Kratak sadržaj izlaganja na SF skupu

Naš svet, drugi svetovi: Antropologija, naučna fantastika i kulturni identiteti

Podsećam: skup "Naš svet, drugi svetovi: Antropologija, naučna fantastika i kulturni identiteti" biće održan 11. decembra 2009. godine na Filozofskom fakultetu u Beogradu, u sali 108, počev od 10h.

Ako se još uvek dvoumite da li da svratite, možda će vam u odluci pomoći manje-više konkretni apstrakti radova koji će biti izloženi (i diskutovani) na licu mesta.

Ivan Vuković i Miloš Milenković,

Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu

ZAŠTO ZOMBIJI NIKADA NE POBEDE?

U formi debate, izlaganje na Konferenciji je osmišljeno kao sučeljavanje argumentacije u prilog ili nausprot tezi da analiza koncepta zombija u celokupnoj pregledanoj sf-horor produkciji sugeriše da je reč o sugestivnoj inverziji standardnih socijalnoteorijskih predstava o individualizmu. Ljudska populacija, kako je konceptualizovana u zombi-produkcijama, u svim slučajevima trijumfuje zahvaljujući saradnji, kolektivizaciji ciljeva, žrtvovanju za bližnje i potčinjavanju interesima grupe, dok zombi populacija nastupa individualistički i zahvaljujući individualizmu gubi odn. ne pobeđuje u borbi za bazični resurs – pravo na život. Dalja debata osmišljena je kao potraga za primenljivo formulisanim implikacijama ove pesimistične analize u filozofiji kulture i kritičkoj antropologiji.

Ključne reči: zombi, sf, horor, popularna kultura, politička teorija, filozofija kulture, kritička antropologija, individualizam, pesimizam

*

Ljiljana Gavrilović,

Etnografski institut SANU, Beograd

IZMEĐU STRAHA I SNA: TEHNOLOGIJA U SVAKODNEVICI

Naučna fantastika, od vremena uspostavljanja žanra, nudi dva potpuno oprečna pristupa tehnološkim inovacijama: prosvetiteljsko oduševljenje napretkom, kojim se stiču nova znanja, otvaraju nove mogućnosti i postiže sve obimnije "savladavanje" prirode i romantičarski strah od svega što nas udaljava od prirode i razara idealizovane modele prošlosti (i sadašnjosti koja sve brže postaje prošlost).

Na primeru priča o robotima Isaka Asimova i njihovom transponovanju u film decenijama posle njihovog nastanka, jasno se vidi na koji se način odnos prema tehnologiji menja, ali i kako se isti tekst može čitati na više različitih, čak i potpuno suprotnih načina u zavisnosti od aktuelnih socio-kulturnih konteksta.

Popularnost i priča (Asimov je jedan od najpopularnijih i najprevođenijih pisaca SF žanra) i filma govori o činjenici da oba pristupa, čak i u okvirima iste ciljne grupe, paralelno oblikuju svakodnevno ponašanje sve većeg broja ljudi u globalizovanom svetu.

Ključne reči: science fiction, prosvetiteljstvo, romantizam, tehnologija, strah

*

Gordana Gorunović,

Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu

OSTRVO DANA SUTRAŠNJEG

Roman Mogućnost ostrva savremenog francuskog književnika Mišela Uelbeka u žanrovskom smislu možda ne spada u naučnofantastičnu književnost, ali definitivno koristi njena iskustva u problematizovanju budućnosti XXI veka. Uelbekova satirična fikcija o kraju Milenijuma i apokalipsi nadovezuje se, u izvesnom smislu, na zapadnu tradiciju antiutopijske književnosti. Njena književna aktuelnost, kao i kulturološka, antropološka i filozofska provokativnost (relevantnost ?), ogledaju se, po mom mišljenju, u tome što autor mapira i promišlja glavne teme i goruće probleme sa kojima se društva u okviru Zapadne civilizacije suočavaju u postmoderno doba: dominacija konzumerizma i opsednutost telesnim, kult mladosti i lepote, pornografizacija erotskog, seksualni turizam, genetski inženjering i mogućnost kloniranja, medijska virtuelizacija stvarnosti, bujanje novih kvazireligijskih kultova (njuejdž sekti), itd.

Ključne reči: Mišel Uelbek, postmoderna književnost, antiutopija, satira, kulturna kritika

*

Aleksandar Dobrijević i Miloš Milenković,

Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Beograd, Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu

KRAJ POTRAGE ZA SMISLOM LJUDSKE EGZISTENCIJE? O VIRUSIMA, LJUDSKIM TELIMA I ETICI PESIMISTIČKE KULTURE NAKON SOCIJALNE TRAUME

U polemičkom maniru, a s ciljem da se sučeli argumentacija povodom jake teze da je dvoipohiljadugodišnjoj raspravi o smislu ljudske egzistencije došao kraj nakon što nas je sf produkcija naučila da je smisao naše egzistencije da pružimo organsku osnovu za održanje superiorniju vrste - virusa, ovo izlaganje će problematizovati etičke dimenzije pesimističke kulture, s posebnim naglaskom na politiku interpretacije u društvu nakon socijalne traume.

Ključne reči: sf, virusi, ljudska tela, smisao egzistencije, etika pesimističke kulture

*

Vladimir Đoković,

Institut za nuklearne nauke "Vinča", Beograd

MNOGO SVETOVA ILI MNOGO UMOVA?

Postojanje i mogući izgled drugih svetova, alternativnih ovom našem, predstavlja jednu od osnovnih tema naučne fantastike. Međutim, možda i ne moramo da idemo tako daleko da osmišljavamo druge svetove; šta ako drugi svetovi zaista postoje paralelno sa nama ili se mi simultano nalazimo u nekoliko svetova? Upravo se to tvrdi u „mnogo svetova“ (eng. many-worlds) interpretaciji kvantne mehanike, jednoj od nekoliko alternativa standardnoj, kopehangenskoj, interpretaciji. Ovu interpretaciju kvantne teorije je uveo Hju Everet III (Hugh Evereth III) 1954. godine napuštajući takozvani projekcioni postulat. U ovom radu ćemo se pozabaviti fizičkim i metafizičkim aspektima pomenute teorije, te mogućim zaključcima koji se iz nje mogu izvući. Prvo ćemo razmotriti ontološki pristup čiji je glavni proponent Dejvid Dojč (David Deutsch). Nakon toga ćemo diskutovati interpretaciju „mnogo umova“ koju su uveli Albert i Loever (Albert and Loewer) a posebno razradio Lokvud (Lockwood).

Ključne reči: kvantna mehanika, interpretacija mnogo svetova, interpretacija mnogo umova, podeljeno ja.

