недеља, 15. мај 2011.

ZAVERA BUDALA – Džon Kenedi Tul


            nakon trauma koje mi je prouzročilo čitanje romana SENKA NAŠE ŽELJE darka tuševljakovića naprasno sam odlučio da promenim svoj prvobitni plan naglog i sistematičnog uranjanja u noviju srpsku žanrovsku prozu – nakon skoro dvogodišnjeg izbivanja na pustom ostrvu zvanom DOKTORAT – jer sam shvatio da bi taj čin mogao na moju psihu ostaviti nezalečive posledice. umesto toga, dakle, reših da od bavljenja srpskim fantastičarima i hororistima odmorim, bar načas, uz nešto što će mi povratiti veru u smisao književnosti i posvećivanja vremena čitanju – drugim rečima, uzeh u ruke knjigu koja je obećavala da će vreme uloženo u njeno čitanje biti adekvatno nagrađeno.
            i tako i bi!

            ZAVERA BUDALA je roman koji mi je pružio užitak kakav odavno nisam uz štampanu stranicu osetio; zapravo, čemu okolišenje – ovo je, verovatno, najduhovitiji roman koji sam ikada pročitao! kikotao sam se naglas (što, inače, retko činim) tokom čitavog trajanja, i iskreno žalio što nema i više od tih 420 stranica, kroz koje sam prohujao za oko dva dana.
            glavni junak je fascinantni ogavni mutant između homera simpsona, erika kartmana, vudija alena i – lavkrafta! 

            konkretno, ignacijus rajli je debela proždrljiva lenčuga loših higijenskih navika sa manijom da je svet protiv njega. ispunjen je sumanutim mesijanskim planovima za spas društva koje zapravo prezire i na koje gleda sa, doslovno, srednjovekovnim merilima. pritom je sex-frustriran, živi s majkom, ispunjava grdne sveske u linijama svojim grotesknim idejama i nazorima, gnuša se svakog posla, kao i doba u kome živi i ljudi koje sreće. njegovi mizantropski ispadi predstavljaju vrhunce dostojne da se uporede sa biserima lavkraftovih žučnih rasističkih pisama iz njujorka, te hajlajtovima iz proze selina, barouza i bernharda! omiljeni epiteti su mu: mongoloidno, perverzno i abortirano.

            iako je u suštini lujka, kroz njegovo ludilo povremeno bljesnu momenti koji uopšte nisu sumanuti (barem meni; ali ko sam pa ja da sudim o tome šta je normalno a šta ludo?!). zapravo, deonice u kojima se ostrvljuje na svoje doba (ovde: 1960-te) mogle bi da potiču i iz lavkraftovih pisama, npr:
"I refuse to "look up." Optimism nauseates me. It is perverse. Since man's fall, his proper position in the universe has been one of misery."
"With the breakdown of the medieval system, the gods of chaos, lunacy, and bad taste gained ascendancy." (lavkraft bi ovde umesto srednjeg veka uzdizao doba engleskog prosvetiteljstva 18. veka, za njega - vrhunac civilizacije, posle koga je sve opadanje i popast.)
"Employers sense in me a denial of their values... They fear me. I suspect that they can see that I am forced to function in a century which I loathe." (uporediti sa HPL-ovom skoro patološkom nesposobnošću da se bavi bilo čime profitabilnim, 'korisnim'...)

