Najava: NE GLEDAJ SADA - Dafne di Morije

Na Sajmu knjiga u Beogradu, počev od 19. oktobra, imaćete priliku da nabavite i 36. knjigu iz edicije „Poetika strave“, a to je zbirka NE GLEDAJ SADA - Dafne di Morije.

Odmah da naglasim, ova autorka ima zbirku pod tim naslovom (Don’t Look Now and Other Stories), ali ovo je moj izbor njenih najboljih priča, koji sam sačinio uvidom u SVE njene priče, tako da je sadržaj Orfelinove knjige pod naslovom NE GLEDAJ SADA zapravo probran iz više njenih različitih zbirki.

Ako ste ime „Dafne di Morije“ držali u mentalnoj fioci s etiketom „ljubići“ ili „ženska literatura“, ala ćete se zabezeknuti kad vidite njene kratke priče i novele! Ja sam, kada sam je otkrivao pre 10-15 godina, bio zapanjen koliko je ovo štivo originalno, bogato, slojevito, nadahnuto i jezovito, i veoma me raduje što sad imam priliku da sa vama podelim ushićenje jednom autorkom čije ime jeste poznato, ali pod pogrešnom etiketom; Orfelinova zbirka će vam otkriti prvorazrednu gospodaricu strave kakvu niste ni slutili!

Ako bih je morao s nekim porediti, mislim da je njena proza često veoma slična Robertu Ejkmanu, ali je samo nešto malo komunikativnija. To je suptilna, psihološka strava – ali kad reši da vas plaši, to čini kao malo imena koja bih mogao da navedem. Druga moguća paralela: Širli Džekson. Da, Dafne kao da je nastala ukrštanjem Roberta Ejkmana i Širli Džekson, to je najkraći i najprecizniji mogući opis koji mi pada na pamet.

Za ovu zbirku odabrao sam sledećih sedam priča i novela – osim prvonavedene, koja ima „samo“ 20 strana, sve ostale su znatno duže, u rasponu od 40-90 strana. Zato ova knjiga ima ukupno 416 strana i najobimnija je do sada knjiga u ediciji „Poetika strave“.

 

Lutak

Mladić se zaljubi u neobičnu violinistkinju, ali kad uspe da dopre u njene odaje, otkriva da ona u tajnoj sobi drži čovekolikog lutka u prirodnoj veličini. U kakvoj su oni vezi i kako taj lutak upravlja njenom sudbinom?

 

Planina Istine

Dvojica muškaraca zaljubljeni su u istu, neobičnu, mističnu ženu. Ali ona ih napusti i ode na vrh planine, u stari manastir u stenama, gde obitava drevna sekta koja izgleda da je dosegla neku onostranu tajnu nedostižnu smrtnicima. Seljani iz sela u podnožju plaše se dozivanja s planine koja im odvode devojčice i žene, ali ova dvojica pokušaće, svaki za sebe, da se popnu do vrha i razotkriju tajnu i, možda, povrate svoju voljenu… Ali, kakvu će mračnu istinu otkriti na vrhu Planine Istine?

 

Poljubi me ponovo, stranče

Jedan običan mladić ode jedne večeri u bioskop… i potpuno se zacopa u razvodnicu koja tamo radi. Posle projekcije, kasno uveče, odluči da je prati i popne se u autobus za njom. Ona silazi na stanici kraj groblja. Kako će se okončati ovaj gorkoslatko-jezoviti „momak sreće curu“ zaplet? Ne onako kako očekujete!

 

Ptice

Iako je poslužila kao predložak za čuveni Hičkokov film, on je iz nje uzeo samo polaznu premisu – ptice u jatima napadaju ljude i ubijaju ih, oni se izoluju u kući, društvo se polako raspada – ali i likovi i dešavanja su znatno drugačiji i prijemčiviji – i bez loše ostarelih frojdističkih, edipalnih tupljavina iz filma. Slojevita, mračna priča, iznenađujuće visceralna i sa izrazitim smislom za akciju, mada dolazi od strane jedne žene, mnogo je bolje ostarila od Hičovog filma, odnosno, modernija je i aktuelnija!

 

Proboj

Čoveka pošalju iz firme da pripomogne u izolovanoj naučnoj stanici, gde se, kako otkriva, odvijaju čudni eksperimenti sa telepatijom, kontrolom uma na daljinu i, čak, sa pokušajima hvatanja duše umirućeg. Naravno, petljanje u božanske ingerencije dovodi do nepredviđenih, dramatičnih rezultata.

 

 

Nipošto nakon ponoći

Engleski turista u Grčkoj smešten je u bungalov čiji se prethodni stanovnik udavio tu blizu. Ispod telefona nalazi njegovu cedulju na kojoj piše „Nipošto nakon ponoći“. Kakve to veze ima sa parom Amerikanaca, nemom ženom i mužem-galamdžijom koji podseća na Silenusa, Dionisovog pratioca? I kakve veze ima drevni mit sa vulgarnom sadašnjicom i mračnim radnjama kojima se bave ovi Ameri? 

