DEFENDOR je jedan nesnosno dosadan i nepotreban produkt kojim neću previše da se bavim kao filmom, vrednim analiziranja per se: jer, šta reći o njegovim jadnim pokušajima da nesigurno vrluda između podsmeha i divljenja jednom half-wit nesrećniku koga život nije mazio, koji oseća potrebu da se oblači u smešni 'superherojski' kostim a la superhik-sa-šlemom kako bi se borio protiv sitnih lopova, a sve to u potrazi za 'kapetanom industrijom' koji mu je ubio majku?
u teoriji, pokušaj da se preispituju superheroji mogao je da bude barem marginalno zabavan da se išlo na parodiju ili dobroćudnu komendiju – iako se radi o opštim mestima, izlizanim i davno već elaboriranim u stripovima i filmovima u rasponu od ZEBRAMANA preko INVINCIBLESA do WATCHMENA. da je barem išao tom utabanom stazom ('ajde da se smejemo ljudima koji oblače gaće preko hulahopki! a ha haaa! i šminkaju se! i koriste eye-linere i one-linere u borbi protiv zločina! a ha haaaa!' itd.), bio bi marginalno zabavan zbog harizme vudija harelsona u glavnoj (i naslovnoj) ulozi. vidim, čak, da se ovo čudo reklamira kao KOMEDIJA! plot na IMDB-u za ovo kaže: "A comedy centered around three characters: an everyday guy who comes to believe he's a superhero, his psychiatrist, and the teenager he befriends."
ko na ovo dođe očekujući komediju, biće žešće razočmaran.
umesto toga, dobijamo užasno neujednačenu – čas smešnu, čas patetičnu, čas stilizovanu, čas 'realističnu' – dramurdu o tom poluretardu i njegovom sjebanom životu. čak i ona bi MOŽDA bila zanimljiva da se u toj drami išlo dosledno do kraja, i da film – too little, too late – ne pokuša da nam od karikature, uvedene na početku, na kraju napravi tragičnog heroja. nije jadan samo 'defendor' kao lik, nego je jadan i savršeno nezanimljiv i banalan 'zaplet' u kome se našao, i zlikovac s kojim ima da se obračuna.
U TEORIJI, barem taj zlikovac je mogao da bude zabavan, pošto je u pitanju nekakav srbin, RADOVAN KRISTIĆ. avaj, čak i ako zbog tog detalja rešite da pogledate OVO, smorićete se. bolje reprizirajte PUSHERA 3, za autentičan, žestok, duhovit, i dramski nabijen portret srpskog mafijaša. jer, baš kao i sve ostalo u ovom filmu (uz blagi izuzetak umereno zabavnog harelsona – ipak, beskrajno boljeg u ZOMBILENDU!), i ovaj 'kristić' je – half-assed!
kasting je loš: Alan C. Peterson je, naprosto, jedno neharizmatično mrtvo puvalo: debela mešina koja, iz aviona, može da liči na milovog duplo debljeg brata (milo, iz PUSHERA 3; ne mislim na onog crnogorskog mafijaša), ali nema ni trunku duha ili ikakve vrste zabavnosti: nema dobre dijaloge, nema dobre akcije, set-pisove, nema baš ništa jebeno zanimljivo i gledanja vredno da kaže ili uradi u celom filmu. da doda uvredu na uvredu, ovaj 'radovan' se u filmu zapravo bavi vrstom kriminala koju su, maltene, trejdamarkovali šiptari a ne srbi (belo roblje i droga), mada je apsurdno da bilo šiptari bilo srbi te radnje obavljaju usred amerike sa ovoliko moći kao u ovom naivnom i glupom filmu.
jedina, uslovno, zanimljiva stvar u celom ovom jedva-gledljivom i s-harda-smesta-obrisanom-delcu, jeste način na koji je uspeo da upadne u SF žanr, iako je sve do kraja uporno čučao u realizmu. ovo, naravno, ako ozbiljno shvatate teorije o žanru dr zorana živkovića.
naime, ako je verovatni dr zoći, svekolika umetnost se deli na fantastičnu i realističnu.onog trenutka kada se u nekom delu javi i najmanji znak fantastičnog, ono smesta pada s one strane zida, u fantastiku, i onda mu samo treba odrediti kojoj tačno sorti pripada...(klikni za više detalja).
DEFENDOR, tokom vascelog svog trajanja, nema nikakve novum elemente: naš sirotan nema superherojske moći, niti leti nit je otporan na metke, a ni njegovi protivnici nisu nikakvi ludi naučnici, roboti i čuda, nego bedni i savršeno neinteresantni moskriji. nikakvi laseri, kriptoniti, esp mutacije – NIŠTA. svet kakav poznajemo. dosadno realan (ako zanemarimo scenarističke, dramaturške slobode i gluposti, koje ipak ne spadaju u domen fantastičnog).
a onda, dame i gospodo, DEFENDOR u bukvalno poslednjem minutu, otkrije da se NE dešava u svetu kakav poznajemo, nego u PARALELNOM UNIVERZUMU, U ALTERNATIVNOJ STVARNOSTI, što ga – prema dr zoći – automatski smešta u žanr SF-a. kako to može, pitate se?
lako.
ali samo ako ste dovoljno zaludni da friz-frejmujete članak iz novina koji se načas vidi na kraju, i pažljivo ga pročitate. jer, samo najpažljivijim gledaocima otkriće se da je žanr ovog filma zapravo SF. naime, kada pogledamo sadržaj tog članka, iz njega otkrijemo da osoba koja se celo vreme izdavala kao 'radovan kristic' uopšte nije tek tamo neka debela somina i sitni srpski moskri koji usred amerike trguje belim robljem ko zna odakle (valjda preko celog atlantskog okeana prebacuje otete bosanke i šiptarke – pošto je amerima malo mexikanki i azijatkinja koje im drugi, uhodani dobavljači belim robljem švercuju)! ne! to je sve samo cover up. jer, 'radovan kristic' je zapravo pseudonim SLOBODANA MILOŠEVIĆA!
ako ja lažem, ne laže capture tog kadra. ko ne vidi dobro, evo šta na njemu piše:
HAGUE EXTRADITES SERBIAN MOB BOSS
Behind Bars and Facing Charges for a Wide Variety of Crimes
Kristic is behind bars in The Hague today, facing charges for crimes against humanity. Kristic was handed over by Serb authorities yesterday. He will become the first former head of state to face the UN War Crimes Tribunal.
