уторак, 24. новембар 2009.

SRPSKI FILM: premijera

nestrpljivim fanovima žestokog horora imam exkluzivno zadovoljstvo da, zahvaljujući informaciji direktno iz CONTRA FILMA, obznanim podatak da će SRPSKI FILM, ako preživimo epidemiju svinjoguzog gripa i druga sranja, svoju premijeru pred srpskom publikom imati u FEBRUARU.

ako odgovorni drugovi FESTA budu imali hrabrosti da ga uvrste u program, premijera će biti u okviru te manifestacije (krajem februara); a ako ne, onda će film krenuti ranije tog meseca.

inače, SRPSKI FILM je nedavno prošao kroz torturu prema kojoj su one fiktivne, naravno – dečja igra. priča je neverovatno zabavna za posmatrače sa strane, mada za tvorce (istovremeno i producente) filma to sigurno nije. naime, SRPSKI FILM je sniman RED kamerom, i početkom novembra je trebalo da u prestižnoj minhenskoj laboratoriji bude prebačen na filmsku traku. zapravo, film je već i bio prebačen na celuloid; reditelj i direktor fotografije overili su tu verziju na licu mesta i bili oduševljeni rezultatom.

avaj! oduševljeni nimalo nisu bili – advokati laboratorije. kada je već trebalo da se aminuje cela rabota, da se plati šta treba i da se rolne nose u srbijicu, eto ti đavolovih advokata! pravni tim je overio neke od žešćih scena filma i procenio da ta firma ne sme da nastavi s radom odnosno da svoje ime stavi na taj i takav film dok ga policija ne pregleda i ne uveri se da je to sve OK.

dođu tu neki pajkani, pogledaju film i kažu: ovo neće proći! ovo su opasne frekvencije!

uveravanja da je u pitanju igrani film, da je to sve kobajagi, da su glumci živi, da su u pitanju efekti maske, režija, fuckin' fiction – ništa nije pomoglo. švabe su se uplašili filma, odbili da okončaju ugovoreni posao, uplaćeni avans su uredno vratili a film, već na traci – spalili.

trenutno je SRPSKI FILM u mađarskoj laboratoriji koja, nadajmo se, neće da izvodi slične besne gliste...

PS: što je (meni) najzabavnije, švabe su se usrale od dve scene nasilja prema ženama (kadrovi iz jedne od njih mogli su se videti u promo reelu okačenom na netu), a kako izgleda uopšte nisu ni videli dve znatno žešće i gnusnije scene od kojih će barem jedna da uđe u sve antologije.

da jesu, reditelj i producent bi sada već čamili u nekom švapskom zatvoru i dopisivali se s romanom polanskim.

Naš svet, drugi svetovi: Antropologija, naučna fantastika i kulturni identiteti


Skup "Naš svet, drugi svetovi: Antropologija, naučna fantastika i kulturni identiteti" biće održan 11. decembra 2009. godine na Filozofskom fakultetu u Beogradu, u sali 108, počev od 10h.

Na skupu će biti zastupljeno 13 tema koje izlaže 15 učesnika iz šest ustanova (4 iz Srbije, 2 iz Makedonije).

Ovo su učesnici skupa, njihove afilijacije (institucije na kojiam rade, if any) i teme koje izlažu.


Dragana Antonijević,

Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu

ZONA I DIONIS: KONTAMINIRANOST DRUGIM


Ivan Vuković i Miloš Milenković,

Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu

ZAŠTO ZOMBIJI NIKADA NE POBEDE?


Ljiljana Gavrilović,

Etnografski institut SANU, Beograd

IZMEĐU STRAHA I SNA: TEHNOLOGIJA U SVAKODNEVICI


Gordana Gorunović,

Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu

OSTRVO DANA SUTRAŠNJEG


Aleksandar Dobrijević i Miloš Milenković,

Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Beograd, Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu

KRAJ POTRAGE ZA SMISLOM LJUDSKE EGZISTENCIJE? O VIRUSIMA, LJUDSKIM TELIMA I ETICI PESIMISTIČKE KULTURE NAKON SOCIJALNE TRAUME


Vladimir Đoković,

Institut za nuklearne nauke "Vinča", Beograd

MNOGO SVETOVA ILI MNOGO UMOVA?


