THE GREEN MAN (1990)

*** 

3

             Na ovom blogu već je pisano o romanu THE GREEN MAN Kingslija Ejmisa; tekst Ratka Radunovića možete videti na datom linku. Ja ću se ukratko osvrnuti na trodelnu englesku TV seriju urađenu prema njemu.

            Zaplet: matori jarac (Albert Fini) ljubaviše se sa kućnom prijateljicom, tj. ženom svog doktora, a povremeno i sa svojom ženicom (koja zna, ili sluti, za njegove akcije u obližnjem šumarku). U pauzama između tih hopa-cupa, jarac sahranjuje svog oca (neutešan, po međunožnu šumsku utehu hrli odmah posle sahrane). Ćale je možda umro od starosti, a možda zato što je video duha.  

Duhove viđa i naš jarac (po imenu Moris), ali ko zna – možda ga to samo sustiže delirijum tremens, budući da se vrlo retko, nakratko trezni, a nikad nije bez čašice u ruci ili njenoj blizini.

            Kako izgleda, taj duh – zlokobni ispijeni čovek u odori iz 17. veka – nekada je bio Tomas Anderhil, doktor, i pomalo ezoterik. Istraga u indžijelim knjigama pokazuje da je dobri doca živeo u kući u kojoj naš Moris sada ima hotel (njegove FAWLTY TOWERS dogodovštine jedan su od sab-plotova ovde). 

Još zabavnije, otkriva se da je dr Anderhil prizivao nekakve entitete – duhove? elementale? anđele? nejasno! – s kojima se upuštao u razvratne igrarije i doživljavao ekstaze nemerljive sa onim smrtno-putenim. E, tu se i naš jarac Moris, normalno, primi, i nastavi da kopa.

Pošto dokuči da je Anderhil sahranjen sa vrednom relikvijom (nejasnog porekla) neophodnom za te inkubus-sukubus rabote, Moris mu iskopa grob et voila: zaista pronađe simpatičnu stvarčicu među istrulelim šakama lešine od pre oko tri veka.

Da li će Moris sklopiti ugovor sa Đavolom, tj. njegovim podbrđanskim slugom? Da li će njegov hotel dobiti prelaznu ocenu od nadrkanog kritičara? Da li će steći metafizičku spoznaju, ili barem uputstvo za taslačenje spiritualnih bludnica? Da li će ubediti svoju ženu da se upusti u menaž a troa sa njim i njegovom ljubavnicom? Da li je Moris pijana matora budala kojoj se priviđa koješta, ili čovek na pragu onostrane spoznaje? 

--- Odgovore na ova pitanja prepuštam zainteresovanima, jer uz sve zamerke koje imam na ovu tvorevinu, mislim da se neće pokajati onaj ko izdvoji 3 x 50 minuta svog vremena za ZELENOG ČOVEKA.

Kvaliteti:

- Albert Fini je (predvidivo) izvanredan, kao i obično kad ima da igra polupijane matore razvratnike, a zbog zanimljivog karaktera i njegove vrhunske interpretacije (da li tu uopšte ima glume?) – podjednako je zabavno posmatrati njegove ovozemaljske i okultne peripetije.

- Zaplet, a naročito njegovi sablasni aspekti, dovoljno su originalni i netipični za uobičajene ghost story da može biti intrigantan i onima koji su se engleskih priča o duhovima nagledali. Ima tu brojnih megazabavnih nagoveštaja...

- Naravno, pošto se radi o engleskoj seriji, truizam je isticati odličnu glumu svih involviranih, ali ajde neka i to bude izrečeno. Poseban kvalitet je preslatka crvenokosa Natalie Morse koja igra Morisovu tinejdž ćerku Ejmi. Nadam se, mada teško je reći, da ovde nije u pitanju body double!

 

- Režija je vrlo dobra, i scene pojave duhova odlično su urađene i jezivije nego što bi se očekivalo od nečega rađenog za TV. Ima tu čak i gadan, krvavi prolog u kome neka devojka bude proburažena oživelom (?) granom drveta...