The United States has exerted tremendous pressure on Yugoslavia, repeatedly warning that it was prepared to boycott an international donors conference in Brussels today if Kristic was not handed over. Yugoslavia's economy is in shambles after a decade of war and the NATO bombing and the sanctions imposed to punish Kristic's policies. A Yugoslav authority announced today the US had pledged $180 million.
The transfer was executed swiftly by the Serbian government, without informing Kristic's successor as Yugoslav president Vojislav Kostunica, and despite a constitutional court ruling that barred the extradition. Kostunica condemned the move, calling it "illegal and unconstitutional". Some members of government are threatening to quit their posts, raising the possibility that the democratic coalition could break apart and cause the new federal government to fall forcing early elections.
ovaj članak sadrži nekoliko nesumnjivo FANTASTIČNIH elemenata.
kao prvo, u ovom paralelnom univerzumu, HAG je taj koji obavlja izručenje, a ne zemlja koja izručuje! naslov je jasan: Hag izručio srpskog šefa mafije! kome ga je izručio, i otkud ovaj uopšte u hagu, nije jasno. FANTASTIKA!
zatim, u članku se kaže da su kristica izručile 'srpske vlasti', međutim, kasnije u textu pominje se i nekakva "Yugoslavia", zemlja koja u našoj verziji stvarnosti odavno ne postoji – ali u ovoj, paralelnoj, i danas je aktivna! FANTASTIKA!
najfantastičniji momenat je, međutim, otkud 'krstić', tj. milošević, uopšte u yugo-srbiji, kad se ceo celcati film dešava u americi (or so we're lead to believe?!), i kad ga na kraju filma uapse AMERIČKI POLICAJCI?! FATAMORGANA!
implikacija je, izgleda, da su ameri, poštujući međunarodne propise, uapsile miloševića na svojoj teritoriji, za brdo zlodela počinjenih na američkom tlu, a onda ga (zašto???) izručile yugo-srbiji, koja ga je, pak (zašto???), poslala u hag. ali kakve veze uopšte hag ima sa vrstom sitnog pilićarenja kojim vidimo da se ovaj debeljko bavi?
takođe, KOME ga je izručio hag? nazad amerima?
moraćemo da sačekamo DEFENDORA 2 za razrešenje ove misterije. oh, pardon, tog filma možda i neće biti, jer defendor gine na kraju ovoga. plus, puko je na blagajnama, i teško da će neko snimati nastavak ovakvog limp dicka od filma. mada, ko zna: stranger things have happened. možda i dočekamo nešto kao DEFENDOR 2: BEYOND HAGUE-DOME!?
u svakom slučaju, DEFENDOR je savršeni lakmus papir za dr zoćinu teoriju žanra. prema njoj, možete vi da gledate 100 minuta nečega što IZGLEDA kao komedija, ili drama, ili šta god, ali ako u 101 minutu iskoči otkrovenje jedne PARALELNE STVARNOSTI i ALTERNATIVNE ISTORIJE u kojoj slobodan milošević pod lažnim identitetom odlazi u ameriku kako bi postao trgovac belim robljem – onda je to, van svake sumnje, SF!
Književne večeri se odvijaju u donjem nivou KC Grad, u klupskoj atmosferi, a goste zamolimo da osmisle i neki prateći program posle same promocije: da puštaju muziku, donesu neki prigodni film, video materijal i sl.
Da li je horor subverzivan ili konzervativan žanr? Koji su naši najzanimljiviji autori koji se bave naučnom fantastikom? Kako izgleda srpska SF i horor scena i koliko ona prati svetske tokove? Da li žanrovska proza može biti visoka književnost?
O ovim i drugim pitanjima razgovaraćemo sa nekim od najaktivnijih autora u ovoj oblasti: Dejanom Ognjanovićem i Bobanom Kneževićem, koji su umnogome doprineli poboljšavanju statusa žanrovske književnosti (i filma) u Srbiji.
Dejan Ognjanović je deset godina bio asistent na predmetu američka književnost na Filozofskom fakultetu u Nišu, objavio je na stotine filmskih i književnih kritika i eseja u Srbiji i inostranstvu, a aktivan je i kao prevodilac i priređivač. Pored romana "Naživo", napisao je i nekoliko teorijskih knjiga o hororu ("Faustovski ekran: đavo na filmu", "U brdima, horori: srpski film strave"...), a zastupljen je i u više domaćih antologija SF i horor priča.
Specijalan gost Knjižnice će biti Boban Knežević, (Titov) pionir SF scene u Srbiji, jedan od osnivača Društva ljubitelja fantastike "Lazar Komarčić", urednik kuće "Everest media" i kultne bibilioteke "Znak sagite", kao i zapaženi pisac fantastike ("Crni cvet", "Poslednji Srbin"...).
Ovom prilikom biće predstavljene i tematske horor antologije izdavačke kuće Paladin, koje uređuje Goran Skrobonja ("Beli šum: antologija priča o televiziji", "Istinite laži: priče o urbanim legendama"), a u kojima je Ognjanović prisutan kao autor.
