E. A. Pou u pohode!

Jedan od manjinskih studentskih entiteta koji su budno (i spremno) pratili moje časove vežbi iz Američke književnosti, iz vremena dok sam još radio na Filozofskom fakultetu u Nišu, sada ima čast da bude special guest star ovog bloga.

Apsolvent anglistike, Natalija Stojković – na moju inicijativu – ima da vas exkluzivno izvesti o delu svoje američke avanture koji bi goth-horror čitaocima Cult of Ghoula mogao biti zanimljiv. Naime, nakon što je svoj boravak u USA otplatila pržeći pljeskavice i prodajući ih debelim Amerima, Natalija je našla za shodno da pored ostalih (uobičajenijih) destinacija poseti i - Poov rodni grad (Boston), Poov grob (u Baltimoru), te Hotornov veštičji Salem i ukletu Kuću sa sedam zabata.

Ja joj se zahvaljujem što je usred spremanja apsolventskih ispita našla vremena da napiše ovaj putopis, i što je sa nama podelila svoje exkluzivne fotke iz Salema, Baltimora i Bostona. Dakle, kliknite na ove linkove da u njenim albumima detaljnije, ukrupno, pogledajte ove obavezne lokacije novoengleskog američkog gotika, jer donji je text ilustrovan samo manjim izborom fotki sitnog formata. Da osmotrite Poov grob i druge lokacije, posetite linkovane albume.

A sada, evo kako se Natalija provela in the Ghoul-haunted Wood-land of Weir.

San svakog štrebera: Boston, Masačusets

Posle leta ispunjenog danima rmbačenja i noćima kojih se sećam kao kroz maglu, na kraju dugog puta po vrelom septembarskom danu, stigoh u američku Meku štreberizma. Zamislite sliku: knjiški moljac, jedna od dične anglističarske Dječice dobro nam poznatog autora ovog bloga, nakon leta zgrtanja para u Nju Džerziju (po mentalitetu ljudi i svemu ostalom najbliži, recimo, Durlanu/Zemunu), najzad je u prilici da napuni svoje duhovne baterije, i to ni manje ni više nego u gradu u kome je rođen E. A. Po.

Imala sam četiri dana za obilazak, smeštaj kod rođaka, mapu grada i propusnicu za bus i, lenja i neorganizovana kakva jesam, nikakav unapred razrađen plan osim namere da nađem Poovu rodnu kuću. Srećom, grad nije preveliki kao Njujork, niti haotično građen kao omiljeni mi San Francisko, pa se za divno čudo nisam nijednom izgubila. Nakon četiri dana lutanja i manje-više slučajnog nabasavanja na gomilu zanimljivih lokacija (tako izgleda turistički obilazak u mojoj interpretaciji), opšti utisak je da je Boston estetski gotovo savršen grad, arhitektonski raznolik, natprosečno čist, izuzetno bezbedan, uređen i organizovan, a uz to odiše nekim nenametljivo intelektualnim, za Ameriku krajnje neobičnim duhom, tako da deluje gotovo evropski.

Uz sve ovo, Boston je smrtno dosadan grad. Ljudi su uštogljeni, hladni i – velikom većinom belci. Četiri dana sam cunjala sama ulicama i za sve to vreme – ne računajući par beznačajnih fraza razmenjenih sa prodavcima i javnim službenicima – BUKVALNO nisam progovorila sa ljudskim bićem.

Nego, da se vratimo na onog kome sam ovde došla u posetu in the first place. Već prvog jutra skačem iz kreveta i krećem u potragu za kućom na uglu ulica Charles i Boylstone, ako je verovati Google-u svemoćnome. Usput sam nabasala na par divnih gotskih crkvica, kao i na impozantnu falusoidnu građevinu sa kompleksom od nekoliko, malo manje impozantnih i mnogo manje falusoudnih, propratnih zgrada sa fontanom u sredini, za koje se ispostavlja da pridadaju – a kome drugom nego Sajentološkoj crkvi. Pola sata hoda lepim, širokim i šokantno čistim ulicama, i eto mene na već pomenutom uglu, preko puta parka Boston Common, kad ne lezi vraže – zastajem izgubljena jer se na ovom mestu seku ne samo ove dve ulice, već i nekoliko manjih, plus staze koje vode u park. Tražim neko obeležje, spomenik, bilo šta Poovsko da me uputi, i najzad vidim jedan mali trafo, strujnu kutiju, šta god da je ono (videti sliku) na kojoj se neko setio da na jednoj strani naslika Poa po onom njegovom čuvenom portretu, a na drugoj mermernu bistu (pretpostavljam ona dobro poznata “bust of Pallas”) na čijoj glavi sedi gavran.

