Nepodnošljiva lakoća otkaza

-->

Danas je u E-Novinama izašao tekst o mom slučaju.

Naslov je "Nepodnošljiva lakoća otkaza", a njegov početak je rečit:

Da li je normalno da mlad i perspektivan asistent gubi posao zbog ćudi predmetnog profesora i mentora? Da li je normalno marljivo raditi deset godina na fakultetu, pisati i objavljivati knjige i radove, učestvovati na konferencijama, dobijati stipendije i nagrade – i posle svega toga, "zaraditi" otkaz? Da li je normalno na Dan Filozofskog fakulteta u Nišu (6. novembar) svečano dobiti diplomu magistra i nagradu za deset godina rada, a dve nedelje kasnije naći se na Birou za zapošljavanje? Nije, ali u Srbiji je nenormalnost – normalna.

Ostatak teksta Nepodnošljiva lakoća otkaza pogledajte ovde:

APDEJT: Pošto su e-Novine u međuvremenu iščezle sa neta, evo kaše-sačuvane verzije mog teksta koji je tamo bio objavljen:

Deset godina sam radio na Filozofskom fakultetu u Nišu (departman: Anglistika) kao asistent-pripravnik na predmetu Američka književnost, a onda je, neposredno nakon magistriranja, moja karijera na njemu nasilno prekinuta. Počev od 18.11.2009. više nisam zaposlen na toj instituciji.

Moje uklanjanje je izvedeno na način protivan propisima i akademskim principima. Posao sam izgubio zbog ličnog sukoba sa predmetnom profesorkom i mentorkom, dr Draganom Mašović.

U celoj toj zavrzlami bilo je sasvim nevažno što sam za tih deset godina objavio šest knjiga, i to: jedan roman (Naživo, Prosveta, Niš, 2003), dve studije (Faustovski ekran: đavo na filmu, Matična biblioteka 'Svetozar Marković', Zaječar, 2006, i U brdima, horori: srpski film strave, Niški Kulturni Centar, Niš, 2007) i jednu zbirku eseja (Studija strave: eseji o horor žanru, Mali Nemo, Pančevo, 2008), te priredio (sa I. Velisavljevićem) jedan zbornik eseja (Novi kadrovi, Clio, Beograd, 2008), i jednu antologiju proze američkog autora H. F. Lavkrafta (Nekronomikon, Everest Media, Beograd, 2008). Preveo sam sa engleskog jednu knjigu, više priča i eseja, i objavio više desetina svojih eseja, prikaza i kritika u časopisima i zbornicima u zemlji i inostranstvu. Tema velikog broja ovih radova i publikacija je iz oblasti Američke književnosti, filma i kulture. Dobitnik sam I nagrade za književnu kritiku (Gradina, 2004), III nagrade za esej (Ulaznica, 2005) i I nagrade za esej (Ulaznica, 2006) kao i nagrade za najbolji neobjavljeni rukopis (oblast: esejistika) na konkursu za ediciju 'Istok-Zapad', Matične biblioteke 'Svetozar Marković', Zaječar (2006).

Ni za jednu od ovih knjiga prof. Mašović nije htela da zna, a kamo li da je u ruke uzme. Recimo, na pokušaj da joj poklonim primerak knjige U brdima, horori odgovorila je sa uvredljivom nezainteresovanošću, da ima preča posla trenutno i da nema kad da se bavi knjigom koju nije htela ni da kurtoazno prelista. Pozivao sam je na promocije mojih knjiga u Nišu (na kojima su govorili ugledni kritičari, kao što je Slobodan Vladušić, ili istaknuti stvaraoci, kao što je reditelj Đorđe Kadijević), ali je prof. Mašović na njih odgovarala tako što je sa vrata našeg kabineta cepala i u đubre bacala postere-najave tih promocija. Nikada se ni rečju nije osvrnula na te promocije ili njihove povode, tj. knjige za koje nije ni želela da zna. Zbog toga u svom izveštaju o kandidatu (povodom moje magistarske teze) nije umela ni da navede njihove naslove niti da tačno opiše njihov sadržaj. Takođe u tom dokumentu, nije znala da tačno navede ni naslov moje prve, nezavršene magistarske teze.

Bio sam stipendista programa 'Junior Faculty Development Program' zahvaljujući kome sam proveo godinu dana na usavršavanju na Univerzitetu Kalifornije u Berkliju, SAD (2003-2004). Po mom povratku, profesorka nije htela ni da čuje za kurseve i programe koje sam tamo pratio i koje sam želeo i njoj da pokažem, izbegavajući i sam pomen Berklija, a kamoli ideja koje sam možda otuda doneo. Za taj boravak na Berkliju bio sam kažnjen tako što je fakultet odbio moju molbu za produžetak roka za okončanje magistarskog rada – godina dana provedena u Americi, iako nije postojala u mojoj radnoj knjižici, postojala je svuda drugde.

Svakako mi na poslu nije pomogla ni činjenica što sam stavio svoj potpis na peticiju povodom (kako se kasnije i sudskim putem pokazalo) nezakonitog otkaza dr Slobodanki Kitić, takođe profesorki Anglistike na Filozofskom fakultetu u Nišu. U vreme kada je ta peticija bila aktuelna nisam mnogo pažnje pridavao upozorenju prof. Mašović da ću možda jednog dana imati neke posledice zbog tog potpisa, ali da sam ja "punoletan čovek i da treba da budem spreman da snosim posledice svojih činova". Ovih njenih reči setio sam se tek kada je, u vreme njene neuspele kandidature za dekana, jasno pokazala svoju bliskost upravo sa onima koji su dirigovali tim sramnim presedanom kojim je na neki način i pripremljen teren za ovo što se sada dešava meni. Ako je jedan vanredni profesor, sa najvišim referencama i besprekornom komisijom, morao da sudskim putem isteruje pravdu, čemu da se onda nada jedan običan asistent poput mene koji je, iz principa, osetio potrebu da javno iskaže neki svoj stav?

Pošto sam po statusu bio držan na samom dnu akademske hijerarhije, moje uklanjanje je obavljeno diskretnije i lukavije nego u prethodnom slučaju sa prof. Kitić. A evo i kako.