Problemi:

- Okultni aspekti zapleta toliko su potisnuti i nedorečeni da je to izluđujuće! I ovde se ne radi o fah-idiotskoj primedbi što horora nema dovoljno za moj ukus (mada i to stoji!), nego o suštinskoj zamerci na dramaturgiju i motivaciju čija nedorečenost ometa praćenje i involviranost u zapletu. 

Zašto Anderhil uopšte treba Morisovu pomoć? Šta će duhu vrlo materijalni amulet, i šta će on, tako nematerijalan i sablastan, s njim? Zar za 300 godina nije mogao da nađe nekog prikladnijeg da mu tu stvarčicu iskopa, ako mu je već toliko bitna? I odakle ta stvar, šta je ona, odakle Anderhilu, kakvu moć uopšte ima? Kakve veze ima Zeleni Čovek (paganski lik) u celoj toj ezoterično-spiritističkoj priči? Zašto se Moris uopšte upušta u sve to – šta on ima od Anderhila i njegovog amuleta? Malo mu mesnatih ribica, pa bi da overi i neke ektoplazmatične? Malo konkretnijih hintova po ovim pitanjima zaista ne bi škodilo – naprotiv!

- Prizemna, ovozemaljska zamešateljstva odnose veliku prevlast i mogu iritirati one koji očekuju klasičnu priču o duhovima, sa jedinstvenim sablasnim tonom, nenarušenim elementima sapunske opere, sitkoma, seksi komedije, farse itd.

- Završni "egzorcizam" (sasve napadno karikaturalnim WTF popom koji ne veruje u boga!) deluje kao usiljeni pokušaj da se na kraju desi nešto "pompezno" i dramatično, iako je ta scena izrazito antiklimaktična, nategnuto i isprazno "akciona" i u suštini bezvezna.

- Zbog pomenutih nedorečenosti u scenariju ostaje krajnje problematična poenta svega toga, odnosno šta nam se ovde htelo reći o odnosu prošlosti i sadašnjosti, telesnog i duhovnog, seksualnog i ezoteričnog, trezvenog i alkoholisanog... 

Bojim se da će onima (retkima!) koji su skloni da se uopšte bave ovakvim pitanjima GREEN MAN delovati kao neujednačena, intrigantna, ali nedomišljena i pomalo bleferska ekskurzija u vode natprirodnog od strane ljudi kojima ovozemaljsko daleko bolje leži, te stoga sve i ako se s tim duhovima htela postići nekakva metafora – ostaje nejasno čega, tačno, i nisu li nam to isto mogli (po)kazati i bez ovih ezoteričkih cockteasing nadražaja. 

Šteta, jer prišli su prilično blizu nekim zanimljivim i nadahnutim stvarima, i prešli otprilike ¾ puta do nečeg zaista unikatnog, a onda se predomislili i ostavili nedovršenim inače odličan posao, tako da je užitak u ovome, barem meni, bio okrnjen. Ipak, povoda za uživanja ima ovde sasvim dovoljno, pa zato, ko ovo nije gledao u noćnom programu početkom 1990-ih, a i ko jeste (kao ja), slobodno može da ovu trodelnu seriju pogleda, premijerno ili reprizno, svejedno.

Srećan 11. septembar od pesnika Žike

            Povodom proslave američkog Dana Bezbednosti, 11. septembra, odnosno desetogodišnjice povoda za njega, evo nekoliko prigodnih pesama majstor-Žike iz okoline Aleksinca, iz njegove zbirke patriotske pojezije GAVRANI NAD KOSOVOM.

            Pesme se bave Amerikom, ali pretežno iz ugla njenih genocidnih aktivnosti u Srbiji, dve godine PRE famoznog 9/11.

            Kakve veze ima NATO bombardovanje (3-6/99) sa 9/11? Ko zna? Čitajte između redova. Uostalom, svaki povod je dobar povod da se uživa u Žikinim stihovima!

TREPTAJ (FLICKER) by Theodore Roszak

 Svojevremeno je među srpskim i crnogorskim filmofilima i žanroljubima kružila fotokopija ovog zadugo nenabavljivog, out-of-print romana: neko je u Beogradu na ulici ili tako negde, možda na pijaci, od nekog neslutećeg naivčine, za sitne pare kupio pejperbek a onda, pošto je knjigu bilo nemoguće drugačije nabaviti, to fotokopirao i tako širio dalje. U takvom obliku je ovaj roman prvobitno došao i do mene, ljubaznošću Ratka Radunovića (aka Tripp, povremeni saradnik ovog bloga). 