*

Ivan Đorđević,

Etnografski institut SANU, Beograd

"NACIONALNI HEROJ" U DOMAĆOJ NAUČNO-FANTASTIČNOJ KNJIŽEVNOSTI

Pojava heroja iz nacionalne istorije/mitologije u prozi naučno-fantastičnih stvaralaca iz Srbije vezana je za poslednje decenije dvadesetog veka. Karađorđe, Miloš, Marko Kraljević i ostali nacionalni junaci na pozornicu domaćeg SF-a stupaju prateći procese povratka tradiciji, karakteristične za širi društveni kontekst u Srbiji tog perioda. Prevashodni cilj ovog rada jeste utvrđivanje načina na koji se ti nacionalni heroji predstavljaju u okviru domaće žanrovske književnosti, polazeći od pretpostavke da je "nacionalni junak" zapravo društvena i kulturna konstrukcija, koja je uslovljena istorijskim i političkim kontekstom. Simboličko prizivanje i „pecanje“ nacionalnih heroja iz istorijsko/mitološkog bazena u ovom domenu popularne kulture razmatra se, dakle, sa aspekta njihovog pozicioniranja, rekontekstualizacije i revalorizacije, u odnosu na socijalno-političku realnost kulture u okviru koje ova književnost nastaje.

Ključne reči: nacionalni heroj, naučno-fantastična književnost, tradicija, nacionalni identitet

*

Bojan Žikić,

Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu

MI SMO JA, A ONI SU ROJ. INDIVIDUALNI I KOLEKTIVNI IDENTITET KAO RELACIONO SVOJSTVO LJUDI I TUĐINA U NAUČNOJ FANTASTICI

Identitet konstruišemo stoga da bismo nekom bili slični, a od nekoga se razlikovali. Da bismo potcrtali razliku između te dve namere, ali i posledice konstruisanja identiteta, težimo takvom predstavljanju datog konstrukta, koji će negirati, u suštini, to da se radi o konstruisanju, već će sugerisati navodnu esencijalnost identiteta. Takve slučajeve proveravamo u stvarnom svetu putem istraživanja tzv. identitetske deskripcije i askripcije, a tada uvek otkrivamo – očekivane – nedoslednosti u postupcima konstruisanja identiteta. Naučna fantastika pruža nam, međutim, gotovo laboratorijske uslove za ispitivanje toga, na koji način se konstruišu identiteti, s namerom da jednu grupu ili zajednicu razdvoje od neke druge na kulturnom kognitivnom nivou. Jedan od čestih takvih načina jeste upotreba motiva o kolektivnom umu/ genetskom pamćenju tuđina, kao izuzetno bitnom oruđu, koje koriste u konfrontaciji s ljudima. Namera ovog teksta jesta da pokaže kako se narečeni motiv upotrebljava kao sredstvo konstruisanja identifikacionog markera, koji suštinski razdvaja ljudsku od tuđinskih rasa, izgrađenog na opoziciji između individualnog i kolektivnog identiteta, kao na relacionim svojstvima ljudi, odnosno njihovih tuđinskih protivnika. Kao eksplanatorni materijal, poslužiće primeri iz serija i filmova „Zvezdane staze“ i „Zvezdana kapija“, „Invazija kradljivaca tela (trećih bića)“.

Ključne reči: identitet – individualni i kolektivni; identitet – konstrukcija, deskripcija, askripcija; Mi/Oni; naučna fantastika; antropologija.

*

Ilina Jakimovska i Dragan Jakimovski,

Institut za etnologiju i antropologiju, Institut za Fiziku, Univerzitet Sv. Kiril i Metodij, Skoplje, Republika Makedonija

TEXT AS LABORATORY: SCIENCE FICTION LITERATURE AS ANTHROPOLOGICAL THOUGHT EXPERIMENT

Thought experiments in the physics of the 20th century played a crucial role in the development of theoretical concepts, especially in absence or unsuitability of experimental data. In social sciences, for ethical and other reasons, the very utilization of the experiment as a methodological tool has been highly disputed. Thus, it has not only been rarely performed, but its implications, if any, had almost no practical value.

Science fiction as a genre is perfectly suited to complement an actual performing of an experiment in anthropology, providing hypothetical scenarios that serve to predict possible future(s) of humanity, but that are, at the same time, challenging prevailing theories and even trying to establish new ones, by moving current theoretical problems into another, more helpful and more constructive territory, the one of the thought experiment.

The article examines a number of short stories belonging to the science fiction genre that deal with core anthropological issues such as the definition of 'human', the role of adaptation in human evolution, the development of social groups and establishment of complex societies, appreciation of other cultural systems and the relation of humans to the universe. By doing this, it promotes the utilization of science fiction not only as methodological tool for research purposes, but even more as a valuable tool for teaching anthropology.

Key words: anthropology, science fiction, thought experiment, methodology.

*

Zlatko Knežević,

Beograd

O NEČEMU NI IZ ČEGA I POZITRONSKIM DUŠAMA: ANTROPOLOGIJA, NAUČNA FANTASTIKA I TEHNOLOGIJA

Naučna fantastika je – i kao literarni žanr i kroz svoje prisustvo na televiziji i u filmu – bila predmet mnogih disciplina do sada. Ideja neumitnog tehnološkog napretka i naučnog razvitka kao osnove budućnosti ljudskih svetova je prisutna kao jedan od osnovnih motiva naučne fantastike. Cilj ovog rada je da iskoristi specifičnosti antropologije kao discipline, radi posmatranja refleksije konstrukcije i konstituisanja tehnoloških sistema, i, još bitnije, njihovih obećanja u naučnofantastičnoj literaturi i žanru uopšte.

Ključne reči: antropologija, žanr, tehnološki sistemi.

*

Miroslava Lukić Krstanović,

Etnografski institut SANU, Beograd

SCENA – SPEKTAKL – ILUZIJA. VIZUELNI POREDAK I POLITIKA OPČINJENOSTI

Olimpijski, muzički, novogodišnji i drugi spektakli/događaji ulaze u novu scensko – tehnološku i virtuelno – digitalnu orbitu. Ovi događaji se prave da bi bili proizvedeni u svevideće ekrane i supermarkete vizuelnih predstava. Polje percepcije i recepcije nije ništa drugo do vizuelni poredak pretočen u politiku opčinjenosti. Spektakli se mogu iščitavati ne samo u diskursu simboličke disekcije poruka, već i u njihovom procesu nastajanja, odnosno proizvodnji i ponudi. Atrakcija i fascinacija stadionskim događajima predstavljaju strategije rukovođenja odnosno (o)vladanja i (nad)gledanja transmitorskih procesa slika – iluzija koje se upravo kroz proizvodnju ostvaruju. Da li ovakav poredak i dizajniranje događaja ostavlja dovoljno manevarskog prostora predstavi/iluziji ili se oni jednostavno svode na umnožavanje slika i rutinizaciju gledanje?

Ključne reči: spektakl, stadioni/arene, percepcija, politika, vizuelizacija.

