H. L. Menken o Embrouzu Birsu

 

Evo jednog od eseja iz temata časopisa GRADINA o Birsu koji sam priredio pre četiri godine. Radi se o kratkom ali zanimljivom osvrtu na velikog pisca od strane takođe značajnog autora i mislioca, H. L. Menkena. Imajte na umu da je donji tekst pisan 1923. godine, i da mnoge stvari koje se tu tvrde – npr. o dostupnosti Birsovih knjiga – danas više ne važe. Dođavola, ako to želite, sada možete celokupna njegova (bitna, prozna) dela skinuti s neta!

Prevod ovog teksta skrivio je Nenad Župac.

Embrouz Birs

H. L. Menken

Preuzeto iz: H. L. Mencken, Prejudices. 

Reputacija Embrouza Birsa je, poput reputacije Edgara Saltusa, uvek bila okultna, nekako veštački apotekarska. Birs je snažno i strasno obožavan od male grupe svojih sledbenika, ali ga je većina američkih kritičara ignorisala, baš kao i većina američkih čitalaca. Svakako je apsurdno tvrditi da je Birs mnogo čitan, čak i u intelektualnim krugovima. Mnoge njegove knjige se zapravo više i ne štampaju; skoro je nemoguće doći do njih, i nema mnogo dokaza da su njegova obimna Sabrana dela, koja su štampana u dvanaest tomova između 1909-e i 1912-e godine, doživela širu popularnost. Čini mi se da je Birs učinio sebi medveđu uslugu štampajući zajedno tih dvanaest tomova. Tada je već bio star čovek i nostalgija za izgubljenom mladošću prevladala je njegovu samokritičnost, koja inače nikada nije bila na visokom nivou;  rezultat toga bila je deprimirajuća gomila prilično nečitkih opštih mesta. Da je skratio Sabrana dela na četiri ili na šest tomova, Birs bi istakao kvalitet, a ovako su se njegova dobra dela izgubila u močvari loših i osrednjih tekstova. Sumnjam da je bilo ko, izuzimajući gorepomenute Birsove obožavaoce, ikada pročitao svih dvanaest tomova. Oni su puni epigrama koji se odnose na davno mrtve i zaboravljene obmane, odjeka starih i detinjastih kontroverzi iz novina i proznih eksperimenata koji pripadaju davno prošlom mračnom dobu. Ali u središtu ovih tričarija ima nekoliko bisera – preciznije, ima ih dva. Jedan se sastoji od serije epigrama pod naslovom „Đavolov rečnik“; drugi se sastoji od ratnih priča koje se nazivaju „Priče o vojnicima i civilima“. Među ovim potonjim nalaze se neke od najboljih ratnih priča koje su ikada napisane – to su dela koja zaslužuju da se vrednuju koliko i Zolin „L’Attaque du Moulin“, Kiplingov „The Taking of Lungtungpen“ ili „Ein Bayrischer Soldat“ Ludviga Tome. S druge strane, među prvima se nalaze neke od najsjajnijih dosetki na engleskom jeziku.

Verujem da je Birs prvi pisac prozne fantastike koji je tretirao rat realistično. U tome je prethodio čak i Zoli. Obično se govori kako je Birs izašao iz građanskog rata sa dubokim i trajnim gnušanjem od pokolja – da je svoje priče o ratu pisao bez iluzija i u duhu pacifizma. Međutim, u ovo svakako ne veruje niko ko ga je poznavao, kao što sam ga ja poznavao tokom poslednjih godina njegovog života. Birs na svoju vojnu službu nije gledao sa sentimentalnim užasavanjem, nego sa ciničnim ushićenjem. Izgledala mu je kao neka veličanstvena reductio ad absurdum svake romanse. Svet je video rat kao nešto herojsko, slavno i idealistično, a on je želeo da nam pokaže koliko je odvratan i prljav bio taj rat – glup, divljački i degradirajući. Ali kad ovo kažem, ne tvrdim da je Birs bio protiv rata. Naprotiv, Birs je umnogome iskoristio priliku koju mu je pružilo razmišljanje o ratu: on je na dramatičan način izložio ono o čemu je uvek pričao i čime se naslađivao: beskrajnu imbecilnost čoveka. Nije bilo ni traga od ljudske dobrote kod starog Embrouza; nisu mu bez razloga nadenuli nadimak Gorki Birs. Oduševljavao se ljudskim kukavičlukom i glupostima. Čoveka je intelektualno postavio između ovce i rogate stoke, a čoveka heroja je napravio manjim od pacova. Njegove ratne priče, čak i kada govore o herojstvu, ne opisuju vojnike kao heroje; opisuju ih kao zbunjene budale, koje najzad umiru kao svinje u Čikagu, bivšoj literarnoj prestonici Sjedinjenih Država. Do sada nisam sreo takvog cinika. Njegovo neverovanje u čoveka nadilazilo je čak i nevericu Marka Tvena; on nije bio u stanju da zamisli herojstvo ni u jednom uobičajenom smislu, baš kao ni mudrost. Čovek je za njega bio najgluplja i najniža od svih životinja. Ali u isto vreme i najzabavnija. Sa gargantuanskim zadovoljstvom, neumorno je crpeo opscenosti iz čovekovog života. Gotovo da je stručno poznavao teologije i teologe. Kada bi pomislio na profesora, doktora ili supruga, obuzimala ga je radost. Među savremenicima su mu omiljeni bili takvi klovnovi poput Brajana, Ruzvelta i Harsta. 