            čak i literatura koju preporučuje zabludeloj omladini donekle nalikuje nečemu što bi lavkraft, zadrti fan svega staro-rimskog, mogao da potpiše:
"Then you must begin a reading program immediately so that you may understand the crises of our age," Ignatius said solemnly. "Begin with the late Romans, including Boethius, of course. Then you should dip rather extensively into early Medieval. You may skip the Renaissance and the Enlightenment. That is mostly dangerous propaganda. Now that I think of it, you had better skip the Romantics and the Victorians, too. For the contemporary period, you should study some selected comic books.... I recommend Batman especially, for he tends to transcend the abysmal society in which he's found himself. His morality is rather rigid, also. I rather respect Batman." (u HPL slučaju, betmena zameniti sa weird tales!)
ignacije se, inače, do onesvešćenja predaje produktima pop-kulture, samo kako bi njima podgrevao svoju mržnju prema fun-loving life-affirming cheerful-WASP-partying stoki, kako onoj na bioskopskom platnu, tako i onoj koja ih u bioskopskoj sali s udivljenjem gleda:
"I have sought escape in the Prytania on more than one occasion, pulled by the attractions of some technicolored horrors, filmed abortions that were offenses against any criteria of taste and decency, reels and reels of perversion and blasphemy that stunned my disbelieving eyes, the shocked my virginal mind, and sealed my valve."
            naročito ga zgražavaju njihova pohota i razvrat:
'Filth!' Ignatius shouted, spewing wet popcorn over several rows. 'How dare she pretend to be a virgin. Look at her degenerate face. Rape her!'
a kad padne u fras, ovim ili onim povodom, njegovi hipohondarski izlivi vrhunci su razmaženog drama-queenisanja:
"My respiratory system, unfortunately, is below par. I suspect that I am the result of particularly weak conception on the part of my father. His sperm was probably emitted in a rather offhand manner."
            naslov romana – u originalu A CONFEDERACY OF DUNCES – potiče od tatka svih modernih psiho-ciničnih mizantropa, džonatana svifta - što se mene tiče, hronološki, istorijski posmatrano, on je PRVI ZAISTA PRAVI MODERNI PISAC, sa senzibilitetom s kojim današnji prefinjeniji čitalac može sasvim i bez ikakve zadrške da korespondira. svift je svojevremeno ispravno zapazio: "When a true genius appears in the world, you may know him by this sign, that the dunces are all in confederacy against him." 

            najveći, mada nikako jedini, izvor humora u romanu jeste dramatična disproporcija između slike koju o sebi imaju junaci (ne samo ignacije, nego i skoro svi ostali) i realnosti koja je čitaocu nenametljivo, ali jasno predočena. te razmere samoobmanjivanja, drastičnog iskrivljavanja patetičnog iskustva u pompeznu melodramu i slični zahvati toliki su da, pored komičnih, poprimaju i tragične dimenzije, jer ogoljavaju način na koji svi mi funkcionišemo – mada, nadamo se da nismo baš ovoliko groteskno zaluđeni i izgubljeni kao karikature koje napučuju ovaj roman.
            ignacijeve manije veličine, beskrajno zabavne po sebi, morale bi, međutim, da iole iskrenog čitaoca podsete i na njegove sopstvene (yes, ghoul included):
"That's even worse. Only degenerates go touring. Personally, I have been out of the city only once. By the way, have I ever told you about that particular pilgrimage to Baton Rouge? Outside the city limits there are many horrors."
"No. I don't wanna hear about it.
"Well, too bad for you. You might have gained some valuable insights from the traumatic tale of that trip. However, I am glad that you do not want to hear of it. The psychological and symbolic subtleties of the journey probably wouldn't be comprehended by a Paradise Vendor mentality. Fortunately, I've written it all down, and at some time in the future, the more alert among the reading public will benefit from my account of that abysmal sojourn into the swamps to the inner station of the ultimate horror."
za razliku od ignacija, koji živi u neprekinutom nizu samoobmana, paranoja i manija, sudbina autora ovog romana nažalost mračno-ironično ilustruje istinitost sviftove maxime: naime, džon kenedi tul je ovaj masterpis napisao početkom 1960ih, kada je imao 24 godine (što je otprilike najbolje vreme za pisanje remek-dela: šopenhauer je imao 25 kad je završio SVET KAO VOLJU I PREDSTAVU). bezuspešno je rukopis nudio izdavačima: te BUDALE su ga uporno odbijale, sve dok se ovaj nije ubio kad je imao 32 godine, a da nije napisao ništa više. rukopis je, potom, njegova ojađena majka nastavila da pokušava da uvali nekome, u čemu je napokon uspela tek punu deceniju nakon sinovljevog samoubistva. roman je smesta dobio PULICEROVU NAGRADU, što je pokojnog i davno uzemljenog, od strane budala u grob oteranog tula sigurno mnogo obradovalo.

osnovne crte o mračnoj zaleđini tulove životne priče imate u pogovoru srpskom izdanju, koji možete videti – na engleskom – i onlajn, ovde: Walker Percy's Foreword to A Confederacy of Dunces
            ZAVERA BUDALA je roman toliko dobar da sam u njegovom slučaju prekršio svoj inače prilično čvrst princip, da dela izvorno pisana na engleskom ne čitam u srpskom prevodu: naime, original mi trenutno nije bio dostupan, a pročitavši početak na srpskom bio sam suviše nestrpljiv da to odmah izgustiram do kraja, umesto da čekam zgodnu priliku da ovo nabavim na engleskom, pa rekoh FUCK IT, i bacih se na prevod (izdao CLIO pre nekoliko godina, sigurno još ima u prodaji, ja kupio pre oko godinu dana). prevod je mogao biti i sočniji i živahniji i slobodniji nego što jeste, ali bože moj, what the hell: ovo je ionako vredno iznovnog iščitavanja. prvom priliku nabaviću sebi englesku verziju i čitati ovo ponovo. i ponovo.