U godinama koje su prošle od tada FLICKER je ponovo postao dostupan na engleskom, a nekim čudilom čak je preveden i na srpski. Javlja mi se da je u tome veliku ulogu imao motiv TAJNE ISTORIJE i velike zavere koja uključuje brojne istorijske ličnosti (ovde: pretežno iz sveta filma), koji je u poslednje vreme, zahvaljujući Denu Braunu i njegovim klonovima i klovnovima postao masovno popularan. 

Tajna društva; masoni, katari, iluminati; egzotične epizode iz istorije, stvarne ili izmaštane; urote; klike; popovi-špijuni; misteriozne smrti; šifre, kodovi, simboli; itd. itd. Sve te stvari, danas već uveliko ofucane, Rožak je prejudicirao još pre dve decenije. Izgleda da mu je sudbina da bude ispred svog vremena, bar što se tiče ideja i koncepata, jer ovo nije jedini slučaj. Uskoro ću ovde pisati o još jednom njegovom romanu. Pre toga, evo mojih impresija vezanih za FLICKER.

Ukratko: ne mogu reći da sam oduševljen. Vidim kako i zašto su se Gavrilo, Dimbo, Aca R. i Radko (a puno kasnije i Miloš) primili na ovo, ali ja ne mogu da se učlanim u sektu flickerofila. Imam više problema sa ovim romanom.

1. Stil pisanja: 

tipičan bestselerovski ne-ironični brbljivi otvoreni transparentni da-ti-kaže-čika bezlični 'stil' koji me, u književnom smislu, odbija od sebe. ne samo 'po sebi' (mada i to), nego i konkretno, zato što je krajnje neprikladan ovoj fabuli, koja je vrlo noir-horror. Znači, razbija mi atmosferu svojim veselim osunčanim zdravorazumskim uvek-logičnim prelinearnim razglabanjem u 'the night was…' stilu. Ton je, dakle, sasvim pogrešan.

2. Point of view: 

uobičajeni past tense ('the night was…') ovde je još dodatno udaljen u prošlost jer vrlo brzo postaje jasno da između opisanih događaja i vremena pripovedanja postoji jaz od više decenija, što drastično smanjuje suspens & sense of urgency (aha, znači narator je preživeo, i sad ima na raspolaganju dovoljno vremena da nam mirno i staloženo, na skoro 700 strana natenane ispriča svaki detaljčić svakog susreta i razgovora koji ga je doveo tu gde jeste). Opet, za jedan noir-horror tolika distanca je vrlo pogubna, da ne kažem self-defeating.

3. Glavni junak: 

tipičan bestselerovski everyman, običan, prosečan, normalan baja sa skupom sasvim običnih i normalnih moralnih vrednosti, želja, ambicija, nazora itd. Sad, mada me takvi i u principu ne zanimaju previše, u ovom konkretnom delu on mi smeta i zbog (ne)ubedljivosti zapleta, tj. motivacije: FLICKER ne uspeva da me ubedi da bi se jedan ovakav mediokritet ikada tako fanatično zainteresovao i sa strašću posvetio radovima jednog očito mračnog i morbidnog režisera kao što je Max Castle opisan. Na mlitavost tako uspostavljene motivacije nadovezuje se

4. Slab narrative drive: 

predugo (na prvih nekoliko stotina strana) potraga za izgubljenim filmovima opskurnog reditelja bazirana je na goloj intelektualnoj radoznalosti gl. junaka, mediokriteta. Jedini razlog što taj Joe Sixpack posveti ogromno svoje vreme, trud, finansije pa kasnije i karijeru ovoj istrazi je jedva skicirana i nikad zaista ubedljivo motivisana radoznalost. Blurb na korici opisuje knjigu kao spoj SUNSET BOULEVARDA i IMENA RUŽE. Kamo lepe sreće! U oba ova dela (a naročito kod Eka) autori su bili dovoljno mudri da ubace ZLOČIN kao pokretač radnje, što im zapletima daje sense of urgency + mystery koji nije SAMO intelektualan. Čak i smrtno dosadni i sterilno nečitljivi dr Zoća je osetio potrebu da svoje dosadno naklapanje o piscima, čitaocima i knjigama 'oživi' nizom (dosadnih) ZLOČINA u POSLEDNJOJ KNJIZI.

