BRAJAN DE PALMA

            Ovaj značajan reditelj na ovim prostorima ima veliki broj pobožnih štivalaca, i ja odmah moram reći da NE spadam u one najokorelije: štaviše, imam popriličan odmak prema većini njegovih filmova.

            De Palma je jedan od onih reditelja o kojima je donekle besciljno racionalno razgovarati, jer ono što kod njih najviše vredi i čime kupuju svoje fanove nisu stvari koje se mogu mnogo diskurzivno obrazlagati: to je taj stil, ali – još više od toga – to je STIL KOJI POSTAJE TEMA tih filmova. To je ono što je nekima teško da kupe. Ja to razumem. Razumem da je svaka reakcija na De Palmu pre svega instinktivna, duboko subjektivna – s tim svetom korespondiraš, ili ne, i to je to.

            U tome je – pored mnogih drugih stvari – on sličan Dariju Arđentu, samo što je za razliku od Arđenta De Palma više 'šarao' kroz žanrove, ali u suštini to je ista ta borba da se od govneta napravi pita, da se od trasha napravi art film. To je igra na ivici žileta, propasti je mnogo lakše nego uspeti, a kad NE uspeš – to deluje smešnije, tragičnije, više bode oči od nekog mediokritetskog promašaja.

            Naravno, za religiozne fanove ne postoje 'promašaji' kod takvih reditelja, jer oni nalaze biserje i usred kala takvih zlodela kakva su, npr, SNAKE EYES ili (kod Arđenta) IL CARTAIO. Što reče Aca Radivojević jednom, "De Palma je sve svoje filmove želeo baš takvim kakvi jesu". Pa da, želeo ih je: u tome je i problem. 

            Npr. DAHLIA se ne može braniti nekakvim studijskim intervencijama i nametanjima: to je u samom startu, u osnovi, promašen film – počev od scenarija pa preko kastinga. Pre nego što je usnimljen prvi kadar to je već bilo osuđeno na propast. Ništa tu De Palma nije razumeo, ništa od Elroja nije preuzeo, sem golog kostura na koji je, umesto krvi i mesa, nabacao šljokice i lampione.

            U svakom slučaju, De Palma je svakako zanimljiv i kad omaši, i u tome se slažem sa njegovim apologetama. Problem je samo što je prerano zapao u samosvesni manirizam – otprilike kao Kronenberg počev od GOLOG RUČKA pa nadalje – što mnoge, pa i najbolje od njegovih poznijih filmova pretvara u nenamerne samo-parodije. Kao Džon Vuove golubice. Kao Arđentove crne rukavice. Prosto poželiš da vikneš (Kojinim glasom pretopljenim na Džeja): HEJ, STANI, STANI, STANI DA TE PITAM, DA LI TI ZNAŠ ZA NEKI DRUGI RITAM?!

"Vinsent Mineli je duhovni otac DePalme koliko i Hičkok, a DePalma je mjuzikl reditelj koliko i svaki klasik kung-fu žanra - što će reći poprilično. A mjuzikl je, pak, žanr koji se najviše približio idealu "čistog filma" - onog u kome je forma do te mere superiorna da u potpunosti transcendira poriv za sadržajem. Iz čega sledi da je NEMOGUĆA MISIJA još jedno DePalmino remek-delo u kome je, hičkokovskom terminologijom rečeno, apsolutno sve čist MekGafin - sa izuzetkom briljantnog rediteljskog stila."

---Goran Terzić, XZ, oktobar 96---

Nije to sasvim netačno pa ni nepametno, ali za ovu priču nije baš mnogo relevantno. A evo zašto: film ne može da održava GOLI MEKGAFIN bez ičega drugoga. Hičkokovi najbolji filmovi to savršeno pokazuju. Oni, zaista, najčešće vise o tom Mekgafinu, ALI: osim njega imaju i – Džimija Stjuarta, Grejs Keli, Tonija Perkinsa, Tipi Hedren, i druge LARGER THAN LIFE persone (od kojih nisu baš sve vrhunski glumci, da se razumemo, ali su SAVRŠENI za Hičov koncept). 

PLUS: imaju ti Hičovi filmovi nekakav podtext, imaju neku poentu, nije to golo iživljavanje privatnih fetiša, odnosno i onda kada jeste, kao u Hičovim najogoljenijim i najpatološkijim filmovima (MARNIE i FRENZY), to je sve u velikoj meri prevladano SJAJNO ISPRIČANOM ZANIMLJIVOM PRIČOM i autentičnim saspensom. Toga kod De Palme često nema, ili bar ne dovoljno da sasvim iskupi njegovog Mekgrafina i učini ga vrednim gledanja po sebi.

Npr. DRESSED TO KILL je sjajan film ni o čemu, i to je na nekom larpurlartističkom nivou OK, ali nemojmo se zajebavati. ni Endži a kamo li Kit Gordon nisu u stanju da NOSE film, i on se tako rasplinjava od scene do scene, menjajući fokus sa Endži na Kita i Nensi Alen (koja je takođe tek američka Zlata Petković, i ne može da nosi film ni po sebi, inače, a ni onim što joj TAJ scenario pruža).