*

Dejan Ognjanović,

ex-Filozofski fakultet, Univerzitet u Nišu

PROPAST SVETA NIJE ŠTETA: MOTIV KATASTROFE U ROMANIMA DŽ. G. BALARDA

Ovaj rad bavi se procesom otuđenja našeg sveta i njegovim pretvaranjem u tuđinski, radikalno drugačiji, kao i uticajima tog procesa na psihu i identitet junaka romana Dž. G. Balarda. Naučno-fantastični romani ovog pisca retko se dešavaju na drugim planetama. Umesto toga, radnja po pravilu opisuje našu planetu koja, pod dejstvom katastrofičnih uticaja, preobražava svoj pojavni (ali i suštinski) oblik, utičući time i na nastajanje jedne nove psihologije.

Za primere se prevashodno navode Balardovi romani Potopljeni svet i Kristalni svet, u kojima površina planete biva potopljena, odnosno kristalizovana. U radu se izučava retorika katastrofe i apokalipse, i kontrastira se sa Balardovom vizurom koja u radikalnim promenama ne vidi samo pogubnu opasnost i štetu, nego i nove estetske (nadrealne) i evolutivne potencijale.

Takođe se naglašava filozofska vizura primenjena na materijal i tematiku koji su do tada, a i od tada, pretežno bivali predmetom senzacionalističkih, avanturističkih, jednodimenzionalnih romana katastofe i/ili fantastike. Umesto grčevite borbe za povratak na staro, koja dominira takvim delima, Balardovi romani se odvažuju u ispitivanje novog, nepoznatog i radikalno drugačijeg, i prigrljujući katastrofu zapravo pokazuju pune žanrovske potencijale naučne fantastike da progovori ne o drugim, već o našem svetu; ne o vanzemaljcima, nego o ljudima. Slikajući apokaliptična pustošenja u neutralnim ili čak pozitivnim tonovima, Balard zapravo govori o potrebi suštinskog reorganizovanja i redefinisanja postojećeg sveta.

Ključne reči: katastrofa, otuđenje, apokalipsa, evolucija, potop, nadrealizam, SF, Balard

*

Vladimir Ribić,

Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu

SVEMIR KAO AMERIČKI IMPERIJALNI PROSTOR

Od pedesetih godina 20. veka, Sjedinjene Američke Države (SAD) legitimišu svoju imperijalnu hegemoniju i osvajanjem svemira. Posledično, ova imperija doživljava sebe kao legitimnog predstavnika čovečanstva. Takva slika ima svoj odraz i u folkloru i naučnoj fantastici.

Ključne reči: Sjedinjene Američke Države (SAD), imperijalna hegemonija, svemir, naučna fantastika, folklor

*

Danijel Sinani,

Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu

NLO RELIGIJE. RELIGIJSKI, (MAS)MEDIJSKI I (POP)KULTURNI FENOMEN?

Rad se bavi NLO religijama – razmatraju se značajniji faktori koji su uticali na nastanak i razvoj ovih alternativnih religijskih pokreta, počev od novela o ''fantastičnom putovanju'', preko SF produkcije, do izveštaja o ''bliskim susretima III vrste'', kao i ''incident'' u Rozvelu, hladnoratovska tenzija ali i vrtoglavi razvoj novih tehnologija. Kroz analizu osnovnih teoloških premisa, ikonografije i aktivnosti nekoliko NLO religijskih pokreta (Nebeska kapija, Unarijus, Raelijanski pokret) diskutuju se bazične religijske i, uopšte, kulturološke postavke zastupljene u pomenutim pokretima. U tekstu se pokazuje na koji način se njihov najveći kropus može prepoznati u postojećim ''tradicionalnijim'' religijskim grupacijama, te da NLO religije predstavljaju samo još jednu od varijacija na brojne koncepte koji nude odgovore na krucijalna životna pitanja.

Ključne reči: NLO, alternativne religije, SF, NLO teologija, NLO ikonografija.

* * *

Dakle, svratite! Petak, Filozofski, Bg, od 10 do 16h!

NIŠKI 'FILAŽ' – FILMSKI ČASOPIS

Imam zadovoljstvo da vas obavestim da je pokrenut jedan novi, ambiciozan, a nadam se i seriozan filmski časopis pod nazivom FILAŽ. Svoju promociju imao je u okviru Sajma knjiga u Nišu, 07.12.2009. a uskoro kreće i niz drugih promocija. Prva od njih desiće se u Novom Sadu, ali detalji o tome – uskoro.

Evo o čemu se radi.

Grupa kritičara okupljenih oko Niške kritičarske scene, imajući u vidu svoje višegodišnje bavljenje kritičkim promišljanjem o filmu, odlučila je da u doba gašenja bioskopa i stihijskog nastanka srpskih filmova, u vreme kada su srpski filmski časopisi postali kao endemične biljke (i samo retki opstaju u kontinuitetu ili traže „brak“ sa nekim drugim umetnostima), smelo pokrene novi filmski časopis. Naravno, u vreme globalnih komunikacija (što ne treba mešati sa terminom globalizam), niška redakcija je samo okosnica ili bolje reći ram za okvir jedne nove filmske priče koja bi se bavila i aktuelnim filmovima i pojavama, ali i istoriografskim i teorijskim aspektima „sedme umetnosti“. U časopisu će moći da objavljuju svi koji to žele, a njihovi radovi po proceni redakcije to zaslužuju, tako da krug saradnika treba da obuhvati najširu lepezu filmskih kritičara, teoretičara, istoričara, profesora, dakle svih onih koji svojim pisanjem mogu da daju doprinos našoj filmskoj misli.

I sam naziv ukazuje na želju za brzim (ali ne i brzopletim) praćenjem modernih tendencija u filmskom izrazu, uz poštovanje tradicije bez koje ni u jednoj oblasti nema kontinuiteta i napokon, nema napretka; filaž je brzi pokret kamerom ili kako je to formulisao naš visokouvaženi kolega iz Zagreba profesor Hrvoje Turković, „tako brza panorama da se prizor ne može prepoznati“ (brišuća panorama). I ostale rubrike imaju filmske nazive; tako smo ozbiljna, esejistička promišljanja o određenim filmskim pojavama, fenomenima, autorima i filmovima, nazvali Zumiranje, kritike o pojedinačnim filmskim ostvarenjima Rakursi, a intervjue Krupni plan. Zaokruživanjem koncepcije časopisa, u svakom slučaju, doći će do potrebe za stvaranjem i imenovanjem novih rubrika, ali za sve to ima vremena, jer je najteže, kao i u svakom drugom poslu, nešto započeti. 

Na kraju, ostaje nam da se zahvalimo Savetu za kulturno stvaralaštvo grada Niša što je podržalo naš projekat i imalo razumevanja da nas podrži do izlaska prvog broja, a mi se nadamo da ćemo broj naših izlaženja u narednoj godini makar udvostručiti.

Broj 1, decembar 2009. 

Izdavač: MB PLUS

Suizdavač: Niški kulturni centar

Za izdavača: Milorad Jančić

Glavni i odgovorni urednik: Srđan Savić

Zamenik glavnog i odgovornog urednika: Dejan Ognjanović

Redakcija: Srđan Savić, Dejan Ognjanović, Milorad Jančić, Dejan Dabić

Grafički dizajn: Kontra studio

Tiraž: 1000 

Obim: 96 strana

Format: 20 x 22,5 cm

Kolor korice i jednobojna štampa unutra.