U FLICKERU nema ničeg sličnog, samo intelektualna radoznalost. Čak i kasnije, kad se kao razvije ta teorija zavere, ona nikada nema onaj suštinski suspense momenat, ono: the clock is ticking, big things are at stake, cura je vezana za prugu i zgaziće je voz u 23.20, bomba explodira za 2 sata, ubica mora biti pronađen pre zore, Antihrist se rađa za 6 dana i do tada moramo da raspletemo zagonetku i otkrijemo kako da to sprečimo… Jok, bato, ništa slično. Samo pratimo tog lika kako sklapa kockice o jednom zanimljivom (fiktivnom) režiseru, jednu po jednu po jednu, ali je sve beskrajno suvoparno i dosadno jer nam se priča kazuje iz ugla tog morona, a ne iz ugla režisera (o, koliko bi TO beskrajno vrednija – ali i kraća!- knjiga bila!!!). 

5. Prenaglašena esejističnost: 

ja, zapravo, volim kad roman jeste O NEČEMU, kad vidim da je autor imao na umu nešto više od toga da mi bezbolno ubije nekoliko sati vremena. Ipak, više poštujem kad mi se te agende isporučuju subliminalno, flickerovski, neprimetno utkane ispod tkanja same PRIČE, a ne kroz dijaloge i kroz komentare naratora. 

Ovih 670 strana se sastoje isključivo od 'talking heads' scena. A i B sede i pričaju. A i C se jebu, i tokom jebanja pričaju. B i D pričaju. B upozna A sa E, i onda E otkriva neke nove stvari. A stupa u kontakt sa F, odlazi kod njega, i onda mu F priča ovo-ono, itd. Sad, da se razumemo, to o čemu oni pričaju je (najčešće) VRLO zanimljivo, i knjiga nije zbog ovakve strukture dosadna (bar ne u onom užasno-dosadnom, zoćinskom smislu reči gnjavaže), ali je s druge strane strašno repetitivna, povremeno i redundantna (čitave i čitave stranice zarad 'otkrića' nečega što je i čitaocu i gl. junaku bilo jasno još pre 100 strana), pre-jednostavna i pre-linearna, sa suviše glatkih 'how convenient' momenata, bez PRAVOG zapleta u smislu komplikacija, zaplitanja i otplitanja i preokreta, nego sve lepo i uredno kao karike lanca, one thing leads to another, ali na toliko jednostavan i nekomplikovan način da to stvarno bode oči. 

6. Privatni momenat vezan za tematiku: 

ovo što ću sada reći nije objektivna zamerka, i većini čitalaca neće smetati, ali meni jeste. Naime, budući da imam izvesna saznanja o ezoterijskoj zaleđini zapleta (albinežani, gnostici, katari, templari…), bilo mi je znatno manje zanimljivo da pratim 'misteriju' vezanu za njihova dobro mi poznata učenja i principe, koji se ovde izlažu na kašičicu. Takođe, ideje o 'demonizmu' filma nisu nove – bar ne meni – i zapravo na njih se naslanjam kroz veći deo mog FAUSTOVSKOG EKRANA (a naročito u uvodu). Ipak, shvatam da će većina čitalaca da se ovde prvi put sretne sa nekim idejama i istorijskim referencama, što će im roman učiniti mnogo zanimljivijim no što je meni bio.