           ZAVERA BUDALA nudi obilje prvoklasne zabave i oštrog, pronicljivog, crnog humora – nenametljivu pamet i suptilnu satiru ne samo na društvo nego, pre svega, na čoveka kao stvora, što knjigu takođe izmešta iz klase vremenski ograničenih i istorijski uslovljenih knjižica koje zablistaju načas, da bi par godina kasnije bile s pravom zaboravljene. džon kenedi tul nije pisao za budale svog vremena, već za večnost, i zato ovaj roman – sada 'star' već pola veka – deluje svežije i jače od većine popularnih praznoslovlja koja su s trenutnim uspehom postigla slavu...

петак, 13. мај 2011.

Stigla APOKALIPSA!


     
 iz štampe je izašla najnovija antologija fanta / horor priča domaćih pisaca kod priređivača i izdavača gorana skrobonje

posle tematskih zbirki o kojima sam ovde već pisao – BELI ŠUM, o hororima televizije, i ISTINITE LAŽI, o urbanim legendama – evo i treće tematske zbirke, ovog puta knjižurine na sasvim adekvatnih 666 strana (!) pod naslovom APOKALIPSA JUČE, DANAS, SUTRA

od autora je traženo da pošalju prozne radove na temu smaka sveta u doslovnom značenju ili u smislu kraja poznate nam civilizacije. 

pozivu se odazvalo pedesetak pisaca među kojima i nekoliko glavnotokovskih, poput đorđa pisareva i aleksandra gatalice, a za objavljivanje je odabrano 25 radova.

            sadržaj je sledeći:

Adrijan Sarajlija, "Berlin Bob"
Damir Mikloš, "Majka svih šuma"
Milivoj Anđelković, "Dvostruki razlog male braće"
Miloš Cvetković, "Rimejk"
Marijan Cvetanović, "Stavrofor Kiprijan"
Ranko Trifković, "Šume bosanske"
Darko Tuševljaković, "Napolju nema nikoga"
Nastasja Pisarev, "Pepeo je tiho zasipao grad i ovu, poslednju noć"
Biljana Malešević, "Četiri jahača evolucije"
Ilija Bakić, "Buđenje, creva, put"
Oto Oltvanji, "Budi mi silan i dobro mi stoj"
Aleksandar Gatalica, "Vek"
Slobodan Škerović, "Pisma vanzemaljcu"
Goran Skrobonja, "Marta"
Đorđe Pisarev, "In vitam aeternam"
Dejan Ognjanović, "Jama"
Sanja Pavošević Alisa, "Poslednja priča za svet"
Zoran Pešić Sigma, "Priča o maloj vrani"
Neda Mandić Spasojević, "Direrova poseta"
Petar Petrović, "Sisaj, sisaj, sisaj"
Pavle Zelić, "Dodiri"
Filip Rogović, "Ružni su nam unutarnji organi"
Ratko Radunović, "Pozna jesen u Lurdu"
Aleksandar Žiljak, "Čopor"
Vladimir Lazović i Ivan Nešić, "U temeljima"

javlja mi se da će ova zbirka biti još jača od prethodne dve, i to ne samo zbog veće količine texta. ko zna, možda su i moje stroge kritike uticale na neke...

u svakom slučaju, ako moj pomalo subjektivni i relativno pristrasni sud o mojoj sopstvenoj prozi nekome nešto vredi, evo reći ću da moj doprinos ovoj antologiji, priču JAMA, smatram svojom najboljom do sada napisanom kratkom pričom. ona spada u 'svet' NAŽIVOG, tačnije u njegovu širu sliku koja će se, nadam se, jednog dana, razviti u romanu PROKLETIJE. 
dešava se u bosni za vreme rata, i govori o jednoj bici u dugačkom i komplikovanom okultnom ratu – 'generalnoj probi apokalipse', kako se to naziva u priči.

evo, exkluzivno za CULT OF GHOUL, početka ove poduže priče (zauzima 20 od ovih 666 strana):
 