Dobro, na pravom sam mestu. I, šta sad? Stojim tu i tupavo gledam oko sebe jedno 5 minuta, da bih konačno spazila (naravno, direktno preko puta, tu ispred nosa) tablu veličine oko 40x50cm na zgradi od crvenkaste opeke. Prelazim ulicu ne dišući – sreća pa Bostonska gospoda voze vrlo pažljivo – ne mogu da verujem da sam je našla, i sa gotovo religioznim osećanjem stojim na mestu gde je veliki pisac prvi put otvorio oči. Dok čitam šta piše na tabli, euforiju umanjuje gorčina kad vidim šta je ostalo od tog mesta – mala šugava tabla na zgradi za koja stoji OTPRILIKE na mestu gde je nekad bila zgrada u kojoj je Po rođen. A odmah pored table – meksički restoran iz koga se širi opojni miomiris buritosa. Tresla se gora, rodio se miš.

Dvadesetak minuta buljim u tablu kao da će nešto zanimljivo da se desi, da mi mozda gospodin Po sa nje namigne ili me pozove na čašicu Southern Comforta, a onda krećem do luke. Usput, naravno opet slučajno, nailazim na prelepo staro groblje ušuškano između zgrada, u prijatnoj senci i hladu. Ispostavlja se da je dotično grobljence zapravo mesto na kome su sahranjeni neki od putnika Mayflowera, kao i mnogi ugledni građani stare kolonije, ukljičujući i Džona Vintropa, prvog guvernera Masačusetsa, a najstariji grobovi su čak iz XVII veka. Mesto je tiho, senovito – neodoljiva gotska atmosfera, i uz malo mašte prosto vraća u mračno doba prvih doseljenika. Ovde se zadržavam dobrih pola sata. Meditirajući nad grobovima prvih Evropljana u Novom svetu, koje sam sasvim neplanirano pronašla, zaključujem – ko nema pameti, ima sreće.

Salem, iliti: Zašto je Amerima nacionalni hobi da sve lepo i vredno pretvore u cirkus?

Sledećeg dana krećem simpatičnim brodićem do Salema, samo se ovog puta, poučena prethodnim iskustvom, naoružavam izvesnom dozom skepse. Neće više američke turističke atrakcije od mene da prave debila. Posle sat vremena izuzetno prijatne plovidbe približavamo se obali. Moja (preterano) bujna mašta daje skepsi nogu u dupe i već umišljam da sam Hester Prin ili tako neka nesrećna puritanska bludnica proterana iz Evrope u Novi svet, dok uživam u pogledu na zaliv sa svim tim strmim obalama i starim kućama na stenama. Dobijam besplatnu mapu grada od bakice koja pokušava da me nagovori da joj dam 30$ da bi me šareni kič od tour bus-a vozikao kroz gradić dok mi Metuzalem od vodiča priča bajke o vešticama i ukletim kućama. E, nećeš ga majci! Ali naravno, besplatnu mapu sam zadržala.

Prva destinacija – Kuća sa sedam zabata i rodna kuća Natanijela Hotorna, prigodno smeštene u istom dvorištu. Od vodiča saznajem da je Hotornova kuća nekad bila dva bloka dalje, ali vlasnicima placa je jednog dana zasmetala jer su hteli da tu naprave parking, tako da su je na kraju prodali muzeju pod uslovom da muzej obezbedi transport. Ljudi iz muzeja platili su da se kuća preseče na pola, prenese na njihovo imanje i ponovo sastavi, a samu kuću su kupili za svega 1$! Platih kartu za turu kroz Kuću sa sedam zabata, i ne pokajah se. Građevina je iznutra pravi lavirint, uz to je izuzetno lepo očuvana, bez mnogo kiča, a čak je sačuvala i nešto od autentične misteriozne gotske aure. Tokom polučasovne ture od vodiča saznajem pregršt zanimljivih informacija ne samo o kući, njenim vlasnicima i Hotornu, već i o životu ljudi u Salemu još od vremena prvih doseljenika.

