MEGALOMANIAC (2022)

***(*)

4-

Dok spremam listu najboljih horora iz prošle godine i raspodeljujem nagrade Zlatni Gul za isti period, prisećam se da se na blogu još nisam osvrnuo na jedan od najboljih horora koje sam prošle godine video. Ali ne sekirajte se, vi ga niste, i ko zna još koliko nećete.

Pa, kako bih sebi uštedeo muku da odgovaram na zasebna zapitkivanja (šta je sad pa ovo? nikad čuo! nema ga ni na jednoj godišnjoj listi na horor sajtovima! gde ovo da nađem, kako da pogledam? daj link!) evo, ukratko.

            Tri su razloga što još nisam pisao o ovom filmu, iako sam ga gledao pre jedno osam meseci: 1) gledao sam ga „preko veze“, na skrineru, dok sam razgledao festivalsku ponudu koju bih možda mogao da proberem za moj Slaughter Fest (na kraju ovo nisam dobio jer su distributeri hteli da premijeru imaju u Briselu, septembra); 

2) film je ionako složen i traži bar dva gledanja, pa nisam žurio da ga prikazujem nakon prvog, naročito budući da ionako opštoj publici nije dostupan, pa nema razloga za žurbu da pišem o filmu koji nemate gde da pogledate; 

i 3) iz nejasnih razloga, ovaj film još uvek, do dan danas, nije dobio neku distribuciju, bilo digitalnu, VOD, ili na blu-reju: drugim rečima, još nije dostupan širokoj populaciji. Moraćete još neko vreme da mi verujete na reč da se radi o ODLIČNOM filmu…

            To što je MEGALOMANIAC inspirisan stvarnim slučajem belgijskog ubice koji je delove tela ženskih žrtava ostavljao ovde-onde tokom 1990-ih, i nikad nije bio uhvaćen (a ovo dvoje u filmu su, kao, njegovi potomci, danas) – manje je bitno. Filmova o ludacima koji muče i kolju žene ima i previše, kao i onih „zasnovanih na stvarnim događajima“. Nisu to glavni razlozi da se primate na ovaj film.

            Glavni, barem meni, jeste njegova unikatna, ili barem brutalno retko viđena stilizacija: njegov spoj baroknog ruin-porna (da ne kažem: belgijskog gotika) sa slice-of-life realizmom i čak naturalizmom. Ovo je jedan prelepo uslikan film, ali ne u maznom, vintage-Argento fazonu, sa oštrom slikom, jakim svetlom, jarkim bojama, svetlucavim površinama, sa plišem i svilom i šarenim tapetama i pozlatom. 

Ovo je film koji se dešava u dva komplementarna sveta, koji su oba ogavni – mada je unutrašnji psihov svet (ruinirana, stara, nekad bogata a sad prilično propala kuća) znatno lepši od „normalnosti“ oličene u nekakvoj gnusnoj fabrici nejasne namene u kojoj radi njegova ružnjikava sestra.

            Čitav film je u tim dihotomijama: psiho – sestra, kuća – spoljni svet (fabrika), gotik – realizam, mučenje – mučeništvo, davanje bola – primanje bola, brutalnost – poetičnost, a pritom su granice između ovih dihotomija krajnje zamućene, u senkama koje odlikuju (uprkos tome) odličnu fotografiju. 

Nema jasne odvojenosti ludaka koji u toj kući drži ulančane žene koje potom ubija i „normalnog“ sveta napolju, gde njegovu sestru, higijeničarku u fabrici doslovno siluju nekakvi degeni dok šef to sve čuje, sluti, ali ništa ne preduzima da je zaštiti (zanimljiv lik: dobričina, reklo bi se, ali metiljavac koji ispadne zao zato što ništa ne uradi: zlikovac zato što nije sprečio zlo, a mogao je). 

Ali, taman kad se sažalite na njene muke i kažete „Ih,bre, jadnica, ih, greote, vidi šta joj rade ološi…“ – vidite je u toj psiho kući kako, zajedno sa bratom, a često i sama, baš brutalno muči žene koje ovaj dovodi.

MEGALOMANIAC, dakle, dekonstruiše „Bosansku Simplifikaciju Zlikovac-Žrtva“ (c) by Ghoul – ne zato da (po)kaže kako su svi ljudi ista govna i nema nevinih (mada, mizantropski nastrojen gledalac može, u ovako slobodno, otvoreno građenom filmu da ga čita i tako), nego da (ako je optimističniji, humaniji, blaži, poput mene) u tom počudovištenju Žrtve vidi dodatni vid njene dehumanizacije i uništenja. 

Jer, ma koliko gnusno bilo silovanje kao takvo, ono nije najgore što može da nekog zadesi: najgore je kad žrtva, ZATO što ima status žrve, pomisli ili oseti da joj to sad daje za pravo da bude čudovište prema drugima, da primljeni bol ima pravo da preobrazi u bol koji će nanositi drugima, nevinima i krivima bez razlike (jer, misli ona, nema nevinih – sad su svi krivi za to što je nju snašlo).