Znači, Mekgafin je tu, stila ima na lopate, ali – NEMA ZVEZDA, GLAMURA, LIČNOSTI, PRIČE, SUBTEXTA... a kad nema toga, onda nema ni pravog saspensa, jer ZA KOGA tu da brineš, za koga da navijaš...? Prosto, zavališ se, i gledaš: "Uuu, ala kadrira! Joooj, al ga ja izmontiiiirooo! Woow, što ga je uslikao!" To, donekle, kad je vrhunski izvedeno, može da me zabavi, ali je svakako inferiornije u poređenju sa Hičovim filmovima gde imaš SVE TO – PLUS još toliko toga pride. Rečju, kod De Palme mi često fali – uzbuđenje. Emocija, bilo kakva. Nju ima u KERI. Ali nedostaje završetku BLOW OUT-a da bi zaista bio tragičan; as is, više deluje kao gimmick.

Da ne govorim, zato, o BODY DOUBLE, koji je zaista ruiniran tim nesnosno debilnim Krejg Vosonom (porno glumac il neporno glumac, ja ne želim da gledam tu odurnu nosatu nakazu i ne zanima me šta mu se dešava)! Kad imaš scenario koji nema baš nekog 'mesa' za glumca, onda ti treba glumac sa POJAVOM, sa HARIZMOM, koji će i najpovršnijem karakteru da pruži dodatnu dimenziju. 

ZATO je De Palma blistao samo onda kada su se poklopili sledeći faktori: SMISLEN, PAMETAN SCENARIO *O NEČEMU* (što znači, onaj koji NIJE on sam radio, nego mu ga neko drugi, pametniji, napisao) + dobro osmišljen MEKGAFIN + JAKA GLUMAČKA POJAVA (Sisi Spejsek, Al Paćino...). Onde gde je bar jedan od ova tri elementa zafalio, film je ispao (bar) osrednji.

U narednim nastavcima: osvrti na neke De Palmine hajlajtove, i ne tako uspele radove.

Tijana Jevtić Fantasy & Horror artwork

Nema baš mnogo žena u Srbiji čiji je rad Ghoul-relevantan (dakle, u onim domenima koje prevashodno pokrivam, na blogu a i inače) – a još manje je onih koje mogu da ponesu teško breme časti i odgovornosti koje sa sobom nosi foka zvana Ghoul's Seal of Approval. 

Ovom fokom najsrdačnije mogu da žigošem mladu umetnicu Tijanu Jevtić, a ona nek vidi šta će i kako će s tim.

Pratioci Kulta Gula već su se susretali sa radovima ove multi-talentovane devojke:

- na korici magazina ZNAK SAGITE br. 7 nalazi se njena mladalačka i (bar po meni) ne preterano dobra ilustracija;

- u hororičnom 13. broju istog magazina je njen crno-beli hororično-poetski strip MOJA LUDA;

- a vrhunac njenog dosadašnjeg bavljenja ghoulish aktivnostima (bar što se tiče objavljenih) jeste uvrštenje nekoliko ilustracija u lavkraftopisani ghoulpriređeni NEKRONOMIKON!

Tijanini radovi pokrivaju širok raspon – kako tematski (žanrovski) tako i u pogledu tehnika, i ja zaista među srpskim umetnicima još nisam sreo nekoga ko se tako uspelo kao Tijana bavi 

i grafikom

i kolor ilustracijom

i fotografijom

i raznim oblicima koje ne umem ni da imenujem ("kreativna fotomonotaža", "digital art")

  

i skulpturom (ako je to prava reč za njene 3-D kolaže) 

i originalnim oblicima foto-performansa sa bojama osetljivim na svetlo...

Uz to je i autorka jednog unikatnog izdanja – neću reći knjige, jer to nije (samo) knjiga – koje zaslužuje zasebno predstavljanje... Uskoro.

Već nekoliko godina pratim njen rad i spremam se da ga prikažem i na ovom blogu, ali me stalno sprečavala bojazan da neću naći adekvatne reči da pokrijem sve to bogatstvo. 

 

Prelomio sam se da to učinim sada, kad mi je do mozga došao podatak da Tijana ima svoj blog – ili sajt, ili šta li je OVO ČUDO – pa stoga mogu sebi da uštedim pokušaje analize, sinteze i vivisekcije, i da vas umesto toga samo zainteresujem dovoljno da odete na to mesto i da tamo uživate u izobilju njenih radova.
 
Što se tiče njenih ukusa & interesovanja, evo ih:

Favorite visual artist Dave McKean, Salvador Dali

Favorite movies District 9, Secret of Kells, Blade Runner, Naked Lunch, Antichrist

Favorite TV shows Hunger, Carnivale, Ergo Proxy, Kingdom Hospital, Wolf's Rain

Favorite bands / musical artists Novy Svet, Limbo, Coil, Clock DVA, Kibuka, Nohno, Nightmare Lodge, It

Favorite books Riders of the Purple Storm, Name of the Rose, Anansi Boys

Favorite writers Borislav Pekic, Boris Vian, M. Tournier, G. Chesterton, Neil Gaiman, Umberto Eco

Other Interests Gathering nature's pieces of all kinds

DREAMWATCHER by Theodore Roszak

             Nije mi jasno kako i zašto ovaj roman nije poznatiji, popularniji, bestselovaniji – pa, vala, ni zašto nije do sada filmovan?! Da li je Rožak imao nesposobnog agenta, kretenskog izdavača, lošu sreću ili je pljunuo u neki bunar u koji nije trebalo, tek potpuna anonimnost ovog romana – a naročito u horor krugovima – jedna je od većih modernih misterija! Uostalom, govorimo o istom onom Rožaku čiji je prilično originalno koncipiran (iako ozbiljno grešan) ovde već prikazani roman FLICKER takođe neoprostivo dugo bio out-of-print, a uprkos filmičnoj (i film-related) temi – takođe nije nikada prišao dovoljno blizu opasnosti da bude filmovan (uprkos svim jalovim Aronofsky-related glasinama).

