3-
DREDD (DR3-D) je solidna zabava za neprobirljive
ljubitelje akcije i splatera, ali zaista nikakav Second Coming o kakvom pevaju mnogi gikovi dok internet-narikače kukaju
nad zlehudom sudbinom ovog velikog ovogodišnjeg ćorka na bioskopskim
blagajnama. Da, jedan (relativno) okej film je propao i izgubio grdne pare, dok
su daleko imbecilniji od ovoga vilama i lopatama gomilali kamare dolara – a
šteta je tim veća što je DRED finansiran izvan studijskog sistema, pa je kao
jedan od najskupljih nezavisnih filmova ikada (mada ne tako skup kao jednako
polovični CLOUD ATLAS) svojom propašću malko i zabrinuo ove koji nemaju u
startu velike korporacije iza sebe.
Ali, ako razgrnemo u stranu sva ta
finansijska i druga vanfilmska naklapanja, i pogledamo sam film – dobijemo tek
jedan prosečan proizvod, po duhu ne mnogo različit od uobičajenih holivudskih
produkata za masovnu konzumaciju. Likovi su kartonski at best, zaplet (KOJI zaplet?!) je dozlaboga jednostavan i
plitkouman, a duh predloška je i ovde izneveren kao i obično što biva kad
Holivud pod svoje uzme neki subverzivan, ironičan, slojevit strip (bez obzira
što je ovo zapravo engleska-južnoafrička produkcija).
Plitkoumni gledaoci će pohitati da
naglase da je ovaj DREDD "mnogo bolji od onog JUDGE DREDDA, sa
Staloneom", kao da je to ne znam kakav uspeh. Da, okej, sasušena i
polubuđava pereca stara tri dana jeste "bolja" od spečenog govneta od
pre pet dana, ali…to je i dalje ne čini poslasticom, nego samo malo manjim zlom.
"Eeee, čekaj malo, ali ovaj
film je VERAN stripu!" već čujem urlike fanova. "Recimo, ovde Dred NE
SKIDA ŠLEM, ne vidimo mu njušku ni u jednom kadru!" Jupi. Ura za vas, ako
vas taj detalj čini toliko srećnim, kažem ja.
"I ne samo to, nego su
napravili film prepun eksplicitnog nasilja! Krv pršti na sve strane, tela se
komadaju, ljubitelji rasporenih trbuha imaće svoj pig's heaven u ovome!" Ura. Divno. Imamo obilje scena u
kojima, pretežno u slow motionu, meci, granate i šrapneli kidaju kožu i meso a
jarko crvena krvca štrca i pljuska i vrluda po vazduhu u usporenom snimku tako da
možemo uživati u baletskoj igri svake zasebne kapljice.
Da li to znači da sve to nasilje ima
ikakav impakt? Ha! Nemojmo se zajebavati: ovo je obična MTV-zacija,
videospotizacija, fensi-šmensizacija "nasilja" kakva nema blage veze
ni sa čim ozbiljnim u svetu filma (a svakako ne sa pravim poetama nasilja kao
što su Pekinpo ili Verhoven). Štaviše, nema veze ni sa samim stripom SUDIJA
DRED.
Naime, kao što to obično biva pri
adaptacijama dobrih stripova, tako i ovde: izgubljen je podtekst, izgubljen je
duh, izgubljena je subverzija, izgubljena je ironija – ostala je samo prazna
ljuštura, isprazna poza, mrdajuće sličice koje više nemaju skoro nikakve veze
sa predloškom.
Izvorni strip je prilično angažovan
u svom prikazu fašistoidne države (inspiracija: punk Engleska s kraja 1970-ih i
početka 1980-ih) i njene mega-stroge i violentne Mega-Policije. Glavni junak je
antiheroj, ili barem dubiozna figura – baš kao i njegovi šukunđedovi kao npr.
Hari Kalahan (s tim što je Kalahan bio viđilante, "izuzetak", a u
ovoj antiutopiji pajkani-sudije-egzekutori su pravilo!).
U filmu DREDD, država je okej, želi
vam dobro: policija je fina, tu je da služi i zaštiti (izolovani slučajevi
korupcije stvar su pojedinaca i rešavaju
se očas posla); zlikovci su tipične stripovske karikature, bez ikakve veze sa
Sistemom – divljaci i otpadnici koji zaslužuju da budu uništeni; a glavni junak
je Good Guy bez mane i straha – ali i
bez ikakve ljudskosti koja bi išla uz
njegovu pretpostavljenu Dobrotu. Umesto satire ili bar senke društvene svesti, dobijamo tipičnu stripovsku
plitkoumnu fetišizaciju fašizma – stilizovani orlovi, uniforme, kacige, oružje,
mehanički bezdušno robotizovano ubijanje nepodobnih…
Iako je naš sudija najobičniji čovek u oklopu i pod kacigom, on se
kreće i govori kao robot – izbacuje mehaničke
pokrete i otrcane oficijelne fraze, od početka do kraja, kao bezličnija i
zapletom neopravdano beživotna verzija Robocopa.