Poslednja odluka o mom izboru u zvanje i na radno mesto asistent-pripravnik na grupi Anglistika bila je doneta 17.05.2006. i njeno važenje od tri godine isticalo je 17.05.2009. Po važećim propisima, dekan (dr Momčilo Stojković) bio je obavezan da konkurs za to radno mesto raspiše šest meseci pre isticanja mog ugovora, ali ga nije raspisao sve do datuma odbrane mog magistarskog, navodno kako bi mi sačuvao mesto na koje može konkurisati samo kandidat sa magistraturom, a znajući za moje probleme u komunikaciji sa mentorkom i predmetnom profesorkom.

Kao datum odbrane moje magistarske teze, mentorka je predložila 21.05.2009. (četvrti dan posle isteka mog ugovora o radu).

Zbog isticanja mog ugovora pre magistrature, dana 18.05.2009. pozvan sam sa časa da dođem u pravnu službu i potpišem aneks ugovora o radu, kojim se raspoređujem za rad u biblioteci na određeno vreme, do 17.11.2009. Premeštanje u biblioteku Dekan i profesorka Mašović prikazali su mi kao privremenu meru, do okončanja izborne procedure za to radno mesto.

Međutim, čak ni pošto sam stekao zvanje Magistar filoloških nauka, konkurs za radno mesto na kome sam do tada radio nije raspisan. Na sednici departmana Anglistika, ubrzo po mom magistriranju, prof. Mašović je izjavila da za raspisivanjem tog konkursa nema potrebe, već da će nadalje te časove držati saradnik u nastavi, ranije angažovan za rad na drugim predmetima (čija magistarska teza i svi referentni radovi potiču iz oblasti lingvistike i metodike nastave, a nijedan nije iz oblasti književnosti).

Neki od prisutnih kolega predlagali su prof. Mašović da ipak zatraži raspisivanje konkursa na koji je departman obavezan, a da svoje eventualne primedbe na kandidata Ognjanovića, ako ih ima, napiše u svom izveštaju o prijavljenom kandidatu. Prof. Mašović se oglušila o predloge tih kolega.

Na isti način se prof. Mašović – u međuvremenu izabrana za Upravnicu grupe - oglušila i o više dopisa Nezavisnog sindikata koji je takođe tražio poštovanje izborne procedure i raspisivanje konkursa za radno mesto i zvanje asistent (uža naučna oblast anglo-američka književnost).

Neraspisivanjem konkursa za radno mesto asistenta za Američku književnost, narušeni su moje pravo na rad i pravo na napredovanje u službi.

Jasno je da sadašnja upravnica Departmana Anglistika želi da zaobiđe pravila i propise akademske prakse i da joj je cilj da do kraja sprovede svoju samovolju. U tom procesu joj na putu ne stoji Departman, čiji članovi ne smeju da se zameraju redovnom profesoru i upravniku a zarad jednog asistenta.

Moji dopisi Dekanu i Izbornom Veću ostali su bez odgovora a ja sam se, po isteku aneksa ugovora, nakon 10 godina rada, sa odbranjenim magistarskim radom i sa prijavljenom doktorskom tezom, našao – na Birou za zapošljavanje!

Lako je dokazati da ispunjavam sve potrebne uslove za rad na tom predmetu, ali u zemlji Srbiji, kojoj su negativna selekcija i nepromišljena samovolja pojedinaca naneli više štete od svih spoljašnjih neprijatelja, to nije ni važno. Važno je da ispunjavam sve potrebne uslove osim onog presudnog – zbog povređene sujete, prof. Mašović me više "ne želi" za asistenta, ali takođe i ne želi da svoje nedopadanje iskaže kroz propisanu proceduru izbora saradnika, i da eventualno po drugi put u svojoj karijeri napiše negativan referat svom asistentu (budući da je moju prethodnicu takođe oterala, ne samo sa predmeta nego i sa grupe).

I tako, bez raspisanog konkursa, pukim istekom ugovora, uprkos protestima i dopisima Nezavisnog sindikata, a zahvaljujući samovolji jedne jedine osobe, sa svojim diplomama, nagradama, objavljenim knjigama i radovima – mogu samo da se slikam. Ili da izvadim novi pasoš pa da potražim budućnost u nekoj zemlji u kojoj se mladi, vredni i talentovani ne guše na svakom koraku od strane starih, lenjih i jalovih.

Tim povodom poslao sam i sledeći mejl svima zaposlenim na Filozofskom fakultetu:

Drage kolege:

kao što vam je poznato, pre skoro mesec dana ostao sam bez posla zbog "problema u komunikaciji" sa predmetnom profesorkom i mentorkom, dr Draganom Mašović. Konkurs za moje radno mesto nije ni raspisan, a sve dopise tim povodom od strane Nezavisnog sindikata, prof. Mašović je, sada u svojstvu upravnice departmana, ignorisala.

Ovaj sramotni slučaj ne služi na čast ni toj profesorki, ni departmanu, ni fakultetu koji takvu samovolju dopuštaju. Na Filozofskom fakultetu se često ćutanjem odgovaralo na razne nepravde i kršenja pravila i propisa, ali ja neću da ćutim.

Zbog toga ćete u narednim danima u medijima još čitati i slušati o Dejanu Ognjanoviću, i to:

-povodom novog niškog časopisa FILAŽ, čiji sam zamenik glavnog i odgovornog urednika

-povodom novog broja uglednog časopisa GRADAC čiji sam temat o američkom piscu H. F. Lavkraftu priredio i delimično preveo sa engleskog

-povodom novog broja uglednog časopisa JU FILM DANAS u celosti posvećenog "Niškoj kritičarskoj sceni", u okviru koga se nalazi izbor mojih najboljih objavljivanih kritika i eseja,

-povodom neakademskog i nepropisnog načina na koji je asistent Dejan Ognjanović, posle 10 godina rada na Filozofskom fakultetu, odjednom postao "nedovoljno dobar" za njegove visoke standarde.

Prvi od ovih potonjih tekstova možete naći u E-Novinama. (Sledi link, itd.)

Žao mi je što ćete, pored napisa o mojim novim tekstovima, časopisima, radovima, knjigama i drugim aktivnostima (kojima sam i do sada pronosio glas Filozofskog fakulteta) morati da čitate i slušate i neke ne tako pohvalne stvari o toj istoj instituciji. Voleo bih da je to moglo biti izbegnuto, ali odluka da se sa mnom ovako postupi došla je sa više instance, i ona ne može i neće biti ispraćena gromoglasnom tišinom.