            Ovo se pitam ne zato što se radi o preterano dobroj knjizi (mada ona i nije tako loša, čak i po strogim Ghoul-standardima); nego, pre svega, zato što je u vreme kada je izašla (1985) bila pisana na popularan način, na popularnu temu, i bila je prilično originalna tada; a i danas kad se čita ima neke koncepte svežije od većine onoga što se nalazi u mega-prodavanim romanima ili mega-gledanim horor filmovima.

            Zaplet: glavna junakinja, Dirdri Vejl, ima moć da ulazi u tuđe snove – i to ne (samo) kao pasivni posmatrač, nego i kao aktivni učesnik i manipulator, po potrebi. Njen muž patio je od "crnih snova" koji su ga na kraju toliko izludeli da je zaklao njihovog sinčića i ćerkicu, pre nego što je sebi prerezao vrat. Dirdri je, sa preživelom ćerkom, sada na rubu puberteta, u jednoj spec. klinici čiji glavni psihijatar uz njenu pomoć proučava (i menja) snove "pacijenata". 

Međutim, vrlo brzo otkrijemo da je klinika samo paravan za okupljanje i eksploataciju nekolicine dreamwatchera (među kojima je ova naša najmoćnija), koje tipična shady vladina agencija koristi za terorisanje snova nepoćudnih ili značajnih stranih i domaćih faktora, kako bi ih navela ili da, pod tim uticajima, sebe diskredituju, ili da prebegnu na "našu" (američku) stranu, ili da odlepe i pobiju što više ljudi oko sebe. Srž zapleta tiče se pokušaja da se utiče na snove babe koja je, praktično, svetica za narod u Nikaragvi (ali ne i za tamošnju katoličku Crkvu, koja je, naravno, istorijski srođena sa moćnicima i zlikovcima, kako lokalnim tako i američkim), pa je stoga opasna budući da je posvećena ne samo onostranim nego i vrlo ovozemaljskim pitanjima (revolucionarnog tipa).

 Koliko dugo će naša ženica ulaziti u tuđe snove uverena da je to za njihovo dobro? Koliko dugo će je "dobri" doca vući za nos? Da li će u podsvesti svetice moći da se iskopa dovoljno crnila za njeno diskreditovanje? Da li će pokvareni perverzni suparnički dreamwatcher uspeti da proizvede dovoljno gnusne košmare u (pod)svesti ove žene? Da li će isti zlodej uspeti da se osveti našoj Dirdri (jer mu je preotela naklonost psihijatra) – možda preko slabe karike, njene ćerke, kojoj se na kvarno prišunjao...?

DREAMWATCHER baštini popularnost teme tajnih vladinih organizacija za eksploataciju ESP i drukčije nadarenih osoba za ubilačke ciljeve, koju je recimo tata-King uspešno (barem ako gledamo dolare) izmuzao 5 godina ranije u FIRESTARTERU, filmovanom samo godinu dana pre Rožakove knjige. Pored toga, 1985. godine SNOVI su u hororu bili itekako IN: prethodne godine pojavio se niotkuda A NIGHTMARE ON ELM STREET i izazvao nepredvidivu i fenomenalnu senzaciju, začevši serijal čiji je drugi deo (inferioran, ali koga je briga) izašao te 1985. a bio je praćen i nizom klonova na srodne teme (npr. DREAM DEMON, donekle i BAD DREAMS). Takođe, 1984. godine pojavio se i film DREAMSCAPE na kojega ovaj roman poprilično podseća – čak toliko da je teško verovati u sinhronicitet... Ako je Rožak ponešto i pozajmio od ovog koncepta, ipak je uradio više i bolje i ozbiljnije od tog površno-zabavnog filmića. S druge, pak, strane, prvi naredni nastavak iz serijala A NIGHTMARE ON ELM STREET koji je izašao nakon Rožakovog romana – treći, s podnaslovom DREAM WARRIORS – čitav je zasnovan na ideji aktivnog ulaska u snove i borbi u njima...

Dakle, svi uslovi su tu da roman bude bestseler. A on, međutim, potpuno nepoznat, i takođe zadugo – out of print. Knjigu koju sam ja čitao izdali su 2003. upravo ljudi posvećeni re-printovanju knjiga koje su već dugo narodu nedostupne: backinprint.com. Rožače, Rožače, priznaj: na čiji si to žulj tako nesmotreno stao da ti romane tretiraju kao najcrnju siročad?