J A M A


U mesto smo ušli u 18.10 h.
            Dim se dizao iz pet-šest kuća, ali ne računajući njih, tragova uništenja beše malo. Učinak naše artiljerije bio je simboličan: oni su već bili spremni da odu, a mi smo ih samo malo ubrzali. Smesta sam odredio ljude za gašenje požara i poslao dva tima u potragu za beguncima. Mrak pada za dva sata, i za to vreme trebalo bi da uhvate bar jednog – makar i samo jednog od njih.
             Prva impresija po ulasku: zaglušujuća tišina. Kao da je svet već zbrisan, ispražnjen od ljudskog prisustva, i pripremljen za dolazak njihovih gospodara.
             Po dvorištima se mogao videti po neki zaostao leš, zaklan i ostavljen na pragu, ili streljan pored kuće. Bili su stari oko pet dana, što je vreme koje su oni proveli u selu. Oko tela nije bilo pasa lutalica niti svraka i drugih lešinara, kako je bilo obavezno u ostalim mestima koja smo oslobađali. Ničega da trza i otima se za polu-trulo meso. Samo muve. Muve su jedina konstanta. Belzebebubova muzika pratila nas je dok smo prepoznavali tragove sledbenika još starijih bogova.
Prethodni dani bili su veoma topli.
            U tri avlije pronašli smo ljude obešene o drveće koje je potom spaljeno, vatrom hranjenom njihovom smolom. Ugljenisane lešine visile su sa pocrnelih, prerano ogolelih stabala, sa debelih, sažeženih grana. To je bio prvi Znak njihovog prisustva.
            Na trgu je, sa jedne bandere, visio njihov drugi i još prepoznatljiviji Znak. Čovek, obešen naglavačke, sa desnom nogom savijenom u kolenu, gležnja klinom zakucanog u meso iznad kolena leve noge, tako da izgleda kao Obešeni čovek iz Tarota. Bio je potpuno nag, stomaka otvorenog, creva, želuca, džigerice i ostalih iznutrica rasečenih iz duplje i ostavljenih da vise jedni preko drugih niz njegove grudi i sve do zemlje, zaklanjajući mu lice. Kao kod zaklane i rasporene svinje. Ovaj leš bio je svež, ni krv se još skorila nije. Siguran sam da su ovog nesrećnika namerno ostavili za kraj, specijalno za ovu svrhu: za pozdrav i posetnicu nama. Klali su ga, čistili i kačili ovde dok smo mi dejstvovali topovima, pre samo nekoliko časova. Ostatak njegove rodbine i meštana sigurno je završio u Jami. U to nije bilo sumnje.
            Naročito onda kada mi je Mladen skrenuo pažnju na treći Znak: njihov glif, ispisan krvlju – najverovatnije krvlju obešenog čoveka. Bio je iscrtan na asfaltu, samo nekoliko metara dalje od bandere. Isti kao i u prethodnom selu: prečnika nešto većeg od jednog metra, okrugao, površno gledano podseća na krst u krugu. Tek kada se priđe bliže vide se detalji. Moji ljudi ovo zovu "smajli", i ja se ne trudim da ih razuveravam. Na neki način, taj Znak je i to, mada bih ga ja pre opisao kao kez idiota pred plamenim vetrovima apokalipse koji mu miluju lice. 
Na žalost, ovaj glif je konačni dokaz da je moj predosećaj bio dobar, i da oni nisu ovde bili samo u prolazu. Mladenov pogled govorio je isto. Nije bilo potrebe za rečima.
            Sada je trebalo što pre pronaći Jamu.

(...)

 
knjigu već sada možete naći u sledećim beogradskim knjižarama: ZEPTER, BEOPOLIS i ALAN FORD. i naravno, direktno kod izdavača, skrobonjinog PALADINA, gde vam je to finansijski najpovoljnije (cena kod njega je 700 din; u knjižarama je oko 999 din).

naročito je zabavno napomenuti: ovo je prva zbirka u kojoj se nalazi ovoliki broj sadašnjih ili bivših saradnika bloga CULT OF GHOUL - čak četiri komada! pored tatka na blog, kome je ovo treće pojavljivanje u skrobonjinim antologijama (3/3!), i marijana cvetanovića shoza, koji se kod skrobonje javlja po drugi put, pošto je već debitovao u ISTINITIM LAŽIMA, u APOKALIPSI (po prvi put u Paladinu) imamo još i Miloša Cvetkovića i Ratka Radunovića Trippa. Čestitam svima! Sa ovakvom ekipom, nema razloga za brigu!