Pozdrav,

Dejan Ognjanović

Ubrzo sam dobio odgovor jedinog profesora koji se, za sada, usudio da javno iskaže svoje gnušanje stanjem na Filozofskom fakultetu. Iako on u svom pismu -kao što ćete dole videti - dopušta da ga javno obznanim i potpišem, odnosno da ga tretiram kao javno, otovreno pismo, ja ipak neću ove imenovati dotičnog kolegu. Više od njegovog imena važan je sadržaj, koji kaže:

-->

Dragi Dejane,

Najzad nove vesti od Vas - o Vama! Probili ste gvozdenu zavesu kolektivne akademske ledene zavere šutnje učesnika i saučesnika u mučenju i progonu odličnih saradnika i nastavnika. "Osveta loših đaka", tako je decenijama tumačen odnos vlasti prema univerzitetu, ali kada prosečni, loši i najlošiji đaci postanu dominantna masa bezličnih nekreativnih nastavnika i saradnika, kada steknu status i moć štićenika viših i najviših akademskih zvanja bez znanja onda se dobrim i najboljim loše piše: od ignorisanja i svakog vida šikaniranja do otkaza.

Redovno mi odbijaju dnevnice za redovno odsustvovanje sa sednica NNV. Sem na nekoliko prvih sednica i na dvema poslednjim na kojima se raspravljalo o Dani, godinama ne prisustvujem niti ću prisustvovati sednicama NNV Filozofskog fakulteta dok je ova vlast, verovatno najgora, najpodmuklija od osnivanja Filozofskog fakulteta. Ima više vrsta konc-logora, ratnih i mirnodopskih; i više vrsta totalitarnih režima, sistema i podsistema, i u insiucijama u najdemokratskijim sistemima.

Dragi Dejane, želim Vam sve najbolje; ako ikome, Vama jeste mesto na Filozofskom fakultetu u Nišu! Moje pismo Vama shvatite kao otvoreno pismo za javnost jer ja ne znam nijedan medij koji bi objavio ovo ili neko drugo moje pismo. Pitam se zašto Sindikat nije inicirao potpisivanje peticije?

Srdačno Vas pozdravljam,

...

MUTANTS (2009)

**(*)

3-

nestrpljivo sam iščekivao ovaj film, neke najave su išle čak tako daleko da ga upoređuju sa filmovima ranga THE FLY, ali sada kad je najzad dospeo na moj hard (no pun intended!), tu će i da ostane nataknut.

MUTANTS počne kao da bi išao u pravcu DEAD SNOW-a (što bi mu po nivou ambicije i kompetencije mnogo više priličilo), ali onda bez ikakvog pokrića pokuša da bude THE FLY sa zombijima, i tu se drastično skljoka na nivo jedne nepromišljene i bezidejne zajebancije sa ozbiljnim stvarima koja, osim ejpovanja znatno boljih filmova (i stilova: a time pre svega mislim na mikrosekundske kadrove zombi-akcije u stilu 28 DAYS LATER) nema ništa svoje da stavi na sto.

na svu sreću, uprkos toj neizbežnoj aluziji na kronenbergov masterpis, ovo sočinjenije ipak nije pretenciozno i čak i ne pokušava da glumi dramu, već kreće kao akcijaš. počinje se in medias res, na izolovanom putu u snjegovitim planinama i šumama, tako da nemamo ni indirektnu ideju kolike su razmere 'zaraze' (da, ovo je zapravo film o zaraženim, deformisanih zombifikovanim ljudima, a ne o oživelim mrtvacima) i koliku je tačno štetu čovečanstvu i njegovim institucijama nanela. i to malo likova koje tu vidimo (namerno ne kažem: upoznamo) vrlo brzo bude prepolovljeno, a onda najveći deo ostatka traje u jednoj napuštenoj bolnici neke vrste, gde On polagano trune i raspada se jer ga je prsnula zaražena krv, a Ona to sve posmatra i pokušava da mu nekako pomogne.

tu su obavezne scene opadanja kose i vađenja sopstvenih zuba iz mutiranih vilica, a vala i sami mutanti u svom imidžu imaju ponešto od rane faze brandlflaja, u spoju sa vampirima iz 30 DAYS OF NIGHT. zanimljiv touch je da je Ona imuna na zarazu, i čak pokušava infuzijom svoje krvi da ga izleči, ali nema ništa od toga (ni narativno, ni idejno). onda im se pridruže i počnu da ih maltretiraju neki likovi, nastane malo međuljudske trzavice (jer šta je zombi film u kome u nekom trenu ljudi ne krenu međusobno da se kolju?) a onda se to sve završi na jedan mlak, predvidiv i bezveznjački način.

Foto:

Biti zombi znači ne moći tačno naciljati šolju.

kasting je slab: dvoje glavnih junaka su prilično antipatični, a tako su i napisani, jedva skicirani, i tu nema ni hemije ni empatije ni simpatije. fotografija je odlična, kao i ambijenti, i oko ima u svakom kadru čime da se zabavlja, to je sve lepo uslikano u pomalo ispranim tonovima (čak i krv je više crnkasta nego li jarko crvena), uz obavezne doze (zamornog) šejki-kema za naglašavanje 'akcije' i 'saspensa'. muzika je vulgarno napadna dam-dam-dam-dammm, a roktanje i režanje zaraženih je predimenzionirano do apsurda. maske su odlične a krvoliptanja i brutalnosti ima u izobilju, te je to možda i glavni razlog da se ovaj inače prazan, površan i bezidejni film pogleda.

LE FABULEUX DESTIN D'AMELIE POULAIN (2001)

Upozorenje:
Čitanje ove kritike ne preporučuje se onima slabog stomaka i uopšte osobama sklonim povraćanju.

Prvobitno objavljeno u: PRESSING, br. 37, mart 2002.

ČUDESNA SUDBINA AMELIJE PULEN

Uloge: Odri Tatu, Matje Kasovic, Rufus, Dominik Pinjon...