Što se tiče kvaliteta knjige, najveći je svakako sadržan u tom genijalnom, potentnom konceptu – manipulaciji SNOVIMA, tako podatnoj ideji za svakolika hororična zezanja, kakva Rožak oživljava sa nekoliko zaista moćno zlokobnih ideja, koncepata i set-pisova. Rožak ovde, kao i kasnije u FLICKERU, ispoljava poprilično crnu imaginaciju, i zamišlja neke – u teoriji – antologijski jezovite scene. Ima tu i blasfemije, silovanja na oltaru uz pričešće tek pobačenim fetusom, ima tu i kratkih pedofilnih nagoveštaja u jednom košmaru ali i vrlo realne takve pretnje, na javi, vezane za pre-teen ćerčicu naše junakinje i predatorske naume zlog drimvočera. Ima tu i moćno gadnih ideja vezanih za tzv. "crne snove" – najpakleniju vrstu košmara zamislivu, kao i simpatičnih poigravanja sa nekim "šta ako" situacijama (šta biva sa dreamwatcherom koji uđe u nečiji san, a snivač baš tada – umre?).

I sve je to lepo i krasno – u teoriji.

U praksi, međutim, Rožak naprosto nije dovoljno dobar pripovedač. Brojne boljke koje sam mu ja, i samo ja, zamerio u FLICKERU, očite su i ovde. Glavna junakinja je NULA, u potpunosti definisana tom svojom moći (i prošlošću), ali pisac ne ume da nam je približi kao ljudsko biće; uz svu patnju koju je proživela, ona ne uspeva da izazove simpatiju, saučešće, bliskost. Šta bi King od ovoga napravio – taj nemaštoviti, banalni pisac čiji je FIRESTARTER beskrajno prozaičniji i siromašniji dobrim idejama od ovoga, ali je, donekle, iskupljen Kingovim umećem da čitaoca VEŽE za protagoniste, makar ovi bili i najgori kliše.

Pisanje je neverovatno ravno i uninvolving. Koncepti su sjajni; plotting je besprekoran, incidenti mudro osmišljeni i motivacijski opravdani, ubedljivi; mašina je fino zamišljena i "pismeno" stavljena u pogon. A opet, nešto ne štima; nešto fali. Fali emotivna involviranost; fale srce i duša. Intelektualno je tu sve mega-podsticajno i inspirativno. Ali Rožak deluje kao neko ko se horora u suštini gnuša, i stidi ga se onda kada ga priča tera da ga primeni, pa to čini u rukavicama, sa mašicama, sa pincetama, tamo gde bi King seljački podvio rukave i zaronio šake direktno u žitku masu užasa! Za priču ovako intrigantnu – roman je čudno lišen saspensa, barem meni, mega-probirljivom, iako moram da dodam da to sa prosečnim čitaocem verovatno ne bi bio slučaj. Uostalom, mnogi pametni ljudi progutali su FLICKERA i cvileli za još, bez ikakvog gunđanja, pa zato – ko zna? Možda je samo meni Rožak drven i beživotan i uninvolving? 

Ono što je van ikakve sumnje jeste da je Rožak kao mislilac, barem sudeći po ova dva romana koja mu pročitah (a uskoro ću još dva), prilično plitkouman, mestimično čak banalan, i po mnogome dijametralno suprotan nekim mojim temeljnim načelima. Svet je za njega, u svom osnovnom principu, dobar i svetao i sladak i fin, a mrak i zlo i pokvarenost su incidenti koji se mogu prevladati uz mnogo napora, ljubavi i požrtvovanja. Njegov suštinski optimizam podriva mračne i zlokobne koncepte, naročito u drugoj polovini knjige: iako su velike stvari u igri, ni u jednom trenutku budan i pažljiv čitalac nema veću sumnju po pitanju toga da li će svetica da bude bačena u blato, a devičanska tinejdžerka da bude deflorisana Perverznjakom iz Pakla. Zapravo, stvari postaju izrazito neinteresantne istog časa kada Rožak uvede babine paganske duhove-pomoćnike iz pred-katoličkih, astečkih veštičarija kojima je bila izložena u džungli. Božanska svetlucava sila je na babinoj strani, i u finalnom obračunu čak i naša Dirdri, koja s tim bapskim pričama i veštičarijama nema nikakve veze, uspeva da porazi zlog drimvočera – mumlajući nekakve kletve na indijanskom!

A taj simplicistički i idejno bezveznjački kraj (koji pripisuje moć indijanskim bajalicama nad vrlo američkim drimvočerom) učinjen je još sladunjavo-imbecilnijim kad Rožak ubaci neke grdne populističke (?) aluzije na Gospodara Prstenova (tu ultimativnu eskaptističku It is fine! EVERYTHING IS FINE knjižurdetinu) kroz koje Dirdri uvodi svoju ćeru u svet snova, i borbe sa silama "zla":

"It was her favorite book. I first read it to her when she was eight. I think I taught her everything she knows about good and evil. And about nobility and heroism and honour... and whatever else there is that's supposed to make the world decent enough for the kids to bring into it." (p. 353)

A kad njena ćera počne da u snu uzima lik lejdi Galadrijel – to je da svaki čovek od ukusa smesta počne da bljuje u mlazevima kao g. Bucko u SMISLU ŽIVOTA MONTIJA PAJTONA!