Potonji, u Verhovenovom remek-delu, zahvaljujući boljem glumcu ispod oklopa i
beskrajno pametnijem reditelju iza kamere, ima daleko više ljudskosti i duše;
živ je kao lik, dok je Dred ovde samo pozerski džuboks za izbacivanje metaka i
one-linera.
Kao krajnji ustupak tinejdžerskom
majndfrejmu kome se ovo obraća, scenario u potpunosti izneverava usamljeničku
figuru Sudije Dreda i lepi ga u najotrcaniju od svih pajkanskih formula:
Mrzovoljni Usamljenik dobija na "staranje" i obuku Mladog Početnika –
isprva gunđa i odbija, vremenom se zbliže, a na kraju su najbolji drugari.
Klasika. I ne samo to, nego je ovde Početnik zapravo – početnica: devojčica toliko slatka i zgodna da njeno prisustvo u
policiji zaista zateže verovatnoću do pucanja. Istina, to znači da bar nešto lepo
imamo da gledamo tokom filma: lepo lišce Olivije Tirlbi (nezaklonjeno kacigom – kao, ona
ometa njene ESP moći) i telašce zatežu muška međunožja do pucanja.
Zaplet: jedna mega-zgrada je centar
Mega-Siti proizvodnje najnovije droge koja usporava vreme. Tri odrana leša,
bačena na pločnik u znak upozorenja konkurenciji, povod su da Dred i Početnica
dođu da izvide stvar. Ali, kad uhapse jednog od igrača koji bi mogao u stanici
da propeva, Šefica Na Zlikovci hermetički zamandali zgradu i njenu unutrašnjost
pretvori u bojno polje – do istrebljenja dvoje Sudija i Nepoželjnog Svedoka.
Površni gledaoci u horu pevaju
pjesmicu: "Buuu, DRED je pokrao THE RAID!
Sve je isto!" Ja kažem: "Koješta!" Pre svega, ova dva filma
nastajala su istovremeno. Ali razlike među njima još su krupnije.
THE RAID ima simpatičnog glavnog
junaka. Jeste on jednostavno karakterisan, ali svejedno, on je sasvim okej
emotivno sidro za gledaoca da se veže za priču, tj. da ga bude briga za
dešavanja. DREDD za protagonistu ima mrtvo puvalo, automata, bezličnog robota.
Pajkan u THE RAID se kroz spratove,
podove, plafone, zidove i stepeništa zgrade izbori zahvaljujući svojoj zadivljujućoj borilačkoj veštini. Sopstvenim
rukama, nogama i glavom. Pajkan-sudija DRED se kroz zgradu izbori zahvaljujući
svojoj high-tech opremi koja, po
glas-komandi, ispaljuje željenu municiju: volja ti sitnu, krupnu, zapaljivu,
samo reci, i tvoj Sport-Bili arsenal će u zlikovce ispaliti šta treba, nemaš
brige.
Pajkan u THE RAID trpi ozbiljnu
makljažu i pusti dosta svoje krvi – uključujući i posekotinu posred lica.
Sudija DRED je doslovno NERANJIV, mada nije jasno kako. Možemo, ali jedva,
nekako da progutamo ono njegovo "Dred, pazi, metak!" – kada, u sceni
besomučnog (i besmislenog) raketiranja unutrašnjosti zgrade on trči brže od
metaka i skače ispod njih dok desetine ne-tako-neranjivih civila biva pokošeno.
Gutamo to kao uslovnost akcionog filma, ili, što bi Dimbo Vojnov reko –
POSTULAT akcijaša: "Hero never dies."
Malo teže je prihvatiti ono na šta
nas film nije pripremio niti je adekvatno opravdao – naime, pred kraj filma
Dredu kroz stomak prođe granata koja u zidu iza njega napravi rupu veličine
poveće jabuke. Dred na to izvuče svoj Sport-Bili pribor za prvu pomoć, zavari kožu,
i samo sam čekao da kaže: "Don't worry, it's just a flesh wound."