Posle razgovora i čitanja na gornjem spratu će biti prikazan izbor kratkih domaćih filmova sa elementima horora i fantastike ("Beli šum" Marine Stefanović i Gorana Skrobonje, "Ubica pod maskom" i "Zvezda tri" Nebojše Nenadića), dok će se u klubu puštati muzika iz filmova strave.
Znači, tačno na Titovdan, 4. maj, povodom obeležavanja 3 decenije od smrti J. B. Tita:
evo jednog ultra-zanimljivog i podsticajnog dokumenta za one koje zanimaju horor žanr uopšte, izučavanje horora, stanje u srpskom fandomu, problemi žanrova, itsl.
radi se o audio-video zapisu večeri u klubu 'lazar komarčić', usnimljenom 02.12.2002.
učesnici su:
- oto oltvanji, pisac (i tadašnji ko-urednik magazina ZNAK SAGITE, te priređivač antologije MONOLIT 9);
- zoran živković, doktor (u to vreme uhvaćen u među-koraku između SF-pregaoca, teoretičara žanra i nežanrovskog ne-SF pisca na putu ka svetskoj slavi);
- boban knežević, sudija (fudbalski, koji je u međuvremenu počeo da sudi i o književnosti; u slobodno vreme – izdavač, pirat, pisac).
tema ovog 'duela' bilo je pitanje: da li je horor žanr, ili nešto drugo (i šta je, ako žanr nije)? zaludna i besmislena pitanja poput ovog vrlo su aktuelna među SF-fanovima, iz razloga povodom čijih uzroka je istraga još uvek u toku, a ionako ona spadaju u pod-žanr pitanja kakva su 'da li medvedi seru u šumi' i 'da li je papa katolik'. jedina stvar besmislenija od samog pitanja 'da li je horor žanr' jeste očekivanje da se na ovom skupu, na ovaj način, sa ovim učesnicima, dođe do bilo kakvog, a kamo li definitivnog suda. uostalom, u pitanjima estetike i umetnosti definitivni odgovori i ne postoje – ali, ipak, upozoravam u startu one koji očekuju da na kraju ovog snimka (u trajanju od 100-ak minuta) budu pametniji za spoznaju vezanu za to konkretno pitanje, da neko bitnije pojašnjenje ovde neće dobiti.
to, međutim, NE znači da ih gledanje neće učiniti pametnijim po nekim drugim pitanjima. suprotstavljanje stavova je ovde svakako inspirativno i prosvetljujuće, ako se posmatra iz pravog ugla, a nije lišeno namernih i, naročito, nenamernih humorističkih deonica, pa za neupućene – ne bojte se, ovo nije suvoparna niti dosadna rasprava o teoriji književnosti (mada ima pokušaja da se odvede i u tom pravcu), već jedan sasvim zabavan zapis o putevima i stranputicama pokušaja da se odgovori na vekovno pitanje ontologije horora i njegove egzistencijalne posebnosti.
u sredini, između dvojice predstavnika suprotstavljenih škola misli (da to tako nazovem), sedi boban knežević, istaknuti horor pregalac, izdavač kultnih antologija HOROR (1990) i NEKRONOMIKON (2008), a u slobodno vreme samouki mislilac čuven po zaključcima kao što je, npr. Horor je zapravo nazadni pokret...
umesto 'pokreta', ovo veče on najavljuje kao priču o hororu kao 'pojavi u svetu' (kao da govori o nekom vulkanu, ili SEKI ili svinjskom gripu...)
njegovi nazori se, svedeno, mogu izraziti kroz ove reči:
" Hoću da kažem, da sam, sada kada sam spoznao svu veličinu i zapreminu horora, tj. onoga što jeste horor-žanr, a ne prisustvo elemenata strave u drugim delima, dakle, sve to, je zapravo malo, skučeno, usmereno, ograničavajuće i naprosto nedovoljno da bi se nadahnudi kreativac iskazao.
Definitivno mi je žao što sam možda najbolje godine života protraćio smarajući se sa hororom u raznim obličjima, te obznanjujem da se na to stavlja tačka, Nekronomikon će za dugo vremena biti poslednja knjiga ispod mog čekića sa takvom tematikom a iz novog časopisa Znak sagite, iz zaglavlja se briše stavka horor. Ako je Nekronomikon vrh horor žanra, onda je to skup bezveznih polustrahova jednog iskompleksiranog, poluludog čoveka bez literarnog talenta, trabunjanja u obliku zapisa jedva vredna da budu sačuvana od spaljivanja. Horor je mrtav i smoran, Fantasy je mrtav i dosadan, SF u svom novom ruhu je budućnost umetnosti."
na svu sreću, ovaj samouki barbarogenije se relativno malo oglašava tokom ovog duela, a onda kada to učini, obično je to kako bi paradirao svojim zabludama i predrasudama, poput goreiznetih, i još gorih (vidi niže za primer).
- postoji samo jedan mogući kriterijum razlučivanja žanrova, odnosno – svi žanrovi jesu to što jesu po potpuno istim principima i na osnovu istih merila;
- AKO odlučimo da SF definišemo na osnovu prirode sveta koji se tu opisuje onda dolazimo do zaključka da u SF-u imamo svet koji je realističan, uz odmak postojanja u njemu nečega što danas nije moguće, a čije se postojanje pokušava objasniti na naučan ili barem /najčešće!/ kvazi-naučan način. mada živković u ovom konkretnom izlaganju ne koristi termin 'novum', niti se poziva na svog teoretičarskog uzora, ovo je u suštini određenje po ugledu na definicije hrvatskog marxističkog teoretičara darka suvina.