Što je još gore, Rožak ovde isporučuje roman koji je žanrovski mnogo čistiji horor nego li što je to FLICKER, ali je njegov zadrti prezir prema ovom žanru (očit i u FLICKERU) vrlo eksplicitan. Rožak se podsmeva tada-popularnim horor romanima sa drečavim koricama i krvavim slovima, a Zli Drimvočer kontakt sa tek-pupećom curicom uspostavlja baš preko romana koji joj poklanja: THE BLOOD CLUB by Kevin Queen. Prilično providan pokušaj da zajebava Kevina-Stivena Queen-Kinga. Tim tragičniji što, uprkos svim svojim plemenitim aspiracijama, mudrijaškim aluzijama, dobrim idejama (koje ostaju uglavnom na nivou intelektualnih koncepata a ne dobre proze!), dobrim ukusom s kojim prezentira čak i najogavnije ideje – Rožak još uvek može samo da pljune pod prozor Kingu, koji je kao pisac znatno jači. Što je najtragikomičnije, uz sav mudrijaški pozeraj, kao mislioci, njih dvojica su tu su negde, vrlo bliski jedan drugome, iako Rožak slovi za ozbiljnog profesora i analitičara moderne kulture, a King za prozni ekvivalent Big Meka. (PS: Kad sam već kod sličnosti DREAMWATCHERA i DREAMSCAPE-a, u potonjem filmu horor pisac takođe ima ime koje je jedva-skrivena aluzija na Kinga: zove se Charlie PRINCE.) Prostije rečeno, DREAMWATCHER je neopravdano naduvena, isprazno umišljena ali jedva prosečno napisana varijanta bestseler romana koja se pretvara da je nešto više, a nije. Najgrotesknije, pretvara se da nije horor, a jeste...

DREAMWATCHER ima sasvim dovoljno dobrih ideja i scena i zbivanja da zaslužuje da bude poznatiji nego što jeste, i ljubitelji horora (smućkanog sa SF-om, i romanima krimi-akciono-zavereničko-špijunskih rabota) mogu mu dati šansu, naročito ako nisu probirljivi kao ja. U rukama dobrog režisera, i scenariste koji bi malo očistio ovo od optimističkih trabunjanja, Tolkina, babećeg paganopoklonstva, Nobelove nagrade i sličnih tuposti, DREAMWATCHER bi mogao da ispadne vrlo vredan i zastrašujuć horor film. Do tada (ako ikada) – čitajte knjigu i film snimajte u svojoj glavi. Sweet dreams are made of these...

PS: Rožak je preminuo 5. jula ove godine u svojoj 77. godini, dok sam bio na Fantastic Zagreb festivalu, tako da nisam tada ni registrovao tu (ionako prilično slabo oglašenu) vest, sve do pre neki dan! Nadam se da on sada počiva negde zajedno sa Kvecalkoatlom i hobitima i dobrim čarobnjacima.

CTHULHU IZ ZAJEČARA – U FRANCUSKOJ: Bojan Vukić intervju

             Pošto su se čule primedbe iz određenih krugova da se na ovom blogu zapostavlja horor u STRIPU (ako ne računamo povremene osvrte na DILANA DOGA i sl.), evo prvog od tekstova kojima ću pokušati da bar donekle ispravim ovu nepravdu (if any).

            Zaječarski strip crtač Bojan Vukić uradio je za Francuze (tačnije, za izdavačku kuću SOLEIL) dva kolor albuma stripa GRANDS ANCIENS (THE GREAT OLD ONES). U ovom stripu mućkaju se Herman Melvil (as himself!), NEKRONOMIKON, Moby D**k (kako se to na pojedinim polit-korektnim sajtovima piše), Cthulhu itself, a scenarista je nekako uspeo da u sve to umeša i – Frankenštajnovo čudovište. Evo kako glasi zvanična najava, na engleskom:

"New England, 1850. Ishmael is a young sailor who dreams of joining a whaling ship and going on an adventure on the high seas. One night in New Bedford, a fishing port overlooking the ocean, he met Herman Melville, a strange man who tells him the wildest stories — including that of the young captain Ahab, who once decided to go hunting the giant sea Kraken. But to raise it he first needed to find a certain sailor, a survivor of the Kraken attacks, who had kept a secret book of incantations and ungodly knowledge. Once this book is used, it conjures up 'the Kraken', which turns out to be far more monstrous than the worst nightmares of sailors or the dreams of human history."

Pažnju su mi privukli horor-fantastični i, naročito, lavkraftovski aspekti (ovde najnaglašeniji; mada, ako ćemo pravo, verovatno vaskrsnuti zbog bliskosti sa mega-popularnim pomorsko-fanta-avanturističkim lavkrafto-hororidnostima PIRATA SA KARIBA). Artwork koji je Bojan uradio takođe privlači pažnju, naročito u svojim akciono-hororičnim deonicama, koje kulimaciju imaju, naravno, u nedavno izašlom II delu albuma. Sada kada je ta dvodelna storija napokon okončana, popričao sam sa Bojanom Vukićem o njegovom radu, i evo šta je ovaj crtač kazao – exkluzivno za THE CULT OF GHOUL: 

- Dejan Ognjanović: Za početak, predstavi se ukratko: škola, zanimanje, objavljeni radovi do sada, eventualno izložbe, nagrade i sl.

