ENCIKLOPEDIJA HORORA: Književnost strave i užasa (2. deo)

             Ova kratka "enciklopedija", koju je priredio Mauro Bozeli, svojevremeno je izašla u specijalnom broju DILANA DOGA (MEFISTO). Kasnije je ista "enciklopedija", ali u malo boljem prevodu, izašla u magazinu ZNAK SAGITE br. 13, posvećenom hororu.

Obe su prevedene manjkavo, a naročito Dnevnikova verzija. Evo jednog primera budalaštine koja je objavljena u MEFISTO specijalu. U prevodu odrednice o Siberiju Kvinu stajalo je: "Kvin je sarađivao u čuvenom časopisu “Čudne priče”, ali su urednici, iz nepoznatih razloga, većini njegovih pripovedaka uskratili objavljivanje." Kakva koještarija! Zašto bi onda pisac koji nije bio dovoljno dobar za Weird Tales – magazin koji se baš nije odlikovao probirljivošću i visokim standardima! – uopšte imao mesto u ovoj enciklopedijici? Tačan prevod, međutim, treba da glasi: "Kvin je sarađivao u čuvenom časopisu “Čudne priče”, koje su urednici automatski prihvatali za objavljivanje." I to nije sve. Kod Eversovog "Pauka" prevodilac tvrdi da žena-pauk "navodi muškarce što je posmatraju iz kuće preko puta da se međusobno poubijaju". Ispravno je – "navodi muškarce… da izvrše samoubistvo". Jedan po jedan, a ne all-together. Za Herberta se u MEFISTOVOM dodatku tvrdi da je napisao roman RATI (očito treba: PACOVI). Itd.

U ruke mi je pala e-verzija ovog DILAN DOG prevoda koji je neko OCR-ovao i takvog ga pustio u promet. Ja rekoh da je podelim sa narodom ovde, ali ne u copy-paste verziji, nego sam uzeo i očistio sva ta imena i naslove tako da liče na ono što faktografski treba da stoji, a na kraju sam popravljao i promašeni smisao (kao u deonici o Kvinu i njoj sličnim brljotinama). Mrzelo me je da sređujem nakaradni stil i jezik prevodioca, ali sam barem očistio faktografiju tako da ovo bude bliže verziji koja može biti od koristi, naročito onima koji tek čine svoje prve korake ka hororu u književnosti.

            U tekstu sam crvenim slovima naglasio naslove koji imaju moj specijalni Seal of Approval pa u istraživanju horora slobodno krenite od njih.

DŽEJMS, HENRI (1843 – 1916)

Da li ste znali za kratki roman Henrija Džejmsa “Okretaj zavrtnja”? Ako niste, potrudite se da što pre upoznate dvoje dečice, Majlsa i Floru, kojima jeziva priviđenja Kvint i mis Džesel pokušavaju da ukradu nedužnost, i senzibilnu guvernantu što je jedina u stanju da vidi nakaze i shvati njihove zle namere, ali joj niko ne veruje. Autor će krajni sud prepustiti vama – postoje li zbilja duhovi ili se radi tek o plodu bujne mašte? Ovakvim postupkom sjajni Džejms postiže izuzetan efekat, kao da potvrđuje mišljenje M. R. Džejmsa kako tumačenje treba uvek da bude racionalno, međutim krhko i, samim tim, neprimenjivo na realnost.

Amerikanac Henri Džejms, autor čuvenih realističko–psiholoških romana “Dejzi Miler” i “Ambasadori”, bio je fasciniran Evropom i natprirodnim. Posebno su mu uspele priče na temu “udvajanja”. U “Veselom kutku” upoznajemo autorovog sunarodnika koji, nakon što je proveo život u Evropi, susreće vlastito priviđenje i shvata šta bi mu se dogodilo da je, kojim slučajem, ostao kod kuće. “Smisao za prošlost” govori o čoveku koji se vraća nekolko vekova unazad da bi, poput duha, pohodio porodični dom.

DŽEJMS, MONTEGJU ROUDS (1862 – 1936)

Njegov svet čine usamljene vile, pažljivo negovani vrtovi, pansioni na morskoj obali – dakle, tipično engleski ambijenti u koje se ulazi na vrhovima prstiju da se domačini ne uznemire. Ali, KOGA bismo i mogli uznemiriti ? Upravo je u tome suština.

Filolog, arheolog, bibliograf, paleograf i rektor Itonskog univerziteta, Montagju Džejms je obožavao da plaši ljude. Obično bi tokom badnje večeri prijateljima čitao svoje priče strave i užasa, udobno zavaljen kraj kamina. Godine 1904 objavio je zbirku “Priče jednog antikvara o priviđenjima”. Gotovo je nemoguće izdvojiti najbolje, jer su sve podjednako sjajne, ali ćemo ipak navesti nekoliko posebno zanimljivih. “Broj 13” govori o ukletoj sobi u danskom hotelu koja čas nestaje, čas se opet pojavljuje; “Grof Magnus” pripoveda o švedskom čarobnjaku kome uspeva da se vrati u život ; u “Razderanim srcima” diletanta što se bavi crnom magijom ubijaju duhovi njegovih žrtava; u priči “Zazviždi i doći ću, dečače” radoznali profesor zviždukom evocira divlje, bestelesno biće koje se potom nastanjuje u spavaćoj sobi. Knjiga je postigla ogroman uspeh, pa je Džejms docnije publikovao još tri, takođe dobro prihvaćene, pripovetke.