- (naučna) priroda zamišljenog sveta je differentia specifica SF-a, ono po čemu se ovaj žanr – po živkoviću – razlikuje od drugih;
- svekolika književnost se deli na dve jasno omeđene vrste – realističnu i fantastičnu;
- jedno književno delo može pripadati ILI jednoj ILI drugoj od pomenutih vrsta, a nikako nečemu trećem, ili obema;
- SF je podvrsta fantastične književnosti, odnosno žanr u njenim okvirima;
- AKO žanr SF-a definišemo kao živković (priroda sveta: dakle, TEMATSKI), onda, prema njemu, horor NE MOŽE biti žanr, jer se on NE može definisati onako kako je dr živković odlučio da odredi SF;
- konkretnije, za horor je taj proizvoljno odabrani kriterijum (priroda sveta u kome se zbiva) savršeno irelevantan. horor se može u potpunosti dešavati u svetu kakav poznajemo (PSIHO), u svetu koji je naizgled realističan ali ima neku manju modifikaciju (HALLOWEEN – kada otkrijemo da majkla ipak ne mogu da ubiju čak ni meci, a kamo li igle za pletenje, ofingeri itd.), u svetu u kome su moguće razne 'nenaučne' sile: natprirodne (duhovi, vukodlaci, živi mrtvaci...), okultne (magijske i nekromantske moći), mitološke ('realnost' svakojakih stvorova iz mitova i legendi), kvazi-religiozne (đavo i drugi demoni) itd. ukratko, za razliku od SF-a, koji je uvek u jasno određenom zabranu fantastike, horor može, ali uopšte ne mora da 'pripada' fantastici. zbog toga što se ne ponaša kao SF, koji uredno sedi u svojoj dodeljenoj sobici i ne mrda odatle bez pitanja, horor se šetka tamo-vamo preko zida koji je dr živković pretpostavio da postoji kao neprikosnovena i neprelaziva granica između fantastike i realizma, i fućka mu se za granice i ograničenja.
šta je ovde sporno?
skoro sve premise su pogrešne.
probaću, ukratko, da to objasnim:
1) goresažeta teorija stoji na klimavim nogama, odnosno na neutemeljnim pretpostavkama. pre svega, u savremenoj teoriji književnosti odavno je napušteno 19-vekovno verovanje da se žanrovi mogu svi razlučiti i definisati na osnovu JEDNE te iste karakteristike, bila ona formalna (dužina, metar, retorička sredtsva...) ili sadržinska (teme, ideje, motivi, atmosfera, ton...).
Alaster Fauler (Alastair Fowler) u zaključku svoje izuzetno važne i uticajne knjige VRSTE KNJIŽEVNOSTI osvrće se na nemogućnost sistematizacije književnosti nalik onoj, recimo, kod bioloških nauka, kada kaže:
"Ali sveobuhvatna mapa je iluzija. Iz proste brojnosti potencijalnih osnovica možemo videti koliko bi nemoguće bilo napraviti adekvatnu mapu na kojoj bi svi žanrovi, a kamo li pojedinačna dela, dobili propisana mesta. [...] Kao prvo, odlike književnosti su suviše brojne da bi jedna mapa odgovarajućih dimenzija bila upotrebljiva. Kao drugo, nema književnih faktora koji su privilegovani u smislu da pripadaju istinskom uređenju prirode."
(Alastair Fowler, Kinds of Literature: An Introduction to the Theory of Genres and Modes, Clarendon Press, Oxford, 1982, p. 248)
Fauler kao otežavajuće okolnosti za pravljenje upotrebljivih genoloških mapa navodi, recimo, postojanje dela sa elementima više žanrova, a zatim i činjenicu da ni jedna postojeća mapa ne uzima u obzir dijahronijsko (istorijsko) postojanje žanrova. Zato on zaključuje: ''Sigurno je da žanrovi imaju mali taksonomski potencijal, jer im nedostaje status fiksiranih kategorija.'' (isto, str. 255)
Debora Medsen u svom eseju "Noviji trendovi u teoriji žanra" piše:
Žanr je demistifikovan. Za njega se više ne smatra da počiva kod autora kao namera, niti se žanr vidi kao efekat očigledan čitaocu, a ponajmanje se žanr tretira kao stabilno jezgro značenja inherentno tekstu. Pretpostavka 'esencije' ili žanrovskog identiteta, na kojoj taksonomija počiva, sada se čita kao otvoreni poziv na dekonstrukciju.
(Deborah L. Madsen, "Recent Trends in Genre Theory" in: Rereading Allegory: A Narrative Approach to Genre, Palgrave Macmillan, Basingstoke, 1994, p. 7.)
Itd.
ukratko, živkovićeve pretpostavke zasnovane su na davno prevaziđenom ESENCIJALIZMU, koga književna istorija, teorija i stanje na terenu ubedljivo demantuju.
2) TEMATSKA određenja žanra su takođe prevaziđena. ona su, u najmanju ruku, ograničena i nedovoljna. većina relevantnih studija o žanru, pa čak i klasična TEORIJA KNJIŽEVNOSTI vorena i veleka (koja se valjda izučavala onda kada je živković doktorirao), preporučuju da se žanr definiše i kroz sadržinu i kroz formu. ovo poslednje živkoviću nedostaje.
'priroda sveta' je ne samo proizvoljno odabran činilac (zašto baš po tome? koji se još žanr definiše preko toga? da li je krimiću bitna priroda sveta u kome se dešava? a porniću?...), nego je problematičan i zato što predstavlja jedan apstraktan, nejasan, proizvoljan koncept čija difuznost i konfuznost unosi više zabuna nego li jasnoće i preciznosti. kao takav, on je praktično neupotrebljiv za ozbiljno pisanje o žanru.