Scenario: Gijom Loren, Ž.P. Žene

Režija: Žan Pjer Žene

U vreme kada je termin ''romantična komedija'' postao sinonim za bezlične i otužne šećerleme iskalkulisane da izmame po koju novčanicu iz džepova zaljubljenih parova (koji čine veliki deo bioskopske publike) na površan i zaslađen način apelujući na tematiku večitog rata polova kroz beskrajne varijacije osnovne holivudske formule ''boy meets girl'' – u to i takvo vreme, kada čak i Francuzi shvataju da je jedini način da pariraju Holivudu taj da ga tuku na sopstvenom terenu (čitaj: žanrovski filmovi, sa puno akcije i spec. efekata) pojavila se Amelija Pulen. Najgledaniji domaći film u Francuskoj svih vremena, dobitnik nagrada kritike i publike na brojnim festivalima širom sveta (uprkos domaćem, kanskom žiriju, koji ga je smatrao nedostojnim ''ozbiljnog'' društva i lišio prava učešća u programu festivala), film koji se sa velikim uspehom prikazuje širom sveta (uključujući i Ameriku) i koji će zastupati Francusku u trci za Oskara... Ali sve to i nije tako bitno. Ono što je bitno jeste da je ovo film koji je opovrgao cinika u meni čija je teza da nešto ovako masovno popularno i voljeno ne može da bude stvarno dobro. Tim pre što pripada žanru koji se u poslednjih par decenija baš i ne može pohvaliti nekim vrednijim predstavnicima, i koji čak ni na svojim vrhuncima, što bi rekli Englezi, ''nije moja šolja čaja''.

Ali koji je žanr uopšte u pitanju? Moram priznati da termin ''romantična komedija'' koristim samo u odsustvu prigodnijeg i bližeg. Amelija je pre svega fantazija (i cinik u meni već se budi: pa naravno da je fantazija! Svaka romantična komedija, svaki film u kome zaljubljeni par srećno odšeta ka zalasku sunca jeste fantazija!). To je fantazija koja se dešava u jednom paralelnom univerzumu, u umivenom i jarko obojenom Parizu bez prljavštine, crnaca i kriminalaca, gde žive neki simpatično-otkačeni likovi koji čine okruženje Amelije Pulen. Fantazija, baš kao i svi prethodni filmovi Žan Pjer Ženea (Delikatesna radnja, Grad izgubljene dece, Osmi putnik: Uskrsnuće), različita jedino utoliko što je lišena gotski mračnih i mestimično morbidnih (pa i hororičnih) tonova. 

Ovu promenu u tonu Žene verovatno ima da zahvali prekidu saradnje sa Markom Karoom, čiji se mračni dizajn u Vidoku (Vidocq, 2001) pokazuje ispraznim u odsustvu Ženeovog visprenog duha. A dizajn Amelije je savršen – od maestralne fotografije Bruna Delbonela, pune toplih pastelnih tonova, preko scenografije, kostima i šminke, pa sve do prelepih vizuelnih efekata. Za razliku od korišćenja kompjuterskih (CGI) efekata u ostalim skorašnjim francuskim blokbasterima (Asteriks i Obeliks, Pakt sa vukovima, Fantom iz Luvra, Vidok...) koje je bilo bliže holivudskom principu (spektakl radi spektakla, bez mnogo svrhe za sam film) Žene u Ameliji koristi tehnologiju sa kreativnošću i suptilnošću istinskog umetnika.

Ipak, u jednom ovakvom filmu ni svi efekti sveta ne bi mogli da nadoknade magiju koju donosi ''ljudski faktor'' a magiju ovog filma pre svega nosi neodoljiva Odri Tatu u naslovnoj ulozi. Prosto je nemoguće zamisliti Emili Votson (prvobitni izbor za ovu ulogu!), ili bilo koju drugu glumicu u ovoj ulozi jer, Odri Tatu jeste Amelija! Njen neponovljivi šarm i vragolasti pogled tih krupnih očiju velikog deteta koje je uspelo da odraste ne ubivši svet fantazije u sebi i oko sebe neraskidivi su od same srži ovog filma. Njoj prosto – verujete! Bili cinik ili ne, Odri/Amelija će vas očarati u uvući u svoj svet gde neživi objekti govore i imaju neki svoj život, gde ljubav pobeđuje a život svakog čoveka stvarno je vredan romana. Cinik u meni rekao bi: možda život svakog čoveka i jeste vredan romana, ali nije svaki roman vredan čitanja. Ali vidite, u svetu Amelije Pulen zaista žive zanimljivi likovi o kojima biste voleli da saznate još više...

U suštini, Amelija je film o lepoti življenja, o magiji koja se često krije u naizgled sitnom i beznačajnom, o čaroliji koja ponekad može da stane u jednu malu kutiju a da opet sadrži čitav jedan svet (''O, I could be bound in a nutshell and yet claim myself king of the infinite space...'') i o tome da svet u kome živimo i način na koji ćemo živeti uveliko zavise od nas samih – od napora koji uložimo, od umeća, nešto malo vedrine i dobrodušnosti, i od imaginacije kao osnovne kreativne sile. Veličina postignuća ovog sjajnog filma ogleda se upravo u snazi ubeđenja svog autora i umeću s kojim nam je, makar načas, pokazao da i jedna ovakva fantazija može biti ubedljiva, odnosno moguća. A potrebno je zaista veliko umeće da jednog cinika natera u najružniji i najbedniji bioskop u gradu, među masu (pretežno ženske) publike –a mnoge od njih su one koji u bioskop odlaze jednom godišnje, obično na filmove sa Džulijom Roberts i/ili Meg Rajan- i učiniti da iz svega toga taj isti cinik izađe sa blaženim osmehom na licu, sa povraćenom verom u moć filmske (i druge) magije.

Zato – odmorite malo cinika u sebi. Pogledajte Ameliju. To nije tek ''dobar'' film – reč je o prelepom, neodoljivom filmu, filmu u koji ćete se zaljubiti, i u kome ćete uživati više puta. Amelija je trijumf filmske magije.

Dejan Ognjanović - Instant Eckermann INTERVJU

Svojevremeno me nešto što se zove Instant Eckermann kontaktiralo i tražilo mi intervju. Ja mu ga dao. To mi se više nije javilo. Da li beše sajt ili blog ili web-zine ili nešto osmo, tek, gugl mi ga sada ne pokazuje. Whatever.

Da se ne baci, evo tog intervjua sada, verovatno po prvi put među Srbima, i ostalima.

-Prvi put sa knjigom?

Sramota me da priznam, ali prva knjiga koja me je baš onako revolucionarno pomerila iz mesta bio je Heseov DEMIJAN. Šta ću, bio sam 'mlad i neukusan', književni nedostaci Heseove propovedi nisu mi tada bili očiti, ali strašno mi je važno bilo u tom trenutku života da shvatim da nisam sam u svom autsajderstvu, da neuklapanje u rulju uopšte nije loše, itd.

-Osjećaj prvog objavljivanja?