Autorov je stil apsolutno britanski – on nikada ne drami, ne podiže glas, več pažnju privlači svojevrsnom zamaglenošću i mirnoćom. Njegova engleska provincija deluje normalno, bezbedno, čak pomalo monotono. Isti su takvi i likovi – rasejani naučnici i profesori, ekscentrični istraživači, arheolozi, seoski plemići. Nešto im je svima zajedničko: izražena radoznalost. Bave se starim predmetima, prašnjavim rukopisima, slikama, zapisima što ih treba dešifrovati ne očekujuči da če u pitomini koja ih okružuje silovito proraditi užas. Nesrećni VREKSOL uporno ponavlja kako bi želeo da upozna pokojnog grofa Magnusa, mada izgovorenu rečenicu svaki put prate čudni, uznemirujuči zvuci odnekud iz podzemlja.

Protagonista “Miševa” učestalo zaviruje pod pokrivače na krevetu. Iako se plaši, nezadovoljan je što se ništa ne dešava. Posebno je interesantna pripovetka pod naslovom “Upozorenje radoznalcima”. Džejms oprezno uvodi čitaoca u radnju, sitnim naznakama ukazuje da nešto nije u redu (tehnika koju su docnije mnogi imitirali) unapred izazivajući strah.

Na kraju užas iznenada upada u sada već nenormalnu stvarnost zahvatajući i najintimnije kutke. Pod jorganom se ipak krije dlakava kreatura sa mnogo zuba, a grof Magnus oživljava. Dakle, najpametnije je ne dirati ono što ne poznajemo – to bi bila poruka Montagjua Džejmsa.

DŽEKSON, ŠIRLI (1919 – 1965)

Širli Džekson je često, sa zadovoljstvom, za sebe govorila da je jedina istinska veštica u Novoj Engleskoj. Ipak, bez obzira na bogatu magijsku lektiru, stočiće za komuniciranje sa duhovima, tarot karte i ostale okultne relikvije, debeljuškasta i simpatična Širli nije se zbilja bavila čarolijama izuzev, dakako, u svojim izvanrednim pričama.

U “Lutriji” se autorka pozabavila mirnim gradićem Nove Engleske nastanjenim apsolutno normalnim ljudima. Jednom godišnje, međutim, održava se velika lutrija, a onaj čiji broj bude izvučen osuđen je na kamenovanje do smrti. Pripovetka je 1948 godine objavljena u “Njujorkeru” nakon čega je usledila burna reakcija čitalaca, dok su neki optuživali Širli Džekson za perverznost i antiamerikanizam, drugi su se interesovali u kojem se tačno mestu odvija tako sjajna zabava. Među brojnim pismima nalazilo se jedno koje je posebno dirnulo pisateljicu, pa je na njega lično odgovorila. Docnije se ispostavilo da je reč o čoveku koji je sekirom usmrtio suprugu.

Najpoznatije delo Širli Džekson svakako je roman “The Haunting of Hill House” o grupi parapsihologa što izučavaju čudne pojave u Hil Hausu. Senzibilna heroina Elinor Vans, autoričin alter ego (pateći od agorafobije, ona gotovo nikada nije izlazila na ulicu), beži od porodice u potrazi za slobodom i ljubavlju, ali ostaje zatočenica same sebe. Hil Haus je solidna, masivna građevina, luda, zla – na njenim se zidovima pojavljuje natpis “Elinor, vrati se kući”. Konačno Hil Haus pronalazi svoje priviđenje - nežnu Elinor Vans.

EVERS, HANS HAJNC (1871 – 1943)

TERTULIJAN, hrišćanski filosof iz ΙΙ veka, propovedao je da je žena predvorje pakla, u šta je nemac Hans Evers bio potpuno ubeđen. U pripoveci “Pauk” misteriozna devojka kose boje slonovače sedi kraj prozora i navodi muškarce što je posmatraju iz kuće preko puta da izvrše samoubistvo.

Roman ALRAUNA opisuje prelepu ALRAUNU, kćerku berlinske prostitutke i manijakalnog kriminalca, čijoj opasnoj privlačnosti jedino uspeva da se odupre FRENK BRAUN, i to tek nakon što je izazvao njenu smrt.

Mešajući strah, seks, sadizam i smrt, Evers je predstavljao sjajnu inspiraciju za filmske stvaraoce (“Alrauna” je ekranizovana čak pet puta), a njegova su dela primer bestselera “trivijalne literature” sa početka veka. Evers je samog sebe definisao kao osobu koja “luta vrhovima ludila” smatrajući da čovečanstvo nije kreacija boga, već san demona. Poput klasičnog “crnog romanantika” vladao se dijabolično i ekscentrično. Bio je donžuanski, avanturistički tip, kao njegov alter ego Frenk Braun, heroj romana “Vampir”.