FILAŽ BR. 1

SADRŽAJ

Uvodnik

I

Zumiranje

- Lični ugao: HRONIČNI PROBLEMI SRPSKE KINEMATOGRAFIJE - Miroslav-Bata Petrović

- PIONIRI SRPSKOG FILMA - Aleksandar Saša Erdeljanović

- 125 godina Železnice Srbije: "GVOZDENI KONJ" - VEČITA INSPIRACIJA FILMADŽIJA - Dušan Vukić

 

- Film u Nišu: GAŠENJE "ČAROBNE LAMPE" - Dejan Dabić

- HOROR KAO RADIKALAN ODNOS PREMA STVARNOSTI (Sa promocije knjige U brdima, horori Dejana Ognjanovića u Kinoteci, Beograd) - Dejan Ognjanović, Vuk Pavlović, Slobodan Aranđelović, Dejan Dabić, Aleksandar Radivojević

- SMRT, OPSTANAK I KONAČNO OFILMOTVORENJE PAZOLINIJEVE SEMIOLOGIJE STVARNOSTI - Aleksandar Radivojević

- PRIRODA JE ĐAVOLOVA CRKVA (O filmu Antihrist Larsa fon Trira) - Dejan Ognjanović

II

Krupni plan

- POETIKA SUBVERZIJE: Intervju sa Mladenom Đorđevićem (Vodio: Dejan Ognjanović)

- ŽANROVSKA DRUŠTVENA KRITIKA: Intervju - Javor Gardev, reditelj filma ZIFT (Vodio i sa engleskog preveo: Dejan Ognjanović)

III

Rakursi

- ORDINARY PEOPLE / OBIČNI LJUDI - Dejan Dabić

 

- ČEKAJ ME, JA SIGURNO NEĆU DOĆI - Vladan Petković

- ĐAVOLJA VAROŠ - Dejan Ognjanović

- ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE - Ivan Velisavljević

- METASTAZE - Dejan Dabić

 

- BELA TRAKA - Dejan Ognjanović

- ZIFT - Kristina Đuković

- WHATEVER WORKS - Ratko Radunović

- PUBLIC ENEMIES – Srđan Savić

- A PERFECT GETAWAY - Ratko Radunović

- TAMO I OVDE - Srđan Savić

Kao što možete videti, prisutno je veliko bogatstvo tema i pristupa: ovo nije časopis koji zastupa jednu ideologiju ili estetiku već mu je cilj da pruži priliku svima onima koji ozbiljno promišljaju film, bez obzira sa kojih pozicija, da svoje teze, ideje, kritike, ocene i sudove iznesu na argumentovan i ozbiljan način.

Pošto sam imao ulogu zamenika glavnog i odgovornog urednika, primetan je jak upliv žanrovskih sadržaja.

Časopis se za sada može kupiti u Nišu – u video klubu MB (KALČA, II sprat) i u prostorijama NKC-a na Paliluli, a u narednim danima pojaviće se na još nekim mestima. Biće i distribucija u Beogradu, ali o detaljima i tačnim lokacijama obavestiću vas naknadno. Jedino u ovom trenu izvesno jeste da ću jedan broj primeraka poneti sa sobom već za koji dan i ostaviti u knjižari TARDIS (preko puta Tucka).

OTKAZI na Filozofskom fakultetu u Nišu

Neki čitaoci ovog bloga bili su zabrinuti za 'jednostrani' prikaz toga KAKO SAM I ZAŠTO OSTAO BEZ POSLA i tražili su nekakav širi kontekst.

Dok čekamo da prof. Mašović kaže šta ima pred medijima, stručnom javnošću i etičkim komitetom Univerziteta u Nišu, za kontekst ovog mog 'slučaja' može da posluži prethodni, donekle sličan po prirodi (iako nešto složeniji, sa dužom predistorijom i sa više direktnih i indirektnih spletkaroša umešanih u igru). U pitanju je slučaj nezakonitog otkaza prof. Dani Kitić, o kome se detaljnije možete obavestiti na datim linkovima, a koji je svoj epilog imao na sudu.

Sud je potvrdio da je taj otkaz bio nezakonit, i prof. Kitić je vraćena na posao. Nakon godine i po dana potezanja po sudovima i medijima, uspela je da istera pravdu, vrati se na nezakonito oduzet posao, i – da demonstrativno nadležnima uruči svoj ZAHTEV ZA RASKID RADNOG ODNOSA!

Obrazloženje tog zahteva vrlo je rečito, i možda će vam dati malo bolju sliku o tome šta se i kako radi na instituciji na kojoj sam donedavno bio zaposlen, pa će tako poslužiti za nešto širi kontekst i slikanje jedne nezdrave atmosfere u kojoj je normalno da kvalitetni ljudi bivaju protivzakonito oterani s posla.

Uz dopuštenje prof. Kitić, evo kako glasi obrazloženje njenog ZAHTEVA ZA RASKID RADNOG ODNOSA.

(PS: Fotke uz ovaj tekst nastale su na jednoj konferenciji na Bg Filološkom fakultetu na kojoj smo oboje učestvovali.)

PREDMET: ZAHTEV ZA RASKID RADNOG ODNOSA

Obaveštavam vas da raskidam Ugovor o radu br. 312/1-01 od 29. septembra 2009. godine sa 19. oktobrom 2009. godine.

Ovo činim zbog nazakonitog ponašanja dekana prof. dr Momčila Stojkovića, zbog koga se zaštita zakonitosti mora tražiti i ostvariti jedino na sudu (Presuda Opštinskog suda P1.2186/08 od 10.2.2009. i Presuda Okružnog suda Gž. 1 br. 625/09 od 5.6.2009. godine), zbog kršenja Kodeksa profesionalne etike Univerziteta u Nišu od strane prof. dr Momčila Stojkovića u obavljanju dužnosti dekana (odluka Komiteta za profesionalnu etiku Univerziteta u Nišu broj 1/00-08-007/08-003, od 25.12.2008. godine, i odluka Komiteta za profesionalnu etiku Univerziteta u Nišu broj 1/00-08-001/09-03, od 4.2.2009. godine) i zbog nikad gorih međuljudskih odnosa na Filozofskom fakultetu u Nišu.

To govorim kao osoba koja je na Filozofskom fakultetu u Nišu provela više od 35 godina – prvo kao student, i nosilac diplome Univerziteta u Nišu za postignuti uspeh, još davne 1973. godine, potom kao saradnik koga je na Filozofski fakultet dovela lično prof. dr Ljiljana Mihajlović, osnivač Katedre za engleski jezik, i kao nastavnik koji ima besprekornu akademsku karijeru.

