Evo jedne moje kraće priče iz epskog ciklusa o zombijima u niškom regionu.
Napisana je 21.01.2004. a objavljena u: Tamna Zvezda (spec. izdanje časopisa PRESSING, br. 47, april 2005), str. 18-19.
Sve ilustracije uz priču ovde su (c) Dejan Ognjanović (crtkanja sa dosadnih časova u srednjoj, i sa predavanja na faxu...).
Prvi dan – javili na TV. Niko ne veruje.
Drugi dan – videli ih ljudi. Počeli da veruju, ali kasno.
Treći dan – od jutra do mraka čule se sirene i pucnjava. Nismo izlazili iz kuće. Na TV samo puštaju filmove i muziku, ali ima malo vesti. Noću nam neko lupao na vrata. Kad burazer izašao s ćaletovom puškom, nije zatekao nikog.
Četvrti dan – većina lokalnih kanala prestala da emituje program. Na RTS-u su samo rekli da je u pitanju zaraza i da niko ne izlazi iz kuća. Čuli se pucnji, ali ređe nego ranije. Keva pije bensedine. Buraz hoće da izađe i vidi svojim očima. Ja sam plakao. Znam da sam veliki za to, ali nisam mogao da se suzdržim.
Peti dan – komšiluk je pust. Većina je pobegla prethodnih dana i noći. RTS prestao da emituje program. Ko bi se nadao da će doći dan kad ću zbog toga da zažalim? Đole hoće da se sklonimo u selo. Kaže, u toj vukojebini ih neće biti mnogo. Majka ga preklinje da čeka, da ne napuštamo dom; plače i obeznanjuje se lekovima, slično kao pred ćaletovu smrt.
Šesti dan – zvoni telefon. Đole dugo razgovara s nekim. Potom kaže: ako sad ne odemo, najebali smo. Sve ih je više i uskoro nećemo moći da izađemo. Ja sam ih video nekoliko kroz prozor, ali sam odmah spustio roletnu. Opet sam plakao. Mama kaže da je ovo kraj sveta. Kasnije popodne, bata zove nekog. Onda kaže majci da se pakuje: odlazimo u selo. Iznenađen sam kad vidim da ona ovog puta ćutke prihvata. Nakrcala je tri velike torbe sa odećom i ko zna čime. Ja otvaram zamrzivač: 'Šta ćemo tamo da jedemo? Ovde nema skoro ništa.' Đole kaže da ne brinem, idemo u šoping pre puta. Ne razumem. Majka već danima unazad mesi hleb, jer dragstori i pekare ne rade. Ništa više ne radi. On nosi prtljag u kola. Onda isključuje TV, pakuje kablove, i stavlja u prtljažnik. Kaže, za svaki slučaj. Otvara kapiju, s puškom u ruci, i gleda niz ulicu. Nigde nikog. Seda za volan, ja do njega, a majka pozadi. Ona plače dok posmatra kuću, već treći put ga pita da li je zaključao vrata. Vidim da i on pomalo drhti, nije mu svejedno. Ko zna da li ćemo ikada više videti dom. Sad nam je sve što imamo natrpano u gepek golfa.
Polazimo...
(kraj ODLOMKA)
Ostatak ove priče čitajte u mojoj zbirci zombi-priča ZADUŠNICE I DRUGI UŽASI! (kraj ODLOMKA)
A zašto ne napraviš tematsku zbirčicu? Uzmi te tri priče (Ko kosi a ko vodu nosi, Vanredno stanje i Smrt je zarazna bolest) i napiši još nekoliko duhovitih priča sa niškim zombijima; to sve zajedno čak i nema potrebe da bude posebno dugačko...
ОдговориИзбришиprvo treba da nađem vremena da ponovo pogledam moju davno napisanu, neobjavljenu zombi novelu (na granici kratkog romana) ZADUŠNICE, i da se odlučim šta ću s njom. to je moj magnum opus na temu zombija.
ОдговориИзбришиto bi se moglo proširiti u roman.
a ako odlučim da me mrzi ili whatever da proširujem, onda bi se zajedno sa ZADUŠNICAMA (kao naslovnom stvari) i ove 3 ostale sjajno uklopile.
Dobra priča, mada mi se VANREDNO STANJE više sviđa. Najbolja ti je ipak KO KOSI A KO VODU NOSI, bar od ovih koje sam pročitala... Miloš je u pravu, bilo bi sjajno da objaviš tu zombi-zbirku.
ОдговориИзбришиzbirka priča ZADUŠNICE, I DRUGE PRIČE UŽASA = moje humorističko-satirične horor priče (već objavljivane u periodici) + dugačka novela ZADUŠNICE (dosad nigde objavljena), o invaziji zombija na nišku banju i niš. za ovo je zainteresovan jedan izdavač, videćemo. ako s njim ne ispadne ništa, možda objavim sam.
ОдговориИзбриши