Ivan Đorđević,

Etnografski institut SANU, Beograd

"NACIONALNI HEROJ" U DOMAĆOJ NAUČNO-FANTASTIČNOJ KNJIŽEVNOSTI


Bojan Žikić,

Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu

MI SMO JA, A ONI SU ROJ. INDIVIDUALNI I KOLEKTIVNI IDENTITET KAO RELACIONO SVOJSTVO LJUDI I TUĐINA U NAUČNOJ FANTASTICI


Ilina Jakimovska i Dragan Jakimovski,

Institut za etnologiju i antropologiju, Institut za Fiziku, Univerzitet Sv. Kiril i Metodij, Skoplje, Republika Makedonija

TEXT AS LABORATORY: SCIENCE FICTION LITERATURE AS ANTHROPOLOGICAL THOUGHT EXPERIMENT


Zlatko Knežević,

Beograd

O NEČEMU NI IZ ČEGA I POZITRONSKIM DUŠAMA: ANTROPOLOGIJA, NAUČNA FANTASTIKA I TEHNOLOGIJA


Miroslava Lukić Krstanović,

Etnografski institut SANU, Beograd

SCENA – SPEKTAKL – ILUZIJA. VIZUELNI POREDAK I POLITIKA OPČINJENOSTI


Dejan Ognjanović,

ex-Filozofski fakultet, Univerzitet u Nišu

PROPAST SVETA NIJE ŠTETA


Vladimir Ribić,

Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu

SVEMIR KAO AMERIČKI IMPERIJALNI PROSTOR


Danijel Sinani,

Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu

NLO RELIGIJE. RELIGIJSKI, (MAS)MEDIJSKI I (POP)KULTURNI FENOMEN?


Foto: Dr Bojan Žikić

Pošto to iz naslova nije smesta očigledno, moje izlaganje bavi se motivom "katastrofe" u romanima Dž. G. Balarda POTOPLJENI SVET i KRISTALNI SVET.

Kada se približi datum dešavanja ovog nadasve zanimljivog i inspirativnog skupa, okačiću i apstrakte ovih radova, ljubaznošću organizatora i Glavnog Podstrekača ovog dešavanja, dr Bojana Žikića. U pitanju je ista osoba koja je na neki način odgovorna i za niz zanimljivih, fantastičnih knjiga na teme antropo-horor-fantastike, od kojih sam o nekima od njih već pisao ovde - OPSEDNUTOST I EGZORCIZAM U SRBIJI – Danijel Sinani i STRAH I KULTURA (knjiga).

Na skup je slobodno svratiti i saslušati izlaganja ako ste zainteresovani za ove teme, nevezano za vaše afilijacije (if any). Drugim rečima, ne morate biti studenti ili zaposleni na ovim fakultetima, svako ko želi da svrati i sasluša ova zanimljivo-zvučeća izlaganja, dobrodošao je.

понедељак, 23. новембар 2009.

Ghoul & Shozo - Back to the Roots!



Ima jedan fin dokumentarac o Bitlsima u kojem oni govore o prelomnim trenucima u karijeri i sva četvorica jedan za drugim naglas izgovaraju "The Shay Stadium". Isto tako od subote 21-og Ghoul i Shozo slobodno mogu da izgovaraju uglas "Jagličje".


I dalje nisam siguran šta se desilo, ali mi se čini da me neka nevidljiva sila terala godinama da posetim selo podno Suve Planine, a tačno ispod vrhova Mosor i Sokolov kamen. Zašto baš ovo selo? Pa prosto. Ovo je selo mog porekla, moja dedovina, sa očeve strane. Tu se zakopane kosti mog pradede, čukundede i ostalih predaka. Od trenutka kada smo konstatovali da je Jagličje i Ghoulova dedovina (takođe sa očeve strane), kovali smo plan o poseti grobovima i korenima.
Iskreno, Zaplanje ima istoriju, ali nema neke istorijski priznate znamenitosti. Mahom su to napuštene crkve, vodenice, porušene straćare, neistražene sumnjive zemunice, tuneli ili pećine. Ili moderno "Srpski gothic". Pa ipak, svako selo ima ponešto, a opet nedovoljno za neku upečatljiviju impresiju bez žešćeg putešestvija, koje se meri danima, a ne satima. Mi smo imali par sati, pre nego li tama prekrije sela ispod Suve Planine i zađe za Babičku Goru.
Moj plan je bio da obiđemo što više lokacija u potrazi za egzotičnim elementima gotike zabačenih srpskih krajolika. Ne mogu baš opišem osećaj, ali kako mi je drago što smo sate potrošili samo u Jagličju (plus ručak u Hanu).