7. Završetak: suviše naglo skretanje u suviše različitu teritoriju u 5 do 12. 

To je nešto što mi SKORO UVEK smeta. Možda sam ja ograničen tim principom koji beskrajno poštujem, onim što je E. A. Po nazvao 'unity of tone', ali stvarno ne volim drastične i nenajavljene iskorake poput onog na kraju ovog romana. Neću da spojlujem, ali efekat je donekle uporediv sa krajem filma AVALON Mamorua Ošija (gde je taj radikalni skok bio integralni deo priče i ideje, pa stoga opravdan). Mislim, jeste to i ovde deo priče, ali mi je vrlo zasmetalo. Otprilike kao da sam gledao celu crno-belu KAZABLANKU, i onda na kraju Ingrid odleti avionom na američki jug, gde film naprasno postane jarki KOLOR, i onda se ona popne na brežuljak i stane pod siluetu drveta i gleda ka purpurnom zalasku sunca i kaže 'Jebi ga, tomorrow is another day'.

IT DOESN'T FEEL RIGHT!!!

8. Idejnost romana: 

i ovo je donekle subjektivna zamerka, ali ipak moram da je istaknem.

Ona se grana u 2 pravca.

a) U sukobu Gnostici vs. Hrišćani (Katolici), autor implicitno ipak drži stranu crkvi, i sugeriše da je genocid protiv katara bio nužan, kako bi se istrebilo njihovo učenje. Meni je nepojmljiva njegova ružičasta vera u život i dobrog boga koji, kao, opravdavaju katarski genocid samo zato što su ovi učili da je ovaj svet plod Zlog Boga (tm). Rožak veruje da je ovaj naš svet plod dobrog boga, i da oni koji propagiraju drukčije zaslužuju da budu istrebljeni, namrtvo.

b) Rožak mrtav ozbiljan pokazuje film kao demonski izum, kao neopisivo zlo koje se potkrada u naše duše i uništava naša bića i meni potpuno izmiče kako je roman koji to sranje propoveda mogao da zaokupi i oduševi tolike iskusne filmofile!?

Pored toga, Rožak – kroz svog glasnogovornika - izražava gnušanje nad svim onim što bi pravim filmofilima trebalo da su najveće svetinje, filmovi kao što su FREAKS, PSYCHO, THE TEXAS CHAINSAW MASSACRE, SALO, itd. Kako su toliki filmofili uspeli da uživaju u ovoj knjizi i pored neshvatljivo arhaičnog poimanja filma iskazanog u noj – meni nije jasno. Jebote, pa ovaj Rožak nije ništa bolji nego tamo neki, recimo, Nikola Stojanović ili Petar Volk! Totalno mogu da zamislim njih trojicu – Volka, Stojanovića i Rožaka - kako sede za istim stolom i do jutra drkaju na Renoara i Roselinija, i pljuju po Brauningu i Huperu i Pazoliniju. 

Ovo ne znači da je knjiga loša i da je ne treba čitati – NAPROTIV!  

FLICKER / TREPTAJ je jedna od značajnijih knjiga napisanih o filmu (računajući i prozu i teoriju), i svako koga zanimaju film, horor, moderna književnost, trebalo bi da bude upoznat sa njom: da li će biti oduševljen, mlako zabavljen ili zgrožen/smoren – neka svako za sebe odreaguje.

Ne bih nadugo o njenim određenim kvalitetima. Pomenuću, ipak, i neke vrline: tečan i pitak superjednostavan stil; zanimljiva tematika (ako se apstrahuje problematičan angle iz koga se ona tretira); mestimične iskrice humora (naročito u running jokes anti-protiv-Francuza, a posebno njihovih filmskih teorija); beskrajno obilje filmofilskih referenci koje će moći da spoznaju i njima se zabave samo oni inicirani (u čemu je, sigurno, deo draži koji je ovu po svemu osrednju knjigu učinio kultnim predmetom među zagriženim srbskim filmofilima)…

Za koji dan stiže i moj osvrt na jednu još hororičniju (zasad neprevedenu) Rožakovu knjigu: stay ćuned.

APOLLO 18 (2011)

**(*)         

3-

            U okviru akcije "Found Footage" overio sam tvorevinu pod naslovom APOLLO 18. Kao što se iz njega može naslutiti, ovo nije Yet Another Haunted House Shaky Cam Mock-Doc-Horror. Umesto toga, ovo je prvi iz ovog sve brojnijeg pod-žanra koji se dešava – u svemiru. Tačnije, na Mesecu.