Čekaj, a šta je sa crevima unutra? Gde je tu slezina, jetra, bubrezi? Jel to
šivenje kože (samo spreda – leđa mu ostanu nezašivena!) dovoljno da zašije i
sva ta komplivana crevišta unutra? Nema veze, DRED smesta ustaje i kreće dalje
u obračun ko da rupa posred stomaka nije ništa gadnija od ujeda komarca…
Najvažnije: pajkan u THE RAID ima i
ličnu misiju (pored opšte borbe protiv zlikovaca) – da nađe svog zabludelog
brata i pokuša da ga vrati među Dobre Momke. To njegovu misiju čini
slojevitijom, snažnijom, emocionalno pregnantnijom, a da ne govorim da pruža
povod za apsolutno genijalnu zadnju scenu filma (suze mi kreću samo kad
pomislim na nju)!
DRED nema nikakvu posebnu misiju
niti motivaciju: on je mašina za apšenje i egzekuciju, i to je sve što radi
tokom celog filma – apsi i pogubljujuje nekakvu masu bezličnih, nezanimljivih
zlikovaca, a kad na kraju ubije glavnu, on izađe u svitanje zajedno sa
Početnicom i evaluira je (predvidivo) pred kapetanom. "Može da
prođe." THE END.
Taj kilavi kraj ne samo što nema
nikakav impakt bilo koje vrste, nego je i krajnje predvidiva kliše rutina već
viđena u milion drugih buddy filmića. Tvrdi momak je pokazao svoju meku stranu,
a Početnik je dobio njegov "Seal of Approval", i onda: kauboj jaše
ljut, pred njim je dalek put…
THE RAID ima spektakularne akcione,
borbene i pucačke deonice – to je madrfaking ludilo od adrenalina i saspensa.
DRED ima rutinske, nezanimljive pucačine bez trunke saspensa, a njihova
ispraznost i nemaštovitost pometena je pod tepih istkan od tih slow-motion kadrova (u 3-D!) rasprskavanja
mesa i šikljanja krvi.
THE RAID ima mega-slikovite
zlikovce, vizuelno i borilački razlučive, individue, upečatljive i zastrašujuće.
Borba sa svakim od njih je izazov. DRED ima gomilu bezličnih goonova i jednu
jedinu Maticu – MAMU, bivšu kurvu koja je (neverovatno!) od gutanja kurčina
postala Mama Na Narkomani i Dileri, Šef šefova proizvodnje droge u gradiću
Mega-City One.
Osim što ima mega-ožiljak posred
face i konstantan psihopatski ladan bezizraz na njuški, MAMA, tj. Lena Hedej,
je malkice prećerala sa anderstejtmentom i proizvela izrazito nezanimljivu i
neverovatno NEPRETEĆU Zlikovku. Nećete verovati koliko lako (i KAKO) joj Dred
na kraju priđe, sa koliko muke (nimalo!) je savlada i kako joj doaka. No, taj
limp dick od "završnog obračuna" savršena je priprema za limp dick od
završne scene, pa se tako, sa cviljenjem a ne sa treskom, okončava i ovaj
promašeni DRED.
Teško je poverovati da je ovako
neoriginalan i nemušt scenario, sasvim lišen duha, potpisao Aleks Garland, autor koji, istina, ume
da uradi dobru stvar (28 Days Later) ali i da potpiše osrednjost ili bezveznost (Sunshine, Never
Let Me Go…). Jedini koji se dobro pokazao je izvrsni direktor fotografije,
Entoni Dod Mentl (28 Days Later, Slumdog Millionaire, Antichrist…), a blago natprosečan je i
elektro skor. I to je sve.
Premalo od filma kojeg prati fama
najneshvaćenijeg, najnepravednije propalog u 2012-oj!
PS: Ujedno podsećam da je strip SUDIJA
DRED nedavno dobio reprezentativno srpsko izdanje u vidu luksuznog albuma
koji je izdao KOMIKO, pa je stoga pametnije napajati se na izvoru umesto da ga
konzumiramo u filtriranoj i zatupljenoj filmskoj verziji!
Istina, ovako isprazna a šarena, ova filmska verzija može
predstavljati savršenu pozadinu novogodišnje zabave – nešto bučno, sa mnogo
treperenja, pucanja i svetlucanja, na šta se povremeno može baciti pogled, a
opet – koliko god da vam pažnja skrene na druge stvari okolo (hrana, piće,
sex, droge, rokenrol…), kad god mu se opet vratite, sve će vam biti jasno - jer nemate
ovde šta da propustite!
Нема коментара:
Постави коментар