pogledate sa kakvim jednostavnim sredstvima, i kako ekonomično, ovaj autor uspeva da postigne tako složene efekte, shvatićete da je ovo ozbiljnija i dublja i slojevitija stvar nego što na prvi pogled, usred te rollercoaster vožnje, izgleda. Drugim rečima, ovo je odlična književnost, pre svega, pa tek onda odličan horor roman. Otud nedvosmisleni Ghoul's Seal of Approval.