MATTI: HELL IS FOR HEROES

Matti: Hell Is for Heroes (2006) Aleksi Mäkelä 2.5/5

Evo jedne, barem za filmizaciju, kompleksne biografije. Biografije, koja i dan danas ispisuje stranice tabloida. Biografije, koja u sebi sadrži elemente crnog humora, satire, pa čak i starogrčke tragedije.

Paradoksalno, ili srećom po junaka, heroj priče dolazi iz prilično uređenog društvenog sistema, te shodno toj činjenici, njegovi sporadični ispadi i gafovi, uglavnom hrane taštinu i sujetu dokonih i praznoglavih. A u isto vreme nailaze na saosećanje i čuđenje društveno-političkih elita... u Finskoj.

Ko je zapravo bio Mati Nikenen?

Oni koji su pratili sport tokom osamdesetih sigurno ga pamte. Nemoguće je iz memorije izbristi plavokosog babyface ski letača koji je poosvajao sve što se moglo u sportu osvojiti, i ponizio sportiste ostatka sveta skačući barem za metar duže od njih, bilo to na Olimpijskim igrama ili turniru Četiri skakaonice.

Nažalost, film uglavnom arhivski i dokumentarno pristupa tom ključnom segmentu njegove biografije, i gotovo isključivo se bavi dešavanjima vezanim za njegov privatan život, koji je bio sve, a samo ne to.

Autor želi da nam Matija predstavi kao nacionalnog heroja koga su njegovi sunarodnici razapinjali celog života na stub srama, i da je sve vreme bio okružen parazitima i pijavicama koji su mu uglavnom isisavali finansije i uništavali karijeru. Međutim, provlači se tu negde nit da je on možda slabić koji nije znao kada da kaže ne!, premlaćivač žena i latentni alkoholičar. Ništa u filmu nije potvrđeno i sve je u vidu pretpostavki i naznaka.

Ipak, najveći propust režisera je tretiranje fabule, koja je isključivo lokalnog karaktera. Makela trasira činjenicu da je Nikenen nacionalni heroj, ali zaboravlja da su Ski letovi relativno nepoznat sport u većem delu sveta, i da dobar deo publike van finskog govornog područja nikada nije čuo za njihovog anatemisanog olimpijca. Time, običan i nepristrasan gledalac ostaje uskraćen za istinski vredne sportske rezultate i domete ovog bez sumnje legendarnog letača.

Ski letovi su izuzetan sport i traže maksimalan fokus i koncentraciju, pored hrabrosti i smelosti. Međutim, jedan bitan faktor je ludost. Mati Nikenen je adrenalin džanki, i kada je karijera otišla niz vodu ostao je dezorijentisan i van fokusa, bez izazova i viših ciljeva. On kreće da baulja i udara u društvene bandere. Naravno, očigledan manjak inteligencije ima svoj udeo u svemu.

Ovaj film propušta da nam adekvatno i nepristrasno dočara sve te elemente. Jeste on finski blokbaster, ali kompleksna persona zvana Mati Nikenen zaslužuje bolji film.

U PLANINAMA LUDILA: moj rivju scenarija

lavkraftov kratki roman U PLANINAMA LUDILA na svojih skromnih 150ak strana sadrži više straobalnih & genijalnih ideja, više strave, kosmičkog užasa, klaustrofobije, groze i jeze nego bilo koja 'cigla' od knjižurdetine koje se danas izdaju za 'horor'.

taj roman smatram najboljim horor romanom ikad napisanim – ako bolji postoji, ja ga još nisam pročitao. a, iskreno, teško mi je i zamisliv roman koji bi imao snagu vizije uporedivu sa lavkraftovom, i tu količinu mega-stravičnih i ingenioznih set-pisova, ideja, koncepata... to je 150 strana destilovanog košmara sa nekoliko interluda zlokobne lucidnosti posle koje padanje nazad u mrak i degradaciju i perverziju pada još triput teže.

enivej, analizu tog romana čuvam za svoj doktorat (trenutno sam oko 150. strane a još nisam ni počeo sa FRANKENŠTAJNOM...) – povod ovog posta je činjenica da sam uspeo da se dokopam scenarija za filmsku adaptaciju ovog romana koju treba da režira giljermo del toro, u produkciji džimba kamerona!

da se ne bih ponavljao, evo mog EXCLUSIVNOG rivjua koji sam juče okačio na mom engleskom blogu, pa čitajte TAMO.