A onda dolazi poslednji konkurs. Decembra 2007. godine. Po njemu sam sada, septembra 2009. godine reizabrana u zvanje vanrednog profesora koje sam imala i 2003. godine. No, to i nije problem. Problem je to što za posao koji nije uradio, te nije okončao konkurs, prof. dr Momčilo Stojković kažnjava mene i uručuje mi otkaz usred izbora - maja meseca 2008. godine. Uručuje mi otkaz umesto jubilarne nagrade za 30 godina rada na Filozofskom fakultetu u Nišu i umesto (aneksa) ugovora o radu – do okončanja konkursa. To je, kao presedan na Univerzitetu u Srbiji, izazavalo burnu reakciju i osudu kako svekolike akademske zajednice Srbije, koja potpisuje peticiju protiv ovog akta – tako članova akademskih zajednica Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Slovenije, Hrvatske, te profesora iz Amerike i Evrope. I tek po konačnoj i izvršnoj odluci višestepenog suda, od jula meseca 2009. godine – ja dobijam sve nezakonito oteto: posao, jubilarnu nagradu, ugovor o radu do okončanja konkursa i samo okončanje konkursa.

Dobijam, posle nepune dve godine konkursa, ponovo vanrednu profesuru. I to uprkos referatu za redovnu profesuru koji su napisali i potpisali dr Radmila Šević, redovni profesor Univerziteta u Novom Sadu, dr Slavica Perović, redovni profesor Univerziteta Crne Gore, dr Boris Hlebec, redovni profesor Univerziteta u Beogradu, i dr Tvrtko Prćić, redovni profesor Univerziteta u Novom Sadu. Peti član imenovane komisije, prof. dr Vladimir Sekulić, profesor emeritus Univerziteta Crne Gore je, nažalost, u međuvremenu preminuo. (Jedini preostali redovni profesor sa ovih prostora iz te oblasti, dr Đorđe Vidanović nije bio u Komisiji jer ga nadležna tela nisu imenovala.) I za ovakav referat za redovnu profesuru potpisan od najkompetentnije komisije sa ovih prostora za oblast za koju se biram, sastavljene od svih redovnih profesora Srbije i Crne Gore, sa svih državnih i privatnih univerziteta - dekan prof. dr Momčilo Stojković na Izbornom veću Filozofskog fakulteta u Nišu nije obezbedio četiri preporuke za usvajanje referata - što mu je bila dužnost, u skladu sa Zakonom. I takav referat za redovnog profesora nije usvojen. Možda i zbog prigovora na ovaj referat za redovnu profesuru Anglističkog lingviste koji su uputili socilog naselja, prof. dr Miomir Naumović, i rusiste, prof. dr Dragoljub Veličković, koji su u progovorima, čini mi se, otvoreno i priznali da ne znaju engleski jezik kojim se referat bavi!

U teškoj atmosferi opterećenoj najnižim strastima, netolerancijom prema drugom i drugačijem, odsustvom akademskog dijaloga, i što je još značajnije – opterećenoj odsustvom legalnosti i legitimnosti u radu i odlučivanju – nemoguće je raditi!

Ili, drugačije. Šta reći o upravi fakulteta sa koga je otišao prethodni dekan, prof. dr Dragan Žunić, a gde sam ja, kao njegov prodekan, ili saradnik koji je odbio kandidaturu za dekana - dobila otkaz? Gde su tu interesi institucije koja se zove Filozofski fakultet? Pri tom valja napomenuti da ta institucija u ime koje se rade grdne stvari, iako postoji već 38 godina - do današnjeg dana nije akreditovan. Između ostalog i zato što nema dovoljno nastavnika.

Ali zato ima dovoljno svega onog drugog što otežava normalan život, normalan nastavni i naučno-istraživački rad a dobre međuljudske odnose čini nemogućim.

Zbog svega toga zahtevam neopoziv raskid Ugovora o radu br. 312/1-01 od 29. septembra 2009. godine.

13. oktobra 2009. godine

Podnosilac zahteva

Prof. dr Slobodanka Kitić

E. A. Pou u pohode!

Jedan od manjinskih studentskih entiteta koji su budno (i spremno) pratili moje časove vežbi iz Američke književnosti, iz vremena dok sam još radio na Filozofskom fakultetu u Nišu, sada ima čast da bude special guest star ovog bloga.

Apsolvent anglistike, Natalija Stojković – na moju inicijativu – ima da vas exkluzivno izvesti o delu svoje američke avanture koji bi goth-horror čitaocima Cult of Ghoula mogao biti zanimljiv. Naime, nakon što je svoj boravak u USA otplatila pržeći pljeskavice i prodajući ih debelim Amerima, Natalija je našla za shodno da pored ostalih (uobičajenijih) destinacija poseti i - Poov rodni grad (Boston), Poov grob (u Baltimoru), te Hotornov veštičji Salem i ukletu Kuću sa sedam zabata.

Ja joj se zahvaljujem što je usred spremanja apsolventskih ispita našla vremena da napiše ovaj putopis, i što je sa nama podelila svoje exkluzivne fotke iz Salema, Baltimora i Bostona. Dakle, kliknite na ove linkove da u njenim albumima detaljnije, ukrupno, pogledajte ove obavezne lokacije novoengleskog američkog gotika, jer donji je text ilustrovan samo manjim izborom fotki sitnog formata. Da osmotrite Poov grob i druge lokacije, posetite linkovane albume.

A sada, evo kako se Natalija provela in the Ghoul-haunted Wood-land of Weir.

San svakog štrebera: Boston, Masačusets

Posle leta ispunjenog danima rmbačenja i noćima kojih se sećam kao kroz maglu, na kraju dugog puta po vrelom septembarskom danu, stigoh u američku Meku štreberizma. Zamislite sliku: knjiški moljac, jedna od dične anglističarske Dječice dobro nam poznatog autora ovog bloga, nakon leta zgrtanja para u Nju Džerziju (po mentalitetu ljudi i svemu ostalom najbliži, recimo, Durlanu/Zemunu), najzad je u prilici da napuni svoje duhovne baterije, i to ni manje ni više nego u gradu u kome je rođen E. A. Po.

Imala sam četiri dana za obilazak, smeštaj kod rođaka, mapu grada i propusnicu za bus i, lenja i neorganizovana kakva jesam, nikakav unapred razrađen plan osim namere da nađem Poovu rodnu kuću. Srećom, grad nije preveliki kao Njujork, niti haotično građen kao omiljeni mi San Francisko, pa se za divno čudo nisam nijednom izgubila. Nakon četiri dana lutanja i manje-više slučajnog nabasavanja na gomilu zanimljivih lokacija (tako izgleda turistički obilazak u mojoj interpretaciji), opšti utisak je da je Boston estetski gotovo savršen grad, arhitektonski raznolik, natprosečno čist, izuzetno bezbedan, uređen i organizovan, a uz to odiše nekim nenametljivo intelektualnim, za Ameriku krajnje neobičnim duhom, tako da deluje gotovo evropski.

Uz sve ovo, Boston je smrtno dosadan grad. Ljudi su uštogljeni, hladni i – velikom većinom belci. Četiri dana sam cunjala sama ulicama i za sve to vreme – ne računajući par beznačajnih fraza razmenjenih sa prodavcima i javnim službenicima – BUKVALNO nisam progovorila sa ljudskim bićem.