Autor se do te mere identifikovao sa vlastitim negativnim likom da se tokom drugog svetskog rata bavio špijunažom i bio aktivni član Hitlerove nacističke stranke. Kada je Hitler pao, Evers je optužen za zločine nad Jevrejima. Knjige su mu javno spaljivane, a pisac je umro kao prokaženi rasista. (Ovo je gomila budalaština, ali neću ovde o tome; Evers će uskoro na blogu imati detaljnije predstavljanje – prim. Ghoul) 

GOTIKA

Jedan od prekrasnih stihova romantičarskog poete Šelija glasi: “Olujna lepota užasa”. Hrabro zanemarujući kruta pravila klasike, romantizam LEPOTU, odnosno SUBLIMACIJU nalazi u pitoresknom, divljem, egzotičnom, novom. Sam termin ROMANTIČKI izveden je iz viteškog i fantastičkog srednjovekovnog i renesansnog romana.
Otkriveni senzibilitet prema životnoj melanholiji i mračnoj strani naročito je izražen u stihovima KOLINSA (“Ode strahu”), JANGA (“Noći”) i GREJA (“Elegija napisana na seoskom groblju”). Godine 1764. engleski su čitaoci dobili na dar fascinirajuće delo o oklopljenim vitezovima, duhovima i damicama u opasnosti – “Otranski zamak”. Ubrzo je, međutim, utvrđeno da nije reč o autentičnoj tvorevini, več imitaciji sjajnog književnog diletanta HORASA VOLPOLA. Literarni stil što ga je on lansirao prozvan je gotskim, poput najfantastičnijeg, spiritualnog i sublimnog arhitektonskog modela.

Ne odlikuju se svi gotski romani mračnim srednjovekovnim ambijentom, ali se obilato služe Volpolovim imaginativnim arsenalom: razrušenim dvorcima, natprirodnim pojavama, olujama, tajnama, nedužnim žrtvama i njihovim okrutnim progoniteljima. Posebne podtipove čine dela u kojima nadnaravno na kraju biva racionalizovano (kao posledica prirodnih uzroka) i ona gde priviđenja i demoni zbilja egzistiraju. U prvoj su grupi romani KLARE RIV (“Stari engleski baron”), EN REDKLIF (“Udolfove tajne”, “Italijan”). Naročito je interesantna teorija En Redklif u vezi sa razlikom između STRAHA i UŽASA. “Strah pokreće dušu i diže sposobnost čula na viši nivo, dok ih užas koči, parališe i gotovo poništava”.

Vrsti natprirodne gotike pripadaju dijabolični romani METJUA GREGORIJA LUISA (“Monah”), VILIJAMA BEKFORDA (“Vatek”) i ČARLSA ROBERTA MATURINA (“Melmot-lutalica”) u kojima su obrađene čuvene fantastične teme, kao što je, na primer, sporazum sa đavolom, privid, opsednutost demonskom silom.
Uticaj gotske literature i danas je živ u književnosti i filmskoj umetnosti.

HAUARD, ROBERT IRVIN (1906 – 1936)

Često se fotografisao sa mačem, bokserskim rukavicama ili revolverom. Bio je mišićav poput svojih junaka, ali, zapravo, opčinjen zagonetnim snovima. Teksašanin Robert Hauard maštao je da je stari Kelt, a preriju Divljeg zapada nastanjivao je legendarnim civilizacijama iz drevne prošlosti.

Najuspešnija Hauardova dela spadaju u žanr herojske fantastike, ali se istovremeno odlikuju i prisustvom natprirodnog. Ipak, Konan, Kralj Kul, Bran Mak Morn i Crni Turlok bili su u stanju da poraze svakog monstruma. U “Zemaljskim crvima” kralj Bran Mak Morn se, međutim udružuje sa zmijolikim kreaturama radi borbe protiv omraženih Rimljana.

Serija priča o Solomonu Kejnu koji se u Africi, naseljenoj vampirima i vudu –vračevima, suprotstavlja večnom ZLU takođe je izuzetno interesantna. Radnja remek–dela “Pakleni golubovi” smeštena je u močvarne predele, a glavni su likovi zombiji i ukleti, izgubljeni ljudi.

Bez obzira na spoljašni izgled, Hauard je često zapadao u paranoične krize i očajavao zbog teške bolesti svoje majke. Da pobegne od tuge zbog njene smrti, zaputio se u pustinju gde je sebi pucao u glavu.

HERBERT, DŽEJMS (1943 – )

Englezi osobito vole prirodne katastrofe, što jezivije, razornije i teže za ljudski rod, tim bolje. Stoga su se sličnim temama bavili mnogi pisci naučne fantastike – ŠIL, VINDHEM, KRISTOFER i BALARD.

Posebni doprinos tradiciji dao je Džejms Herbert unoseći u britanski pejzaž krvoločne mutante PACOVE, oblake koji izazivaju ludilo i zastrašujuće magle. Bivši graničar, Herbert je umeo da stvori vizuelne scene, gotovo filmskog karaktera. Romani mu podsećaju na pačvorak u kojem se prizori strave nižu bez trenutka predaha. 