Od momenta kada smo skrenuli na levo u Hanu, putem koji vodi ka Jagličju, krenule su neke sile da me progone i usmeravaju auto nezaustavljivo ka mističnom cilju. Iako smo se usput dobro zezali, komenatrišući kako će nas zadesiti nesreća koja bi bila replika onim koje smo već 100 puta gledali u američkim slešerima, toplo vreme, nasmejana lica seljana usput su nas katregorički konsekventno demantovala. Zezajući se zaključili smo da je to naravno samo privid, i da smo svejedno najebali tragajući po džepovima za dokumentacijom koja bi sutradan potvrdila naše postojanje i bivstvovanje na planeti Zemlji, pre nego li nas pojede mrak.
Put je bio krivudav, izbrazdan, vijugav, uzan, rupičast svakako, sa sitnim rastinjem sa strane, ponekim čudnim starim drvetom i, na naše iznenađenje, jednim simpatičnim redom zimzelenih lepotinja. Ušli smo tiho u selo, i ja sam naravno rešio da dođemo do zadruge (koju mora da ima svako ozbiljnije komunističko selo) i tu zaustavimo točkove. Naravno ne moram da kažem, ali eto stali smo baš ispred trošne, paučinaste tvorevine zamagljenih prozora sa gomilom izlepljenih plakata koji su obaveštavali seljane o najnovijim putnicima za večno konačište, i o njihovim pomenima.
Česma sa čistom izvorskom vodom nas je okrepila i dala elan da krenemo u potragu. Pravilo br. 1 u selu u kome živi par ljudi je "Postavit pitanje prvom na kog naiđeš, reći uljudno dobar dan i nastaviti opuštenu konverzaciju sa po kojim dobronamernim osmehom". Upalilo je odmah i mi smo dobili vodiča. Baka Vinka, koja jedina na koju smo u selu naišli neće biti u srodstvu sa nama, nas je ljubazno provela kroz unutrašnjost crkve (koju su, na naše opšte zaprepašćenje opljačkali i orobili popovi!), onda starim, ali prilično uređenim seoskim grobljem, i na kraju vrletnim, blatnjavim sokacima.
Posetili smo dedu, za koga se ispostavilo da je brat od strica mog pokojnog dede, tu smo popili par čašica stare jagličanske šljivovice (ok, samo ja!) i nastavili put do stare seoske škole, te napuštene učiteljeve kuće.

Slike govore više od reči. Sudbina Jagličja se umnogome ne razlikuje od istorije ostalih zapuštenih i napuštenih srpskih sela. Ruševine, pusta neobrađena zemljišta, suva, crvotočna, ustrulela stabla koja ironično tuku po nadgrobnim pločama i spomenicima.




Jako spiritualno iskustvo doživeo sam slikajući ruševine napuštene škole. Osećao sam prisustvo nevidljivnih sila, duhova koji su stajali pored mene nagoneći me da krenem i nastavim dalje, kako bih preneo deo istorije narednim generacijama; generacijama koje će doći, koje moraju da znaju, cene i poštuju svoje korene i pretke.
Ako ne poštujemo svoju prošlost, u budućnosti ćemo i sami postati urbana legenda ili mit koju će prepričavati stari, onemoćali ili senilni starci zaglavljeni u brdskoj zabiti daleko od očiju javnosti, a još dalje od njihovih dokonih misli.

недеља, 22. новембар 2009.

KAKO SAM I ZAŠTO OSTAO BEZ POSLA


Nakon 10 godina rada na Filozofskom fakultetu u Nišu, moja karijera na njemu je nasilno prekinuta. Počev od 18.11.2009. ja više nisam zaposlen na toj instituciji.
Moje uklanjanje je izvedeno na način protivan propisima i akademskim principima, a u svakom slučaju na nemoralan i iracionalan način. O svom slučaju pisao sam Nezavisnom sindikatu, čiji sam član, ali su njihovi dopisi Departmanu Anglistika (na kome sam 10 godina radio i sa koga sam, praktično, oteran) ostali bez ikakvog odgovora. Pisao sam i Izbornom Veću, ali kako se ono nije sastalo tokom skoro dva meseca od mog dopisa, pitanje je da li će i kada će moj slučaj uopšte doći na red.
Pošto moj oproštaj od kolektiva čiji sam deo bio 10 godina, na ceremoniji Proslave Dana fakulteta, mnogi nisu čuli ili ga nisu razumeli, odlučio sam da ovim putem iznesem činjenice o ovom slučaju koji se, sasvim sigurno, neće završiti mojim odlaskom sa Filozofskog fakulteta.
Znam da ovakav vid oglašavanja nije popularan i ja bih najviše voleo da su odgovarajuće instance na vreme adekvatno reagovale i da za ovim nema potrebe; međutim, kako stvari stoje, izgleda da je ovo jedini način da vas obavestim o tome kako je i zašto došlo do toga da, neposredno nakon magistriranja, odem na Biro za zapošljavanje. Mislim da je moj slučaj naročito poučan za mlađe kolege i saradnike, mada nedavni slučaj dr Dane Kitić (takođe na Filozofskom fakultetu u Nišu) pokazuje da vas ni titula doktora ne štiti od samovolje i mahinacija te negativne selekcije na našem fakultetu.
Biću direktan i konkretan kako ne bih uzimao previše vašeg dragocenog vremena: posao sam izgubio zbog ličnog sukoba sa predmetnim profesorom i mentorom, dr Draganom Mašović.
Prof. Mašović je poznata kao izuzetno zahtevna osoba. Zbog svojih vanredno visokih zahteva, u svojoj dosadašnjoj karijeri ona je do titule magistra uspela da kao mentor dovede samo dva kandidata – od to dvoje, jedan sam ja. Takođe, u svojoj dosadašnjoj karijeri, redovni profesor dr Dragana Mašović nije bila mentor niti jednom jedinom doktoru nauka. Znači, njen ukupni saldo u proizvođenju naučno-nastavnog podmlatka, tokom dve decenije karijere, iznosi: doktora – nijedan; magistra – dva, od kojih jedan, upravo "zahvaljujući" njoj, ostaje bez posla.

