Borhes o Makenu

            U okviru akcije „Pan voskrese – vaistinu voskrese!“ podsećam vas na drevno božanstvo koje je u svoje doba otvoreno promovisalo malo drugačiju ideju tucanja – i na knjigu o njemu, koju je prošle godine objavio Orfelin. U pitanju je VELIKI BOG PAN, moj izbor najboljih horor priča Artura Makena, klasika žanra, koji je snažno uticao na Lavkrafta i brojne druge kasnije pisce.

            Proleće na naše rame sleće, priroda zeleni, šume i gajevi spremaju se da dočekaju igrače uz Panovu frulicu, pa je ovo pravi čas da vas podsetim šta je veliki knjigoljub, H. L. Borhes, napisao o Makenu. Njegove reči ilustrujem fotkama načinjenim u Makenovom rodnom kraju: tačnije, to su print-skrinovi koje sam napravio iz jednog nedavnog TV priloga snimljenog u čarobno-mističnom delu Velsa kojim su nadahnute njegove najpaklenije priče. Ako ih dosad niste overili, pohitajte i nabavite sebi ovu knjigu, jer kako čujem, I izdanje je na izmaku i na ivici da bude rasprodato.

            A kad smo već kod Ivice i Pana, iskoristiću priliku da vam ovde predstavim plakat za ovogodišnji Grossmann festival filma i vina. Njegov autor je, ako to nije više nego očigledno, Ivica Stevanović, koji je svojim umjetninama već ukrasio i Orfelinovog PANA...

            A sad, da vidimo šta mudri Borhes veli...

           

U razgranatoj i gotovo beskrajnoj engleskoj književnosti Arthur Machen je manji pesnik. Žurim naglasiti da ga te dve reči ne žele potceniti. Nazvao sam ga pesnikom jer njegovo delo, pisano vrlo brižnom prozom, poseduje žestinu i samoću što su svojstvene pesništvu. Nazvao sam ga manjim, jer smatram da je manje pesništvo nešto poput književne vrste, ali ne potčinjene drugim vrstama. Njegovo područje je manje široko, ali mu je ton uvek neposredniji.

Govoriti o manjem pesništvu je slično govorenju o dramskom ili epskom pesništvu. Za Paula Verlainea bilo bi primereno kazati da je najbolji francuski pesnik a istovremeno i manji pesnik, jer nam ne nudi raznolikost jednog Ronsarda ili Hugoa. Uostalom, moguće definicije Machena mnogo su manje važne od nekih posebnosti koje misim da primećujem u njegovom delu.

Jedna je postojanje Zla, ne kao puko odsustvo Dobra kako uče tolike teodicije, nego kao bića ili skupa bića koja se neprestano bore protiv drugog i u stanju su da ga pobede. U Machenovim pripovedanjima ta pobeda zloduha ne ograničava se samo na izopačenje potčinjenog pojedinca, takođe poprima odlike truljenja i zaraze. Ta fizička grozničavost je u suprotnosti sa strogošću i čvrstinom njegove proze, daleke razlivenosti jednog Poea ili Lovecrafta, njegovih učenika.

Druga je posebnost što je Machen, poput Kiplinga – koji mu se nikako nije dopadao – osetio privlačenje mnogih naroda što naseljavaše Englesku. Machen je bio Velšanin i rodio se u gradu Caerleon na reci Usk, gde je čežnja Britanaca, podstaknutih na to od Saksonaca, postavila sva ona čudesa od kojih je Alonso Quijano poludeo i pretvorio se u Don Quijotea: Merlina, đavolovog sina, Kralja Arthura, pobednika u dvanaest bitaka, koji je nakon smrtonosnog ranjavanja prenešen na magično ostrvo odakle će se vratiti da spase svoj narod, Lancelota i Ginevru, Sveti Gral, u kojem je prikupljena Hristova krv, Nikada nije prestao naglašavati da je Kelt, stariji od Rimljana, stariji od Saksonaca, stariji od Engleza koji dadoše ime toj zemlji, stariji od Danaca, stariji od Normana, stariji od mešanih plemena koja će preplaviti ostrvo.

Pod tim vekovnim palimpsetom pobedničkih rasa Machen se mogao osećati potajno pobedničkim i davnim, ukorenjenim u vlastitoj zemlji i nahranjenim starosedelačkim magijskim znanjima. Neobično, tom istorijskom poimanju pridodao je i jedno drugo poreklo, još niže i mračnije, tvrdeći da potiče od skrivenih i noćnih bića što telotvore i šire greh. Istrajao je u tome da je Kelt kako bi se osetio osamljenim i, poput svojih davnih predaka, osuđenim na poraz. Uživao je ponavljajući stih koji je Taliesin posvetio svojim precima: „Uvek prihvataše bitku, i uvek podlegoše“.