Ko je sklon sociološkim čitanjima, može da u barokno kitnjastoj kućerini nepregledne haotične arhitekture gleda parabolu Belgije, nekadašnje kolonijalne sile, porobljivača i zavojevača i kolonizatora i mučitelja slabijih (afričkih) naroda koja je sad i sama propala, dekadentna, trula iznutra, dok se iz Brisela i dalje nadobudno glasno jedu govna o nekakvim tuđim zločinima nad kojima se ovi, kao, zgražavaju i koje osuđuju, a da još nisu pristojno pomeli ispred svoje kuće – i unutar nje…

Mene lično taj ugao manje zanima, pa neću da zaranjam u njega, ali želim da naglasim da je ovaj film meni bio izuzetno osveženje pre svega tim svojim brutalnim etitjudom prema svim likovima, nemilosrdnošću koju sam retko kad video u tako ekstremnom izdanju još od remeka HENRY, PORTRAIT OF A SERIAL KILLER pre 30 godina, koji je jedna od referentnih tačaka za MEGALOMANIJAKA i u drugim aspektima, recimo kao primerak gritty filmmakinga, naizgled klinički hladan, a zapravo, ispod površine prilično potresan i nepatetično dirljiv.

Gluma je vrhunska kod svih involviranih: psiho možda izgleda pomalo kliše, kao neki Zli Gotičar (bukvalno ko pevač neke dark ebm grupe), maltene vampir, s tim izduženim bledim licem, besno svetlucavim očima i dugom zalizanom crnom kosom, 

ali je njegova seka zaista vrhunski kasting, i po pojavi i po izvedbi – i mada njena brutalnost nema robzombijevsku žestinu koju bata ispoljava pesničeći i koljući žene, mnogima će možda jezivije i memorabilnije biti njeno „tiho“ mučenje žena (koje uključuje i polaganu i sadističku psihološku torturu, kojom se bata ne bavi). Recimo, scena u kojoj ona hrani jednu mučenicu, lancima vezanu za zid, mučnija je od na drugačiji način brutalne scene u kojoj psiho-bata umlati jednu neuspešnu begunicu…

Odlične su i njihove žrtve, kao i prizemni, ali prepoznatljivi ludaci iz spoljašnjeg sveta (fabrike) koji će vas, sigurno, podsetiti i na vaše komšije, ovde u pravoslavnoj, od Belgije i EU standarda dalekoj Srbiji. 

Važno je napomenuti da film, iako prilično krvav i eksplicitan, nije exploatatorski u tretmanu žrtava, već da sa respektom prikazuje i njihovu golotinju i njihovu patnju, realističan je u tome toliko da film može biti možda i neprijatan onima koji su već gurnuli desanke u pantalone i naoštrili se da drkuckaju na torture porn. Nasilje u ovom filmu (a ima ga poprilično) gnusno je i odbojno, a ne „Wow, cool, kako dobar efekat, daj da frizfrejmujem!“

Nisu vam ovo holivudske starlete vrištavice niti psiho-ubice, s maskom ili bez, iz američkih B-filmova. Nije ovo Terifajer-zajebancija gde ubica namiguje publici, a ona se smeška i navija za njega dok on kolje neko bezlično topovsko meso koje evidento postoji u nekakvom Movielandu, to nisu pravi živi ljudi nego kartonske lutke na strelištu-koljištu, pa nam je zato lakše da se naslađujemo njihovoj vašarskoj, glumljenoj, stejdžovanoj „patnji“ i „krvoliptanju“.

Ovo je vrhunski snimljen i režiran horor koji poseže za najranijim danima Gašpara Noea i Džona Meknotona i Paskala Ložijea, i treba upamtiti ime Karim Ouelhaj – taj baja je već pravio neke opskurne dramice i kratke filmove, nežanrovske, ali idući mu jeste horor, i to nadahnut Džejkobovim lestvama… Jedva čekam!

MEGALOMANIJAK povremeno prilazi blizu snuffu u svom naturalističkom insistiranju na ljudskoj i svakoj drugoj prljavštini, na štroki u ambijentu koja se reflektuje na štroku na koži, i ispod kože, svih odreda junaka i antijunaka – 

ali je, istovremeno s tim, stilizovan tako da, baš kao i Tatko svih takvih filmova, TCM, nalazi perverznu lepotu u patologiji, nekro-estetici, ruševini, oljuštenim zidovima, izlizanoj drvenariji, starinskom nameštaju i zapuštenim psihama koje obitavaju u toj prašini, paučini i dekadenciji.

Šta mu fali da bi bio vanvremeni remek?

Pa, to se tiče raspleta, odnosno poslednje četrvrtine filma, pa ne bih za sada o tome. Recimo da ode konvencionalnijim putem, predvidivom rutom, a i u egzekuciji te rute mogao je biti bolji i nadahnutiji. 

Plus, nekako mi je smislenije da se razrešenje tiče odnosa bate i seke nego odnosa njih dvoje sa spoljašnjim, mnogo površnije involviranim svetom. Plus, malko se prećeralo sa mistifikacijama i opskurantizmima (mada su te fore i fazoni tokom ranijih deonica filma uglavnom bili ok, i jezivo gadni).

Dakle, utefterite sjebi ovaj naslov, budite na oprezu, pa kad ga opazite negde u ponudi, obavezno ga overite. Srećom, barem je naslov upečatljiv i unikatan, nije u trendu sa ovim današnjim govnima i mediokritetizmima koji se više i ne trude da smisle iole zanimljiv naslov, nego to sve neki SICK, BLOOD, THE ACCURSED, THE VISITOR, THE SKIN, THE WONDER, SMILE… Idi, bre! 

Dakle, MEGALOMANIJAK. Sam samcit vrh prošlogodišnje horor produkcije – koji, iako je igrao na grdnim festivalima, nije se našao na godišnjim listama horor sajtova. Ali zato jeste na mojoj! Coming soon! Pratite ovo mesto i znaćete sve lepe stvari koje vam drugi ne kazuju.