            Kao, tri astronauta poslata su 1970-ih na Mesec u tajnoj i nikad do sad obnarodovanoj misiji – zvanično, Apolo 18 nikada nije postojao; a tek sada je, kao, NASA dopustila da se iz grdnih sati snimljenog materijala izmontira ovih 80ak minuta i da se to pušta u bioskopima diljem Amerike.   

No, dobro, do sada smo već oguglali na te fore, i ti natpisi na početku o tome kako je ovo što sledi neko stvarno postojeći actually snimio samo su ofucani rituali, formalnosti koje niko odavno ne uzima za ozbiljno (zapravo, još od vremena kad su izvesni idioti, od kojih sam neke i lično sretao, nagvaždali o autentičnosti BLAIR WITCH PROJECTA). Ono što u tom smislu treba reći jeste da je suspenzija neverice solidno postignuta, da je to sve snimljeno tako da izgleda dovoljno autentično za moj laički, NASA-om netrenirani um, i da mi pije vodu dovoljno, posmatrano kao film.

            U enterprajz gledanja ovoga ušao sam sa niskim očekivanjima, što možda donekle objašnjava zašto mi se umereno, mestimično čak i dopao, za razliku od brojnih kritika po netu koje su prilično negativne. 

            Da, naravno da je od ove premise moglo da se uradi mnogo više: mogao je da se napravi LAVKRAFTOVSKI film kosmičke strave za nezaboravno useravanje, jer za tako nešto ne mora da se ide na daleki Yuggoth: naš komšija Mesec (sa svojom Tamnom Stranom) sasvim je dovoljan za takvu akciju. Tih ambicija nije bilo, autori ovoga sasvim su zadovoljni da malkice zagrebu po slabo rabljenoj teritoriji i da ponude nekoliko polu-originalnih jezovitih sugestija i džamp-skerova, pa od te vrste strave ima tek nešto malo nagoveštaja, zbrzanih i gotovo slučajnih.

            Ipak, ova čaša je za mene polu-puna, zato što mi je već pomalo muka od jednolične vizuelnosti mrdam-kamerom-po-kućama filmmejkinga ovog pod-žanra: koliko puta više treba da gledam trčanje uz i niz stepenice, silazak u podrum, ljuljanje lustera i pad tiganja kao vrhunske set-pisove u 'filmu'? Ili beskrajno zamorno polučasovno jurcanje (s kamerom na ramenima!) kroz avliju neke kuće, praćeno obaveznim urlanjem i zadihanim puf-pantovanjem snimatelja, uz brojna 'oh my god! oh somebody please help me! oh I'm so fucking scared!', kao recimo u precenjenom španskom filmiću ATROCIOUS, koji slobodno možete propustiti 8iako ima bolje kritike od ovoga). 

            Ovde, ako ništa drugo, imamo zlokobnu mrtvu pustaru Meseca, i njegove mračne kratere, a unutrašnjost svemirskog čamca APOLLO 18 nudi osvežavajući odmor za oko, barem kao promena u odnosu na sve te podrume, tavane, dnevne sobe i okućnice. Takođe, imamo misteriju tokom većeg dela filma – o čemu se ovde zapravo radi? Duhovi, vampiri, alieni, ljudski faktor…? A ako su alieni, da li su od men-in-the-suit sorte, ili neki dosad neviđeni? Bez brige – ja vam to neću spojlovati (ako me neki trejler ili tuđi rivju nije u tome već pretekao), jer i meni je deo draži i užitka bio u tome da nagađam šta se koj moj ovde zbiva, i ko/šta stoji iza toga.

            Za pohvalu je, pored ambijenta i njegovih zlokobnih potencijala, kao i solidne režije, to što ovde – a za razliku od većine naslova iz "Found Footage" pod-žanra - ne moramo da barem pola filma provedemo gledajući neke morone kako rade savršeno prozaične i nezanimljive stvari u predugačkom "pripremnom delu" filma (tzv. "zagrevanje"), pre nego što nešto kolko-tolko zanimljivo ne krene da se zbiva. Ne! Ova trojka nesrećnika se na Mesecu nađe već u prvih 5 minuta, a nagoveštaji da nije sve kako treba počinju prilično rano, i razvijaju se, tokom filma, do vrlo konkretnih stvari (tj. ne ostaje sve u senkama, nagoveštajima, nedoumicama, dubiozama i blink'n'miss bullshitima).