3) nije nam potreban alaster fauler da nam kaže ono što svi već odlično znamo: većina dela spada u VIŠE ŽANROVA istovremeno. tokom izlaganja na ovom snimku, recimo, pomenut je film ALIENS, koji je istovremeno i SF i horor i ratni i akcioni i melodrama (a ako bismo posegnuli i za nekim malo proizvoljnijim ali legitimnim terminima žanrifikovanja na osnovu drugih parametara, može se reći da je on još i 'blockbuster', 'monster movie', 'hollywood movie' i još 300 drugih stvari koje neki smatraju žanrovima, vrstama ili već nekim nejasnim kategorijama podele na ovo ili ono).
međutim, u simplicističkom, esencijalističkom univerzumu dr zorana živkovića (a u ovome ga podržava sudija knežević), onog trenutka kada se u nekom delu javi i najmanji znak fantastičnog, ono smesta pada s one strane zida, u fantastiku, i onda mu samo treba odrediti kojoj tačno sorti pripada, da li fenteziju, da li naučnoj, deliričnoj, poetskoj ili kojoj već fantastici.
takođe, u jednostavnom svetu dr zorana živkovića nema mesta nikakvoj nedoumici: to je materijalistički suvinovski svet objektivne (jedine zamislive) stvarnosti, u kojoj ne postoje nepouzdani naratori niti problematični uglovi posmatranja. ipak, njegovim jednostavnim aršinom nemoguće je izmeriti, npr. da li crna mačka u poovoj istoimenoj priči stvarno ima demonske i natprirodne moći ili to samo narator-pijandura na nju projektuje svoju patologiju; niti nam dr zoran živković ume izmeriti, i kazati kom žanru pripada, npr. jedna od temeljnih horor novela, 'okretaj zavrtnja' henrija džejmsa. ima li tu duhova ili ne? ima li fantastike? ili je sve samo tlapnja frustrirane učiteljice? ta pitanja nemaju definitivan odgovor, a zbog toga, iz ugla dobrog doce, ne mogu se ni adekvatno smestiti u fijoku određenog žanra. damn, pa mi čak ne znamo ni s koje strane zida su, da li u zapadnom berlinu (fantastika) ili u istočnom (realizam)! očito, tema je nedovoljna! žanr, ipak, čini i ono što je s tom temom učinjeno, način na koji je obrađena...
da li je oto oltvanji uspeo da dr živkoviću skrene pažnju na ove njegove zablude i ograničenja?
pogledajte snimak pa procenite sami, ali – SPOJLER – ne, nije.
umesto toga, oto zastupa tezu da horor JESTE žanr zbog toga što u knjižarama postoje police na kojima piše horor, i na tim policama su knjige sa drečavim koricama sa kojih se keze lobanje a sa naslova curi 'krv'. to je žanr, po njemu, zato što američki komercijalni trade magazin LOCUS tako kaže. to je žanr, kaže oto, zato što i mala deca to znaju. najzad, postojanje parodija nekako (?!) pokazuje da to jeste žanr.
uostalom, pogledajte sami.
koliko god živkovićeve teze bile neutemeljene i problematične, on ih se barem dosledno drži, i makar povremeno uporište traži u teoriji književnosti. nedovoljno često, ali ipak se vidi da je čovek doktorirao književnost i da se ponečeg iz nje još uvek seća (makar i ne pratio šta se o žanru piše u poslednjih par decenija, a i duže od toga).
čak i takav, živković je uspeo više nego ubedljivo da saseče kao apsurdne, besmislene i truda nevredne 'argumente' zasnovane na LOCUSOVIM statistikama i godišnjim listama, s pravom LOCUS proglašavajući glasnogovornikom 'trgovaca papirom' koji nemaju nikakve veze sa estetikom i teorijom književnosti i čije su liste i fijoke sasvim irelevantne za temu večeri.
diskusiji nije mnogo pomogla ni publika (sa skoro isključivo besmislenim pitanjima – pri čemu je dežurni za smeh, dr A. B. Nedeljković, čak, ispao najozbiljniji, jer se barem držao nekih solidnih citata iz relevantnih enciklopedija, mada su njegove reči pale na gluve uši, zbog toga što dolaze od njega, pa ih niko nije ozbiljno ni razmotrio). nije pomogao ni knežević sa svojom savršeno promašenom interpretacijom cvetana todorova (koga on više puta na snimku zove 'cvitan', iako je njegov UVOD U FANTASTIČNU KNJIŽEVNOST na srpskom objavljen još 1987, dakle 15 godina pre ovog snimka!). sasvim je očigledno da knežević ili tu kapitalnu knjigu nije ni čitao, ili mu je nju neko pogrešno prepričao, ili je on tog ko mu je prepričavao loše shvatio. ukratko, po kneževiću, 'cvitan' je fantastiku definisao kao nešto 'nemoguće', a sf je, za njega (navodno), moguć (kad je tvrd) pa zato ne spada u fantastiku.
istina je da todorov (cvetan! ili, kako ga jedan pisac-amater, radmilo anđelković, naziva: cvetko!) sf ne smatra delom fantastične književnosti, ali razlozi za to su malo drugačiji, nemaju blage veze sa 'mogućim' i 'nemogućim' a imaju veze sa njegovim određenjem fantastičnog, koje je suviše čuveno i opštepoznato da bih ga ovde iznosio (i kneževiću prepričavao).
začudo, dr živković nije reagovao na ovo drastično falsifikovanje i misinterpretaciju todorova, pa umesto da sudiji dâ crveni karton (ili barem žuti!), dr živković se ponaša kao da je todorov zaista tako definisao fantastiku.
sve u svemu, ovo je jedna umereno zabavna (ali, na neki način, i tužna) propuštena prilika za ozbiljan razgovor o žanru, od koga je fandom upamtio samo živkovićevo ekstravagantno, ali (ipak!) smisleno poređenje između balerina i krušaka. od toga je ostala pošalica koja je fanove zabavljala neko vreme, kao neki vic, a onda je i to iščezlo iz sećanja, i ostala je samo anegdota o dopisnici BLICA koja je zalutala na ovo dešavanje kako bi ga zapaprila svojim savršeno promašenim pitanjima i zbunjenim komentarima, kao da ih već nije bilo dovoljno od strane okupljenih.