Koliko su visoki zahtevi dr Dragane Mašović svedoči i to da sam ja već drugi asistent koji nije zadovoljio njene nedostižne standarde: njen prvi asistent dobio je od profesorke potpisan negativan referat, i sa Anglistike je morao da ode kao predavač Engleskog jezika na nematičnim grupama. U slučaju drugog nezadovoljavajućeg asistenta, tj. mene, dr Dragana Mašović nije čak ni poštovala izbornu proceduru, i svog asistenta se rešila na lukaviji i indirektniji način, bez stavljanja svog potpisa na bilo kakav negativan referat ili sličan papir.
Evo kako.
Dr Dragana Mašović je na sve načine usporavala i otežavala izradu mog magistarskog rada. Izrada moje prve magistarske teze - "Delo H. F. Lavkrafta u svetlu horor žanra"- odobrena je 24.04.2002. Tu tezu nisam završio do predviđenog roka zbog jednogodišnjeg boravka na usavršavanju, na Univerzitetu Kalifornije u Berkliju, SAD (avgust 2003 – jul 2004). Krivica za to je pretežno moja, jer sam pogrešno verovao da se ta jedna godina – tokom koje mi je "mirovao" staž na Filozofskom fakultetu – ne računa u tri godine predviđene za okončanje teze. Od strane mentora ili nadležne službe nisam bio upozoren na taj rok pre njegovog isticanja. Moja molba Nastavno-naučnom veću za produženje roka za okončanje teze nije bila prihvaćena.

Pošto moj departman nije raspisao doktorske studije, morao sam da prijavim potpuno novu magistarsku tezu kod istog mentora. Tema "Gotski motivi u delu E. A. Poa" odobrena je 19.09.2007. Tokom iscrpljujućeg rada na tezi, sav doprinos "zahtevnog" mentora, dr Dragane Mašović, sastojao se u ciničnim, uvredljivim i neprijatnim komentarima i paušalnim sugestijama da ga treba dodatno "srediti" prema samo njoj jasnim, ali nikada precizno formulisanim niti na delu demonstriranim zahtevima. Kada sam od mentora zatražio da vidim njen magistarski ili doktorski rad, kako bih najzad na papiru video kako izgleda rad čiji nivo, navodno, nikako ne mogu da dostignem, rečeno mi je da oni ne bi bili dovoljno dobri kao primeri za to što ona traži od mene.

Na kraju mučnog procesa, ispunjenog čestim, za profesorku tipičnim, pošalicama pred drugim kolegama ("Znaš li kad ćeš da magistriraš? Nikad!"), saopštio sam mentorki da se bliži isticanje mog ugovora i da više nema smisla produžavati agoniju izrade rada u kome je komunikacija između mentora i kandidata svedena na sporadično dopisivanje i na kontradiktorne preporuke koje se svaki put iznova poništavaju i zamenjuju novim. Zbog toga sam joj predložio da podnesem zahtev za promenu mentora. Tek nakon tog predloga mentorka je dopustila da završenu tezu predam nadležnim službama bez njenih daljih intervencija, i da se počne sa procesom pripreme za odbranu teze.

Tezu sam predao 19.01.2009. Izveštaj komisije za ocenu i odbranu teze, na čelu sa dr Mašović, nosi datum 16.03.2009. a u pravnoj službi zaveden je tek 13.04.2009. U njegovom zaključku kaže se, pored ostalog: "Magistarski rad Dejana Ognjanovića 'Gotski motivi u delu Edgara Alana Poa' na mnogo načina predstavlja temeljnu studiju o doprinosu velikog pisca svetskoj književnoj zaostavštini. (...) I, konačno, za sve istraživače Poovog dela, ovaj rad predstavlja jedno prostudirano i temeljno čitanje i dela i poetike sa kojim će se kasniji pristupi ne baš lako moći meriti a još manje odmeravati." Odluka o odobravanju odbrane magistarske teze doneta je 29.04.2009.