1001 FILM KOJI MORATE VIDETI PRE SMRTI, 8. deo


 idemo dalje kroz najbolju filmsku dekadu u istoriji civilizacije – sedamdesete! u ovom nastavku 1001. filmske noći (prema izboru stivena šnajdera, a ovde sa mojim komentarima) završavamo sa '70im u velikom stilu! u rasponu od samo 3 godine imamo čak ČETIRI vrhunska, čistokrvna remek-dela horora koja moraju da budu na svakoj top-10 listi tog žanra (vidi dole).
ovime, takođe, polagano dolazimo nadomak zašećerenih, zašarenjenih, spilbergerizovanih, reganizovanih, imbecilizovanih, infantilizovanih, retardiranih '80ih. srećom, i u njima se zalomio poneki dobar film, ali kompletan etitjud prema filmmejkingu je postao drugačiji, a ovi što su žarili i palili u 70im, postali su skrajnuti u 80im.
ranije nastavke ovog razlistavanja možete videti ako kliknete na kategoriju 1001 FILM

 
The Chant of Jimmie Blacksmith (1978)
= aboridžini itd. neka, fala.

Five Deadly Venoms (1978)
= karate klasik. čuči mi na lageru godinama. pogledaću nekad, kad mi ćune. šta ću kad ne volim džipsi filmove.

The Tree of Wooden Clogs (1978)
= The life inside a farm in Italy at the beginning of the century. Many poor country families live there...
JAO! upravo me zabole uvo.

The Deer Hunter (1978)
= 4-
odlično napravljen film, ali sa ideologijom blago rečeno sumnjivom, i hepi-endom praktično ogavnim. obnovio sam ga noćas i potpisujem utisak da je to jedna half-assed apologija 'na kvarno' amerike kao takve, čak i kad se ide na drugi kraj globusa da se ubijaju neki ljudi bezveze. napisaću zaseban rivju, ovih dana, možda.

Grease (1978)
= vido neke parčiće kad bio na tv za neku novu godinu pre 25 godina, i to mi je dovoljno za ceo život. ništa ne mrzim više nego filmove u kojima mladi i lepi ljudi iz čista mira kreću da pevaju dok oko njih svet grca u egzistencijalnom jadu i čemeru.

Days of Heaven (1978)
= malik, malik... uf, nateraću se na ovo, nekad. možda.

Dawn of the Dead (1978)
= 5-

remek-delo apokaliptičnog horora. neko vreme mi je bio omiljeni horor ikada, pa je onda malo skliznuo niz listu, ali još uvek je u top-10, ikada. evo mog rivjua.

Shaolin Master Killer (1978)
= možda. nekad. al ne obećavam. kara te, kara me... nije to za mene.

* Up in Smoke (1978)
= čik i čong: da, ovo će se pogledati. relativno uskoro.

Halloween (1978)
= 5

r.e.m.e.k. delo.
jednog od ovih dana ispevaću na blogu odu ovom filmu, a do tada, samo truizam koji, ako nekome nije OČIGLEDAN, nemamo o čemu da razgovaramo: naime, radi se o SAVRŠENOM filmu.

The Marriage of Maria Braun (1979)
= lost me at 'marriage'...

Real Life (1979)
= mnjah... šta znam. kratak je život...

My Brilliant Career (1979)
= 1) žena režirala;
2) zaplet: The heroine, Sybylla, a headstrong girl growing up in early 20th century Australia, has the opportunity of marriage to a wealthy young man whom she loves...
- need I say more?

Stalker (1979)
= 5
predivna vežba iz apokaliptičnog, bez/nadežnog ugođaja, donekle okrnjena patetično-melodramatičnim popovanjem i dertom na kraju (nadomak 'sobe') i tim kao optimističnim (?!) telekinetičkim krajem.

Alien (1979)
= 5

kosmička strava na kosmičkom brodu: nikad svemir nije delovao mračniji i crnji, a čovek manji i bespomoćniji. savršen na skoro svim zamislivim poljima.

Breaking Away (1979)
= A small-town teen obsessed with the Italian cycling team vies for the affections of a college girl.
wow! kako li sam samo ovo propustio do sada?!
ha ha. šalim se.

The Tin Drum (1979)
= 3
simpatično morbidnjikavo, ali predugačko i nekako nedovoljno involving.

All That Jazz (1979)
= 4-
ovo je zrelo za reprizu, ali pamtim ga kao jak film, mračan, i izuzetno odglumljen.

* Being There (1979)
= ovo je negde oko trojke, možda i malkice jače, al morao bih da obnovim.

Kramer vs. Kramer (1979)
= srcedrapateljna bljuzga.

