Lord of the Rings 2: TWO TOWERS (2002)

***(*)

3+

Ovo što ispod sledi je moj osvrt na II deo LORD OF THE RINGS filmske trilogije. Iskren da budem, bio sam umereno entuzijastičan prema prvom delu Džeksonove ekranizacije, u vreme čim je izašao, bez obzira što nisam fan knjige. Štaviše, čitavu tu glomaznu trilogiju nikad nisam ni dovršio, smorio sam se na kraju I knjige, iako sam čak dvaput pokušavao to da čitam.

Kad sam prvi put pokušao da čitam LOTR knjigu, sa 18 godina, i kad sam je uzeo iz književnih razloga – ostavio sam je posle 90 strana: drugi put, sa 24 godine, uzeo sam je u originalu, čisto da bih uživao  u onom starostavnom engleskom jeziku, ali 300-ak strana mi je bilo više nego dovoljno, i shvatio sam da mi se taj smor ne isplati, i da to grdno vreme mogu posvetiti ozbiljnijoj lektiri.

Kad neko iza sebe ima izvesno čitalačko iskustvo, 1/3 pročitane knjige mnogo je više nego dovoljno da proceni šta je to što drži u rukama i koliko vredi čitati dalje. Neka i meni bude dozvoljeno da sa zaleđinom od izuzetno velikog broja pročitanih knjiga, što iz žanrova fantastike, što iz nežanrovske literature, mogu da posle preko 300 strana pročitanog romana imam vrlo jasan sud o tom delu. On možda nije dovoljno poduprt da bih pisao prikaz te knjige, esej o njoj itsl. kritički osvrt, i ja nikad ne bih bio tako neozbiljan da nadugačko pišem o nečem što nisam pročitao/pogledao do kraja, ali za moje lične potrebe i za potrebe ovog bloga – taj i takav sud je dovoljno validan.

Argument tipa "E, tek na 500-oj strani knjiga postaje stvarno zanimljiva" je smešan. O idejama koje Tolkin tu propagira već sam rekao ponesto drugde, pa neću da ponavljam zašto mi je ta u svakom pogledu zastarela knjiga neinteresantna. But, hey, 500 millions of Tolkien-fans cannot be wrong! Or can they?

Nije mi namera da vređam obožavaoce LOTR knjige, već da naglasim da su njeni književni kvaliteti manji nego što oni, poneseni njima zanimljivim likovima, zapletom, fantastičnim stvorovima, legendama, pticama koje plaču za posečenim drvećem itsl. mogu da primete. To jeste istorijski značajna knjiga, njena popularnost je nesumnjiva, ali razlozi za tu popularnost su mnogo složeniji i nisu ni u kakvoj vezi sa njenim umetničkim, dakle estetskim ili idejnim, dometima. To je natprosečno dobro delo za svoj žanr, i ko voli fantasy sigurno ga mora pročitati, ali kome ta vrsta stvari ne leži, i ko samo želi dobru književnost, ima mnoštvo drugih, boljih stvari na raspolaganju.

Pridružujem se onima koji misle da je ta knjiga krajnje traljavo konstruisana i nepotrebno redundantna, mada ne delim nužno i njihove stavove i ukus. To što je Tolkin bio profesor na univerzitetu ne čini ga automatski vrhunskim autoritetom za umetničko pisanje, tim pre što je on –ispravite me ako grešim, mrzi me sad da proveravam – bio profesor lingvistike i starih jezika, a ne književnosti. U svakom slučaju, tzv. fantasy je vrsta književnosti koja je popularna upravo kod one publike koja nije književno pismena (u smislu, da ni pred puščanom cevi ne bi bila u stanju da pročita jednog Melvila, Dostojevskog, Konrada, Kafku, Foknera ili Nabokova), i koja knjige čita iz EXTRALITERARNIH POBUDA, tj. da ubija izobilje vremena, da se zabavi, da zaboravi na sebe i svoje probleme, iz eskapizma, ‘da vidi šta će dalje biti’ itd. Ne kažem da je to nužno loše, već samo da ta vrsta popularnosti nema veze sa književnom vrednošću dela.

Zato i moram da se ogradim od izjava o trajnosti te knjige – zasluženo ili ne, ona će ipak ostati dok god se knjige čitaju jer očigledno širokom krugu čitalaca pruža nešto što njima treba, i trebaće im sve više u našem sve industrijalizovanijem i tehnologizovanijem svetu. Oni drugi, kojima takva vajkanja za starim vremenima prostodušnosti, junaštva i zelenih pašnjaka nisu neophodna, čitaće Ballarda, Gibsona, Burroughsa, itsl. Kako ni sam nisam sasvim operisan od takve vrste nostalgije, mogu donekle da pojmim takav pristup, i da uživam u odlično napravljenom filmu, ali za TU knjigu stvarno nemam vremena.