Bojan Vukić: Ukratko, rođen u Zaječaru, tu se i školovao, osnovnu i srednju tehničku. E, zanimanje za strip je počelo od 6. godine, i traje i dan danas. Zanimam se stripovima non stop, čitam kako mi šta padne, svidi se, kako se za šta zagrejem. Neki put se vratim da neke čitam ponovo... uglavnom Deadpoola, Lobo, neke francuske. Toliko se zanimam da mi je to i profesija, tj. crtanje crno-belih tabli po tuđim scenarijima trenutno.

Imao sam jednu izložbu u Zaječaru, daavno, sa nekom likovnom sekcijom iz gimnazije, onda poslao radove u Leskovac na smotru, tamo dobio nagradu. Upoznao kasnije sadašnjeg menadžera, javio mu se par puta ali nismo ništa radili.

- Kako je došlo do tvog rada za Francuze?

Radio sam neke stripove za neke Holandeze, onda ovde Divlju Magiju sa Milanom Konjevićem, tu upoznao Mirka Čolaka, onda on otišao da radi za Francuze (Soleil), nahvalio ih, onda se ja opet javio menadžeru, on pokazao neke radove, ja uradio neke uzorke i njima se svidelo.

- Da li tebe fantastika i horor pretežno zanimaju, ili su samo neka od tvojih drugih interesovanja? Ako preferiraš fanta-horor, pojasni malo, zašto.

Pa, zanima me ta neka fantastika sa elementima horrora, nisam neki toliko ogrezli fan svih gadosti, krvopljusa, čak su mi recimo filmovi sa zombijima glupavi, ne gledam ih, ali recimo Resident Evil mogu gledati milion puta. Zato što su tamo recimo zombiji sporadični, ne glavna tema. Tako i u fantasiju, obožavam recimo igrati Necromancera u Diablu 2, tamo ih volim...selektivan sam nekako. Volim neke vampire, neke ne (čik pogodi koje) kao i neke vukodlake. Tako i recimo krvopljus u Predatoru i Alienu mi ne smeta, ali nisam gledao niti ću nijedan Saw...

Volim da vidim bilo šta dobro, zanimljivo odrađeno, sa ponekom dobrom idejom, inovacijom. Final Destination su mi onako extra ideja, ali sam tamo više očekivao da će scenaristi rečiti slučajeve stradanja kao „slučajnosti“ a ne „nevidljiva ruka koja pomera stvari“...to me tamo iznerviralo, bilo bi 100% originalno da nije toga... Najveci fan sam Aliena i Predatora, kreature su mi genijalne, ideje, mitosi, ali mi danas kako starim sve vise smetaju nelogičnosti i propusti koje vidim kako ih proučavam...

Gik... Volim Terminatora, Pirate sa Kariba, Frankenštajna, Snejk Pliskina i Konana. Nešto Star Warsa pa čak i Star Treka. Warcraft i LotR volim, al su ga malo prezasitili, tako da mi sad nije moment, ali Starcraft obožavam... Koji fan Aliena i Predatora može da ne voli Starcraft? (Ja čak i ne znam šta je to. Verovatno neka igrica – prim. Ghoul)

Taj Sf-Horror volim jer je čist (sic! ovo je kao da kažeš "špricer je čist" – prim. Ghoul), možeš da uradiš dobru stvar jer se radi o ljudskoj prirodi, karakterima, i njihovoj devijaciji, bez obzira na sve ostale korektnosti koje se danas tolko iritantno mešaju u sve... politička, rasna, nacionalna... da ne pominjem ovu najiritantniju sexualnu korektnost. (Eto, nismo je pomenuli - prim. Ghoul)

Možeš i da praviš samo dobru zabavu a i da nađeš ili prikažeš neke esencijalne stvari ako te zanimaju, a ne moraš. Ne moraš da budes čak ni ozbiljan ni realan. Dovoljo nam je realnosti u stvarnom životu, tako da se u toj zabavi ne zamaram sa njom. Mene u stvari najviše plaše Španske telenovele, Američke serije i Rijaliti šouovi... Prvo me plaše što mnogo naroda to gleda, pa mnogo i poveruje u sve to, pa tako krene i decu da vaspitava... užas! Ne gledam biografske filmove ili „based on true events“, oni su najmanje istiniti. 

- Kakve si sve izazove (probleme, veselja, otkrića, gnjavaže) imao pripremajući rad i radeći na dvodelnom albumu LES GRANDS ANCIENS?

Pa, taj scenario je bio napisan i do kraja, završen... za prvi deo, i samo je čekao crtača. Tu sam imao tonu sreće, jer sam isplanirao, onoliko kol'ko je bilo dozvoljeno, kad ću i kako otkrivati izgled Ktulua, da onako pružim na kašičicu, malo po malo, tizing, itd... Mada su oni na kraju rešili da naslovna bude PLJAS odma' ceo Ktulu, tako daaaa... Kao kad bi na prvi deo Predatora na plakat odma' nalepio onaj kraboliki kez, a onda ceo film čekaš da se pojavi? Bezveze.