Life of Brian (1979)
= 5
vrhunac mojti pajtona na filmu, a možda i šire: kvota dobrih, uspelih šala po minutu trajanja veća je nego igde, ne samo u njihovom opusu nego možda i u bilo kojoj drugoj komediji. nikad i nigde religija, vera, institucije, rulja, itd. nisu bili tako surovo, precizno, stručno, tačno u metu ismejani, i to na vrhunski duhovit i memorabilan način.

Apocalypse Now (1979)
= 5
redak slučaj filma koji bi bio isto tako dobar i da traje 3, i 4, i 5 sata.
možda je regularna bioskopska verzija kompaktnija, ali ja kao nezasita osoba (kad su u pitanju poslastice) još i više volim extended cut, sasve onim 'slepim crevom' na francuskoj farmi, itd. oću reći, ovo je tolko dobar film da je i ono što je iz njega bilo izbačena jače od većine celih tuđih filmova.

*The Jerk (1979)
= hm, ova komendija sa stivom martinom zvuči vredno pažnje. će se pogleda.

The Muppet Movie (1979)
= neka, fala.

* Manhattan (1979)
= treba da se ponovi, gledo sam ga premlad.

Mad Max (1979)
= 5-
retko opipljiv mrak, pretnja realnog nasilja, mega-paranoja, bezizlaznost, beznađe, jeziviji film od većine horora – čak je i katarza na kraju gorka, skrnava, ali ipak dobrodošla. baš baš žestok film, prva liga.

Nosferatu: Phantom Of The Night (1979)
= 4+
veličina ovog filma ogleda se i u tome što je hercog uspeo da se ne obruka u onome što bi za 99,8% drugih filmmejkera u samom startu bilo promašeno i idiotsko. zaista može da stane rame uz rame sa murnauom, iako nikad ne može da ima ni približan uticaj niti istorijski značaj. ipak, hercog zna kako se proizvodi prava, nepatvorena, duboka, trajna, nezaboravna, košmarna strava – i srce mi plače što to svoje znanje ne primenjuje češće i konzistentnije.

Ordinary People (1980)
= jebe mi se za obične ljude.

Atlantic City (1980)
= uh, ne znam bre. otvoren sam za ubeđivanje, ali nisam se baš nešto zaleteo prema ovom luju malu...

The Last Metro (1980)
= možda, nekad, ako dovoljno ostarim. inače me trifo ostavlja ladnim.

The Shining (1980)
= 5

retko jeziv i zlokoban film, duplo uspeliji u tome baš zato što je bacio kroz prozor kingovu linearnu, uzročno-posledičnu, napadno moralizatorsku naraciju, i zamenio je košmarom apsurda, crnog humora, groteske, iracionalnog, prividno normalnog i sjajnog a zapravo mračnog, grubog i nepojmljivog, razumski neobjašnjivog. kjubrik je kao malo ko imao prefektan osećaj za ritam i protok vremena, i jezovitost ovog filma umnogome zavisi od ingeniozno tajmirane dužine kadrova, isporuke u razgovorima i neprejebivo zlokobne, nekonvencionalne, avangardne muzike.

Star Wars: Episode V - The Empire Strikes Back (1980)
= 3+
ovo je jedini nastavak, od svih 6, koji mi je čak pomalo i prijao.

The Elephant Man (1980)
= 5
ovo mi je dugo bio jedan od najdražih filmova, još otkad sam ga prvi put video na tv beograd tamo negde u prvoj polovini 1980ih. užas telesne egzistencije (body horror at its best) + užas, to su drugi ljudi + užas 'civilizacije' i njene mašinerije = totalna bespomoćnost pred silama na koje ne možeš nikako uticati... vrhunska fotografija, maska, gluma...

** The Big Red One (1980)
= ovo bi valjalo pogledati, pre svega zbog fulera.

Loulou (1980)
= neka, fala.

Airplane! (1980)
= 4-
svakako najsmešnija parodija ikada. frankenstein junior je možda bolji film, ali nije smešniji.

Raging Bull (1980)
= 3
slike iz života jednog idiota odnosno kvaziljudskog ekvivalenta volovske polutke. izmiče mi skroz zašto se ovo smatra tako velikim i važnim filmom – jedno vreme je važio za najbolji američki IKADA. come ON! couldn't care less.

среда, 11. мај 2011.

NOVI NE-HORORI, UKRATKO

 evo nekih okej i ne tako okej novih filmova koji mi nisu inspirativni za širu priču, a opet, nekoga će možda zanimati oni, ili bar moj sažeti sud o njima.