Prosto, nemam strpljenja za svu tu hordu reči, za idolatriju zemlje i zemnosti i ovozemaljske prostodušnosti, gnušao sam se tih hobita i njihovog veselja i svega, a ni ostali "narodi" mi nisu nešto naročito bili zanimljivi (ok, možda pomalo vilenjaci, zato što su elitisti, he he) a ponajviše mi je smetala implicitna arhaična ideologija težnje za ruralnim, agrikulturalnim, rustikalnim, taj proto-hipizam i antimodernizacija, i sve što uz to ide. Taj tradicionalizam mi je totalno stran. U spoju sa krajnje labavom strukturom, rasplinutim pripovedanjem i napornim digresijama, taj tekst mi je prosto jeo previše vremena i truda koje sam radije bio voljan da potrošim na nešto meni bliskije, nešto što bi učinilo da mi se isplati uloženo.

Svakom svoje, i to je to.

Ali, neću sad o knjigama, sem uzgred. Evo kako sam, pre desetak godina, na jednom forumu reagovao na upravo odgledani finalni deo trilogije. Čini mi se da ima zabavnih momenata vrednih pažnje i danas.

Dobar je film, ali evo šta mi je smetalo u njemu:

1.   Prevelika suspenzija neverice koju zahteva onaj Gandalfov pad i borba sa Balrogom – mislim, lepo to IZGLEDA, ali stvor je živa vatra pa neka je ovaj još 100 puta čarobnjak i ne znam šta...

2.   Zlikovci se stalno prvo a) predstave kao ultra moćni, super cool, jeza živa da te uhvati, ono nema šanse da neko pobedi, a onda ih b) naši sjebu očas posla ko gomilu sitne dece – ovo važi i za 'borbu' sa Nazgulima u prvom delu, i za bitku sa Vargama ovde (oni zverovi bi ih pojeli ko ništa sve i da ih ne jašu oni bad-assovi!), i za bitku kod Helm's Deepa. Nema tu dovoljno suspensa i tenzije u samoj borbi – uz sve moje divljenje prema Džeksonu za druga postignuća (a ima ih mnogo) on još uvek ne ume da režira akcione scene onako dobro kako one OVDE treba da budu.

3.   Ultra-infantilni 'fazoni' sa Gimlijem, uopšte nisu smešni nego jadni.

            4.   Kakav je bre kralj onaj Teoden? Mislim, ČEGA je on kralj – 'kralj' SELA sa 20 kućeraka? Nigde ne vidimo ni natuknicu da on vlada nečim više od onog zaseoka na brdu. Da ne govorim o naivnosti socio-političkih (šta, u tom 'kraljevstvu'/palanci ne postoje nikakvi lordovi, baroni, vlastelini, šta li, koji bi se pobunili protiv onemoćalog kralja i sprečili očigledno uništenje kraljevstva?) i ekonomskih aspekata Tolkinove 'vizije'! (od čega žive, kao se izdržavaju sve one naizgled autohtone, nezavisne, samodovoljne palanke desetinama milja brda, planina i močvara udaljene jedne od drugih?)

5.   Bitka kod Helm's Deepa je odlično pripremljena i započeta, ali ubrzo se čitava ona jezivoizgledajuća armija Orka pretvori u gomilu Crvenih Mundira a Legolas, Aragorn i Gimli postaju Blek, Okultis i Rodi koji upadaju među ove i tuku ih na buljuke kao gomilu nesposobnih krembila. Cross-cutting sa hobitima na hodajućem drvetu jeste besmislen jer ta paralelna priča nije nikako povezana sa bitkom, ali mi mnogo više smeta što bitka nema pravi pay-off ni katarzu, nego se prosto okonča kad sa prvim zracima zore naiđe pojačanje... Kao, 'Evo idu naši, sad će da ih razjebemo!'

6.   Ideja hodajućeg drveća je toliko idiotska da treba biti zadrti Tolkinovac pa u tome videti bilo šta više od jedne od najdrvenijih metafora u istoriji književnosti. Kao, osveta zelenila i prirode protiv sila industrijalizacije i uništenja – tako banalno i providno da to tek film ogoljava i prikazuje kao jednu trapavu i površnu metaforu.