Inače, poslednja odluka o mom izboru u zvanje i na radno mesto asistent-pripravnik bila je doneta 17.05.2006. i njeno važenje od tri godine isticalo je 17.05.2009. Uprkos tome, odbrana magistarske teze zakazana je za 21.05.2009. (četvrtog dana od isteka te odluke). Odugovlačenje i kašnjenje sa zakazivanjem datuma odbrane mentorka je pravdala zauzetošću trećeg člana komisije, profesorke iz Crne Gore (dr Marija Knežević), čiji je potpisani primerak referata o mom radu na misteriozan način bio, navodno, "izgubljen u pošti", pa se na njega čekalo neuobičajeno dugo. Odbrana te teze, inače radostan i značajan datum u životu svakog akademskog građanina, od strane mentora meni je pretvorena u još jedan mučan i neprijatan događaj, krunisan njenim monologom na kraju odbrane, u kome je, pored ostalog, zamerila korišćenje termina koji se nalazio čak i u tekstu prijave teze, kao i u svim verzijama rada koje je do tada čitala, kada na njega nije imala zamerke.

Međutim, datum odbrane nije bio slučajno smešten četiri dana nakon isticanja mog ugovora. Zbog isticanja mog ugovora pre magistrature, dana 18.05.2009. pozvan sam sa časa da dođem u pravnu službu i potpišem aneks ugovora o radu, kojim se raspoređujem za rad u biblioteci na određeno vreme, do 17.11.2009. Konkurs za moje radno mesto nije bio raspisan pre magistriranja, a premeštanje u biblioteku trebalo je da bude privremena mera, do okončanja izborne procedure za to radno mesto. Profesorka je glumila čuđenje zbog te odluke o privremenom premeštanju u biblioteku, ali je kazala da je to samo formalnost, dok se ne raspiše konkurs za to radno mesto. Takođe mi je dala u zadatak da pripremim ispite za junski, septembarski i oktobarski ispitni rok, koje će umesto mene sprovesti saradnik u nastavi, Ana Kocić, koja je već "na mala vrata" bila uvedena u predmet Američka književnost tako što su joj, u II semestru, dodeljena po dva časa vežbi na tom predmetu. Ovaj zadatak je trebalo da stvori utisak da je moje privremeno odsustvo sa predmeta puka formalnost.

Međutim, pošto sam stekao zvanje Magistar filoloških nauka, konkurs za radno mesto na kome sam do tada radio nije raspisan. Na sednici Departmana Anglistika, ubrzo po mom magistriranju, nakon čestitki od kolega i pitanja tadašnje upravnice da li će se raspisati konkurs za to mesto, prof. Mašović je izjavila da za raspisivanjem tog konkursa nema potrebe, već da će nadalje te časove držati ranije angažovani saradnik u nastavi Ana Kocić (čija magistarska teza i svi referentni radovi potiču iz oblasti lingvistike i metodike nastave, a nijedan nije iz oblasti književnosti).

Tim nenajavljenim činom, koji je zatekao sve članove Veća departmana, prof. Mašović je razotkrila prave razloge za prolongiranje procesa izrade moje teze, a zatim i odlaganje zakazivanje datuma njene odbrane i pokazala da je njeno "iznenađenje" zbog odluke kojom sam "privremeno" prebačen u biblioteku bilo samo vešta gluma. Neki od prisutnih kolega predlagali su prof. Mašović da ipak zatraži raspisivanje konkursa na koji je obavezna, i upozoravali da na Univerzitetu ne može da se dopusti da se tek tako ljudi eliminišu, a da svoje eventualne primedbe na kandidata Ognjanovića, ako ih ima, napiše u svom izveštaju o prijavljenom kandidatu. Prof. Mašović se oglušila o predloge tih kolega rekavši da sa glasanjem o tom predlogu ne želi da ima ništa, a ukoliko kolege žele da glasaju, ona će napustiti učionicu u kojoj se dešavala sednica.

Prof. Mašović se dobro čuvala da svoje primedbe ne ostavi u pisanoj formi –a neraspisivanje konkursa dobar je način da sebe poštedi zaista retke pozicije da bude profesor koji će kao svoj legat ostaviti već drugi dokument kojim i svom drugom asistentu piše negativan referat. Većina profesora ode u penziju a da nikada ne napiše nijedan takav izveštaj, a za prof. Mašović bi ovaj bio već drugi u 20-godišnjoj karijeri. Zbog toga što ne postoji pisani dokument u kome se navodi koje to uslove za dalji akademski rad ne zadovoljavam, mogu samo da nagađam čime sam izazvao ovako pažljivo insceniranu osvetu.

Čime sam zaslužio ovakav nečuven i neakademski tretman od strane prof. Mašović?