Još jedna karakterna osobina koja ga je obeležavala i koja je možda proistekla iz istog ovog cinizma, bila je čudna sklonost ka mračnjaštvu. Na to ukazuju sve njegove priče. Uživao je u vešanjima, autopsijama i sobama za seciranje. Za njega smrt nije bila nešto odvratno, već je bila neka vrsta farse – poslednji akt bednog lakrdijaštva. Birs je, već ostareo i iznuren, otputovao za Meksiko i tamo – ako je verovati legendi – umarširao u lokalnu revoluciju i bio streljan; to svakako nije iznenadilo one koji su ga poznavali. Čitava stvar je bila tipično birsovska. Čovek može biti siguran da će Birs umreti srećan ukoliko  njegovi dželati nešto uprskaju kad ga pogubljuju – ako na samom kraju postoji iskra groteske. Jednom sam imao priliku da uživam u čudnom iskustvu odlaska na sahranu sa njim. Ono što je pričao na putu ka krematorijumu i nazad, bilo je izvanredno – dugi niz groznih, ali jako zabavnih dosetki. Pričao je o krematorijumima koji su se zapalili i sagoreli ožalošćene, o mrtvom pijancu čiji su posmrtni ostaci eksplodirali, o udovicama koje su održavale vatru po celu noć kako bi se osigurale od toga da im muževi ne pobegnu.  Gospodin čije smo kosti spaljivali bio je književni kritičar.

Birs je predložio da se od njegovih ostataka naprave meci i da se ispale na izdavače, da se poklone bibiloteci New York Lodge of Elks-a (Njujorška kuća losova), ili da se anonimno pošalju Eli Viler Vilkoks. Kasnije, kada je čuo da su zakopani u Ajovi, strašno se poradovao. Kad sam ga video poslednji put, predvideo je da će ga tamošnji hrišćani iskopati i baciti van granica svoje države. Jednom mi je rekao da na svom stolu za pisanje drži pepeo svoga sina. Dokono sam primetio da je mrtvačka urna sjajan ukras. „Ma kakva urna!“ odgovorio je on, „Držim ga u tabakeri!“  

Ne postoji adekvatna Birsova biografija, a sumnjam da će ikada biti i napisana. Njegova ćerka je, pomalo ogorčena, zabranila objavljivanje njegovih pisama, a prema biografima nije gostoljubiva. Jedan od njegovih sledbenika, pokojni Džordž Sterling, pisao je o njemu pronicljivo i naklonjeno, a jedan drugi, Herman Džordž Šefauer, omogućio je njegovu slavu u inostranstvu, naročito u Nemačkoj. Ali Sterling je mrtav, Šefauer je izgleda neraspoložen da napiše kvalitetnu Birsovu biografiju, a ja ne znam nikog drugog ko je kompetentan da to učini. Birs je voleo mistifikacije i postoje čitava razdoblja njegovog života o kojima se ništa ne zna. Njegova smrt je takođe misteriozna. Pretpostavlja se da je ubijen u Meksiku, ali se nikada nije pojavio nijedan očevidac, tako da ta činjenica, ukoliko je činjenica, ostaje nepotvrđena.

Birs je sledio Poa u mnogim svojim pričama, ali je banalno reći da je pisao mnogo bolje od Poa. Njegov jezik je manje krut i veštački; on mnogo snažnije vlada likovima; manje je literarno, a više filozofski nastrojen. Na nesreću, njegove priče bile su osuđene na potpuno drugačiji put od Poovih. Njihov uticaj na modernu američku kratku priču, makar na njenim višim nivoima, gotovo je ništavan. Imitiraju ih samo slabo plaćeni novinari koji pišu trilere za jeftine časopise. Čak ni njegovi glavni sledbenici, Sterling i Šefauer, nisu išli njegovim poetičkim putevima. Sterling je pesnik čiji je sjajni romantizam suprotan Birsovog hladnom realizmu, a Šefauer, strastveno zainteresovan za eksperiment pod jakim uticajem nemačkih književnika, potpuno se udaljio od Birsovog klasicizma. U međuvremenu, zapanjuje to što je njegov humor slabo upamćen. U „Đavolovom rečniku“ nalaze neki od najsnažnijih epigrama koji su ikad napisani. „Ah, kada bismo samo mogli da padnemo u naručje žena, a da im ne dopadnemo šaka“; teško je naći pandan tome čak i kod Oskara Vajlda. Sećam se još jednog: „Prilika: povoljna mogućnost za razočaranje“. I još jedan: „Jednom: dovoljno“. Treći: „Suprug: onaj kome se, nakon što večera, naplaćuje briga o tanjiru“. Četvrti: „Naš rečnik je defektan: istim imenom nazivamo nedostatak iskušenja za ženu i nedostatak prilika za muškarca“. Peti: „Sleng je govor onog koji krade korpe literarnog đubreta na njegovom putu ka smetlištu“.

Ostalo proučite sami – ukoliko pronađete primerak knjige „Đavolov rečnik“. Ona nikada nije štampana u celini, osim u groznim Sabranim delima koje sam već pomenuo. Deo knjige, pod naslovom „Rečnik jednog cinika“, najpre je objavljen kao odvojeni tom, ali se odavno ne štampa. Ostala prva izdanja Birsovih dela su retka i počinju da donose visoke premije. Tri četvrtine njegovih knjiga obajavili su opskurni izdavači, od kojih neki nemaju baš dobru reputaciju. Birs je poslednju četvrtinu veka proveo u dobrovoljnom žrtvovanju na užarenoj ivici, obožavan od strane male grupe fanatika, ali gotovo neprimećen od ostatka ljudske rase. Njegov život bio je dugi niz gorkih ironija. Verujem da je uživao u njemu.