BATTLE OF LOS ANGELES
USA, 11
**         2

sasvim predvidivo, ovo je tipičan američki schweinerei u slavu njihove bajne vojske i njenih copina koje partizanskom borbom uspevaju da poraze svemirske marince, odnosno nekakva čuda koja prelete pola kosmosa samo da bi se na zemlji akali sa nama u rovovskoj borbi i tete-a-tete puškaranju, umesto da odrade poso onako kako to civilizovani narodi rade: iz vazduha, sa bezbedne udaljenosti, i bez direktnog kombata. sad, otkud uopšte američkim vojnicima sposobnost da se bore prsa u prsa, kad već decenijama svoje ratove izvode bombardovanjem svisoka, daleko izvan dometa 'neposlušnih' – ne se znaje. ipak je sve ovo 'samo kao na filmu' propaganda. to što su protivnici vanzemaljci, i to skroz-naskroz zli, olakšava priču, i svodi je na debilnu, neironičnu, jednodimenzionalnu varijaciju na fašistoidni hajnlajnov roman svemirski vojnici. kao takva, ova varijacija je inferiorna na svim zamislivim nivoima u odnosu na maestralno neprejebivu verhovenizaciju te tematike.

'likovi' su neraspoznatljive i nebitne karikature, empatije nema pa tako ni drame ni involvementa, i sve što preostaje jeste da uživamo u to malo prizora masovnog uništenja, explozija i razaranja po predgrađima LA-ja. efekti nisu loši. no, razočarava što su alieni underdeveloped, i vizuelno (jedva ih i spazimo kako valja) i motivacijski (šta oni uopšte oće, i zašto na ovako glup način?). ukratko, ako niste amerikanac, i ako imate IQ veći od 85, nema potrebe da ovo gledate, sem zbog nešto malo efekata i pirot-tehnike.


SOURCE CODE
USA, 11
***       3-

            ovo je prijalo dok je trajalo, ali sa distance od nekoliko nedelja polagano iščezava iz uma kao jedan pristojan, gledljiv, umereno simpatičan filmić, koji međutim nema trajnijih kvaliteta niti ne znam kako memorabilnih momenata. pritom, ja imam problem sa svim filmovima koji se bave putem kroz vreme, menjanjem prošlosti i sl. (kad bolje razmislim, rekao bih da ne postoji NIJEDAN s tom temom koji baš posebno cenim), i čini mi se da se ni ovaj nije najbolje izborio sa neminovnim paradoxima uključenim u te rabote – mada, barem dok traje, ima pristojnu dinamiku i saspens koji gura stvari napred (i ne pruža mnogo prilike za razmišljanje i preispitivanje), a ima i zanimljivih vizuelnih rešenja. zapažam da doni darko postaje sve darker & darker, mogo bi da igra osamu bin ladena u nekoj od apkaming adaptacija njegove upravo 'slavno' okončane asasinacije. istina, meni bi zabavnije bilo da gledam neki islamski SOURCE CODE u kome musli-naučnici i tehničari pokušavaju da preokrenu istoriju i spreče da im američki specijalci sjebu osamu, ali... teško da će to da se snimi.


THE EAGLE
USA/UK, 11
**(*)     3- 

   pristojna, ali konvencionalizovana i kablo-televizovana varijanta exkurzije u krajeve srodne onima viđenim u remek-delu VALHALLA RISING. mladi vođa jedne rimske legije kreće u divlju i neispitanu teritoriju, samo sa robom-domorocem kao vodičem, u potrazi za nestalom legijom (ne njegovom), te očevom i nacionalnom čašću. iako čujemo mnogo toga jezivog i mističnog o tamošnjim stanovnicima koji jedu živu decu sasve cipele (if any) pa čak i cele rimske vojnike pretekle od asterixa, jednom kad se 'naši' nađu na njinoj teritoriji, ne vidimo bogzna šta tako strašno i opasno od njih. relativno lako im se ušunjaju, otkriju šta treba otkriti, isprave šta treba ispraviti, povrate šta treba povratiti, i sve se okonča lepo i jasno i hepiendovski.   
no, ambijent pradrevne britanije (i škotske) je privlačan, ima tu lepih lokacija (ali ništa VALHALLA-nivoa, ni u slici, a kamo li u zvuku; but, beggars can't be choosers, ko voli te planinčine u izmaglici, ima toga i ovde). odnos između rimskog šefa i domaćeg roba je umereno zanimljiv, iako i on u suštini holivudizovan. naravno, baš kao ni u američkim savremenim filmovima, niko ni na tren ne ulazi u PRAVO okupatora i kolonizatora da uopšte bude tu gde jeste: podrazumeva se da je okej da nekakvi rimljani zaposedaju nekakva brda i šume iljadama kilometra daleko od rima, a da su lokalci – nekakvi divljaci i primitivci kojima su ovi došli da grade puteve i kanalizaciju. ko je sklon političkom čitanju, može da rim zameni amerikom, a staru škotsku nekom od njinih novih kolonija, pa da razmatra odnos prema kooperativnim i onim drugim domorocima, itsl.



