Ni
ove godine nisam zaobišao Grossmann festival filma i vina:
istina, bio sam pozvan na nešto kraće vreme, 4 od 6 glavnih dana, ali overio
sam većinu onoga što bih inače.
Put
do Ljutomera je ove godine bio nešto veća smaračina nego inače: zbog glomazne
ekipe šminkerki i šminkera za Doomsday
Walk nismo išli uobičajenim vozilom sa 9 sedišta, nego mini-busom, koji
može da primi više sveta, ali na skučenijem prostoru, ne baš mnogo udobnom za
dugo putovanje. A ovo putovanje se odužilo zbog istih tih šminkera: prvo smo
sat vremena čekali nekakav njihov račun (za koji se kasnije ispostavilo da je
bezvredan), a posle smo skrenuli čak u Rumu da pokupimo jednog od njih, uz još
malo čekanja (!), tako da smo na granici sa Hrvatskom bili tek oko 10.30, iako
smo od Doma Omladine krenuli u 07.00.
Pored toga,
ovaj vozač iz neke beogradske firme (s kojim su se šminkerke istog časa
posvađale) nije smeo da vozilo gazi onako kako to čine naši uobičajeni
(slovenački) vozači, pa smo, iako nas na granicama nisu gnjavili i glatko smo
ih sve prošli, na kraju na odredište stigli tek oko 16.30h, maltene 10 sati od
polaska! Ipak, put nije bio previše nesnosan, jer sam ga prekraćivao ćaskajući
sa Mikijem Lakobrijom (koji nije bio deo šminkerske ekipe, tj. ovog puta nije
išao kao majstor za maske nego... hm, eto tako; čak ni svoj novi filmić THE
LAST DROP nije prikazao na festu) i čitajući jednu od najboljih knjiga o hororu
koje sam ikada imao u rukama (o njoj uskoro).
Smeštaj
je takođe bio pomalo gnjavaža – ne zbog hotela kao takvog, koji je okej (***
prema zvaničnoj oceni, a tu negde i prema Ghoulovoj), nego zbog njegove
udaljenosti od Ljutomera. Naime, onaj u centru mesta sada je zatvoren, i ovo je
bilo najbliže što su organizatori mogli da izvedu – na nekih 15-20km po
zavojitim putevima preko bregova i šuma. Ipak, imao sam sobu za sebe i dva
obroka u hotelu a na kraju se pokazalo da ni tolika daljina i dužina puta od i
do nije nanela toliko patnje koliko se ćinilo da će.
Ingenioznim
smislom za tajming, Zli Tomaž (Broj Jedan ovog festivala) je za sredu 18. jul,
baš dok se tuce nas truckalo iz Bg-a, organizovao feštu za ono malo gostiju
koji su tu bili od prvog ili drugog dana, proračunato tako da ovi koji dolaze
trećeg na nju ne mogu da stignu. Tako smo mi propustili jagnje na ražnju i
lovački gulaš od tri vrste mesa, a Tomaž je propustio priliku da Ghoul
reklamira njegov ghoulash. Njegov sadizam je svake godine sve maštovitiji...