živković je svoje teze o žanru i o nežanrovskoj prirodi horora (koga on smatra 'atmosferom'!) izložio u prekratkom i proizvoljnom eseju u knjižici OGLEDI O NAUČNOJ FANTASTICI koja će ovih dana doživeti reprint, pa se šira javnost (koja to ranije nije učinila) može uveriti u to, crno na belom.
oto je svoje teze o hororu nakon ovog snimka izlagao samo kroz fikciju (ništa teorija: samo praksa), u romanima CRNE CIPELE i upravo izašlom KIČMA NOĆI, u kojima je, kao za inat dr živkoviću što ga je ovako ubedljivo poklopio na ovoj tribini, mešao sve žanrove kojih je mogao da se seti. zbog razlaza sa kneževićem ubrzo po ovoj tribini, na žalost, nije bio u prilici da duže poradi na uređivanju ZNAKA SAGITE i MONOLITA (što mu je, inače, odlično išlo) – ali to je već neka druga priča.
PS: ako budete imali problema sa otvaranjem ovog pomalo problematičnog fajla, preporučujem Media Player Classic kao najmanje lošu opciju, pošto se kod otvaranja većinom drugih normalnih avi plejera (VLC, MV2, KMP itd) dešavaju krupni problemi sa zvukom i slikom. za njih je kriv autor snimka, boban knežević, kome ipak hvala na ovom dragocenom dokumentu. uživajte!
PPS: jedan čitalac naknadno mi je skrenuo pažnju na IZVOR kojim se oto obrazovao i pripremao za ovaj nastup.
u pitanju je BLEFERSKI VODIČ: HOROR gorana skrobonje, u kome se nalazi i ova deonica, čije odjeke možete čuti u otovom nastupu ako pogledate video:
Horor -- atmosfera ili žanr
Ova dilema se uvek može korisno upotrebiti pri horor-blefu, naročito ako je sagovornik neko ko blefira da se razume u teoriju žanra. Neophodno je znati sledeće osnovne činjenice: gledište o nepostojanju horora kao žanra zastupaju oni koji smatraju da se kao žanr može posmatrati eventualno fantastika, koja se može potom sistematično podeliti na podvrste (ili podžanrove) -- naučna fantastika, epska fantastika, čista fantazija, nadrealistična književnost itd. Horor se, kako smatraju pobornici ove škole misli -- među njima prevashodno Dr Zoran Živković (vidi: "KO JE KO U HORORU") -- eventualno može smatrati atmosferom strašnog, zloslutnog, jezovitog ili neprijatnog, koja kao takva može da postoji ne samo u fantastici i njenim podvrstama, već i u svim drugim žanrovima književnosti (tj. kriminalističkom romanu, istorijskom romanu, romansama odn. ljubićima, itd.) Naravno, pobornici ovog mišljenja su u potpunosti u pravu.
S druge strane, oni koji smatraju da je horor, posebno u poslednjih dvadesetak godina, izrastao u zaseban žanr, nemaju tako jake argumente poput svojih suparnika, ali imaju debelu potporu u pukoj činjenici da gotovo svako smesta može da prepozna horor čim ga vidi: po ikonografiji i motivima na naslovnim stranicama knjiga, po tome što se odgovarajući naslovi nalaze u policama knjižare uredno obeleženim kao "horor", kao i po tome što neki izdavači, koji izgleda ni pet para ne daju na književno-teorijsku ispravnost, neke svoje edicije krajnje slobodno i bezobrazno nazivaju "bibliotekama horor književnosti." Naravno, pobornici ovog mišljenja -- među kojima prevashodno nije Dr Zoran Živković -- u potpunosti su u pravu.
Zbog ovakve situacije, ako u razgovoru naletite na osobu koja zastupa prvo gledište, smesta se svrstajte u pobornike druge škole misli, i obrnuto, pošto ni u kom slučaju ne grešite. Osim, naravno, ako kojim slučajem ne razgovarate sa Dr Zoranom Živkovićem. Tada je najbolje da glatko skrenete razgovor na neko neutralno polje, na primer na fudbal, ili odgajanje ruža.
moj rivju dokumentarca UNTIL THE LIGHT TAKES US (2008) proizveo je zanimljivu reakciju jednog mog drugara, rastislava dinića, koji nije želeo da je u svoj njenoj opsežnosti kači kao komentar na post, nego mi je poslao privatnim putem. međutim, pošto u njoj pokreće neka pitanja vredna pretresanja, a i zato što slutim da nije nemoguće da još neki čitalac tog mog izrazito subjektivnog texta pomisli neke misli koje su pale na um tom drugaru (ali ih ostavi za sebe, umesto da ih iznese), ja sam njega pitao, a on se složio, da odgovor na to okačim javno, radi izvesnih pojašnjenja koja možda nisu naodmet.
pa, evo šta mi je zamereno:
1) "...veruješ na reč nepouzdanom pripovedaču. Varg Vikernes koji je u životu pročitao tri knjige (i sve tri su Gospodar prstenova), kaže da se bori protiv hrišćanstva i – ti mu veruješ. Kaže da se bori u ime nekakve paganske tradicije, i kuraca-palaca, i gle – ti mu opet veruješ. Šta je sledeće? Verovati nepismenom skinhedu da se bori za dostignuća evropske kulture, o kojima naravno ne zna ništa?" (...) Na „mekdonaldizaciju“ i „kokakolizaciju“ ne vredi ni trošiti reči. To su simboli bez značenja, ili u najboljem slučaju – banalnog značenja (šta bi trebalo da znače – kapitalizam? modernost? konzumerizam? sve to zajedno? ili je pak u pitanju univerzalno upotrebljiv, jerbo prazan, retorički topos - a boo word)."