MAYAK aka The Lighthouse
RUS, 06
**          2+

            ko voli brdsko-planinske predele u izmaglici, blatu, kišici, dimu i vatri... ima tih slika napretek ovde. u dugim kadrovima.
            ko voli linearnu i jasnu naraciju – ko, šta, gde, zašto, dokle više...? – bolje nek zaobiđe. neki cinik bi mogo reći da je ovo 'kako mala đokinica zamišlja artsy film', i možda ne bi bio previše u krivu, ali... ima ovde mestimičnih vizuelnih kvaliteta, i ponešto atmosfere, koji prevazilaze puku fotogeničnost predela, iako ostajem oprezan da ovo nazovem filmmejkingom u nekom punom smislu reči. uostalom, ovo je 'režirala' žena, pa je time sve jasnije. 

u suštini, daju nam se neki fragmenti duboke pozadine nekog rata – bez specifikacije, dekontextualizovano – a u toj planinskoj zabiti posmatramo fragmente iz života nekih osoba koje ne bih mogao nazvati karakterima, budući da o njima ne saznamo praktično – ništa. stoga je ovo nešto kao poetizovani, sub-tarkovski stilizovani dokumentarac iz koga su izvađeni svi fakti (fill in the blanks – and blanks is all you'll get here), ili pak kao pesma iz koje su povađene sve imenice.

--- u idućem nastavku, ko u nekom vicu, sreću se japanac, španac, englez i ghoul. naravno, na kraju ghoul ispada najpametniji! ---

уторак, 10. мај 2011.

HOBO WITH A SHOTGUN (2011)

 **(*) 
 2+ 

            e, muka mi je više od ovih grajndhaus reinvencija i ejpovanja: proklet bio tarantino i ko ga napravi! istina, ja nisam neki fan čak ni tih b i c filmova na koje se ovde referiše, ali ako bih već gledo to, gledo bih izvorno i originalno, iz doba kad su oni bili nepatvoreno prljavi, gadni i smrdljivi, a ne našminkani i šareni ko danas. i pritom ne govorim samo o vizuelnosti. 

            istina, ima ovde grdnog splattera, i ko voli besmisleno klanje i ubijanje dobiće gomilu rasprskavanja i pljuštanja ovde: that's entertainment, kids! a naročito zato što je SVE toliko over the top, sve je odvrnuto na maximum, od kolora preko preglumljavanja do pljuštanja, da je užitak prilično bezbedan: 'zlikovci' i 'žrtve' u ovom filmu stvarni su ko tica trkačica i kojot the supergenije.

            ovo je u suštini troma film uslikan (by karim hussain) sa mnogo drečavih boja i blještećih svetala, ali profesionalnije nego što je troma ikada u svojoj istoriji umela i htela. ispod tog šminkeraja ipak je jedna previše samosvesno tongue-in-cheek kvazi-sprdačina o mega-zlom šefu tromavila protiv čijih goonova i njihovih zlodela se, umesto toxičnog kripl avendžera, bori toxično smrdljivi beskućnik.  

sve to ne prevazilazi nivo jedne nešto uspelije stilske meta-meta vežbe iz obožavanja (i nerazumevanja) originalnih down'n'dirty grindhouse štrokavosti jer je po duhu, rekoh, bliže tromi. dajte mi džozefa zita u svakom trenutku umesto ovoga!  

da, rutger hauer je okej, kao i uvek zabavan za gledanje, a ovde je posle dužeg vremena dobio glavnu ulogu, umesto da bude 'special guest star' u nekom bezveznom C-level teens in peril / mad scientist – monster flicku, kao u poslednje vreme, pa makar samo zbog toga ovo vredi pogledati. 

pored toga, ima tu umereno zabavnih gegova, maštovitih načina da se ljucka bića seku (klizaljke!) i gnjave (bager!), ima anything goes preterivanja (oklopi u kojima se zlikovci pojave u bolnici) koja nisu bez određenog šarma – pa iako sam ja uglavnom ostao ladan na ovo, recimo da se uz određen oprez HOBO-slobo može pogledati, u stanju svesti prikladnom za prenabudženi treš.