HEROJSKA FANTASTIKA

Avanturistička fantazija zapravo je moderna verzija čuvenih viteških romana, poput Ariostovog “Besnog Orlanda“. Žanr su krajem 19 veka promovisali autori kao što su Moris, Danseni, i Edison a tema je najčešče bila, osobito kod lorda Dansenija, borba protiv zla. Ova bi se literatura mogla označiti i definicijom LAJBERA koja glasi “MAČ I ČAROLIJE”. U Americi elementi strave i užasa postaju dominantni. Natprirodno i čudovišta glavna su preokupacija sjajnih tvoraca “Čudnih priča” – Roberta Hauarda, Klarka Eštona Smita, Katarine Mur. Docnije se herojskom literaturom naročito uspešno bavio TOLKIN. Takođe je neophodno pomenuti Karla Edvarda Vagnera, pisca storija o dijaboličnom, besmrtnom Kejnu i vlasnika izdavačke kuče KARKOSA PRES.

HODŽSON, VILIJAM HOUP (1877 – 1918)

Osam godina provedenih na moru moralo je ostaviti traga. Kada je 1899 Hodžson napustio mornaricu i otvorio vežbaonicu u Blekburnu, još je čuo zapljuskivanje južnih talasa Kejp Horna.

Iz tih razloga njegov prvi roman nosi karakteristični naslov “Nasukan u nepoznato”. Reč je, dakako, o brodu zarobljenom u okeanu opsednutom natprirodnim silama. Kao bivši moreplovac, Hodžson je upotrebljavao realistički jezik pun tehničkih termina. Autorov imaginarni svet nastanjuju monstrumi, nevidljive creature (“Piratska priviđenja“), antička bića obdarena besmrtnošću (“Relikt”), mutanti, žitelji izolovanih ostrva (“Ostrvo Hud”), neobične gljive (“Glas u tami”).

U pripovetkama čiji je ambijent drugačiji Hodžsonovi junaci ipak se osećaju poput zatočenika vodenog prostranstva. “Kuća na granici” opisuje kosmički ambis kojim caruju legije najčudnovatijih bića. “Zemlja noći” govori o budućnosti čovečanstva zarobljenog u ogromnoj metalnoj piramidi okruženoj večnim mrakom zlih sila. Vilijam Hodžson stradao je u bici tokom prvog svetskog rata.

HOFMAN, ERNST TEODOR AMADEUS (1776 – 1822)

Hofmana, velikog pisca fantastike iz epohe romantizma, Balzak je okarakterisao kao “poetu onoga što ne postoji, ali je živo”. Autorov lični život u mnogome je podsećao na neku od njegovih sjajnih priča. Putovao je Evropom slikajući, muzicirajući, baveći se scenografijom i pozorišnom režijom. Konačno je, možda pod uticajem omiljenog kompozitora Mocarta, odabrao ono što mu je najviše ležalo – muzika. Njegove opere fantastičkog sadržaja postigle su zapaženi uspeh.

U međuvremenu je pisao sjajne pripovetke, pod očiglednim uticajem muzike i umetnosti uopšte – “Savetnik Krespel”, “Mačak Mur”. Hofmanova su dela negde između sna i jave, mašte i realnosti, pune boja, oblika i zvukova. Nastanjuju ih dijabolični likovi, senke, košmari, metamorfoze, maske, hipnoza, ludilo, priviđenja, mesmerizam, magnetizam. Premda je kompozicija groteskna i bizarna, dugo nakon čitanja, na primer, “Ðavoljeg eliksira” ili “Peščanog čoveka” pamti se osećanje ledene užasnutosti izazvane majstorskim piščevim postupkom. 

---Nastaviće se--- 

Djordje Kadijević: "Korak u tamu"

Imam zadovoljstvo da najavim još jednu u nizu akcija promocije srpskog filma fantastike i horora, ovog puta u Smederevu.

Narednog utorka u Smederevu, u organizaciji Centra za kulturu, desiće se projekcija filma ŠTIĆENIK (Đorđe Kadijević, 1973) i tribina posvećena motivima iz filma i umetničkom izrazu ovog reditelja

Učestvuju:

Đorđe Kadijević, reditelj i likovni kritičar

i Dejan Ognjanović, esejista i kritičar

Moderator: Marko Cvetković

Iz najave organizatora:

Događaj koji, inspirisano umetničkim profilisanjem nemačkog ekspresionističkog reditelja Fridriha Murnaua, nosi naslov "Korak u tamu", obuhvata projekciju filma Štićenik, jednog od kultnih ostvarenja eminentnog reditelja i likovnog kritičara Đorđa Kadijevića (Leptirica, Devičanska svirka, Sveto mesto, TV serija Vuk Karadžić…) kao i izlaganje nakon projekcije vezano za tematiku obrađivanu u filmu, egzistencijalnu strepnju i dramu, fantastiku kao polje umetničkog izraza, estetiku jezovitog i mističnog.

Pored autora, Đorđa Kadijevića, čija su dela ušla u red klasika kinematografije, učestvuje i Dejan Ognjanović, pisac, esejista, književni i filmski kritičar, istaknut po svojim studijama o metafizici i estetici filmske i literarne fantastike i horora.

Utorak, 13. decembar 2011

Centar za kulturu Smederevo

Karađorđeva 5-7

Koncertna dvorana

u 19 sati

Slobodan ulaz

SRPSKI HORORI U ČEŠKIM BRDIMA

            Već sam ovde na blogu objavio da je najnoviji broj češkog časopisa za teoriju, istoriju i estetiku filma ILUMINACE (3/2011), koji je izašao krajem novembra, u potpunosti posvećen temi "Žanrovska produkcija u socijalističkim zemljama", i da se u sadržaju tog broja našlo prevedeno nekoliko odabranih delova iz moje knjige U BRDIMA, HORORI (NKC, Niš, 2007).