= ma, taman posla da mu verujem. cela ta crkvopaleća crnometalska bratija je za mene jedan simptomatični frikšou u čijim detinjim igrarijama ja nalazim samo daleke odjeke nekih stvari za koje imam simpatiju, a ne uzore niti oličenja tih (mojih) ideja ili sentimenata. ne vidim u njima, pa ni u vargu, nekakve realne niti utemeljene borce protiv hrišćanstva u smislu toga da su oni zastupnici mojih ideja, ili čak i da su njihovi metodi srodni meni. ja sam svestan da njihove akcije više koincidiraju nego li što korespondiraju sa mojim stavovima i stremljenjima, ali ne mogu a da, onako zlobno, ne primetim da je 5-6 spaljenih crkva ipak – nešto vredno neke vrste poštovanja ili podrške, koliko god u srži bilo neozbiljno i neplodotvorno. gest je ono što se računa, a meni je taj njihov gest simpatičan. so sue me!
ako ja imam neku simpatiju prema njima (a imam je) ona je više prema sentimentu nego prema ideologiji (if any!). meni je, naprosto, to put it country simple, drago da tamo negde ima neko ko misli da je Crkva=Zlo, i da je MekDonalds=Zlo, i da preduzima nešto skromno po tom pitanju. neće oni da zatru ni crkvu ni mekdonaldsa, ali čak i ako im povremeno polupaju prozore, i to je nešto. sitno, ali gest koji je meni simpatičan. treba tim Zlima staviti do znanja da nisu dobrodošla, i da ne kupuju baš svi ta njihova sranja svetog milkšejka i hamburger-hostije.
2) "Drugo, šta bi ovde imalo da znači antihrišćanstvo kao SENTIMENT? Za razliku od antiglobalizma, ovaj pojam nije prazan, ali ima drugi problem – krajnje je neodređen. Koje je to antihrišćanstvo koje deliš sa Vargom? Sumnjam da je ono Dokinsovo. Sumnjam čak i da je ono Ničeovo. Varg, naravno, ne dobacuje ni do jednog od ova dva, ali ne samo zato što je nepismen pa ne zna, nego zato što je njegovo antihrišćanstvo bez supstancije. Hrišćanstvo je ovde scapegoat of the day, kakvog mora da ima svaka fašistička ideologija..." (...) "Zato su ovdašnji pandani Vargu Vikernesu (inače takođe veliki borci protiv „mekdonaldizacije“, a bogami i slično skloni paljevini ) – kojekakvi „Obrazi“, 1389-e i ini – zakleti pravoslavni hrišćani i to baš od one agresivne sorte koja tebi ponajviše ide na nerve. Ono što međutim ne uviđaš jeste da je problem sa njima isti kao i sa Vargom – fašizam, ne hrišćanstvo. Samo što je Varg u svojoj zemlji marginalac, pa je smešan, a ovi kod nas imaju podršku sa vrha, pa nam nisu smešni."
= u ovome se donekle slažem s tobom, naročito po pitanju izvesnih sličnosti sa fundamentolskim srodnicima u našim krajevima. razlika je, donekle, u tome što ja uviđam i zrno opravdanja za njih, a ti ne. ponavljam, daleko od toga da se ja ideološki slažem sa njima, ali sentiment "tuđe nećemo, svoje ne damo" razumem, i na neki način (ne na njihov) podržavam. možda poneki oblici ispoljavanja ove maxime kod blekmetalaca (i obrazovaca) imaju dodirnih tačaka sa "fašizmom", ali mislim da je sentiment per se opravdan. u suštini, to je "fašizam" jednog lavkrafta (i selina – pa možda i ničea)...
3) "Ti kanda stvarno misliš da je Vargova „hvale vredna subverzivna ideja“ nekakav povratak pravoj paganskoj tradiciji, te njenoj odbrani od (ježim se dok ovo pišem) „bliskoistočnih uljeza“. Prvo, paganske tradicije u Norveškoj više nema, ona je prosto mrtva i danas se može samo „riinektovati“ onako kako zaluđenici za vojnu istoriju „riinektuju“ istorijske bitke, ali to ne može biti ni plemenito ni hvale vredno, već u najboljem slučaju smešno i patetično, u najgorem – opasno. Drugo, značajnije, nikakve tradicije kod Varga nema, niti on o njoj ima ikakvu predstavu, to što on zove tradicijom njegova je sopstvena izmišljotina sastavljena od delića Gospodara prstenova (Varg i Grišnak nisu imena iz prave, nego iz Tolkinove, dakle izmišljene, mitologije), Dungeons & Dragons, naučno-fantastičnih filmova i ko zna čega sve ne."
= ne, jasna mi je "težina" grišnakovih i inih "ideja" i "ideologija". čak i kad bi "povratak pravoj paganskoj tradiciji" (šta god to bilo) bio moguć, ne vidim u tome više do neki hipi ideal vraćanja prirodi, obožavanja sunca i falusa, plesanja oko megalita i krugova od kamenja i orgije na travi. stvar je samo što, čak i ako bi se to desilo, za mene je to manje zlo od hrišćanstva. manje zlo, a ne dobro, ne ideal koji mene nešto posebno zanima. stvar je u nijansama. a, naravno, begonije su begonije, i what's done cannot be undone – skeptičan sam po pitanju bilo kojeg "vraćanja tradiciji" (bila ona svetosavska ili wickermanska ili vinčanska...). naravno da je to samo re-enactment koji se sastoji od najmanje 60% sadašnjih merila i vrednosti projektovanih na 40% half-baked unreliable questionable predstava o tome šta je ta tradicija nekada davno bila i značila nekim drugim ljudima koji su sasvim drugačije posmatrali i sebe, i prirodu i život u njoj.