Naime, čuveni zabati na kući zapravo su posledica konstantnog dograđivanja i renoviranja kroz nekoliko generacija porodice, tako da istorija kuće jasno oslikava uspon i pad jednog od najimućnijih klanova doseljenika. Od oskudno opremljene prostorije sa kamenim kaminom, preko sve bogatijih soba u delovim koji su kasnije dograđivani, pa sve do kutka koji predstavlja prodavnicu iz Hotornove knjige, a koji je dograđen u XX veku čisto da bi turistima bolje dočarao atmosferu romana, Kuća sa sedam zabata pruža, koliko god je to moguće, autentično jezivu atmosferu mesta na kome je kroz par vekova jedna potpuno stvarna porodica živela, napredovala, skrivala mračne tajne i, najzad, propala. Ljubazni dekica-vodič nam do detalja objašnjava tajne svakog kutka, čak nas i vodi na tavan, i to uz usko, klaustrofobično stepenište sakriveno iza drvene ploče koja predstavlja deo zida; mesto o kome nema reči u Hotornovom romanu, ali je ipak samo po sebi dovoljno tamno, memljivo i jezivo da se čovek strese do kostiju. Uz sve to, skoro svi prozori su otvoreni prema zalivu, pružajući prizor koji je tako fascinantan da je prosto nemoguće da posetilac ne zastane da hipnotisan zuri kroz retko granje koje okružuje kuću, posmatrajući talase koji se lome o stene. Iz svega što sam videla, jasno mi je šta je to u ovoj kući i njenoj istoriji inspirisalo Hotornovu mračnu maštu.

Ostatak dana provodim cunjajući po gradu i obilazeći stara groblja jer sam obilazak svih ostalih salemskih muzeja ocenila kao gubljenje dragocenog vremena i krvavo zarađenih dolara. Salemljani su uspeli da u svakoj drugoj ulici naprave po jedan muzej veštica, a na svakom koraku su nezamislivo kičaste prodavnice imbecilnih suvenira, sa sve veselim šljokičastim vešticama i nasmejanim bundevama i slepim miševima. Odlazim jedino da vidim neke istorijski značajne zgrade kao što je Custom House, i obilazim Witch Trial Memorial koji, za promenu, nije okićen kičem i šarenilom. Pored je predivno, mirno i pusto groblje koje datira još iz 16. veka. Pošto nesrećnici koji bi skončali na vešalima zbog jeresi i “veštičarenja” nisu sahranjivani na hrišćanskim grobljima, pored groblja, na mestu gde su ih pogubljivali, stoji jednostavan spomenik koji se sastoji od kamenih klupa na kojima su urezana imena žrtava ove tragedije. Na svakoj klupi uklesano je po jedno ime, i one predstavljaju jedine nadgrobne spomenike ovim nesrećnicima, a istovremeno i simbolizuju prazne klupe u sudnici u kojoj im se sudilo bez prava na odbranu. Ovo je jedino mesto gde nisam napravila ni jednu sliku, jer sam prosto zaboravila na foto-aparat.

Dok lutam po gradu i pored obale, mogu da nagovestim zašto je (pored živopisne istorije) Salem inspirisao Hotorna i Lavkrafta, mada isto tako vidim i da je taj duh grada već na izdisaju. Iako je radni dan, onog trenutka kad sam zašla u one ulice koje ne opsedaju turisti, dočekala me takva tišina i pustoš kao da sam u gradu duhova. Na sve strane lepe, velike kuće, uglavnom novije ali građene u starinskom stilu tipičnom za Novu Englesku, sa savršenim baštama, travnjacima i tremovima, i – nigde žive duše. Kao da su svi ostavili svoje poslove i otišli na glavni trg da gledaju pogubljenje nekog jeretika.