            Ova deonica o srpskim hororima praćena je uvodom priređivača celog temata, Jaromira Blažejovskog. Siguran sam da izgarate da saznate šta je g. Blažejovski imao da kaže o ovome, tim pre što se u svom uvodu osvrće ne samo na mene, nego i na još nekoliko mlađih filmskih kritičara, privremeno okupljenih oko u međuvremenu propalog projekta Novi Kadrovi.

            Prevod sa češkog uradio je Janko Takač, prijatelj bloga i uopšte ghoulish aktivnosti, koji je već pisao o snuff motivima u savremenom srpskom filmu u slovačkom časopisu HLAS L'UDU (to jest njegovom dodatku za kulturu i umetnost Obzory), pa se tamo osvrnuo i na NAŽIVO u tom kontekstu. Zahvaljujući Jankovom prevodu sada možemo, ekskluzivno i samo ovde, na The Cult of Ghoul, da vidimo kako nas je Blažejovski predstavio.

HORORI U BRDIMA

BELEŠKE UZ PREVOD

Jaromir Blažejovski

(Preveo na srpski: Janko Takač)

„Srpska kinematografija nikada nije obilovala raznolikošću žanrovskih filmova“ tvrdi Đorđe Bajić (Srpski krimi film... u NOVI KADROVI, str. 45-46). “Film o osveti je u domaćoj kinematografiji istinski raritet“ piše Miloš Cvetković (Film osvete... u NOVI KADROVI, str. 157). “U srpskom poratnom filmu, kao i u celokupnoj jugoslovenskoj kinematografiji, slabo je prisustvo istorijskih ostvarenja“ konstatuje Aleksandar Novaković (Polomljena koplja u NOVI KADROVI, str. 213). “Zašto su dečji filmovi u domaćoj kinematografiji tako značajna pojava?“ pita se Kristina Đuković (NOVI KADROVI, str. 88). Dejan Ognjanović priznaje, kada god se nekome poverio da će pisati o srpskim horor filmovima – sreo se sa pitanjem „Zar mi to imamo?“ (U BRDIMA HORORI, str. 9).

Iako je jugoslovenska kinematografija u vreme socijalizma češkoj i slovačkoj publici bila jedna od atraktivnijih (Akcioni partizanski filmovi su šezdesetih u Čehoslovačkoj dostizali od 0,5 do 1,5 miliona gledalaca. Prema Jiri Havelka, ČS. Filmove Hospodarstvo 1966-1970) tamošnji (lokalni) filmofili je smatraju žanrovski siromašnom. Nova generacija srpskih kritičara se pre tri godine oglasila zbornikom Novi kadrovi – skrajnute vrednosti srpskog filma u kojem su pokušali da na 408 strana sakupe sve trunke domaće žanrovske produkcije. Četrnaest autora, rođenih između 1970-1984, obrazovanih u raznim oblastima (psihologija, dramaturgija, istorija, engleski jezik i književnost, istoričari umetnosti, medija...) razabire teme koje su dotada ostajale izvan proučavanja – krimići Žike Mitrovića, tematika tajnih službi, queer elementi u srpskoj kinematografiji, zanemareno stvaralaštvo Miće Popovića i Đorđa Kadijevića. O žanrovskim filmovima novi kadrovi  promišljaju na  najozbiljniji način, dok se neki okreću parodiji ili persiflaži, prema Dimitriju Vojnovu, zato što nemaju dosta hrabrosti da stanu iza svog žanra. Komentar Dimitrija Vojnova o kritičaru i piscu Nebojiši Pajkiću koji je bio smatran za začetnika žanrovske misli u Srbiji, u Dejan Ognjanović (ed, U BRDIMA HORORI, str. 185)  

Nekoliko studija zbornik posvećuje autorima „crnog talasa“, koji je kao novotalasni fenomen bio i ostaje u centru pažnje (Posle knjige Bogdana Tirnanića Crni Talas, izašla je letos dvojezična publikacija čiji je autor doktorant na beogradskom univerzitetu Greg DeCuir jr. - Yugoslav Black Wave), to su Živojin Pavlović, Želimir Žilnik, Jovan Jovanović i Kokan Rakonjac. Pogovor je napisala profesorka Nevena Daković sa Beogradskog univerziteta. Projekat koji želi da iznova „kadrira“ i iznova „urami“ srpsku istoriju je započeo i nastavlja svoj život na internetu. Novi kadrovi su ujedno u personalnom prožimanju sa grupom zvanom Niški kritičarski krug, koju je u posebnom dvobroju svog Yu film danas (br. 92-93, 2010) pod nazivom Svetlo sa tvrđave predstavio Severin M. Franić, njen patron, oponent a ponekada i njena meta (Severin M. Fanić (1952) je srpski pesnik, filmski kritičar i teoretičar filma, dugogodišni urednik časopisa JU film danas i YU Film danas, autor antologije Svođenje računa).  