Na gornjoj slici: u mojim rukama je originalni Lavkraftov rukopis romana U PLANINAMA LUDILA!

rivju je u međuvremenu prenesen i na prestižnom filmofilskom sajtu TWITCH, ali preporučujem da text ipak čitate sa mog bloga, zato što sam na njemu u međuvremenu ubacio poveći PS – naime, kao reakciju na taj rivju dobio sam mejl od nekoga blizu produkcije (sad, dal je to baš del toro il nije, nema veze, ne smem da otkrivam, možda jeste, možda nije, moje srce tajnu krije) sa određenim zanimljivim modifikacijama i pojašnjenjima glede tog skripta.

znači, rivju čitajte na TEMPLE blogu, a na TWITCH bacite pogled jer ima zanimljivih komentara ispod mog rivjua.

PS: bio je ovo buran dan, a sve povodom ovog rivjua. prvo mi se mejlom javio del toro lično, pa smo razvili jednu plodnu i inspirativnu diskusiju oko mojih zamerki i njegovih objašnjenja (pored ostalog, da je verzija koju sam ja čitao nešto starija, i da je prošla još 3-4 drafta do sada - mada, da se ne lažemo, bez krupnijih zahvata; sadašnja je čak i kraća, ispod 100 strana, što mi za jedan epik zvuči zabrinjavajuće). i taman kad je sve to lepo krenulo sa prepiskom sa del torom (divan čovek, zaista, iako ne poima lavkrafta baš sasvim...), i kad su drugi sajtovi širom neta krenuli da prenose ovu vest odnosno moj rivju - javlja mi se nekakav drkadžija, producent, i preti mi advokatima ako ne skinem rivju sa bloga. istu poruku šalje i todu braunu, uredniku TWITCHA, što on poslušno i u strahu od ovoga i učini. zato gornji link ka twitchu više ne radi.

međutim, boli mene da udovoljavam nekakvom idiotu. mene našo da zastrašuje. ali zato napišem mejl del toru i pitam ga dal on želi da ovo sklonim, jer u tom slučaju oću. on, međutim, kaže - ma jok, ni slučajno, taman posla, nema potrebe, ti imaš pravo da iskažeš svoje mišljenje i gomilu još divnih i lepih stvari o mom rivjuu i mom pravu da iznosim svoje sudove--- long story short, del toro ubedi producenta da je okej, i da ne kenja i ne preti više.

dakle, rivju na TEMPLE OF GHOUL ostaje zahvaljujući spoju moje tvrdoglavosti i del torove dobrodušnosti.

ipak, pošto je on već prenesen na grdne neke sajtove, uključujući MTV, i već je raširen širom neta, zabavlja me pomisao da u ovom trenu možda đems kamerun razmišlja: 'ma ko li je taj dejan ognjanović, leteće pirane ga izjele!?'

he he he...

SHELTER (2010)

**(*)

2+

džulijana mur. džonatan rajs mejers. i još tušta i tma dobrih epizodista i drugopozivaca, u solidno budžetiranom, 'stilskom' psiho-trileru koji se ubrzo izvrgne u natprirodno. yeee-haaay, fun for the whole family, no?

NO!

ovo počinje vrlo dobro, sa nekim simpa likovima i sa intrigantnim situacijama u kojima, na početku, nije jasno kuda to sve vodi – isprva ima misterije, intrige, čovek se unese, obraduje da će najzad videti jedan pametan triler sa živim likovima – a onda, posle oko pola sata il tu negde, SHELTER počne da klizi ka ponoru i druga polovina se pretvori u takvu treš paradu da je mene bilo sramota zbog džulijane (koju inače poštujem) da to gledam. zaplet nema ni najmanjeg smisla i toliko je besmisleno i usiljeno zakomplikovan natrpavanjem svega i svačega, i to takvim tempom, reklo bi se samo zato da bi ljudi prestali uopšte da razmišljaju o tome 'ali kako onda...?' 'a zašto su oni, umesto da...?' ili 'zar nije logičnije da...?'