Tako mi je,
recimo, sa karakterističnim sadizmom saopšteno da to što sam upravo stigao sa
desetočasovne odiseje i što jedva imam vremena da nešto pojedem u hotelu nije
izgovor da za manje od sat i po ne budem u Ljutomeru, na pozornici sa Goranom
Markovićem, gde imamo da zajedno najavimo prikazivanje njegovog SABIRNOG
CENTRA. Uprkos umoru, zbrzanoj zasićenosti i nekolicini čaša vina koje sam,
okrepljenja radi, ubacio u sebe na ulazu u bioskop na mini koktelu (gde sam
uzalud pokušao da uverim srpskog ambasadora u Ljubljani da likovno rešenje
korice II izdanja NEKRONOMIKONA *nije* uradio Giger; ovaj je zapeo da jeste,
jer je bio na njegovoj izložbi u Beču, i šta sad ja zanm o tome?), sa
karakterističnim profesionalizmom sam svoju obavezu sproveo u delo i načinio
nekih 15-ak minuta dinamične i informativne priče sa sasvim razgovorljivim
Markovićem pre filma. (Donja fotka je sa razgovora koji sam s njim uradio narednog dana, jer ovu najavu izgleda niko sa festa nije uslikao)
Pošto
se u to vreme (19h) ništa bitnije a premijerno nije dešavalo na drugim
lokacijama, odlučio sam da iskoristim priliku da pogledam SABIRNI CENTAR u
bioskopu, po prvi put u životu sa trake, pa još posle prilično dugo vremena
otkako ga nisam odgledao u celosti (ne računam brojna slučajna hvatanja delova
na TV-u). Tom prilikom sam, iz reklama pre filma, saznao da je jedan od sponzora
festivala – proizvođač mesa za roštilj, čiji se jedan od specijaliteta zove
"Leskovački čevapčič" (naravno, uvek paranoični Srbi, sa
"slučajem ajvar" još svežim u sećanju, smesta su prokomentarisali:
zar su Slovenci i TO brendirali i patentirali?!). Takođe sam, sa slovenačkih
titlova na samom filmu, saznao da se na slovenačkom scenograf kaže "scenograf",
scenarist je "scenarist" a reditelj se, začudo, na slovenačkom piše "reditelj".
Moram reći da
mi je ocena ovog filma značajno porasla na ovo gledanje u odnosu na ono kako
sam ga držao u sećanju – odnosno, sad mogu da potpišem da se radi o vrlo
dobroj, skoro odličnoj crno-crnoj komediji: ***(*) odnosno (4-). Bio
sam zatečen količinama sumornosti koja izbija iz tog CENTRA: Kovačević teško da
je nekada bio mračniji, ciničniji i mizantropskiji nego u ovom komadu, ili
barem u njegovoj filmskoj verziji! Uz sve gegove i zajebanciju, postoji tu
obilje istinski potresnih momenata, sa kulminacijom u sceni kada Rade Marković
shvati s kakvim je prevarantima, lopovima i razbojnicima proveo život, i
naravno sa apsolutno genijalnom upotrebom pesme "Sve je isto u mom kraju –
sve je isto, samo mene nema..."
Vaskrsnuti
i iznova sagledani kvaliteti ovog filma okrepili su me i vratili u život iz
mrzovolje u koju su me bacili smaračko putovanje i gulaš-deprivacija. Moju
reanimaciju pospešila je i poseta izložbi pod naslovom FEAR MANIFESTO, u
galeriji pored bioskopa. Radi se o izložbi fanta-horror maski, skulptura, slika
i ilustracija nekoliko autora iz regiona.
Svojim ingenioznim smislom za
tajming, Zli Tomaž je sprečio da se u Ljutomeru sretnem sa Nikolom Vitkovićem,
čiju sam izložbu NEKRONOMIKON ilustracija preporučio i praktično omogućio, jer
je ovaj na festivalu bio samo prva dva dana, i sa njega je morao da ode baš dok
smo mi na njega tek stizali. Tako je propuštena prilika da se njegov rad, a
naročito novi NEKRONOMIKON, adekvatno promovišu i kroz razgovor s umetnikom a
ne samo kroz izlaganje njegovih radova.
No,
šta se tu može. Ova izložba bila je nadahnuti korak dalje u odnosu na
uobičajene, konvencionalne izložbe maski i slika od prethodnih godina, jer su radovi
sada bili izloženi u svojevrsnom crnom lavirintu, praćeni veštačkim dimom,
jezivom muzikom i – živim, maskiranim performerima koji su plašili posetioce
ovog arty tunela strave.
FEAR MANIFESTO
je sjajna ideja koju podržavam i nadam se da će u sličnom obliku zaživeti i
narednih godina.