Pokretač ovih „talasanja“ je Dejan Ognjanović (1973), filmski kritičar, urednik, autor romana „Naživo“ (2003), knjiga eseja Faustovski ekran (2006), Studija strave, eseji o horor žanru (2008), par desetina prevoda sa engleskog i web stranice The Cult of Ghoul, sa podnaslovom strava, užas, mrak, ludilo, horor književnost i film (11). Godine 2009. izdao je knjigu U brdima, horori – srpski film strave (NKC), a njen naziv je paraftaza priče U brdima, gradovi iz Prve knjige krvi Klajva Barkera (12). Da bi održali vernost češkom prevodu, nazvaćemo Ognjanovićevu knjigu Horor u brdima, srpski film strave.

Radi se o knjizi kritičara i filmofila a ne istoričara filma (uže-stručna ograničenost u post-jugoslovenskom kontekstu je retkost, onaj ko piše o kinematografiji piše i kao filmski autor, novinar, pisac, pedagog ili organizator) i smatramo je odličnom ilustracijom na koji se način u postsocijalističkom kontekstu premišlja o žanrovskom filmu. Ognjanović se pita, zašto je horor takva retkost u zemlji koja je svetu podarila reč „vampir“? Bez iznenađenja, saznaje da je srpski narod u svojoj istoriji imao toliko neizvesnosti, užasa i krvoprolića, da nije ni željan fantastike strave. Zapadnjački horori se u vreme socijalizma nisu prikazivali pa ni kritika (sa izuzetkom Bogdana Tirnanića) nije naučila da ih razume. Stoga do 1990. Ognjanović uspeva da izdvoji samo jedanaest horor filmova u srpskoj produkciji. Pet je nastalo u produkciji beogradske televizije, većina kao deo srednjemetražnih ostvarenja u okviru Priče tajanstva i mašte iz 1973. (od kojih je jedno, Devičanska svirka, imalo premijeru 31 godinu kasnije). Daljih nekoliko horora je nastalo posle raspada Jugoslavije. Knjigu dopunjuju tri „razgovora sa povodom“ – sa režiserima Đorđem Kadijevićem i Dejanom Zečevićem i kritičarom Dimitrijem Vojnovim.  

Jezgro srpskog horora Dejan Ognjanović nalazi u stvaralaštvu Đorđa Kadijevića, kao i u radu apsolventa FAMU Gorana Markovića. Njegovi filmovi Variola Vera i Deja Vu kod nas u svoje vreme nisu smatrani hororima (Pošto se radilo o za širu publiku atraktivnim filmovima, puštani su u bioslopski repertoar širom Čehoslovačke. Variola vera je bila najavljivana kao „drama“ (Filmski pregled, 1988) a Deja Vu kao „psihološki“ film (Filmski pregled, 1991). Ovaj film je bio hendikepiran činjenicom da je u bioskope išao bez titlova i da je bio distribuiran samo sa češkom dijalog-listom. Polovinom devedesetih je emitovan na češkoj televiziji). Naročito kod ovog drugog, Ognjanović pribegava vratolomnoj manipulaciji – prvo nas na osnovu posrednih dokaza uverava da se ovde uprkos svim manama ipak radi o horor filmu, da bi onda zamerio autoru da nije bio dosledan i da nije ispunio sve mogućnosti žanra. To je tipičan primer dramaturške kritike koja nije pomirena sa delom koje ima ispred sebe, već bi htela da ga - u skladu sa svojim predstavama – opere, ponudi mu bolje lepša rešenja (što je dvadeset godina posle nastanka filma uzaludan posao). Ognjanović se pritom ne bavi time da, na primer prema – svakako spornoj - koncepciji Noela Kerola, Markovićevi filmovi nisu istinski horor filmovi (Carroll definiše horor „... kao stvari koje nauka ne može da objasni, koje nisu priznate u oblasti nauke... natprirodnog povoda, proizvod SF mašine... “. Hičkokov Psiho dakle nije horor; Noel Carroll, Philosophy of horror, 1993), nemaju uporište ni u jednoj teoriji žanra.

Knjiga, kao i ceo tematski blok, ukazuje na to da je nasleđe žanrovskog filma socijalističkih kinematografija i danas nepoznato, promenljivo i fluidno polje na kojem se vrednosti još uvek preuređuju i na kojem još uvek traje borba oko njihovog definisanja. Nova generacija filmofila, sa ukusom građenim na američkim filmovima, sa iznenađujućim poštovanjem se klanja domaćim klasicima i autsajderima čiji su žanrovski pokušaji u svoje vreme ostajali usamljeni i neshvaćeni. Izabrali smo za čitaoce Iluminacije iz knjige U brdima, horori tri prikaza – filipiku pritiv Severina M. Franića kao protivnika žanrovskog filma, poglavlje o filmu Deja Vu i zaključak za kraj („Umesto pogovora“). U tekstu smo ispravili pojedine faktografske greške i malo smo ga skratili – pre svega citate drugih autora i pasaže koji ne skraćuju recenzentski diskurs tj. one koji se obraćaju samo srpskoj javnosti. Pošto je film Deja Vu kod nas već puštan i pošto je o njemu detaljnije već bilo reči u Filmskom pregledu, izostavili smo detaljniji opis njegovog sadržaja.