to se razvije, tj. razbije u takav neopisiv galimatijas od polusvarenih i nekoherentnih i uzajamno poništavajućih 'ideja' iz drugih, daleko boljih filmova – prastara epidemija, čudesni izlečitelj (zapravo, nevernik koji u dilemi Bog ili Vakcina – bira vakcinu! zlikovac!), apsurdna kletva, još apsurdnije čekanje decenijama da se ona aktivira, savršeno nelogični i proizvoljni načini njenog emaniranja a o njenim žrtvama da i ne govorim – dakle, sve to nema veze s mozgom, jer je orkestrirano u jednu thrill-paradu (samo, bez thrilla!) koja postepeno postaje sve explicitniji morality play.

da, govno-krem na bajatu tortu je još jedna bljuzgava nemušta propoved od sorte koju posebno intenzivno mrzim, i već sam je obilato pljuvao i u FAUSTOVSKOM EKRANU i ovde na blogu (kod KNOWING, npr.) – ona lažna dilema između razuma i vere. kao, ako ne veruješ u downright budalaštine – ti si onda samo suvoparna, dosadna, 'razumna', ograničena osoba, nesposobna da vidi Boga...

ofucani fazon – naučnik/ca koji veruje samo u objektivnu naučnu spoznaju bude suočen/a sa onostranim (demonskim) i onda preko tog đavolskog trnja dođe do zvezda prosvetljenja. koliko je ovo đubre jasno je ako vam spojlujem kraj koji sam odma znao da će takav da bude čim je uveden motiv seobe zloduha iz tela u telo. NARAVNO da će da ga utepaju na kraju, i NARAVNO da će u poslednjem SUPRAJZING kadru da se neko obližnje derle il tako neko u okolini da se iskezi i TA-DAM, evil lives!

boh-ring!

mda: trebalo je da me zabrine još natpis na plakatu 'from the writer of IDENTITY'. al, ko velim ako bi se mejersov agent i zajebo, džulijanin ne bi. ta žena ne igra u dreku. crvc. za sve postoji prvi put. evo ga. od ovog dreka nema sheltera! when the hollywood shit rains – it POURS!

LJUBAV I DRUGI ZLOČINI (2008)

režija: Stefan Arsenijević

*(*)

2-

POETIKA PATETIKE

(Prvobitno objavljeno u BETONU)

Gledajući jedan za drugim NIJE KRAJ Vinka Brešana (hrvatsko-srpska koprodukcija) i LJUBAV I DRUGI ZLOČINI Stefana Arsenijevića (srpsko-nemačka koprodukcija) ogoljava se patern iza zločinačkog udruženja za uništenje balkanskih kinematografija pod imenom 'Eurimages', finansijera oba ova filma.

Kod Brešana vidimo hrvatskog snajperistu zlatnog srca (sic!) kako iz kandži porno-bosa Voje Brajovića spasava srpsku porno-kurvu zlatnog srca, a celu tu međunacionalnu melodramu pripoveda pripadnik romske manjine, inače porno-zvezda zlatnog kur... – ovaj, srca.

Kod Arsenijevića, pak, imamo kriminalca zlatnog srca (Vuk Kostić) koji bi da pobegne iz sumorno sivog Novog Beograda zajedno sa kriminalskom kurvom zlatnog srca (Anica Dobra), pri čemu se ispostavlja da je i krimi bos od koga beže (Feđa Stojanović) zapravo -pogađate- zlatnog srca!

Znači: mir, mir, mir – niko nije kriv! Ratovi i zločini nastaju u trenucima pomračenja svesti zavedenih, ali inače zlatnih ljudi! Sve što nam treba je ljubav! I poneki zločin.

Ta otužna slika nema veze sa svetom koji pretenduje da opisuje i menja, što bi bio veliki nedostatak - kad bi ovakvi proizvodi, Eurokrem-imagesom zaslađeni, zaista bili angažovani. Međutim, kako se radi o bleferskim tvorevinama bez iskrene koske u svojim telima, oni svoje praznoslovlje moraju da oblože debelim slojem "metafora" i "simbola" kako bi kod polusveta stvorili utisak dubine.