Koliko znamo, manihejci iz prvih vekova naše ere poimahu svemir kao večni sukob između kraljevstva Dobra, čije je naravno počelo svetlost, i kraljevstva Zla, čije je naravno počelo tama. Isto tako, hindustanski razbojnici svode sveopštu istoriju na neprekidnu bitku između Uništenja i Stvaranja i smatraju se pristalicama prvog, oličenog u boginji Kali, nazvanoj i Crnom Majkom i imenovanom Durga i Parvati. Razbojnici običavaše pratiti putnike tobože da bi ih zaštitili od razbojnika, a pošto bi se našli na osami, počeli bi da ih guše svilenim konopcima, uz odgovarajuće obrede. Zlo ima svoje mučenike; u XIX veku britanske blasti obesiše jednoga razbojnika optuženog za preko devetsto ubistava, koji sasvim mirno prihvati smaknuće. Pripovedanje Arthura Machena nadovezuje se dosledno na možda najdavnije od svih objašnjenja Zla, koje je nesumnjivo zaokupljalo neznanog autora Knjige o Jovu.

Čudno je da Philip van Doren Stern u svojoj odličnoj studiji o Machenu ne spominje ime Roberta Luisa Stevensona koji je, kako nam sam Machen kaže, prvi uticao na njega i nadahnuo ga za Tri Varalice. Mnogo starija od realističke književnosti, fantastička književnost je zahtevnija za prevođenje jer čitalac ne sme zaboraviti kako na lažnost ispričanih motiva, tako ni na njihovu simboličnu i bitnu istinitost. Pomirimo se sa priznanjem da je književnost igra izvedena kombinovanjem reči, te da su reči dogovorene figure, ali ne zaboravimo da u slučaju književnih majstora – a Machen je jedan od njih, ta vrsta algebre ili šaha mora odgovarati jednom osećaju. Ima pisaca (Poe se pravio da je takav, ali srećom nije bio) koji tvrde da je učinak nekog teksta bitan cilj pisanja; Arthur Machen nam, katkad, nudi neverovatne bajke, ali osećamo da ih je nadahnuo izvorni osećaj. Nikad nije pisao da zaplaši druge; činio je to jer je znao da živi u nesvakidašnjem svetu.

Tri Varalice, po kojima je nazvano njegovo najpoznatije delo, lažu i mi znamo da lažu; ali to ne sprečava da nas uzbuđuju njihove laži. Život Arthura Machena (1863-1947) možemo nazvati skrajnutim, nikada nije stekao slavu, a ne da se poverovati da ju je i tražio. Čovek širokog obrazovanja, provodio je dobar deo svojih dana u British Museumu, gde je tražio neznane knjige, kako bi mu bavljenje tim nekažnjenim porokom, čitanjem – kako reče  Valéry Larbaud, bilo još samotnije. Preveo je na engleski opširno Rabelaisovo delo, ali ne na bujan način poput Urquharta, već da dokaže teoriju da ta zamorna knjiga ima skrivenu i mudru uravnoteženost. 

U svesci autobiografskih zapisa naslovljenoj Londonska pustolovina ponovo stvara po sećanju čudesnu priču Henryja Jamesa Lik na ćilimu; kraći Machenov sažetak, olakšan od nepotrebnih melodramskih crta, mnogo je dirljiviji od izmučenog originala. Prve dve od ovde odabranih priča pripadaju Machenovom najslavnijem delu Tri varalice.

Rodna kuća A. Makena

Zanimljiva je priča o tom naslovu. Na izmaku srednjeg veka govorilo se o nekoj opasnoj knjizi De tribus impostoribus,  koja objašnjava kako je čovečanstvo zavedeno od tri slavna obmanjivača: Mojsija, Hrista i Muhameda. Različita su veća najstrože zabranjivala čitanje tog spisa, koji niko nikad nije video, ali je ipak znatno uticao na slobodu mišljenja. Machen je iskoristio taj naslov za svoju fantastičnu knjigu. Opšta tema je duhovno i fizičko raspadanje troje žrtava prepuštenih moćima zloduha. Čitalac neće lako zaboraviti te dobro zasnovane more koje, uz malo mašte i nesreće, mogu preplaviti i njegove noći.

 * * *