Ja sam bio ili strašno pametan ili strašno glup što sam svoju prvu knjigu – roman NAŽIVO – samouvereno pustio da se snalazi sama samcita, bez mene. Bio sam u Americi kada je knjiga izašla, i vratio se u Srbiju skoro godinu dana nakon toga. Nekako, verovao sam u njenu moć da dođe do svojih čitalaca bez toga da je ja nešto guram i promovišem. Ni kad sam se vratio nisam uradio nijednu jedinu promociju. Možda zato što suviše volim tu knjigu, suviše mi znači, i bilo bi skrnavljenje da je izlažem onim rutinskim, staromodnim, dosadnim naklapanjima po Domovima kulture širom Srbije koji se obično podrazumevaju pod rečju 'promocija'. Takođe, znao sam da moj izdavač ne bi imao sluha za vrstu promocije na koju bih jedino pristao za tu konkretnu knjigu, što bi pre bio nekakav performans + koncert + slajd-šou + video-bim-projekcija + dark-ambient muzika u pozadini, eventualno neki ritual... Svakako ne ona rutina sa plaćenim kritičarima koji recituju hvalospeve, a autor sav nadut veruje u svaku reč, pa grcavim glasom čita izabrane deonice pred indiferentnu publiku...

Ukratko, zadovoljan sam njenim putem do samog izlaska: izašla je u obliku i pod uslovima koji su mi bili OK; žao mi je samo što ono nakon toga, tj. distribucija i reklama, nisu bili na nivou. Ipak, 'ko zna - znaće, ko ne zna – neznaće'!

-Za ili protiv nagrada?

Za, ako uključuju novčani iznos. Inače mi ne znače mnogo, jer znam kako se inače dodeljuju, po kojim principima, i od strane koliko kompetentnih i moralnih osoba. Ipak, pošto ne spadam ni u kakve klike i ortakluke, ove tri nagrade koje sam do sada dobio, od 'Gradine', 'Ulaznice' i zaječarske biblioteke, znače mi baš zato što ih nisam dobio po principu 'dam ti da mi daš' itsl. Znači, tamo negde je neko nešto moje pročitao, i procenio da vredi neke nagrade, bez obzira na to ko sam i šta sam i mogu li im se ikako odužiti.

-Društvena angažiranost pisca?

Pisac mora da bude u dijalogu sa svojim vremenom i društvom, ali ne na banalan, bukvalan, explicitan, dnevno-politički način, prepisujući opšta mesta iz dnevnih novina. Jedina prava posvećenost jeste prema onome što pišem, i iskren da budem, važnije mi je šta će moje pisanje značiti nekom čitaocu za 100 godina, nego današnjem. Prema tome, ne verujem da se može biti explicitno društveno angažovan a da umetnost zbog toga ne trpi.

-Cenzura i autocenzura?

Militantno sam protiv obe, a naročito protiv ove druge, jer je dalekosežnija. Ona spoljna bude, pa (eventualno) prođe, i delo ispliva. Ali ako ga pisac u korenu saseče, ako sam sebe sputa, onda ni za 100 godina nema šta da ispliva sem one vizije koju je sam sebi osakatio.

-Naj knjiga?

GOLI RUČAK, od Barouza. To je moja Biblija i uzor, ne toliko po stilu, pa čak ni po tematici, koliko po svojoj komplexnosti, dubini, po bogatstvu značenja i efekata, od humora preko horora i pornografije do sentimentalnosti, a sve vreme i pametna i iskrena i originalna i sa tim 'ma baš me zabole za sve, pišem ovo za sebe' pristupom.

-Da ste Šeherzada šta bi se sa Vama dogodilo 1002. noći?

Nisam baš siguran da razumem pitanje. Valjda bih nastavio da pričam do poslednjeg daha.

-Sekularizam, kapitalizam, komunizam, globalizam ili kozmopolitizam?

Gnušam se svih 'izama' i odbijam da ulazim u bilo koju fijoku ili da na grudi kačim bilo čiju zastavu, bedž ili člansku kartu. Uostalo, pomenuo sam već Barouza kao svog velikog uzora. Ja ratujem sam.

-Šta za Vas predstavlja pionirska zakletva?

Sećanje na praistoriju u kojoj je neko još uvek mogao da mi prilepljuje neke značke i marame a da ja tupo kao tele to dopuštam i ne bunim se. Hvala bogu na pubertetu i odrastanju.

-Dopunjavate Božanstvenu komediju. Koga u pakao, koga u raj?

Nije posao umetnika da bilo kome sudi, a naročito ne tako explicitno i nadobudno kako je to Dante radio, trpajući poimence svoje neprijatelje i neistomišljenike u Pakao. To je vrhunac vulgarnosti. Verujem da svako dobija ono što zaslužuje, i moja ili bilo čija pomoć u tome nije potrebna. Onaj ko živi po paklenim vrednostima otići će tamo i bez mene. Naravno, govorim figurativno (ako to uopšte treba napomenuti), jer sam inače militantni ateista i ne verujem ni u šta od tih praznoverica.

-Najveći pjesnik svih vremena je? Zašto?

Šekspir. Zbog SONETA. Tamo sve piše.

-Opravdavate li Vertera?

Ako se misli na samoubistvo, da. To je čin kome se veoma divim, i pomalo i zavidim onima koji se na njega odvaže. Nadam se da ću ja biti u prilici da odaberem način, mesto i vreme.

-Postmoderna ili fantom postmoderne?

Ne pratim modu.

-Vjerujete li u prokletstvo pisanja?

Verujem u prokletstvo u kafkijanskom smislu reči, u pisanje kao izveštaj, raport višem Sudu, kao opravdanje za neživot/nad-život.

-Šta je stvarni razlog Hasanaginicinog odbijanja posjete ranjenom mužu?

Možda je bila neka dobra serija na televiziji?

-Ko je najveći lik kog je svjetska literatura ikada dala?

Juda Iskariotski iz istoimene priče Leonida Andrejeva. Zato što je najtragičniji, suočen sa najvećim dilemama, najvećim teretom koji jednom čoveku uopšte može da zapadne, mnogo većim od Isusovog.

-Pristajete li na svoju smrt (po Bartu)?

Po Bartu Simpsonu? Izvinite, ne mogu da se suzdržim a da se šalim na račun smrti, baš zato što je ozbiljno shvatam. Ne pristajem na smrt ni u kom smislu i ni po kome (a kao da me neko i pita). Smrt je najveća pizdarija ovog traljavog sveta. Mislim, naravno, na neželjenu, slučajnu, apsurdnu smrt. Čovek bi trebalo da može da bira kada će i kako da ode; to što najčešće ne može razlog je što se na to celog života priprema, pored ostalog i pisanjem (vidi pod SONETI, by Shakespeare).