Nego, da se vratimo na onog kome sam ovde došla u posetu in the first place. Već prvog jutra skačem iz kreveta i krećem u potragu za kućom na uglu ulica Charles i Boylstone, ako je verovati Google-u svemoćnome. Usput sam nabasala na par divnih gotskih crkvica, kao i na impozantnu falusoidnu građevinu sa kompleksom od nekoliko, malo manje impozantnih i mnogo manje falusoudnih, propratnih zgrada sa fontanom u sredini, za koje se ispostavlja da pridadaju – a kome drugom nego Sajentološkoj crkvi. Pola sata hoda lepim, širokim i šokantno čistim ulicama, i eto mene na već pomenutom uglu, preko puta parka Boston Common, kad ne lezi vraže – zastajem izgubljena jer se na ovom mestu seku ne samo ove dve ulice, već i nekoliko manjih, plus staze koje vode u park. Tražim neko obeležje, spomenik, bilo šta Poovsko da me uputi, i najzad vidim jedan mali trafo, strujnu kutiju, šta god da je ono (videti sliku) na kojoj se neko setio da na jednoj strani naslika Poa po onom njegovom čuvenom portretu, a na drugoj mermernu bistu (pretpostavljam ona dobro poznata “bust of Pallas”) na čijoj glavi sedi gavran.

Dobro, na pravom sam mestu. I, šta sad? Stojim tu i tupavo gledam oko sebe jedno 5 minuta, da bih konačno spazila (naravno, direktno preko puta, tu ispred nosa) tablu veličine oko 40x50cm na zgradi od crvenkaste opeke. Prelazim ulicu ne dišući – sreća pa Bostonska gospoda voze vrlo pažljivo – ne mogu da verujem da sam je našla, i sa gotovo religioznim osećanjem stojim na mestu gde je veliki pisac prvi put otvorio oči. Dok čitam šta piše na tabli, euforiju umanjuje gorčina kad vidim šta je ostalo od tog mesta – mala šugava tabla na zgradi za koja stoji OTPRILIKE na mestu gde je nekad bila zgrada u kojoj je Po rođen. A odmah pored table – meksički restoran iz koga se širi opojni miomiris buritosa. Tresla se gora, rodio se miš.

Dvadesetak minuta buljim u tablu kao da će nešto zanimljivo da se desi, da mi mozda gospodin Po sa nje namigne ili me pozove na čašicu Southern Comforta, a onda krećem do luke. Usput, naravno opet slučajno, nailazim na prelepo staro groblje ušuškano između zgrada, u prijatnoj senci i hladu. Ispostavlja se da je dotično grobljence zapravo mesto na kome su sahranjeni neki od putnika Mayflowera, kao i mnogi ugledni građani stare kolonije, ukljičujući i Džona Vintropa, prvog guvernera Masačusetsa, a najstariji grobovi su čak iz XVII veka. Mesto je tiho, senovito – neodoljiva gotska atmosfera, i uz malo mašte prosto vraća u mračno doba prvih doseljenika. Ovde se zadržavam dobrih pola sata. Meditirajući nad grobovima prvih Evropljana u Novom svetu, koje sam sasvim neplanirano pronašla, zaključujem – ko nema pameti, ima sreće.

Salem, iliti: Zašto je Amerima nacionalni hobi da sve lepo i vredno pretvore u cirkus?

Sledećeg dana krećem simpatičnim brodićem do Salema, samo se ovog puta, poučena prethodnim iskustvom, naoružavam izvesnom dozom skepse. Neće više američke turističke atrakcije od mene da prave debila. Posle sat vremena izuzetno prijatne plovidbe približavamo se obali. Moja (preterano) bujna mašta daje skepsi nogu u dupe i već umišljam da sam Hester Prin ili tako neka nesrećna puritanska bludnica proterana iz Evrope u Novi svet, dok uživam u pogledu na zaliv sa svim tim strmim obalama i starim kućama na stenama. Dobijam besplatnu mapu grada od bakice koja pokušava da me nagovori da joj dam 30$ da bi me šareni kič od tour bus-a vozikao kroz gradić dok mi Metuzalem od vodiča priča bajke o vešticama i ukletim kućama. E, nećeš ga majci! Ali naravno, besplatnu mapu sam zadržala.

Prva destinacija – Kuća sa sedam zabata i rodna kuća Natanijela Hotorna, prigodno smeštene u istom dvorištu. Od vodiča saznajem da je Hotornova kuća nekad bila dva bloka dalje, ali vlasnicima placa je jednog dana zasmetala jer su hteli da tu naprave parking, tako da su je na kraju prodali muzeju pod uslovom da muzej obezbedi transport. Ljudi iz muzeja platili su da se kuća preseče na pola, prenese na njihovo imanje i ponovo sastavi, a samu kuću su kupili za svega 1$! Platih kartu za turu kroz Kuću sa sedam zabata, i ne pokajah se. Građevina je iznutra pravi lavirint, uz to je izuzetno lepo očuvana, bez mnogo kiča, a čak je sačuvala i nešto od autentične misteriozne gotske aure. Tokom polučasovne ture od vodiča saznajem pregršt zanimljivih informacija ne samo o kući, njenim vlasnicima i Hotornu, već i o životu ljudi u Salemu još od vremena prvih doseljenika.

Naime, čuveni zabati na kući zapravo su posledica konstantnog dograđivanja i renoviranja kroz nekoliko generacija porodice, tako da istorija kuće jasno oslikava uspon i pad jednog od najimućnijih klanova doseljenika. Od oskudno opremljene prostorije sa kamenim kaminom, preko sve bogatijih soba u delovim koji su kasnije dograđivani, pa sve do kutka koji predstavlja prodavnicu iz Hotornove knjige, a koji je dograđen u XX veku čisto da bi turistima bolje dočarao atmosferu romana, Kuća sa sedam zabata pruža, koliko god je to moguće, autentično jezivu atmosferu mesta na kome je kroz par vekova jedna potpuno stvarna porodica živela, napredovala, skrivala mračne tajne i, najzad, propala. Ljubazni dekica-vodič nam do detalja objašnjava tajne svakog kutka, čak nas i vodi na tavan, i to uz usko, klaustrofobično stepenište sakriveno iza drvene ploče koja predstavlja deo zida; mesto o kome nema reči u Hotornovom romanu, ali je ipak samo po sebi dovoljno tamno, memljivo i jezivo da se čovek strese do kostiju. Uz sve to, skoro svi prozori su otvoreni prema zalivu, pružajući prizor koji je tako fascinantan da je prosto nemoguće da posetilac ne zastane da hipnotisan zuri kroz retko granje koje okružuje kuću, posmatrajući talase koji se lome o stene. Iz svega što sam videla, jasno mi je šta je to u ovoj kući i njenoj istoriji inspirisalo Hotornovu mračnu maštu.