Jedan povod za posprdan odnos prema meni od strane prof. Mašović mogao bi da se tiče činjenice da sam u prethodnih 6 godina, tokom bezuspešnih pokušaja da okončam magistraturu kod takvog mentora, objavio 6 knjiga, i to: jedan roman (Naživo, Prosveta, Niš, 2003), dve studije (Faustovski ekran: đavo na filmu, Matična biblioteka 'Svetozar Marković', Zaječar, 2006. i U brdima, horori: srpski film strave, Niški Kulturni Centar, Niš, 2007.) i jednu zbirku eseja (Studija strave: eseji o horor žanru, Mali Nemo, Pančevo, 2008.), te priredio jedan zbornik eseja (Novi kadrovi, Clio, Beograd, 2008.), i jednu antologiju proze američkog autora H. F. Lavkrafta (Nekronomikon, Everest Media, Beograd, 2008.). Preveo sam sa engleskog jednu knjigu, više priča i eseja, i objavio više desetina svojih eseja, prikaza i kritika u časopisima i zbornicima u zemlji i inostranstvu. Tema velikog broja ovih radova i publikacija je iz oblasti Američke književnosti, filma i kulture. Dobitnik sam I nagrade za književnu kritiku (Gradina, 2004), III nagrade za esej (Ulaznica, 2005.) i I nagrade za esej (Ulaznica, 2006.) kao i nagrade za najbolji neobjavljeni rukopis (oblast: esejistika) na konkursu za ediciju 'Istok-Zapad', Matične biblioteke 'Svetozar Marković', Zaječar (2006).

Ni za jednu od ovih knjiga prof. Mašović nije htela da zna, a kamo li da je u ruke uzme. Na pokušaj da joj poklonim primerak knjige U brdima, horori odgovorila je sa uvredljivom nezainteresovanošću, da ima preča posla trenutno i da nema kad da se bavi knjigom koju nije htela ni da kurtoazno prelista. Pozivao sam je na promocije mojih knjiga u Nišu (na kojima su govorili ugledni kritičari, kao što je Slobodan Vladušić, ili istaknuti stvaraoci, kao što je reditelj Đorđe Kadijević), ali je prof. Mašović na njih odgovarala tako što je sa vrata našeg kabineta cepala i u đubre bacala postere-najave tih promocija. Nikada se ni rečju nije osvrnula na te promocije ili njihove povode, tj. knjige za koje nije ni želela da zna. Zbog toga u svom izveštaju o kandidatu (povodom moje druge magistarske teze) nije umela ni da navede njihove naslove niti da tačno opiše njihov sadržaj. Takođe u tom dokumentu, nije znala da tačno navede ni naslov moje prve, nezavršene magistarske teze.

Verovatno je u vezi sa mojim gore-navedenim radovima i njen čest komentar: "Mnogo si ti pustio krila. Spustiću te ja na zemlju." Inače, pošto sam ja sada već "obrisan" sa sajta Filozofskog fakulteta, moju kompletnu bibliografiju, sa svim objavljenim knjigama, esejima, prikazima i drugim tekstovima objavljivanim u zemlji i inostranstvu, možete videti na ovom linku.

Svakako mi na poslu nije pomogla ni činjenica što sam stavio svoj potpis na peticiju povodom (kako se kasnije i sudskim putem pokazalo) nezakonitog otkaza prof. dr Dani Kitić. U vreme kada je ta peticija bila aktuelna nisam mnogo pažnje pridavao upozorenju prof. Mašović da ću možda jednog dana imati neke posledice zbog tog potpisa, ali da sam ja "punoletan čovek i da treba da budem spreman da snosim posledice svojih činova". Ovih njenih reči setio sam se tek kada je, u vreme njene neuspele kandidature za dekana, jasno pokazala svoju bliskost upravo sa onima koji su dirigovali tim sramnim presedanom kojim je na neki način i pripremljen teren za ovo što se sada dešava meni. Ako je jedan vanredni profesor, sa najvišim referencama i besprekornom komisijom, morao da sudskim putem isteruje pravdu, čemu da se onda nada jedan običan asistent poput mene koji je, iz principa, osetio potrebu da javno iskaže neki svoj stav?

U svakom slučaju, jedan od glavnih činova kojima sam zapečatio (?) svoju karijeru na Filozofskom fakultetu, odnosno kojima sam definitivno povredio sujetu prof. Mašović, svakako je bila moja nespremnost da udovoljim njenom usmenom zahtevu da, početkom 2006. godine, asistiram na predmetu Uvod u američke studije na kome ona takođe radi, a koji u to vreme nije imao asistenta. O želji prof. Mašović da, pored svojih redovnih obaveza, počnem da pripomažem i na ovom predmetu, obavešten sam u privatnom razgovoru u našem kabinetu, na uvredljiv način kojim se impliciralo da sam obavezan da to prihvatim. Naglašavam da o mom raspoređivanju na taj predmet nije raspravljano na tadašnjim katedrama niti na grupi, da nije postojala nikakva odluka o tome, niti usmena niti pismena, i da je po svemu taj hiroviti imperativ zapravo imao formu – usluge. Profesorki sam tada stavio do znanja da u tom trenutku, usred komplikovanog rada na magistarskom i usred već dodeljenih mi časova, ne mogu da tek tako prihvatim još jedno dodatno angažovanje. Nakon njenog insistiranja da Departmanu dostavim u pisanom obliku svoj odgovor na njen usmeni zahtev, podlegao sam pritisku i zaista 20.02.2006. i podneo Departmanu MOLBU koja glasi:

"Molim da budem oslobođen od učešća u nastavi na predmetu AMERIČKE STUDIJE kod prof. dr Dragane Mašović. Budući da za rad na ovom predmentu nisam angažovan, a da me druge obaveze sprečavaju da na njemu volontiram, molim da budem oslobođen izvođenja vežbi (prikazivanje filmova i slično) na ovom predmetu."