-Sreli su se Euripid, Molijer, Ibzen i Becket. Šta pričaju?

Pitaju se zašto Beket sedi u uglu i ćuti, a ovaj se pita: 'Ma šta li ovi trtljaju ovoliko, kako li se ne umore, kako im ne dosadi, sve te reči, sve te prazne reči?'

-Književni klanovi - avet ili nužnost?

Nužnost, verovatno svuda, a u Srbiji posebno, jer mi smo još uvek plemenska zajednica. Pošto sam ja zakleti neprijatelj nužnosti, s gađenjem gledam i na klanove.

-Prihvatate li negativnu kritiku?

Štaviše, insistiram na njoj. Jedino od nje mogu imati koristi. Pored toga, ona je jedini dokaz da je neko stvarno dobro pročitao knjigu.

-U kom dijelu dana najčešće pišete?

Najčešće duboko u noći, što se tiče esejističko-kritičkih textova. Pošto mi inspiracija za prozu ne dolazi često, onda kada dođe i kad se upustim u pisanje priče ili romana, onda je manje bitno doba dana, i tada pišem i ujutro i u podne i uveče i usred noći...

-Kome biste oduzeli Nobelovu nagradu za književnost?

Rekoh već, nije na meni da bilo kome bilo šta dajem ili uzimam. Tim pre što Nobela pretežno dobija vrsta pisaca koji me nimalo ne zanimaju i u njihove opuse nemam skoro nikakav uvid: znam samo toliko da ja to ne želim da čitam.

-Vi ste Eckerman, pa šta pitate Getea?

Gete, Gete, da li si i ti bio dete? I ako jesi, zašto se to češće ne vidi?

Kratak sadržaj izlaganja na SF skupu

Naš svet, drugi svetovi: Antropologija, naučna fantastika i kulturni identiteti

Podsećam: skup "Naš svet, drugi svetovi: Antropologija, naučna fantastika i kulturni identiteti" biće održan 11. decembra 2009. godine na Filozofskom fakultetu u Beogradu, u sali 108, počev od 10h.

Ako se još uvek dvoumite da li da svratite, možda će vam u odluci pomoći manje-više konkretni apstrakti radova koji će biti izloženi (i diskutovani) na licu mesta.

Ivan Vuković i Miloš Milenković,

Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu

ZAŠTO ZOMBIJI NIKADA NE POBEDE?

U formi debate, izlaganje na Konferenciji je osmišljeno kao sučeljavanje argumentacije u prilog ili nausprot tezi da analiza koncepta zombija u celokupnoj pregledanoj sf-horor produkciji sugeriše da je reč o sugestivnoj inverziji standardnih socijalnoteorijskih predstava o individualizmu. Ljudska populacija, kako je konceptualizovana u zombi-produkcijama, u svim slučajevima trijumfuje zahvaljujući saradnji, kolektivizaciji ciljeva, žrtvovanju za bližnje i potčinjavanju interesima grupe, dok zombi populacija nastupa individualistički i zahvaljujući individualizmu gubi odn. ne pobeđuje u borbi za bazični resurs – pravo na život. Dalja debata osmišljena je kao potraga za primenljivo formulisanim implikacijama ove pesimistične analize u filozofiji kulture i kritičkoj antropologiji.

Ključne reči: zombi, sf, horor, popularna kultura, politička teorija, filozofija kulture, kritička antropologija, individualizam, pesimizam

*

Ljiljana Gavrilović,

Etnografski institut SANU, Beograd

IZMEĐU STRAHA I SNA: TEHNOLOGIJA U SVAKODNEVICI

Naučna fantastika, od vremena uspostavljanja žanra, nudi dva potpuno oprečna pristupa tehnološkim inovacijama: prosvetiteljsko oduševljenje napretkom, kojim se stiču nova znanja, otvaraju nove mogućnosti i postiže sve obimnije "savladavanje" prirode i romantičarski strah od svega što nas udaljava od prirode i razara idealizovane modele prošlosti (i sadašnjosti koja sve brže postaje prošlost).

Na primeru priča o robotima Isaka Asimova i njihovom transponovanju u film decenijama posle njihovog nastanka, jasno se vidi na koji se način odnos prema tehnologiji menja, ali i kako se isti tekst može čitati na više različitih, čak i potpuno suprotnih načina u zavisnosti od aktuelnih socio-kulturnih konteksta.

Popularnost i priča (Asimov je jedan od najpopularnijih i najprevođenijih pisaca SF žanra) i filma govori o činjenici da oba pristupa, čak i u okvirima iste ciljne grupe, paralelno oblikuju svakodnevno ponašanje sve većeg broja ljudi u globalizovanom svetu.

Ključne reči: science fiction, prosvetiteljstvo, romantizam, tehnologija, strah

*

Gordana Gorunović,

Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu

OSTRVO DANA SUTRAŠNJEG

Roman Mogućnost ostrva savremenog francuskog književnika Mišela Uelbeka u žanrovskom smislu možda ne spada u naučnofantastičnu književnost, ali definitivno koristi njena iskustva u problematizovanju budućnosti XXI veka. Uelbekova satirična fikcija o kraju Milenijuma i apokalipsi nadovezuje se, u izvesnom smislu, na zapadnu tradiciju antiutopijske književnosti. Njena književna aktuelnost, kao i kulturološka, antropološka i filozofska provokativnost (relevantnost ?), ogledaju se, po mom mišljenju, u tome što autor mapira i promišlja glavne teme i goruće probleme sa kojima se društva u okviru Zapadne civilizacije suočavaju u postmoderno doba: dominacija konzumerizma i opsednutost telesnim, kult mladosti i lepote, pornografizacija erotskog, seksualni turizam, genetski inženjering i mogućnost kloniranja, medijska virtuelizacija stvarnosti, bujanje novih kvazireligijskih kultova (njuejdž sekti), itd.

Ključne reči: Mišel Uelbek, postmoderna književnost, antiutopija, satira, kulturna kritika

*

Aleksandar Dobrijević i Miloš Milenković,

Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Beograd, Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu

KRAJ POTRAGE ZA SMISLOM LJUDSKE EGZISTENCIJE? O VIRUSIMA, LJUDSKIM TELIMA I ETICI PESIMISTIČKE KULTURE NAKON SOCIJALNE TRAUME

U polemičkom maniru, a s ciljem da se sučeli argumentacija povodom jake teze da je dvoipohiljadugodišnjoj raspravi o smislu ljudske egzistencije došao kraj nakon što nas je sf produkcija naučila da je smisao naše egzistencije da pružimo organsku osnovu za održanje superiorniju vrste - virusa, ovo izlaganje će problematizovati etičke dimenzije pesimističke kulture, s posebnim naglaskom na politiku interpretacije u društvu nakon socijalne traume.