7.   Sem toga –ne znam kako je to u knjizi rešeno, jer nikad nisam uspeo da se nateram dalje od prvih 300ak strana– ali u filmu je sve to sa Entima krajnje neubedljivo i glupo. Kao prvo, imaš super genijalnog zlikovca koji je toliko zauzet jurenjem par hobita a da bilo šta preduzme protiv MOĆNOG potencijalnog neprijatelja u svom komšiluku čije je srodnike već posekao i čiju osvetu bi morao da očekuje. OK, Enti mu se mirno i neuznemireno šetkaju u dvorištu dok juri hobite. Nema veze. Ali on je isto tako toliki supergenije da svoju tvrđavu diže odmah ispod nekakve brane koja se prvi put u filmu prikazuje par sekundi pre no što Enti nađu za shodno da je unište (što bi rek'o Homer: HOW CONVENIENT!)!!! A i ti Enti, ovamo se 3 dana premišljaju 'Drugovi, ovako ćemo, ne, drugovi onako ćemo', a onda vide nekoliko posečenih drveta i kažu, 'More daj da im jebemo mamu!' i očas posla sjebu onaj Izengard (nečuvan i nepažen, jer sitni hobiti i ljudi su, je li, veća pretnja od gomile moćnog, ogromnog HODAJUĆEG DRVEĆA u komšiluku!).

8.   Glavni likovi ni na koji način nisu nadograđeni, niti išta novo saznajemo o njima što nismo doznali u prvom delu.

9.   Spektakl (koji jeste super, i lep za oko, itd.) odvraća pažnju od TEME filma. O čemu se, dakle, radi u ovom filmu? Pa, o nekim zanimljivim stvorovima i borbama i akciji, i tako to. I nešto malo o tome kako moć kvari čoveka, kako se priroda diže protiv industrije, kako je nekad davno bilo mnogo lepše nego što je danas... Ljudski momenat je skoro zapušten, tj. prepušten (paradoxellement pas!) Gollumu kao nosiocu toga!

Da li sve ovo znači da film ne valja?

Ne. Daleko od toga. Mislim da od tog i takvog predloška niko živ sa parama koje je Džekson imao nije mogao nešto bitno bolju adaptaciju da napravi, a da to još uvek bar malo liči na knjigu. Veliki deo problema filma potiče iz knjige, to jasno vidim iako je nisam celu čitao, a ono što je Džekson ponegde i mogao malo bolje nego što jeste nadoknadio je onim delovima koji su daleko bolji nego što bi iko imao prava da očekuje: glumci su mu odreda fantastični, likovi –makar i skicirani – dovoljno su zanimljivi i dragi, uspeo je da zadrži emociju usred sve te akcije, upotreba spec. efekata je izuzetna, tajming drži vodu (mada, naravno, pompeznost ove priče zahteva još više vremena i neki delovi jesu zbrzani...), a Gollum/Smeagol je tako genijalna tvorevina na ama baš svakom planu – od besprekornog CGI-ja do fantastične glume A. Serkisa koja ga čini ne samo ubedljivim fizički, nego i psihološki – da sve i da u 2 KULE ama baš ništa drugo NIMALO ne valja (što uopšte nije slučaj), samo zbog njega vredi gledati film. Koga još zabole za muke i trud onih jadnika da učine uverljivim vijorenje na vetru svake dlake u kosi one ženske u FINAL FANTASY – ovo se zove uverljivost, ovo se zove živost, ovo se zove posao VREDAN TRUDA, jer bitno doprinosi filmu!

Da sumiram, iako je lepši za oko (i uzbudljiviji, brži), drugi deo je malo prazniji od prvog, i nadam se da će treći nastaviti uspon započet prvim i sve to ipak krunisati kako treba.

Po meni, ovaj film je vrlo, vrlo dobar (a u kontextu onoga što Holivud proizvodi otkako su ga Spilberg i Lukas krajem ‘70ih zatrovali svojim bljuvotinama i svojim klonovima – raznim Kolumbusima, Džonstonima, kastriranim Huperima i Danteima… – film je više nego odličan!), a 4/5 problema koje u njemu vidim koren vuku iz knjige.

Drugim rečima, svim Tolkinovcima koji plaču okolo u stilu ‘Jao, koliko je MENJAO! Jao, nema one divne pesme na 6 strana koju likovi pevaju oko vatre u jednom momentu! Jao, a nema ni onih 36 divnih legendi iz starog doba, koje se ovde-onde nadugačko raspredaju u raznim momentima priče!’ itsl. – svim njima, dakle, koji izlaze sa pola filma besni što to nije prepisana knjiga nego film Pitera Džeksona, ja kažem: Ne da je dobro što je toliko toga menjao, nego je TREBALO JOŠ VIŠE DA MENJA!

---Nastaviće se: u idućem delu, povratak KRALJA!