Na kraju sam ipak podlegao pretnjama i ucenama prof. Mašović (da ne računam više na njene potpise na izveštajima i preporukama za bilo kakve stipendije, seminare i drugo) i odradio sam te dodatne časove koji ni u kakvom rasporedu nisu postojali. Ipak, kasnije je prof. Mašović ceo slučaj prikazivala kao "odbijanje radne obaveze", iako je jasno da navedena radna obaveza uopšte nije postojala, niti o njoj postoji ikakav pisani trag, bilo u rasporedu časova, bilo u rasporedu angažovanja saradnika, bilo u odlukama Departmana. Nakon ovog događaja prof. Mašović je postala još agresivnija u svom odnosu prema meni, a njeno ponašanje je imalo mnoge elemente klasičnog "mobinga", odnosno ugnjetavanja podređenog od strane nadređenog lica na poslu: uvredljivi mejlovi (koje još uvek čuvam), pretnje i ponižavajući komentari (često pred kolegama i studentima), neprikladne i neukusne "šale" pred studentima a naročito "studentkinjama koje nemaju momke", itsl.

Smatram da su neraspisivanjem konkursa za radno mesto asistenta za Američku književnost, narušeni moje pravo na rad i pravo na napredovanje u službi, i zato vam se obraćam. Uveren sam da je način na koji sam uklonjen sa tog radnog mesta, i sa tog Departmana, ne samo nemoralan, nego i nezakonit. Zbog toga tražim i u mom slučaju poštovanje izborne procedure i zaštitu svojih akademskih i radnih prava - što podrazumeva raspisivanje konkursa za radno mesto i zvanje asistent (uža naučna oblast anglo-američka književnost).
Moj dopis Departmanu Anglistika, kojim tražim poštovanje izborne procedure, odnosno raspisivanje konkursa, sadašnja upravnica Departmana, prof. dr Dragana Mašović odbila je da stavi na glasanje i da omogući donošenje bilo kakve odluke. Tim činom prof. Mašović je uzurpirala poziciju upravnice Departmana i onemogućila sprovođenje relevantnih propisa, ignorišući predloge drugih profesora sa Departmana da se konkurs raspiše. Na sličan način su ispraćeni i dopisi Nezavisnog sindikata povodom mog slučaja: na Departmanu su dočekani ćutanjem, bez glasanja, bez izjašnjavanja, bez odluka. Tako je prošao čak i dopis sindikata kojim se traži stav Departmana –u pisanoj formi – a povodom njihovog pređašnjeg, ignorisanog dopisa. Jasno je da sadašnja upravnica Departmana želi da zaobiđe pravila i propise akademske prakse i da joj je cilj do kraja sprovede svoju samovolju. U tom procesu joj na putu ne stoji Departman, čiji članovi verovatno ne žele da se zameraju redovnom profesoru i upravniku a zarad jednog asistenta. Istine radi, dva redovna profesora nisu ni bila prisutna na sednici na kojoj je bez diskusije pročitan a onda zataškan dopis Sindikata.
Zaštitu svojih prava već sam zatražio od MINISTARSTVA PROSVETE (SEKTOR ZA INSPEKCIJSKE I NADZORNE POSLOVE), a ukoliko ubrzo ne bude ni nagoveštaja barem okasnelog poštovanja procedure, biću prinuđen da svoj slučaj obznanim i medijima, jer izgleda da je, u okolnostima samovolje i privatnih interesa pod maskom "institucija", jedino na taj način moguće naterati točkiće pravde da počnu da se okreću. Voleo bih da to mogu da izbegnem, i da se ime institucije u kojoj sam proveo 17 godina (od 1992. kada sam upisao Anglistiku kao student, pa do 2009. kada kao magistar na njoj ostajem bez posla) neće opet povlačiti po novinama i televizijama povodom još jednog "slučaja" nezakonitog gubljenja posla.
Zbog toga tražim da ovaj kolektiv, a pre svega Izborno Veće, izvrši pritisak na Departman Anglistika kako bi od Dekana zatražio raspisivanje konkursa i kako bi mesto asistenta na predmetu Američka književnost popunio na propisan način i kandidatom koji ispunjava potrebne uslove. Presuda u nedavnom "slučaju" koji je na zao glas izbacio naš Filozofski fakultet je jasna: nastavnik ne može da izgubi posao bez konkursa. Sve što tražim, dakle, jeste raspisivanje konkursa koje je Departman i inače bio obavezan da zatraži.