Ključne reči: sf, virusi, ljudska tela, smisao egzistencije, etika pesimističke kulture

*

Vladimir Đoković,

Institut za nuklearne nauke "Vinča", Beograd

MNOGO SVETOVA ILI MNOGO UMOVA?

Postojanje i mogući izgled drugih svetova, alternativnih ovom našem, predstavlja jednu od osnovnih tema naučne fantastike. Međutim, možda i ne moramo da idemo tako daleko da osmišljavamo druge svetove; šta ako drugi svetovi zaista postoje paralelno sa nama ili se mi simultano nalazimo u nekoliko svetova? Upravo se to tvrdi u „mnogo svetova“ (eng. many-worlds) interpretaciji kvantne mehanike, jednoj od nekoliko alternativa standardnoj, kopehangenskoj, interpretaciji. Ovu interpretaciju kvantne teorije je uveo Hju Everet III (Hugh Evereth III) 1954. godine napuštajući takozvani projekcioni postulat. U ovom radu ćemo se pozabaviti fizičkim i metafizičkim aspektima pomenute teorije, te mogućim zaključcima koji se iz nje mogu izvući. Prvo ćemo razmotriti ontološki pristup čiji je glavni proponent Dejvid Dojč (David Deutsch). Nakon toga ćemo diskutovati interpretaciju „mnogo umova“ koju su uveli Albert i Loever (Albert and Loewer) a posebno razradio Lokvud (Lockwood).

Ključne reči: kvantna mehanika, interpretacija mnogo svetova, interpretacija mnogo umova, podeljeno ja.

*

Ivan Đorđević,

Etnografski institut SANU, Beograd

"NACIONALNI HEROJ" U DOMAĆOJ NAUČNO-FANTASTIČNOJ KNJIŽEVNOSTI

Pojava heroja iz nacionalne istorije/mitologije u prozi naučno-fantastičnih stvaralaca iz Srbije vezana je za poslednje decenije dvadesetog veka. Karađorđe, Miloš, Marko Kraljević i ostali nacionalni junaci na pozornicu domaćeg SF-a stupaju prateći procese povratka tradiciji, karakteristične za širi društveni kontekst u Srbiji tog perioda. Prevashodni cilj ovog rada jeste utvrđivanje načina na koji se ti nacionalni heroji predstavljaju u okviru domaće žanrovske književnosti, polazeći od pretpostavke da je "nacionalni junak" zapravo društvena i kulturna konstrukcija, koja je uslovljena istorijskim i političkim kontekstom. Simboličko prizivanje i „pecanje“ nacionalnih heroja iz istorijsko/mitološkog bazena u ovom domenu popularne kulture razmatra se, dakle, sa aspekta njihovog pozicioniranja, rekontekstualizacije i revalorizacije, u odnosu na socijalno-političku realnost kulture u okviru koje ova književnost nastaje.

Ključne reči: nacionalni heroj, naučno-fantastična književnost, tradicija, nacionalni identitet

*

Bojan Žikić,

Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu

MI SMO JA, A ONI SU ROJ. INDIVIDUALNI I KOLEKTIVNI IDENTITET KAO RELACIONO SVOJSTVO LJUDI I TUĐINA U NAUČNOJ FANTASTICI

Identitet konstruišemo stoga da bismo nekom bili slični, a od nekoga se razlikovali. Da bismo potcrtali razliku između te dve namere, ali i posledice konstruisanja identiteta, težimo takvom predstavljanju datog konstrukta, koji će negirati, u suštini, to da se radi o konstruisanju, već će sugerisati navodnu esencijalnost identiteta. Takve slučajeve proveravamo u stvarnom svetu putem istraživanja tzv. identitetske deskripcije i askripcije, a tada uvek otkrivamo – očekivane – nedoslednosti u postupcima konstruisanja identiteta. Naučna fantastika pruža nam, međutim, gotovo laboratorijske uslove za ispitivanje toga, na koji način se konstruišu identiteti, s namerom da jednu grupu ili zajednicu razdvoje od neke druge na kulturnom kognitivnom nivou. Jedan od čestih takvih načina jeste upotreba motiva o kolektivnom umu/ genetskom pamćenju tuđina, kao izuzetno bitnom oruđu, koje koriste u konfrontaciji s ljudima. Namera ovog teksta jesta da pokaže kako se narečeni motiv upotrebljava kao sredstvo konstruisanja identifikacionog markera, koji suštinski razdvaja ljudsku od tuđinskih rasa, izgrađenog na opoziciji između individualnog i kolektivnog identiteta, kao na relacionim svojstvima ljudi, odnosno njihovih tuđinskih protivnika. Kao eksplanatorni materijal, poslužiće primeri iz serija i filmova „Zvezdane staze“ i „Zvezdana kapija“, „Invazija kradljivaca tela (trećih bića)“.

Ključne reči: identitet – individualni i kolektivni; identitet – konstrukcija, deskripcija, askripcija; Mi/Oni; naučna fantastika; antropologija.

*

Ilina Jakimovska i Dragan Jakimovski,

Institut za etnologiju i antropologiju, Institut za Fiziku, Univerzitet Sv. Kiril i Metodij, Skoplje, Republika Makedonija

TEXT AS LABORATORY: SCIENCE FICTION LITERATURE AS ANTHROPOLOGICAL THOUGHT EXPERIMENT

Thought experiments in the physics of the 20th century played a crucial role in the development of theoretical concepts, especially in absence or unsuitability of experimental data. In social sciences, for ethical and other reasons, the very utilization of the experiment as a methodological tool has been highly disputed. Thus, it has not only been rarely performed, but its implications, if any, had almost no practical value.

Science fiction as a genre is perfectly suited to complement an actual performing of an experiment in anthropology, providing hypothetical scenarios that serve to predict possible future(s) of humanity, but that are, at the same time, challenging prevailing theories and even trying to establish new ones, by moving current theoretical problems into another, more helpful and more constructive territory, the one of the thought experiment.