Vraćam se u Boston dok sunce zalazi iznad Financial District-a, zadovoljna što sam našla nekoliko kutaka grada u kojima sam stvarno uživala. I ponovo me prati ona ista gorčina, ovog puta još dublja i suštinskija, jer je Salem pravi primer težnje Amera-domorodaca da na sve nalepe šljokice i mašnice i onda to prodaju Amerima-turistima još gupljim od njih. U Salemu to, čini mi se, dostiže vrhunac jer su ovde izgleda potpuno zaboravili o čemu se zapravo radi – o jednoj velikoj istorijskoj tragediji i užasnom zločinu crkve i vlasti nad gomilom nedužnih ljudi – i pretvorili celu priču u cirkus, jeftinu zabavu i paradu šunda za emo-klince i bogate babe.

Baltimor: Save the Best for the Last

Poslednja stanica na štreberskom hodočašću po Ist Koustu, a po principu “save the best for the last”, morao je, svakako, da bude Baltimor. Stižem iz Vašingtona posle kratkog puta vozom, na oprezu jer sam sama, a naša domaćica Amanda me je upozorila da je grad “not exactly as safe as Washington”, što sam shvatila kao eufemizam za “Dete, šta ćeš tamo, oćeš da mreš a još ni San Francisko nisi videla?”. Ovo se, naravno, ispostavilo kao odličan pokazatelj toga koliko su Ameri (čak i oni obrazovaniji, kao što je Amanda) neosnovano zaplašeni i večito na oprezu od svakakvih “opasnosti” koje se po pravilu pokažu kao nepostojeće. No, krenimo ispočetka.

Grad je vrlo živopisan, poseduje neku neobjašnjivu živahnost koju sam osetila čim sam izašla iz voza, pa sam se u trenutku našla zatečena jer sam, valjda zbog činjenice da se tu nalazi Poov grob, očekivala izvesnu dozu ozbiljnosti, nekakve gotske aure, bar nešto od toga. Ipak, već posle par minuta hodanja osvojio me taj grad, pomalo prljav, ali tim pre tako daleko od one umrtvljene bostonske sterilnosti, etnički izuzetno šarenolik, vrlo nesavršen i vrlo – ljudski.

Ni ovde nisam imala problema u snalaženju, tako da sam uz pomoć mape lako našla katedralu u čijem je dvorištu sahranjen Po. U pitanju je Westminster Hall, impresivna prezviterijanska katedrala iz 18. veka građena u gotskom stilu, zapravo podignuta na još starijem groblju, tako da se neki od grobova nalaze ispod građevine, u katakombama koje nisam mogla da vidim jer su vrata crkve bila zatvorena a groblje pusto. Moja uobičajena rečitost me izdaje sada kad bi trebalo da opišem tu čudnu bujicu izmešanih osećanja treme i strahpoštovanja i proste tupe zabezeknutosti dok sam žurila da što pre dođem do groba. Prolazim kroz crnu kapiju od kovanog gvožđa i – eto cilja mog putešestvija, odmah pored kapije, s desne strane. Malo sam razočarana jer sam iz nekog razloga očekivala stazu koja kroz senke drveća vodi negde u dubinu groblja do spomenika, što bi dodatno povećalo iščekivanje i uzbuđenje. Ali, neću da se žalim. Stojim tu zabezeknuta ispred spomenika od belog mermera sa pločom od gvožđa u koju je uklesan onaj najčuveniji Poov portret. Prvi štreberski instinkt nagoni me da vidim šta piše na tablama raspoređenim oko groba. Posle par minuta zaključujem da su na njima jako lepo prezentovane raznovrsne informacije o Poovom životu i delu, ali da tu nema ničega što već ne znam. Ipak, za svaki slučaj, čitam sve do kraja, a onda podrobnije razgledam sam grob i lep, jednostavan spomenik, ispod koga leži veliki pisac pored svoje prerano umrle žene i njene majke.