Spreman sam da se na njemu suočim sa eventualnim negativnim referatom, ali ne želim da prihvatim odlazak sa Filozofskog fakulteta bez papira na kome jasno stoji koje to uslove ne zadovoljavam kako bih dalje obavljao posao koji sam radio 10 godina i kako bih dalje napredovao u akademskoj karijeri. Želim da verujem da pored "visokih zahteva" prof. Mašović postoje i neki drugi zahtevi, propisi i principi, i da ovaj kolektiv neće dopustiti legitimizovanje individualne samovolje i da će se principijelno založiti za poštovanje adekvatnih propisa, jer ga u suprotnom očekuju nove pravne i finansijske posledice, a i dodatni gubitak već poljuljanog ugleda u akademskoj javnosti.
U Nišu,
22.11.2009.
Mr Dejan Ognjanović

петак, 20. новембар 2009.

GNUSOBNO-SPODOBNI SLUČAJEVI ILI UDESI – Ivica Stevanović



Sa najvećim uživanjem sam pročitao a naročito odgledao ovu slikovnicu za dementnu decu i omladinu, te je stoga najvatrenije i preporučujem gul-kultistima bez ikakvog ličnog interesa niti pak poznantsva s autorom a kamo li % od prodaje ovog izdanja!
GNUSOBNO-SPODOBNI SLUČAJEVI jeste serija kratkih stripova, koji bi mogli da se podvedu pod potencijalno alternativni naziv "haiku-strip"– moguću potkategoriju "underground" stripa... Neki GNUSOBNO-SPODOBNE SLUČAJEVE ILI UDESE u idejnom smislu upoređuju sa "Slučajevima" Danila Harmsa, s tim što je ovde apsurd izražen kroz groteskne likove čudovišne morfologije koji proživljavaju lucidnu stvarnost okruženja obojenog "niškom leksikom". Ova zbirka grotesknih slučajeva jeste produkt jednog vrlo ličnog i autorskog doživljaja realnosti...
Autor je svoju sklonost grotesci hororične provenijencije (kao neki malo gadniji i morbidniji – i duhovitiji - Tim Burton, recimo) već iskazao u nekoliko zapaženih grafičkih novela, pri čemu s posebnim zadovoljstvom podsećam na prethodnu, u Niš smeštenu, o kojoj sam već pisao: KATIL, opisan u textu "Retro je in!"
Dok je KATIL sadržao masu texta i česte ilustracije i crteže i fotomontaže, GNUSOBNO-SPODOBNI SLUČAJEVI donose okrepljujuću prevlast SLIKE i minimum texta, s tim što su replike i natpisi zaista vispreni i zabavni. Ako je KATIL pričao neku priču, makar i pomalo fragmentarnu, SLUČAJEVI su skroz iscepkani, nema tu nikakvog narativnog vezivnog tkiva, niti pak stalnih likova, lokacija, i sl. Ono što povezuje ove vinjete jeste vrlo crni humor i satiričan odnos prema stvarnosti, izražen kroz anegdotalne, groteskno preterane "provale" u niškom dijalektu.
Iako u podnaslovu stoji da su ovo RANI RADOVI IVICE STEVANOVIĆA, to ne treba da vas navede na pomisao da su ovo neke početničke skice i čeprkanje po mladalačkom ispipavanju terena ili prvim koracima u izučavanju zanata. NE! Ni blizu. Ivica Stevanović, as presented here, već se iskazuje kao crtački i idejno zreo autor izgrađenog stila i odnosa prema svetu, i zaista se sati mogu provesti u zagledanju i uživanju u detaljima ovih zaista predivnih horor karikatura!
Knjiga je formata B5, tvrdih korica, povezana spiralom, štampana na ofsetnom papiru (140 gr) – 72 strana crno-belih, i 16 u boji. Ako meni ne verujete, a okačene slike vam nisu dovoljne, sadržaj prvih 24 strana u PDF formatu (4.08 MB) možete preuzeti sa: www.datafilehost.com/download-ac18d4ce.html.
Na Sajmu knjiga ovo izdanje moglo se kupiti za 700 din. Verujte da VREDI!
Uz Dejana Ognjanovića, Ivica Stevanović je drugo veliko horor ime koje je Niš uspeo da za kratko vreme proizvede i tako pomogne da Niš zauzima sve istaknutije mesto na horor karti horor Srbije! Istina, Ivica je sreću (i posao) pronašao u Novom Sadu, gde živi i radi već više godina, bez ikakve namere da se u Niš vraća. Ognjanović, za sada, još uvek tvrdoglavo odbija da dopusti ovoj sredini da ga protera - a dokle će, ne znamo!