The article examines a number of short stories belonging to the science fiction genre that deal with core anthropological issues such as the definition of 'human', the role of adaptation in human evolution, the development of social groups and establishment of complex societies, appreciation of other cultural systems and the relation of humans to the universe. By doing this, it promotes the utilization of science fiction not only as methodological tool for research purposes, but even more as a valuable tool for teaching anthropology.

Key words: anthropology, science fiction, thought experiment, methodology.

*

Zlatko Knežević,

Beograd

O NEČEMU NI IZ ČEGA I POZITRONSKIM DUŠAMA: ANTROPOLOGIJA, NAUČNA FANTASTIKA I TEHNOLOGIJA

Naučna fantastika je – i kao literarni žanr i kroz svoje prisustvo na televiziji i u filmu – bila predmet mnogih disciplina do sada. Ideja neumitnog tehnološkog napretka i naučnog razvitka kao osnove budućnosti ljudskih svetova je prisutna kao jedan od osnovnih motiva naučne fantastike. Cilj ovog rada je da iskoristi specifičnosti antropologije kao discipline, radi posmatranja refleksije konstrukcije i konstituisanja tehnoloških sistema, i, još bitnije, njihovih obećanja u naučnofantastičnoj literaturi i žanru uopšte.

Ključne reči: antropologija, žanr, tehnološki sistemi.

*

Miroslava Lukić Krstanović,

Etnografski institut SANU, Beograd

SCENA – SPEKTAKL – ILUZIJA. VIZUELNI POREDAK I POLITIKA OPČINJENOSTI

Olimpijski, muzički, novogodišnji i drugi spektakli/događaji ulaze u novu scensko – tehnološku i virtuelno – digitalnu orbitu. Ovi događaji se prave da bi bili proizvedeni u svevideće ekrane i supermarkete vizuelnih predstava. Polje percepcije i recepcije nije ništa drugo do vizuelni poredak pretočen u politiku opčinjenosti. Spektakli se mogu iščitavati ne samo u diskursu simboličke disekcije poruka, već i u njihovom procesu nastajanja, odnosno proizvodnji i ponudi. Atrakcija i fascinacija stadionskim događajima predstavljaju strategije rukovođenja odnosno (o)vladanja i (nad)gledanja transmitorskih procesa slika – iluzija koje se upravo kroz proizvodnju ostvaruju. Da li ovakav poredak i dizajniranje događaja ostavlja dovoljno manevarskog prostora predstavi/iluziji ili se oni jednostavno svode na umnožavanje slika i rutinizaciju gledanje?

Ključne reči: spektakl, stadioni/arene, percepcija, politika, vizuelizacija.

*

Dejan Ognjanović,

ex-Filozofski fakultet, Univerzitet u Nišu

PROPAST SVETA NIJE ŠTETA: MOTIV KATASTROFE U ROMANIMA DŽ. G. BALARDA

Ovaj rad bavi se procesom otuđenja našeg sveta i njegovim pretvaranjem u tuđinski, radikalno drugačiji, kao i uticajima tog procesa na psihu i identitet junaka romana Dž. G. Balarda. Naučno-fantastični romani ovog pisca retko se dešavaju na drugim planetama. Umesto toga, radnja po pravilu opisuje našu planetu koja, pod dejstvom katastrofičnih uticaja, preobražava svoj pojavni (ali i suštinski) oblik, utičući time i na nastajanje jedne nove psihologije.

Za primere se prevashodno navode Balardovi romani Potopljeni svet i Kristalni svet, u kojima površina planete biva potopljena, odnosno kristalizovana. U radu se izučava retorika katastrofe i apokalipse, i kontrastira se sa Balardovom vizurom koja u radikalnim promenama ne vidi samo pogubnu opasnost i štetu, nego i nove estetske (nadrealne) i evolutivne potencijale.

Takođe se naglašava filozofska vizura primenjena na materijal i tematiku koji su do tada, a i od tada, pretežno bivali predmetom senzacionalističkih, avanturističkih, jednodimenzionalnih romana katastofe i/ili fantastike. Umesto grčevite borbe za povratak na staro, koja dominira takvim delima, Balardovi romani se odvažuju u ispitivanje novog, nepoznatog i radikalno drugačijeg, i prigrljujući katastrofu zapravo pokazuju pune žanrovske potencijale naučne fantastike da progovori ne o drugim, već o našem svetu; ne o vanzemaljcima, nego o ljudima. Slikajući apokaliptična pustošenja u neutralnim ili čak pozitivnim tonovima, Balard zapravo govori o potrebi suštinskog reorganizovanja i redefinisanja postojećeg sveta.

Ključne reči: katastrofa, otuđenje, apokalipsa, evolucija, potop, nadrealizam, SF, Balard

*

Vladimir Ribić,

Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu

SVEMIR KAO AMERIČKI IMPERIJALNI PROSTOR

Od pedesetih godina 20. veka, Sjedinjene Američke Države (SAD) legitimišu svoju imperijalnu hegemoniju i osvajanjem svemira. Posledično, ova imperija doživljava sebe kao legitimnog predstavnika čovečanstva. Takva slika ima svoj odraz i u folkloru i naučnoj fantastici.

Ključne reči: Sjedinjene Američke Države (SAD), imperijalna hegemonija, svemir, naučna fantastika, folklor

*

Danijel Sinani,

Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu

NLO RELIGIJE. RELIGIJSKI, (MAS)MEDIJSKI I (POP)KULTURNI FENOMEN?

Rad se bavi NLO religijama – razmatraju se značajniji faktori koji su uticali na nastanak i razvoj ovih alternativnih religijskih pokreta, počev od novela o ''fantastičnom putovanju'', preko SF produkcije, do izveštaja o ''bliskim susretima III vrste'', kao i ''incident'' u Rozvelu, hladnoratovska tenzija ali i vrtoglavi razvoj novih tehnologija. Kroz analizu osnovnih teoloških premisa, ikonografije i aktivnosti nekoliko NLO religijskih pokreta (Nebeska kapija, Unarijus, Raelijanski pokret) diskutuju se bazične religijske i, uopšte, kulturološke postavke zastupljene u pomenutim pokretima. U tekstu se pokazuje na koji način se njihov najveći kropus može prepoznati u postojećim ''tradicionalnijim'' religijskim grupacijama, te da NLO religije predstavljaju samo još jednu od varijacija na brojne koncepte koji nude odgovore na krucijalna životna pitanja.

Ključne reči: NLO, alternativne religije, SF, NLO teologija, NLO ikonografija.

* * *

Dakle, svratite! Petak, Filozofski, Bg, od 10 do 16h!