Scenarista Srđan Koljević je dokazani proizvođač sirupom prelivenog weltschmertza (KAŽI ZAŠTO ME OSTAVI, NORMALNI LJUDI, NEBESKA UDICA, SIVI KAMION CRVENE BOJE...) i zna da upakuje priču za neprobirljivije inostrane festivale koji će nagrađivati "humanizam i liricizam njegovog stila." U LJUBAVI ITD. metafore se pneumatskim čekićem nabijaju u glavu gledaoca, a u tom smislu najekscesivnija je (zlo)upotreba pesme "Besame mucho". Prvo je peva autistična kći kriminalca koja dnevno proždire desetine kilograma pomorandži (to je neki simbol!). Onda "Besame mucho" na tečnom španskom odvergla kriminalčev egzekutor (zlatnog srca!). Potom se čuje sa diska. Pa je peva Milena Dravić, dvaput zaredom, u istoj sceni (!), sve dok gledalac ne zavapi: "Ne ljubi me više, no idi s milim bogom!"

Eto kako ljubav postaje zločin!

Ova razvučena radio-drama sve lenjo objašnjava kroz dijalog (npr. Anica dolazi kod nekog lika i on joj kaže "Odavno se nismo videli", a ona će "Aha, otkad smo raskinuli"), a "oživljena" je bombastičnim simbolima: pomorandže su fetišistički rasute okolo, odbegli papagaj leti iz betonskog kaveza ka sivom nebu, plastične kese zapliću se u noge onih koji bi da pobegnu... I sve je to ta ista prepoznatljiva koljevićevska poetika patetike normalnih ljudi upecanih na nebeske udice koji se pitaju zašto ih draga ostavi dok sivo-crvenim kamionima putuju autostradama globalnih metafora ka žirijima festivala gde pali "lirski humanizam" na prvu loptu.

Standardno drvena gluma Vuka Kostića bez trunke je hemije sa Anicom, što njihovu usiljenu romansu čini patetično-smešnom. Sličan učinak proizvode i ostali akteri: Feđi iznebuha proradi gen autizma koji je preneo ćerki, pa pola filma provede buljeći u prazno a Milena Dravić je senilna baka koja u kafani neumoljivo zapeva "Besame mucho" verujući da je u pariskom mjuzik holu. Usred tog kvazi-realističnog frik-šoua sačinjenog od karikatura i nabudženih simbola moramo da se upitamo: šta je pisac hteo da kaže? Ako je verovati intervjuima počinilaca, ovo je topla, lirska, gorko-slatka storija o običnim ljudima zlatnih srca koji su mrakom i sivilom tranzicione Srbije prinuđeni da dom potraže preko grane. Avaj, te divne ambicije demantuje sâm film, koji ne govori o dobroj i pametnoj omladini kojoj je majka Srbija postala maćeha. On govori o tri krimogene karikature: sitnom kriminalcu kome novi tržni centar zatvara dragstore i trafike za reketiranje (siroti krimos, ostaće bez hleba sad, pred penzijom!), njegovom reketašu koji bezosećajno pali zarđale trafike prodavaca jaja (siroti bandit, koga će da spaljuje kad dođe 'Merkator'?), i o mladoj ženi kojoj je dosadila Feđina postelja, pa krade njegove krvave pare da bi pobegla (sirota sponzoruša, smučili joj se kriminalci, ali ne i njihov novac)!

Koljević i Arsenijević napadno gude svojim violinama i sugerišu da je to sve strašno tugaljivo i relevantno: baš je teško biti sitni kriminalac u Srbiji, a još teže njegova ljubovca! Zato su svi stalno zamišljeni, zagledani u daljinu, a retki pokušaji humora dolaze na pogrešnom mestu, kao loš vic na sahrani. U najezdi sve amaterskijih srpskih "filmova", LJUBAV I DRUGI ZLOČINI na površini još i liči na polu-profesionalan produkt. Ali srce se cepa kad vidite mladog čoveka (Arsenijević) kako debituje sa mlitavim, staračkim, prevaziđenim, nedomišljenim, pešački režiranim produktom jedne nakaradne tendencije (Koljević) koja, umesto da bude adekvatno sagledana, u čamotinji naše novije "kinematografije" uspeva čak i da dobija nagrade. Izgleda da i u našim sumnjivo sklepanim žirijima sede ljudi zlatnih srca, laki na schmertz (šmrc!). Za divno čudo, Berlin (koji je "kupio" Stefanovu muzikalnu kravu u kratkoj ATORZIJI) nije očekivano reagovao na ovaj letargičan pokušaj dugometražnog pakovanja naše nesreće pa ostaje da navijamo za dekadenciju Eurimages poetike koju bi u lokalu –bez inostrane podrške- valjalo da najzad zamene svežiji, moderniji i iskreniji filmovi.