Al' hajde, kad već u naslovu nema reci Ktulu, nek ima slika. Mada bi' ja lično tu stavio nešto drugo, malo pipaka, veći brod, i Ktulu u naslovu. Ostalo, saradnja sa scenaristom, urednikom, to je Mocartova melodija... sve savršeno. Lepota za saradnju, lagodno, bez pritisaka, jurnjave, kreativne slobode kol'ko 'oćeš i kako oćeš.

- Koliko su ti ambijent (pomorski, starinski) i tematika (lavkraftovska akcija) bili bliski?

Nikad nisam čitao ništa od Lavkrafta, nikad u životu nisam crtao ni more ni brodove, mislim da sam jedan jedini čamac nacrt'o pre toga u životu. Ali je moj klinja bio oduševljen Mobi Dikom, imao sam gomilu dokumentaraca o Belim kitovima, i svaki mogući postojeci crtani film sa Kap. Ahabom i Mobi Dikom. Tako da je i on pored mene uživao gledajući sve to, a kako je veliki obožavalac i ajkula, morao sam na njegovu inicijativu ubaciti ajkule u strip... A i baš tada sam uživao u Piratima sa Kariba, tamo Kraken, 'vamo Ktulu, to se namestilo, uživanje raditi!

- Konkretno, kako si se izborio sa dizajnom Ktulua i drugih HPL slika, koje su toliki pre tebe već dizajnirali? Da li si u ovome imao potpuno odrešene ruke?

A, naravno, uz'o sam i pregled'o šta su sve drugi radili, i odlučio se za onako, vanzemaljsko-popularan dizajn, životinjski, ne neki ljigavi, da se plaše mala deca... Onima koji to plaćaju se odmah svidelo i eto! Među svim tim dizajnima je bilo i nekih figurica, neke bi' odmah pokupovao, ali nema kod nas...

- Kako je izgledala saradnja sa Francuzima, u smislu kreativne slobode i sličnoga? Da li si kontaktirao sa scenaristom, ili urednikom. Pojasni malo kako je to izgledalo...

Pa, trazili su mladog Ahaba, i ja sam odmah odabr'o Gregorija Peka, jer jest bio markantan a i nekako logičan, jer sam im objasnio da vidim strip u atmosferi tog što starijeg, izlizanog foto-stila... Morao sam da divljam sa balansom crno belog, detaljima, šrafurama, da ima što više tog detaljističnog, da izgleda extra i crno belo, da kolori budu sve samo ne drečavi, nego šsto je više monohromatski moguće, da kad čovek otvori stip ima na umu one prve stare fotografije, pa i te stare filmove, a opet da bude sve nekako sveže nacrtano.

Možda sam ga i ja previše utupio, ali prvi album za tu i tamo, malo sam se i stis'o, samog sebe, i rešio da crtam i detaljišem negde i više nego što je potrebno. A i nekako su mi ti likovi monumentalni, imam neki respekt prema njima. 

Mislim, pogledaj Mobi Dika, knjigu original, grupa šarenih unikatnih likova zajedno protiv nekog “Monstruma“. To je i Alien, to je i Predator, Deep Rising, Thing, Pitch Black, Ghosts from Mars,... grupa likova za koje se vežeš, fajt protiv „čudovisnog“, jedan po jedan, likovi do kojih ti je stalo stradaju, na kraju neko jedva sredi to ili jedva pobegne, hepiend. Volim hepiendove, i to me nervira kad ga nema. Znaš, baš me briga i za nedorečenosti i za to da ja gledam sve vreme kako neko strada na kraju. 'Oću da vidim uspeh, pobedu, preživljavanje glavnih junaka, uvek volim kad kauboj na svog konja nasadi žensku pozadi sebe, a u bisagama hrpa zlatnika. Ja kad čujem Isus Hristos, ne vidim raspeće i stradanje nego vaskrs i večnost.

E, scenarista nije bio napis'o da na kraju drugog dela lik koji je „sredio“ Ktulua preživi, nego samo tone u vodu, a ja sam mu rekao da ću ga nacrtati u zadnjem kadru da je živ, i scenarista se složio! Genijalac. Malo sam i ja možda bio stisnut da ubacim više steampunka, sad da sam se pit'o ja, možda bi Ahabov brod bio Bizmark iz 1850, a svaki harpun neka mehanizirana tandžara, ali smo se tu vrlo usko „steampunkirali“ na samo neko oružje i tol'ko. I nekako nigde u stripu objašnjenja je li Ktulu mutirana drevna hobotnica, vanzemaljac s druge planete ili monstrum iz druge dimenzije... Jok...on je tu, pa čitalac neka mašta...

 

- Kako je ovaj strip prošao u Francuskoj, a kako drugde u svetu, ako je još negde preveden?

Prošao je dosta dobro, nije pobr'o evre da se svi okupamo, isplatio se i cifru za drugi još ne znamo, ništa nije konačno, ali nema negativnih recenzija, kritika, sve idu od odličnih do hvalospevnih. S obzirom da mi je tamo prvi, ja sam prezadovoljan. Odštampano je i u Holandiji, hehe, more i moreplovci... čekamo kritike odatle, nemam pojma.

- Da li će se nastaviti tvoj rad za Francuze, ili neke druge strance? Na čemu sada radiš, šta uskoro da očekujemo?