  

Ne gledaj sada

Prema ovoj noveli snimljena je prilično verna adaptacija, remek-delo Nikolasa Rouga, DON’T LOOK NOW. Ako ovaj remek do sada niste pogledali, strpite se još malo, nemojte si kvariti ugođaj i iznenađenja koja nudi ova genijalna, mnogo-antologizovana priča o mužu i ženi koji, nakon smrti ćerke, u Veneciji, pokušavaju da stanu na noge. Tamo sretnu dve starije žene, od kojih ona slepa tvrdi da je vidovita, i da kraj njih vidi njihovu mrtvu ćerkicu - koja, navodno, pokušava na nešto da ih upozori… Suptilna jeza, genijalan spoj psihološkog i natprirodnog, apsolutno remek-delo književnosti strave, jedna od najboljih horor priča ikada napisanih.

 

            Dakle, ova knjiga na svojih 416 strana sadrži ilustracije Aleksandre Dević,
prevod navedenih priča sa engleskog koji su uradili Strahinja Mlađenović i Sava Kuzmanović, a tu je i detaljna biografija autorke i obiman pogovor urednika i priređivača, dr Dejana Ognjanovića.

            Evo njegovog početka.

 

 Dafne di Morije: Širom otvorenih očiju

 

„Što se tiče Raja i Pakla i svih tih koještarija, to je apsurdno. Svako, pre ili kasnije, bude kažnjen za svoje grehove, još tokom života, ali ne na način kao što to sveštenici govore.“

- Dafne di Morije

 

 

Izreka „Pazi šta želiš, možda ti se i ostvari“ često je, u hororu, dobijala svoje maštovite varijacije. Teško da postoji žanr prikladniji za tako širok raspon elaboracija problema Želje, a naročito iz perspektive njenog naličja. U svakom slučaju, postoji i spisateljska varijanta ovog horora: „Pazi da ne napišeš bestseler, možda ti zaseni sva druga dela“. Upravo to se desilo engleskoj spisateljici Dafne di Morije: njen roman Rebeka postigao je neverovatan komercijalni uspeh, prodao se u tri miliona primeraka za manje od trideset godina, omogućio autorki potpunu finansijsku nezavisnost, filmska ekranizacija uglednog reditelja, Hičkoka, dobila je čak i Oskara za najbolji film… Naličje tog uspeha jeste da je od tada pa zanavek uz ime Dafne di Morije zalepljena fraza „autorka Rebeke“. Objavila je ona još šesnaest drugih romana, od kojih su neki postigli sasvim solidnu popularnost, ali nijedan se po tome ne može meriti s Rebekom.

Prokletstvo Rebeke je višestruko: kao prvo, ona je u svesti čitalaca, ali zadugo i u očima kritičara i proučavalaca, zasenila druge njene romane, od kojih su neki možda umetnički vredniji. Kao drugo, žig Rebeke ostavio je rasprostranjen utisak da se celokupan opus te spisateljice sastoji od romansi s dozom gotika, ukratko od „romana za žene“, što je nepravda za opus znatno raznovrsniji od toga. I kao treće, a za izbor koji držite u rukama najznačajnije, Rebeka je u opštoj svesti bacila njene kratke priče u zasenak.

Zahvaljujući masovno popularnim i kritički odlično prihvaćenim filmskim adaptacijama priča „Ptice“ i „Ne gledaj sada“, svest o tome da je di Morijeova pisala i kratku prozu svakako postoji, mada se u oba slučaja može govoriti o još jednoj dubioznoj „kletvi“: „Pazi da te ne ekranizuje veliki Autor“. Pošto su obe ekranizacije potpisali veliki režiseri sa prepoznatljivim, ličnim rukopisima, njihovo autorstvo zasenilo je tvorca predložaka, pa ne treba da čudi ako pomen tih naslova danas prvo asocira na Hičkoka i Nikolasa Rouga, pa tek onda, eventualno, na Dafne di Morije.  

Ovo važi utoliko više zato što su pomenuta dvojica odavno bili prepoznati kao prvorazredni umetnici u svom mediju, dok se to za Dafne di Morije nije moglo reći. Na njoj je, dobrim delom i zbog Rebeke, ostala stigma popularne zabavljačice, a ne umetnice vredne dubljeg razmatranja. Tako kritičar Obzervera, u tematu o omiljenoj literaturi za leto, piše da bi romane Dafne di Morije poneo na izlet, „manje zbog njihovih srednjačkih pripovesti, a više zbog evociranja tajanstvenih, istorijom natopljenih pejzaža Kornvola.“ (Neil Spencer, The Observer Review, 4 August 1996, str. 16.) Rečita je, u originalu, upotreba izraza „middlebrow“, na srpskom bez pandana, ali ovde prevedenog kao „srednjački“. U engleskom postoji gruba podela na visoku umetnost (eng. highbrow), zatim, na masama prilagođenu nisku umetnost (eng. lowbrow), a proza Dafne di Morije smeštena je u srednju kategoriju: možete je poneti na plažu bez stida i skrivanja korica.