Ostatak dana provodim cunjajući po gradu i obilazeći stara groblja jer sam obilazak svih ostalih salemskih muzeja ocenila kao gubljenje dragocenog vremena i krvavo zarađenih dolara. Salemljani su uspeli da u svakoj drugoj ulici naprave po jedan muzej veštica, a na svakom koraku su nezamislivo kičaste prodavnice imbecilnih suvenira, sa sve veselim šljokičastim vešticama i nasmejanim bundevama i slepim miševima. Odlazim jedino da vidim neke istorijski značajne zgrade kao što je Custom House, i obilazim Witch Trial Memorial koji, za promenu, nije okićen kičem i šarenilom. Pored je predivno, mirno i pusto groblje koje datira još iz 16. veka. Pošto nesrećnici koji bi skončali na vešalima zbog jeresi i “veštičarenja” nisu sahranjivani na hrišćanskim grobljima, pored groblja, na mestu gde su ih pogubljivali, stoji jednostavan spomenik koji se sastoji od kamenih klupa na kojima su urezana imena žrtava ove tragedije. Na svakoj klupi uklesano je po jedno ime, i one predstavljaju jedine nadgrobne spomenike ovim nesrećnicima, a istovremeno i simbolizuju prazne klupe u sudnici u kojoj im se sudilo bez prava na odbranu. Ovo je jedino mesto gde nisam napravila ni jednu sliku, jer sam prosto zaboravila na foto-aparat.

Dok lutam po gradu i pored obale, mogu da nagovestim zašto je (pored živopisne istorije) Salem inspirisao Hotorna i Lavkrafta, mada isto tako vidim i da je taj duh grada već na izdisaju. Iako je radni dan, onog trenutka kad sam zašla u one ulice koje ne opsedaju turisti, dočekala me takva tišina i pustoš kao da sam u gradu duhova. Na sve strane lepe, velike kuće, uglavnom novije ali građene u starinskom stilu tipičnom za Novu Englesku, sa savršenim baštama, travnjacima i tremovima, i – nigde žive duše. Kao da su svi ostavili svoje poslove i otišli na glavni trg da gledaju pogubljenje nekog jeretika.

Vraćam se u Boston dok sunce zalazi iznad Financial District-a, zadovoljna što sam našla nekoliko kutaka grada u kojima sam stvarno uživala. I ponovo me prati ona ista gorčina, ovog puta još dublja i suštinskija, jer je Salem pravi primer težnje Amera-domorodaca da na sve nalepe šljokice i mašnice i onda to prodaju Amerima-turistima još gupljim od njih. U Salemu to, čini mi se, dostiže vrhunac jer su ovde izgleda potpuno zaboravili o čemu se zapravo radi – o jednoj velikoj istorijskoj tragediji i užasnom zločinu crkve i vlasti nad gomilom nedužnih ljudi – i pretvorili celu priču u cirkus, jeftinu zabavu i paradu šunda za emo-klince i bogate babe.

Baltimor: Save the Best for the Last

Poslednja stanica na štreberskom hodočašću po Ist Koustu, a po principu “save the best for the last”, morao je, svakako, da bude Baltimor. Stižem iz Vašingtona posle kratkog puta vozom, na oprezu jer sam sama, a naša domaćica Amanda me je upozorila da je grad “not exactly as safe as Washington”, što sam shvatila kao eufemizam za “Dete, šta ćeš tamo, oćeš da mreš a još ni San Francisko nisi videla?”. Ovo se, naravno, ispostavilo kao odličan pokazatelj toga koliko su Ameri (čak i oni obrazovaniji, kao što je Amanda) neosnovano zaplašeni i večito na oprezu od svakakvih “opasnosti” koje se po pravilu pokažu kao nepostojeće. No, krenimo ispočetka.

Grad je vrlo živopisan, poseduje neku neobjašnjivu živahnost koju sam osetila čim sam izašla iz voza, pa sam se u trenutku našla zatečena jer sam, valjda zbog činjenice da se tu nalazi Poov grob, očekivala izvesnu dozu ozbiljnosti, nekakve gotske aure, bar nešto od toga. Ipak, već posle par minuta hodanja osvojio me taj grad, pomalo prljav, ali tim pre tako daleko od one umrtvljene bostonske sterilnosti, etnički izuzetno šarenolik, vrlo nesavršen i vrlo – ljudski.

Ni ovde nisam imala problema u snalaženju, tako da sam uz pomoć mape lako našla katedralu u čijem je dvorištu sahranjen Po. U pitanju je Westminster Hall, impresivna prezviterijanska katedrala iz 18. veka građena u gotskom stilu, zapravo podignuta na još starijem groblju, tako da se neki od grobova nalaze ispod građevine, u katakombama koje nisam mogla da vidim jer su vrata crkve bila zatvorena a groblje pusto. Moja uobičajena rečitost me izdaje sada kad bi trebalo da opišem tu čudnu bujicu izmešanih osećanja treme i strahpoštovanja i proste tupe zabezeknutosti dok sam žurila da što pre dođem do groba. Prolazim kroz crnu kapiju od kovanog gvožđa i – eto cilja mog putešestvija, odmah pored kapije, s desne strane. Malo sam razočarana jer sam iz nekog razloga očekivala stazu koja kroz senke drveća vodi negde u dubinu groblja do spomenika, što bi dodatno povećalo iščekivanje i uzbuđenje. Ali, neću da se žalim. Stojim tu zabezeknuta ispred spomenika od belog mermera sa pločom od gvožđa u koju je uklesan onaj najčuveniji Poov portret. Prvi štreberski instinkt nagoni me da vidim šta piše na tablama raspoređenim oko groba. Posle par minuta zaključujem da su na njima jako lepo prezentovane raznovrsne informacije o Poovom životu i delu, ali da tu nema ničega što već ne znam. Ipak, za svaki slučaj, čitam sve do kraja, a onda podrobnije razgledam sam grob i lep, jednostavan spomenik, ispod koga leži veliki pisac pored svoje prerano umrle žene i njene majke.

Zahvalna sam što sam sama, mada moram da priznam da me je iznenadilo to što skoro sat vremena apsolutno niko osim mene nije došao da poseti grob najznačajnijeg američkog pisca. Jedini nagoveštaj da ipak nisam ovde potpuno usamljeni štreber jeste sasušena gomilica koju prepoznajem kao nešto što je pre par meseci bilo neko poljsko cveće. Znam da je malo otrcano, ali ostavljam pored, na zemlji, poruku ispisanu na parčetu karte za voz. Možda neko svrati ovde i pročita je pre nego što je unište sunce i kiša. Više od pola sata, tako ostavljena u miru i tišini, obilazim oko groba, još neko vreme sedim na stepeniku pored spomenika i prisećam se prve Poove priče koju sam pročitala (mislim da je bila Crna mačka), i šta se sve u meni dešavalo dok sam otkrivala njegova dela i prodirala prvi put u taj mračni, fascinantni svet. I pored toga što lokacija groba nije onakva kakvom sam je zamišljala, i uprkos utisku da jedna tako velika ličnost zaslužuje više, prija mi aura koja okružuje taj, u odnosu na značaj osobe koja tu počiva, skromni i nenametljivi grob. Pošto sam dobro upila atmosferu, nevoljno krećem da nađem i Poovu kuću pre dogovorenog vremena za nalaženje sa Irinom, saputnicom na mom putovanju po Americi.