pa opet, čak i ako je tako, ipak kao pozitivniji, u načelu barem, podržavam svaki pokušaj da se kužna zaraza hrišćanstva nekako umanji, ublaži, skrene, ukine, i da se u sadašnje tokove pokuša sa ubrizgavanjem nečega zdravijeg, manje okaljanog tom ogavnom antiživotnom pošasti nakaradno uvezenom sa bliskog istoka u evropu.
mislio sam da sam u tom rivjuu dovoljno puta naglasio reči kao što su 'simpatija' i 'sentiment' istl. a i explicitno sam kazao da određen osećaj bliskosti osećam više na nekom subjektivno-iracionalnom pod-nivou, u smislu nekih paralela (uključujući i horoskop!) a ne u smislu intelekta, razuma, ideja i ideologije, pa zato mislim da si preozbiljno prišao mojim izraženim simpatijama prema ovoj bratiji.
takođe sam u tom rivjuu kazao da mi je u UNTIL THE LIGHT TAKES US (2008) znatno zanimljivija od njine ideologije bila a) ljudska priča (drama) – zbog koje i dalje verujem da u ovome postoji potencijal za sjajan film (bio je najavljen pre godinu dana, ali od tada – ništa!) i b) tragedija inherentna procesu stavljanja ideala u praksu (i njegovo neminovno kvarenje), nevezano za to šta je taj ideal u konkretnom slučaju. prosto, zabavno-tragično je posmatrati način na koji mogu da te sjebu a) mediji, b) industrija (zabave, a i šire) i c) sopstveni 'saborci' i kvazi-istomišljenici.
ne znam koliko je sada moj odnos prema ovim stvarima jasniji, ali – to je to, bio-pro!
uvodna scena je genijalna (inspirisana čuvenim SPK video radom DESPAIR?). prvih 15ak minuta su super. onda se film razvija nešto bezveznije, i zadovoljava se time da bude detinjasto prljav umesto da prigrli pravu i duboku patologiju hintovane na početku. oh, well, valjda od tvoraca CRANKA i ne treba očekivati nešto ozbiljnije od klinačkog iživljavanja.
drugim rečima – ovo je mogla da bude surova satira bret-iston-elisovskih razmera (LESS THAN ZERO & AMERICAN PSYCHO među patolozima!), ali se satira svodi na samo nekoliko sporadičnih verbalnih opaski; mogla je da bude kronenbergovsko-tsukamotovska antropološka studija (VITAL for young adults), ali se i to iscrpljuje u nekoliko verbalnih i par vizuelnih fora u prvih 20ak minuta; moglo je da bude g. noeovska parada nihilizma ili uelbekovska tirada amoralizma (SEUL CONTRA TOUS LES CORPSES, ili ELEMENTARNE ČESTICE ZA NEKROFILE) – ali u projekat evidentno nije ušlo dovoljno autentičnih misli niti osećajnosti za tako nešto i na kraju se film zadovoljava time da bude high-concept gross-out za ljubitelje SAW serijala, odnosno torture porn sa leševima.
u neku ruku, u ova sterilna i banalna vremena, nije ni to tako loše postignuće.
PATHOLOGY ima posvećeni sicko vibe, nerazvodnjeno mrkli mrak, i znatno je mračniji i morbidniji od detinjarija kojima površno nalikuje, a la ANATOMIE. zbog toga zaslužuje respect. tim pre što sve to izvodi unutar mejnstrima (MGM dao pare za ovo; ima pristojan budget i izvanredne leševe p. tatopulosa dovoljno dobre da dospeju na duplericu FANGORIJE!). zaista neverovatno da ono zbog čega si pre 20ak godina morao da juriš opskurne uncut trake fulčija i d'amata – sada imaš u MGM-released filmu sa alisom milano! i sve ove autopsije i creva i prepolovljene lobanje i govna koja cure iz presečenih creva leša dobijaš u jednom (samo) R-RATED FILMU!
o tempora, o mores!
glavni lik je morao biti profilisaniji; on se suviše lako i brzo hvata u kolo ovih ionako neubedljivih degenerika i njihovih nekro i ubilačkih igrica. baja koji ga igra ima unikatno ledenu nekrofilnu facu i šteta što nije imao LIK koji bi glumio i tako svoju zoned-out facu stavio u službu LIKA, a ne kartonskog isečka. slično važi i za ostale, a naročito za glavnog sicko bastarda iz grupe. PATHOLOGY bi bio mnogo jači kad bismo čuli ili videli ili bar naslutili njihovu filozofiju, njihov angle, njihovu motivaciju za to što rade. ali ne, to bi onda bio (crony's) CRASH za nekrofile, a to ne bi bilo komercijalno.
takođe, izluđuje me nepoštovanje elementarne procedure: ispada da se u americi, usred LA-ja, mrtvačnica u nekoj besnoj velikoj bolnici uopšte ne čuva: nema ni noćnih čuvara ni procedure ulaska (sekjuriti, spec. kartice za ulaz, ključevi, ovo ono), nego kako kome ćune i kad ćune odlazi tamo bez ikakve evidencije, bez ikoga da primeti da tu nešto smrdi što grupe doktora dolaze usred noći, seckaju leševe po volji, spaljuju ih u incineratoru, i ujutro – nikom ništa nije sumnjivo, niko ništa ne primećuje, ovi sitni patolozi delaju kao da su u svojoj tatkovini, niti koga za šta pitaju, niti njih ko za šta proziva.
možda bi to u srbiji moglo tako, al u LA-ju – sumnjam!
ovo je samo jedan od nerealističkih detalja koji smanjuju uverljivost scenarija gde ima i krupnijih rupa od ovoga. zbog toga je PATHOLOGY jedan veliki čajni kolutić u kome ćete, zavisno od sopstvenih preferencija i zahtevnosti videti kolač ili rupu. ja vidim oboje. zato, sve u svemu, u proseku, fina trojka.