Zahvalna sam što sam sama, mada moram da priznam da me je iznenadilo to što skoro sat vremena apsolutno niko osim mene nije došao da poseti grob najznačajnijeg američkog pisca. Jedini nagoveštaj da ipak nisam ovde potpuno usamljeni štreber jeste sasušena gomilica koju prepoznajem kao nešto što je pre par meseci bilo neko poljsko cveće. Znam da je malo otrcano, ali ostavljam pored, na zemlji, poruku ispisanu na parčetu karte za voz. Možda neko svrati ovde i pročita je pre nego što je unište sunce i kiša. Više od pola sata, tako ostavljena u miru i tišini, obilazim oko groba, još neko vreme sedim na stepeniku pored spomenika i prisećam se prve Poove priče koju sam pročitala (mislim da je bila Crna mačka), i šta se sve u meni dešavalo dok sam otkrivala njegova dela i prodirala prvi put u taj mračni, fascinantni svet. I pored toga što lokacija groba nije onakva kakvom sam je zamišljala, i uprkos utisku da jedna tako velika ličnost zaslužuje više, prija mi aura koja okružuje taj, u odnosu na značaj osobe koja tu počiva, skromni i nenametljivi grob. Pošto sam dobro upila atmosferu, nevoljno krećem da nađem i Poovu kuću pre dogovorenog vremena za nalaženje sa Irinom, saputnicom na mom putovanju po Americi.

Ovde je nastao problem, jer mi skoro ceo sat nije polazilo za rukom (ustvari, nogom) da nađem prokletu ulicu u kojoj se nalazi kuća. Zaneta buljenjem u mapu, u jednom trenutku shvatam da se nalazim u najjezivijem kraju od svih hood-ova u koje sam videla u Americi, a imajte u vidu da sam živela u Džerziju, a onih nedelju dana u Njujorku spavala u Bronksu! Svuda oko mene oronule kuće, neke od njih u stanju poluraspada, pojedine čak i napuštene i zarasle u korov, psi razvlače đube po ulici, musava deca i sumnjive grupice tinejdžera na uglovima; jednom rečju – beda svuda oko mene. I najzad shvatam čemu Amandino upozorenje i zašto se bogati beli Ameri plaše ovog mesta – za skoro sat vremena u ovom kraju nisam srela bukvalno ni jednog jedinog belca. Lagala bih kad bih rekla da mi je bilo svejedno, teško je ni najmanje ne podleći tolikom zastrašivanju i jezivim pričama o tim amričkim “hood-ovima” u koje belci ne bi smeli ni da privire. Međutim, meni se ovde za skoro sat vremena lutanja nije desilo apsolutno ništa. Osim par bezazlenih dobacivanja lokalnih klinaca, niko mi se nije ni obratio, sve dok jedan ljubazni dekica nije primetio da sam muva bez glave, pitao me: “Ya lookin' for da Poe House?” (k'o veli čovek “šta bi belkinja obučena od glave do pete u crno drugo radila ovde?”), i zatim me uputio “Down da street.” I stvarno, down da street stoji kuća od crvene opeke, pored vrata tabla, a vrata – zatvorena. Muzej radi samo od četvrtka do subote, i to od 12 do 15.30. Ovome se već nisam nadala.

Pomirena sa sudbom gorkom i čemernom, vraćam se do groba da tamo provedem još malo vremena što mi je ostalo, jer sam usput ukapirala da u svom tom ushićenju tamo nisam napravila ni jednu jedinu fotografiju. Slikam malo grob i okolinu, malo sebe uz pomoć self-tajmera, i još malo sedim i uživam u miru. Na kraju sam čak i razmenila par rečenica sa jednim matorim hipi-crncem koji je isto svratio u posetu. Popričasmo o Pou par minuta, raziđosmo s uz drugarski stisak ruke, i to je bio prvi smisleni razgovor koji sam vodila sa nekim Amerikancem još od kad sam otišla iz Džerzija.

Posle se nalazim sa Irinom i zajedno odbilazimo luku, koja jeste lepa i zanimljiva, ali mene nakon onog zenovanja na Poovom grobu ništa od toga ne oduševljava. Slikamo se malo i tu, šetamo pored vode dok prenosim Irini još uvek haotične utiske, a zatim sa prvim sumrakom krećemo na voz. Putujemo na jugozapad, pravo u zalazak sunca, i znam da bi sad čitaocima usred takve idile najbolje legla neka romantična scena u vozu, ali moraću da vas razočaram – umorne od celodnevnog pešačenja jedva imamo snage da se (vrlo ne-ženstveno) skljokamo u sedišta i zahrčemo, da bismo se probudile tek u Vašingtonu. A tamo za romantiku nema mesta. Osim, naravno, u Ovalnom kabinetu.