Ovde je nastao problem, jer mi skoro ceo sat nije polazilo za rukom (ustvari, nogom) da nađem prokletu ulicu u kojoj se nalazi kuća. Zaneta buljenjem u mapu, u jednom trenutku shvatam da se nalazim u najjezivijem kraju od svih hood-ova u koje sam videla u Americi, a imajte u vidu da sam živela u Džerziju, a onih nedelju dana u Njujorku spavala u Bronksu! Svuda oko mene oronule kuće, neke od njih u stanju poluraspada, pojedine čak i napuštene i zarasle u korov, psi razvlače đube po ulici, musava deca i sumnjive grupice tinejdžera na uglovima; jednom rečju – beda svuda oko mene. I najzad shvatam čemu Amandino upozorenje i zašto se bogati beli Ameri plaše ovog mesta – za skoro sat vremena u ovom kraju nisam srela bukvalno ni jednog jedinog belca. Lagala bih kad bih rekla da mi je bilo svejedno, teško je ni najmanje ne podleći tolikom zastrašivanju i jezivim pričama o tim amričkim “hood-ovima” u koje belci ne bi smeli ni da privire. Međutim, meni se ovde za skoro sat vremena lutanja nije desilo apsolutno ništa. Osim par bezazlenih dobacivanja lokalnih klinaca, niko mi se nije ni obratio, sve dok jedan ljubazni dekica nije primetio da sam muva bez glave, pitao me: “Ya lookin' for da Poe House?” (k'o veli čovek “šta bi belkinja obučena od glave do pete u crno drugo radila ovde?”), i zatim me uputio “Down da street.” I stvarno, down da street stoji kuća od crvene opeke, pored vrata tabla, a vrata – zatvorena. Muzej radi samo od četvrtka do subote, i to od 12 do 15.30. Ovome se već nisam nadala.

Pomirena sa sudbom gorkom i čemernom, vraćam se do groba da tamo provedem još malo vremena što mi je ostalo, jer sam usput ukapirala da u svom tom ushićenju tamo nisam napravila ni jednu jedinu fotografiju. Slikam malo grob i okolinu, malo sebe uz pomoć self-tajmera, i još malo sedim i uživam u miru. Na kraju sam čak i razmenila par rečenica sa jednim matorim hipi-crncem koji je isto svratio u posetu. Popričasmo o Pou par minuta, raziđosmo s uz drugarski stisak ruke, i to je bio prvi smisleni razgovor koji sam vodila sa nekim Amerikancem još od kad sam otišla iz Džerzija.

Posle se nalazim sa Irinom i zajedno odbilazimo luku, koja jeste lepa i zanimljiva, ali mene nakon onog zenovanja na Poovom grobu ništa od toga ne oduševljava. Slikamo se malo i tu, šetamo pored vode dok prenosim Irini još uvek haotične utiske, a zatim sa prvim sumrakom krećemo na voz. Putujemo na jugozapad, pravo u zalazak sunca, i znam da bi sad čitaocima usred takve idile najbolje legla neka romantična scena u vozu, ali moraću da vas razočaram – umorne od celodnevnog pešačenja jedva imamo snage da se (vrlo ne-ženstveno) skljokamo u sedišta i zahrčemo, da bismo se probudile tek u Vašingtonu. A tamo za romantiku nema mesta. Osim, naravno, u Ovalnom kabinetu.

SMRT JE ZARAZNA BOLEST - Dejan Ognjanović

Evo jedne moje kraće priče iz epskog ciklusa o zombijima u niškom regionu.

Napisana je 21.01.2004. a objavljena u: Tamna Zvezda (spec. izdanje časopisa PRESSING, br. 47, april 2005), str. 18-19.

Sve ilustracije uz priču ovde su (c) Dejan Ognjanović (crtkanja sa dosadnih časova u srednjoj, i sa predavanja na faxu...).

Prvi dan – javili na TV. Niko ne veruje.

Drugi dan – videli ih ljudi. Počeli da veruju, ali kasno.

Treći dan – od jutra do mraka čule se sirene i pucnjava. Nismo izlazili iz kuće. Na TV samo puštaju filmove i muziku, ali ima malo vesti. Noću nam neko lupao na vrata. Kad burazer izašao s ćaletovom puškom, nije zatekao nikog.

Četvrti dan – većina lokalnih kanala prestala da emituje program. Na RTS-u su samo rekli da je u pitanju zaraza i da niko ne izlazi iz kuća. Čuli se pucnji, ali ređe nego ranije. Keva pije bensedine. Buraz hoće da izađe i vidi svojim očima. Ja sam plakao. Znam da sam veliki za to, ali nisam mogao da se suzdržim.

Peti dan – komšiluk je pust. Većina je pobegla prethodnih dana i noći. RTS prestao da emituje program. Ko bi se nadao da će doći dan kad ću zbog toga da zažalim? Đole hoće da se sklonimo u selo. Kaže, u toj vukojebini ih neće biti mnogo. Majka ga preklinje da čeka, da ne napuštamo dom; plače i obeznanjuje se lekovima, slično kao pred ćaletovu smrt.

Šesti dan – zvoni telefon. Đole dugo razgovara s nekim. Potom kaže: ako sad ne odemo, najebali smo. Sve ih je više i uskoro nećemo moći da izađemo. Ja sam ih video nekoliko kroz prozor, ali sam odmah spustio roletnu. Opet sam plakao. Mama kaže da je ovo kraj sveta. Kasnije popodne, bata zove nekog. Onda kaže majci da se pakuje: odlazimo u selo. Iznenađen sam kad vidim da ona ovog puta ćutke prihvata. Nakrcala je tri velike torbe sa odećom i ko zna čime. Ja otvaram zamrzivač: 'Šta ćemo tamo da jedemo? Ovde nema skoro ništa.' Đole kaže da ne brinem, idemo u šoping pre puta. Ne razumem. Majka već danima unazad mesi hleb, jer dragstori i pekare ne rade. Ništa više ne radi. On nosi prtljag u kola. Onda isključuje TV, pakuje kablove, i stavlja u prtljažnik. Kaže, za svaki slučaj. Otvara kapiju, s puškom u ruci, i gleda niz ulicu. Nigde nikog. Seda za volan, ja do njega, a majka pozadi. Ona plače dok posmatra kuću, već treći put ga pita da li je zaključao vrata. Vidim da i on pomalo drhti, nije mu svejedno. Ko zna da li ćemo ikada više videti dom. Sad nam je sve što imamo natrpano u gepek golfa.

Polazimo...

(kraj ODLOMKA)

Ostatak ove priče čitajte u mojoj zbirci zombi-priča ZADUŠNICE I DRUGI UŽASI!