Ma nastaviću naravno, dokle god može, evo nešto svi jure Amere i Marvel, a meni nekako s ovima zasad imam srece, scenaristi super, sve se dogovaramo, ćaskamo i ovako, rad uz dogovor, razmenu ideja, nema sujeta, profesionalci, urednici isto fenomenalni, ...valjda smo mi ok, pa i oni... Nisi u parama k'o kad radiš za Amerikance, ali možeš da nađeš uživanje u radu, popričaš sa scenaristom šta bi i kako bi, ovo-ono... veliki rokovi za isporuku radova...

Sad trenutno je u kolorisanju prvi tom pod nazivom Povratak Dorijana Greja. Pošto je ova edicija „1800“ kuće Soleil, prvobitno trebalo da se zove „Versus“ gde bi se ti likovi sukobljavali ko u ranijim filmovima, Frankenštajn protiv Vukodlaka, Frankenštajn protiv Abota i Kostela itd... Alien vs Predator, promenilo se ime, koncept zadržali. Za Grand Anciens je radni naslov bio Moby Dick vs Khtulhu...

Tako da ja prihvatim koncept Dorian Grej protiv Mr. Hajda, uradim sve, scenarista počne pisati, kad urednik javlja, stop, imamo Hajda već u naslovu, daj Nevidljivog čoveka! I to ispadne vrlo fino, ja to nacrtam, oni sad farbaju, a kad će izaći, pojma nemam, ali je sav isto tako pesimističan, drama, sirotinja, ubogi olivertvistovski ojađeni... Sa podosta akcenta... na horrore, tako da je dozvoljena Ghoulova kritika itekako!

He-he, Ghoulov stav prema tim VERSUS konceptima dobro je poznat i više puta izlagan na ovom blogu, ali nema veze, što bi rekli ovi najgori sexualno-politički korektni (koje nećemo pominjati): "Neka cveta hiljadu cvetova!" Ima ko to voli, pa nek' izvoli!

Ako vam ovaj razgovor i ilustrativni parčići korica i iznutrica ovih stripova nisu bili dovoljni da steknete jasan sud o svemu tome, evo locirao sam LINK sa koga možete skinuti ceo prvi album, na engleskom, pa bacite pogled na to u svrhu PREVIEW informacije, a onda smesta obrišite sa harda i kupite album kao pošteni proevropski građani koji štuju zakon, red i copyright!

Ognjanović nosi Variolu Veru u Beč

            Kako saznajemo iz dobro obaveštenih izvora, niški pisac, kritičar i bloger Dejan Ognjanović sprema se da, u okviru akcije "Mlada Bosna 2: Osveta!" prenese virus Variole Vere u Beč! 

            Ognjanović će boraviti u glavnom gradu Austrije od 22. septembra do 1. oktobra, kojom prilikom će prisustvovati drugom izdanju festivala horora i fantastike - /Slash Filmfestival. Ovaj festival održava se u raskošnom, starinskom bečkom bioskopu Filmcasino. 

/Slash Filmfestival je zamišljen kao filmski festival organizovan i programiran od strane mladih entuzijasta žanra. Premijerno izdanje prošle godine bilo je izuzetno dobro posećeno i ovaj festival je odmah postao jedan od važnih događaja kako za cinephile tako i za hipstere. 

            Ove godine na festivalu će biti prikazan čitav niz atraktivnih, svežih i drugde već nagrađivanih horora, kao što su Kevin Smith's RED STATE, Guillermo del Toro-produced DON'T BE AFRAID OF THE DARK, John Carpenter's THE WARD, zatim THE WOMAN, THE RABIES, COLD FISH, A HORRIBLE WAY TO DIE, KILL LIST, STAKE LAND, THE INNKEEPERS…

            Puni program može se videti OVDE.

            Gosti festivala biće Joe Cornish, reditelj filma ATTACK THE BLOCK, glumac i reditelj Crispin Glover koji će predstaviti Crispin Hellion Glover's Big Slide Show i svoj film It is fine! EVERYTHING IS FINE, portugalski avangardni autor Edgar Pera čiji nadrealno-gotski opus BARON će takođe biti prikazan, i najzad, Dejan Ognjanović, koji će učestvovati na panelu na temu "The (utopia of) subversion in genre-cinema", nakon kojega će najaviti specijalnu projekciju filma VARIOLA VERA. Ovo je, istovremeno, nastavak akcije SUBVERZIVNA SRBIJA.

            U okviru festivala ulicama Beča paradiraće zombiji u akciji Zombie flashmob, biće veče posvećeno H. G. Lewisu, podsećanje na splatter-klasik MANIAC (1980) u spec. projekciji sa 35 mm trake, održaće se noć porno filmova, razne žurke itd.

            Kako pouzdano saznajemo, Ognjanović planira da ovom prilikom obiđe i neke gotske zlokobno uklete i hororične lokacije, pa treba očekivati i nove slikovite izveštaje iz Beča. Ako imate kakve sugestije oko must-see lokacija u Beču, kažite ih sad ili ćutite zauvek!

            Sav artwork upotrebljen u ovom članku uradio je Andre Breinbauer za potrebe /Slash Filmfestivala.