Pošto
sam tu susreo Tanju Ristič, jednu od fotografkinja festivala (bez uvrede
ostalima, ali zaista najbolju!), iskoristio sam priliku da napravimo seriju
fotografija kojima je prošaran ovaj izveštaj. Veoma sam zadovoljan njima, i
Tanji i ovim putem zahvaljujem.
Potom
sam otišao u sabirni centar zvani KOD HUDEGA MAČKA: to je gostionica koju na
prestižnom mestu drži Grossmann ekipa i gde se okupljaju gosti i posetioci
festivala. Tu sam se upoznao sa dvojicom stranih gostiju. Bio je tu Alex Chandon, reditelj spotova za
CRADLE OF FILTH i nekoliko amaterskih splatter kratkih filmića, te CRADLE OF
FEAR kao donedavno jedinog mu predugometražnog splatter horrora.
Više vremena,
ne samo te večeri nego i tokom narednih dana, proveo sam, ipak, u razgovoru sa Julianom Richardsom. Mada nemam
previsoko mišljenje o dva njegova filma koja sam mu do sada gledao (DARKLANDS i
THE LAST HORROR FILM) dok mi je treći sasvim solidan (SUMMER SCARS), ipak ih
smatram solidnim pokušajima nečeg drukčijeg. Takođe, ne treba smetnuti s uma da
je baš njegova kuća JINGA FILMS zastupala SRPSKI FILM u svetu (i dobro se omastila
u tom procesu). Džulijan se pokazao kao zabavan, vickast, lucidan sagovornik, i
često smo se družili narednih dana, ne samo na festivalu nego i u slučajnim
susretima tokom obeda u hotelu. Takođe, uradio sam intervju s njim za RUE
MORGUE...
U 23h sam na
glavnom trgu, na otvorenom, pogledao video-bim projekciju novog Chandonovog
filmića pod nazivom INBRED. To je
klasična storija o grupici omladine nad kojom se u nekoj vukojebini iživljava
gomila degena. Omladinci su zapravo maloletni delinkventi na popravnom radu (sa
svojim vaspitačima) a degeni su ruralni Englezi tretirani kao stock characters
kojima ne treba opravdanje: samim tim što su seljaci – podrazumeva se da svi
zajedno kolju i muče ljude koji tu nabasaju.
Iako film
počinje s pokušajima drame i karakterizacije koji čak nisu tako loši, relativno
brzo to se pokaže kao sasvim izlišno, ničem neslužeće traćenje vremena jer sve devoluira
u nizanje torture set-pisova rađenih
kao gegovi – dakle, "komično", a ne mučno-realistično. Odsecaju se
glave, ljudi se gaze konjskim kopitima dok im se lobanje ne rasprsnu, stomaci
se pune tečnim stajskim đubrivom dok ne eksplodiraju, i slično. Spoj CGI i
efekata maske je solidno urađen za nizak budžet, a fun-loving sprdačina i
krvopljus sjajno su legli uobičajenoj publici Grossmanna. Što se mene tiče,
pozdravljam primetan napredak Chandonov u odnosu na sve njegovo što sam dosad
video – INBRED je zapravo prvo njegovo nešto što liči na regularni film, bez
obzira što smo taj film već milion puta videli. Od mene - ** (2).
Ostatak večeri
i noći proveo sam sa Džulijanom, Chandonom i Mihom (starijim od dueta braće
Mehtsun) u pijuckanju i prijatnom razgovoru od MAČKA do Kluba u koji, ovog
puta, nismo ni ušli nego se zezali ispred njegovog ulaza, na prijatno svežem
noćnom vazduhu. Pičkica Chandon je bio zgrožen našim balkanskim crnim
pošalicama vezanim za nedavne ratove i sranja i zamolio nas je da s tim
prestanemo jer su prejake za njegov splatter-loving stomačić.
Negde oko 03h
nas je zajednički prevoz odvezao u hotel da napokon odmorimo ko ljudi.
---Nastaviće
se---
Нема коментара:
Постави коментар