BURNING BRIGHT (2010)

**(*)

3-

okej film ni o čemu. seka je na ivici ludila zbog mega sjebane familije: mama se nakljukala pilulama i otišla azatotu na istinu, očuh je svinja koju zabole za tuđu đecu, a mlađi batica je autistično dete (kažu na netu da simptomi koje ispoljava baš i nemaju mnogo veze s tom bolešću: fala kurcu te o tome ne znam dovoljno da bi mi smetalo s medicinske strane – smeta mi samo kao gledaocu da sve vreme moram da trpim tog malog degenerika i kmekavca, makar on imao pečat i papir za to što je takav, izdat u holivudskoj ambulanti kod dr. alana smitija). očuh je upravo povukao pare s njenog računa pa ne može batu da ostavi u domu za takvu đecu, a ako se do ponedeljka ne javi šefu departmana na faxu neće moći da koristi stipendiju koju je stekla.

na svu muku, njenom kraju preti tajfun, pa je tatko vrata i prozore zakovao i zašrafio nekakvim drvenim panelima (kao, za zaštitu od oluje), a čisto da začini sve, u kuću sa dvoje đece ubacio novokupljenog TIGRA (kao, doveden za njegov novi safari park). sve je to shema za dobijanje para od osiguranja za tu đecu koja moraju da se kroz vasceli film lomataju kroz kuću pazeći da usput ne upadnu u čeljusti velike mace koja 2 nedelje nije jela. znači, kao jeftini PANIC ROOM, samo sa tigrom.

pozitivno je što je u većini scena korišćen pravi, živi tigar a ne CGI crtež. fino je to režijski uklopljeno, sa odličnim zvučnim dizajnom, prilično ubedljivo deluje. ima nekoliko solidnih scena saspensa, a hajlajt je među prvima – kada curica visi u šaftu za prljav veš a tigar se šetka ispod nje dok joj noge polagano popuštaju i izdaju je. ima još nekoliko finih scena u tom stilu, mada neke žešće naprežu suspenziju neverice (pojeo bi tigar tu decu u roku od 10ak minuta i film bi se okončao na polovini sadašnjeg trajanja). režija je više nego solidna, gluma okej, može se ovo pogledati, ali nema nikakvu jaču poentu niti razlog da postoji sem da reditelju posluži kao vizit-karta kad se bude preporučivao za nešto supstancijalnije.

posebno razočarava taj klasični moralitet – stradaju samo loši momci (očuh, of kors – šta, zar ste sumnjali? kome je ovo spojler bolje neka se odmah sam eutanazira!), tačnije strada samo taj jedan, u celom filmu, i to na samom kraju. nema čak ni obligatornog prologa u kome, recimo, vidimo neku raniju tigrovu akciju kako bi se uverili da zaista ima zube - i on, a i film. avaj, o tome samo čujemo nešto malo u pričam-ti-priču naraciji, ali ništa u slici.

šta? mislili ste da će mali autista da završi u čeljustima? ili da će njegovu hrabru sexy sestricu tigar da RASTRGNE pred kamerama? spojlovao sam vam nešto? come on! ovo nije TA vrsta filma. naprotiv, ovo je film u kome, posle svih muka, na kraju ispadne da čak i autizmu ima leka! jedna tigar-terapija, i odjednom sve je okej sa svetom. pih. skroz u tradiciji B-muvija u kojima na kraju gluvi pročuju, slepi progledaju, nemi progovore, sakati prohodaju, fobični od ovoga ili onoga se fobije ratosiljaju, i sve u tom smislu, a samo zahvaljujući dozi ŠOK-TERAPIJE, tj. klin se klinom izbija. prc.

ali nema veze – ne očekujte neke celomudrosti ili aluzije na vilijama blejka (čija je genijalna pesma o tigru poslužila za protraćenu floskulu iz naslova), ovo je ipak samo 80ak minuta solidne razbibrige i ništa više od toga. ali ni manje.