* * *

 

            Eto, to nam je rekao Blažejovski. Hvala mu na ovoj prilici da se srpski horori predstave Česima na ovako uglednom i finom mestu.

            Njegovo posezanje za Kerolovom definicijom horora je, međutim, promašeno: ja imam određeno poštovanje prema Kerolovim pokušajima hrvanja sa definisanjem horora, i njegova knjiga Philosophy of horror ima svojih lucidnih momenata, međutim, suštinski njegovo određenje smatram neprihvatljivo ograničenim i nepraktičnim. U suštini, on odbacuje svaki horor u kome Monstrum nije onostranog porekla – dakle, po njemu u horor ne spadaju ni PSIHO, ni PEEPING TOM, ni WICKER MAN, ni AJKULA, ni PIRANA, ni Arđentovi đalo-horori... pa tako, na kraju balade, ni VARIOLA VERA i VEĆ VIĐENO. Definiciju koja odbacuje toliko mnogo nesumnjivih horora smatram beskorisnom, i sasvim je logično da se na nju, ni u BRDIMA a ni inače, ne oslanjam. Srećom, osim nje postoje i neke druge.

            Priznajem da je moj propust, možda, što u uvodu BRDA nisam definisao šta horor na filmu jeste, već sam ga tretirao kao manje-više samopodrazumevajući žanr (ostavljajući teorijske radnje za svoj doktorat, gde sam to definisanje i izveo, istina na primeru književnosti). Možda ću u II dopunjeno izdanje da stavim i jedno poglavlje o tome, da se ne bi ovakvi opet hvatali za to – iako sam uveren da sam u tekstu o DEJA VU sasvim argumentovano i detaljno obrazložio srodnosti i odstupanja od matrica psiho-triler horora...

ENCIKLOPEDIJA HORORA: Književnost strave i užasa (1. deo)

Ova kratka "enciklopedija" svojevremeno je izašla u specijalnom broju DILANA DOGA (MEFISTO). Ovaj tekst priredio je Mauro Bozeli. U Dnevnikovom prevodu to je bilo urađeno prilično loše i na ivici neupotrebljivosti: bez originalne transkripcije imena – često netačno prevedenih, i sa nizom proizvoljnih i netačnih prevoda naslova priča i romana. Zbog toga je ta "enciklopedija" prilično ograničene upotrebne vrednosti, a naročito za početnike, koji ne mogu da razaberu u tim natuknicama šta se, zapravo, skriva iz nekog bezveznog prevoda. Neki naslovi su naprosto zbrljani iz lenjosti – npr. novela koja treba da se zove CRNI PAUK u ovoj enciklopediji "prevedena" je kao CRNA ŽABA! Pa vi sad tražite tu CRNU ŽABU u gradskoj biblioteci (džaba; nije prevedena čak ni pod svojim pravim naslovom) ili onlajn (nisam tražio jer imam na papiru tu knjigu, ali… good luck!). Lavkraft je u toj verziji, naravno, Lovkraft, i tako dalje.

            Kasnije je ista ova "enciklopedija" izašla u magazinu ZNAK SAGITE br. 13, posvećenom hororu. U horor neupućeni urednik, Boban Knežević, naprosto nije znao da je to već izašlo na srpskom, a nije pitao one koji znaju, pa je angažovao Aleksandra Markovića za (novi) prevod. Ova verzija donekle je bolja od  Dnevnikove, ali ne dovoljno. Marković, ako ništa drugo, nije skraćivao tekst niti je izbacivao naslove i deonice koje nije znao da prevede (što je slučaj u DILAN DOG verziji). Nažalost, ni on nije u horor upućen dovoljno da bi izbegao neke greške, pa zato i tu imamo promašene naslove i podnaslove. Marković je odličan pisac i vrlo dobar prevodilac, ali ipak – ne može SVAKO da prevodi "enciklopediju" jedne usko-stručne oblasti.

            Evo samo jednog očiglednog primera: kod odrednice o Birsu, pominje se njegova priča "Prokleta stvar" (što sam ja prebacio u "Prokletinja", kako je to u odličnom Vučićevićevom srpskom prevodu još 1960-ih ustaljeno). Dnevnikova verzija tvrdi da se jedno poglavlje te priče zove “Mada nag, čovek može biti u okovima”. Sagitin prevod, pak, kaže da se poglavlje zove "Čak i kada je go, čovek može da bude na štrafte"! U engleskom originalu, taj podnaslov glasi: A MAN THOUGH NAKED MAY BE IN RAGS. Sad, 'rags' nisu ni okovi, a nisu ni 'štrafte'. U ovom kontekstu, rags, doslovno, znači krpe ili dronjci. Ali, da bi čovek to preveo kako valja, treba da poznaje ne samo jezik, nego i konkretnu priču. Dakle, ili da otvori knjigu i pogleda postojeći prevod, ili da, znajući o čemu se u njoj radi, nasluti u čemu je vic – jer crni, birsovski ciničan vic je u pitanju. Goli čovek na stolu u dronjcima je zato što mu je prokletinja iskidala kožu na froncle. E, ZATO je zajebano prevoditi nešto ovakvo ako nemaš dovoljno znanja…

            U ruke mi je pala e-verzija ovog DILAN DOG prevoda koji je neko OCR-ovao i takvog ga pustio u promet. Ja rekoh da je podelim sa narodom ovde, ali ne u copy-paste verziji, nego sam uzeo i očistio sva ta imena i naslove tako da liče na ono što treba da stoji. Mrzelo me je da sređujem pomalo nakaradni stil i jezik prevodioca, ali sam barem očistio faktografiju tako da ovo bude bliže verziji koja može biti od koristi, naročito onima koji tek čine svoje prve korake ka hororu u književnosti.