            Vredi pohvaliti nekoliko memorabilnih detalja: ingeniozno upotrebljena arhetipičnost scene u kojoj na mrtvoj mesečevoj pustari naši navodno sami astronauti – pronađu otisak stopala sa sasvim drugačijim đonom nego što je njihov. Zaista moćno creepy robinzonkrusoovski momenat kakav je moguć samo na Mesecu (ili negde druge izvan planete Zemlje)! Dakle, aplauz za to što su, bar u tom slučaju, pametno upotrebili potencijale svoje lokacije. 

Istina, upućujem im i jednu vaspitno-popravnu šljagu iza ušiju što su zbrzali i praktično protraćili momenat kada ovi isti astrokosmonauti sa mesečeve površi posmatraju na nebu Zemljinu lopticu. Jedan od njih čak i kaže: "Hm, makes you think, doesn't it?" – ali od tog thinkinga nema ništa, ni verbalno ni vizuelno, jer no time Tolouse, treba publici isporučiti novi jump-scare! Šteta, jer ta pustara zaista izgleda kao Pakao s kraja Fulčijevog BEYONDa, i neko nadahnutiji izmuzao bi više od te NELJUDSKE atmosfere. (PS: Nekim drugim socio-političkim drkadžijama prepustiću da se zabavljaju činjenicom da se dva mesečeva vozila odazivaju na imena FREEDOM i LIBERTY, pa neka u to učitavaju šta im volja…)

            Kad sam kod pohvala, moram da iznesem još jednu: ne samo što su pametno upotrebili lokaciju, nego i kontekst u kome se ona javlja: naime, ovi snimci nisu onako prozaični i oštri kao jebeni home-videos koji se u poslednje vreme narodu prodaju u bioskopima (srećom, ne i u Srbiji, gde bioskopa nema, pa ove video-radove gledamo na malim ekranima – bez ikakvog gubitka!). Slabija rezolucija, isprane boje, smetnje na vezama, prekidi, "sneg" od statike itsl. efekti, za očekivati u snimcima Sime Kosmosa iz dalekog svemira, uspešno su upotrebljeni za frustriranje gledalačke perspektive i njegovu klaustrofobizaciju te inetrpretativnu ograničenost koja ga čvršće baca u ruke papetmastera iza kamere e ne bi li im se bolje manipuliralo emocijama… U tom smislu čak je i TS verzija filma sasvim prikladna za gledanje: treba biti potpuni sucker pa čekati ovo na dvd ripu, blu reju ili ne znam kakvo dža-bu izdanje, kad su se autori ovoliko polomili da svoje snimke namerno pikselizuju i ojade i degradiraju for your viewing pleasure!

            Ipak, u krajnjem saldu, kad se otkrije šta je i kako je – to je prilično razočaravajuće, i ikonografski, i konotativno; da ne bih spojlovao reći ću samo da su to otkrovenje šta-i-kako (bez zašto!), kao i mlitavi, neubedljivi pokušaj da se dešavanja iz navodne misije od pre 4 decenije učine relevantnim (i zaplašujućim) i dan-danas – najslabiji delovi filma. Ne može to tako! kličem, zajedno sa Vajtom. Ali, ne žalim se previše, jer ovo je sasvim OK ako se posmatra samo kao jedan srednje-ambiciozni bau-bau filmić koji ne postoji iz drugih razloga nego da ponudi još jednu varijaciju na 'oh-my-god-this-shit-is-really-happening'. Ima tu nekoliko jezivih i jedna gadna scena, i to je sasvim dovoljno u ova krizna vremena. Da, mogli su bolje, mogli su pametnije, mogli su originalnije – ali nisu. Jebi ga. Daj šta daš. APOLLO 18 je sasvim gledljiv i mestimično jeziv SF-hororčić: može se pogledati, iako teško da će ga se neko sećati za godinu dana, sem kao fusnotu.