Ima i strožih sudova od navedenog; tako npr. pop-filozof Slavoj Žižek u prilično promašenom tekstu pod naslovom „Smemo li da uživamo u Dafne di Morije?“ kaže: „njena proza izgleda obeležena melodramatičnim ekscesom koji se često opasno približava smešnom“ i „ona priča priče a da nije zaista pisac“; on kritikuje „njen nedostatak stila, njenu patetičnu direktnost“, a za njega su njeni tekstovi „staromodni, često smešni“. (Slavoj Zizek, „Are We Allowed to Enjoy Daphnée du Maurier?“, Center for Theology and Politics)

Namera ovog teksta nije totalna re-evaluacija opusa Dafne di Morije; izvan je njegovog opsega bavljenje njenim romanima. Tek uzgred može se zapaziti da ponekima od njih ona jeste zaslužila paušalno smeštanje u srednji sloj engleske književnosti, mada su Žižekove reči za većinu njih neopravdano prestroge. Međutim, teza koja se lako i ubedljivo može braniti glasi: Dafne di Morije je svojim kratkim pričama apsolutno zavredila najviši književni status, a upravo bi njene priče strave za njega mogle biti najzaslužnije.

 

Eros onoga sveta

 

Većina proučavalaca s pravom ukazuje na distinkciju između romana i kratkih priča Dafne di Morije:

 

U pričama di Morije uopšte nije bila vezana za srećan ishod, i primenjivala je sofisticiranu lepezu narativnih tehnika načinjenih da održe napetost i isporuče šokantne završetke. Takođe je ponekad bila zapanjujuće nekonkluzivna, zahtevajući od svojih čitalaca da sami smisle objašnjenja za neobične događaje koje opisuje. Njena mašta je oslobođena u kratkoj priči, gde se naziru blistavi blesci originalnosti, pesimizma, pa čak i perverznosti. (Patrick McGrath, „Introduction“ in: Don’t Look Now: Selected Stories of Daphne du Maurier, New York Review Books, 2008, str. viii.)

 

Ako je romane pisala s obzirom prema široj publici, kratke priče su za nju bile forma u kojoj je sebi u potpunosti davala oduška, smelo birajući provokativne, nečuvene teme ili pristupe, a obrađivala ih je na 30 strana s odvažnošću kakvu nije smela primeniti na 300 strana. U pričama ona odbija da pruži objašnjenja za opisane fenomene ili da eksplicira motivaciju likova, i odvažuje se na masama naročito frustrirajuće, otvorene krajeve. I jednu i drugu navedenu smelost horor žanr ne samo da lakše od mejnstrima trpi, nego čak, radi svog uspešnijeg učinka, i podstiče. Zbog toga, „kao što jasno pokazuju naslovi kasnijih antologija, kao što su Odjeci iz tmine (Echoes from the Macabre, 1976) ili Klasici mračnih priča (Daphne du Maurier’s Classics of the Macabre, 1987), njene priče pokazuju uznemirujući, da ne kažemo šokantan, kvalitet koji njeni romani nemaju.“ (Xavier Lachazette, „Introduction: Reading du Maurier with New Lenses“, in: Journal of the Short Story in English, 78, Spring 2022, “Special Issue: Sundered Selves and Opaque Others”, str. 15.) Njene su priče jedan od najboljih dokaza za tezu da je forma između pripovetke i novele (30-70 strana) najpogodnija za suptilnu alhemiju strave i začudnog: u tom se rasponu ovaj složeni učinak najefektnije stvori, održi i privede zadovoljavajućem završetku.

Uopšteno gledano, priče Dafne di Morije odlikuju se svedenim uplivima natprirodnog, bez preteranih i eksplicitnih prodora onostranog (kao npr. kod Lavkrafta); radije su posvećene tananim psihološkim portretima likova, minuciozno dramski izgrađenim situacijama i realistički opisanim ambijentima koji retko odudaraju od prozaičnih: nema tu drevnih hramova, kiklopskih katakombi, vanzemaljskih gradova. Strava se neosetno plete u gradovima, selima i prirodi opisanim tako da tu numinozno i zlokobno izviru neosetno, iz pomno građene realističke osnove, kao npr. kod Roberta Ejkmana, kojem njene priče strave nalikuju po mnogo toga: ekscentrična psihologija ne uvek prijemčivih likova, višesmislenost i nedokučivost, otvoreni krajevi, ambivalentna fantastika, poigravanje s klišeima žanra i jedva prikrivena seksualna tenzija, često rođena iz nemogućnosti da bude utažena.

(…)

 

P.S. Ova knjiga će izaći baš za sajam knjiga. Naći ćete je na Orfelinovom štandu, na istom mestu kao i ranijih godina.

Pretplate za najnovije Orfelinke neće biti zato što štamparija ne može da garantuje Orfelinu da će mu za Sajam isporučiti količinu knjiga koju potražuje da bi sigurno bilo dovoljno i za pretplatnike i za nove kupce. Zato: ko dođe na Sajam lično, moći će da kupi, a svi ostali moći će da ih naruče od Orfelina i od mene početkom novembra.

U knjižarama će verovatno biti tek krajem novembra ili početkom decembra, po većim cenama.