            Možda mi jednog dana neko ponudi dovoljno para da sednem i napišem svoju enciklopediju horora. Do tog slabo verovatnog dana, evo vam barem ova skica u tom pravcu. U tekstu sam crvenim slovima naglasio naslove koji imaju moj specijalni Seal of Approval pa u istraživanju horora slobodno krenite od njih.

ANTIČKA STRAVA

“Zmija je bila mala, ali je iz tela isisavala neverovatno mnogo krvi. Na mestu gde bi zarila zube koža je trunula do same kosti. Telo se pretvaralo u ogromnu, otvorenu ranu . . . “

Ovaj jezivi opis nalazi se u delu “Farsalija” latinskog pesnika Lukijana koji je živeo u Ι veku nove ere. U devetoj knjizi čuvene poeme Pompejevi vojnici, povlačeči se preko libijske pustinje, postaju žrtve zastrašujučih gmizavaca. Svaki je čovek umirao na drugačiji način, krajnje okrutan. Neki bi se naduvavali dok ne bi bukvalno eksplodirali, nekima je krv izbijala kroz kožu, neki bi poludeli, a neki se, opet, jednostavno raspali. U gornjem je opisu, očito, reč o sepsi usled koje se leš dekomponovao dok od njega ne ostane tek vlažna mrlja na pesku. “Farsalija” sadrži druge, podjednako užasne scene, poput evokacija surovih bitaka i doživljaja čudnih, deformisanih kreatura kao što je Erinija (biće koje se hrani leševima). Pa još kažite da Lukijan nije imao bujnu maštu!

Dakle, horror žanr oduvek je bio popularan. Navedeni “bеstseler” pojavio se 65 godine naše ere u vidu osude imperatora Nerona.

Filosof Seneka u svojim je tragedijama takodje pokazao sklonosti ka stravi i užasu. Ondašnji vladari / Kaligula, Klaudije, Neron / predstavljali su neiscrpni izvor inspiracije. PETRONIJE ARBITAR u “Satirikonu” ostavlja izuzetne uspele horror stranice, na primer u priči o vukodlaku.

Tokom ΙΙ veka, za vreme nešto prosvećenije vladavine Marka Aurelija, filosof APULEJ, osumnjičen da se bavio vradžbinama, napisao je fantastički roman “Zlatni magarac“. U tom mozaičnom delu ne manjkaju ni odlomci čiste strave, poput avanture ARISTOMENA i SOKRATA u veštičjoj jazbini ili prizora kada TELIFRON u ruci drži vlastiti nos /voštani, jer mu je pravi odrezan dok je spavao/.Sve je, medjutim, začinjeno dozom lekovite ironije.

Srednjovekovna literatura takodje nudi pojedinačne tvorevine od kojih se diže kosa na glavi – u islandskim sagama, anglosaksonskoj poemi “Beovulf” i , dabome, Danteovom “Paklu”. Ni Bokačo u “Dekameronu” nije mogao da se odupre iskušenju.

Inspirisani Senekinim teatrom, engleski dramaturzi elizabetanskog doba obilato se služe prizorima nasilja, okrutnosti, horora i fantazije: MARLOU u “Doktoru Faustu”, “Jevrejinu sa Malte” i “Tamerlanu”, KID u “Španskoj tragediji”; VEBSTER u “Vojvotkinji od Malfija” i “Belom đavolu”. Što se tiče ŠEKSPIRA, izbor je bogat – “Hamlet”, “Kralj Lir”, “Tit Andronik”. U “Titu Androniku”, recimo, detaljno je opisana ljudožderska gozba. Nešto slično srećemo tek znatno kasnije u dramama FRIDRIHA ŠILERA.

BARKER, KLAJV (1952 - )

“Svi smo krvave knjige; gde god nas otvore, crvenimo se.” Klajv Barker zbilja voli demone – pakleni Kenobiti iz “Helrejzera” doživljavaju vrhunsko zadovoljstvo jedino prilikom ekstremne patnje, čak i vlastite. Autor ih ne osudjuje, a scene niže se očitim uživanjem.

Za Barkera to su istinski heroji – različiti, individualisti, pobunjenici, poete. Vizionar nalik na Hijeronimusa Boša, Barker kreira pakao na svakom nivou: od rituala u podzemnoj železnici na Menhetnu, preko gigantskog Moloha, načinjenog od delova ljudskih tela, do vampirskog tumora što se kljuka kinematografskom animacijom /”Sin celuloida”/. Slikar i režiser / “HELREJZER”, “KABAL” /, Barker najuspešnije izražava fasciniranost krvlju i monstruoznošću putem literature, pri čemu pokazu je sjajan smisao za humor. U “Knjigama krvi” zapisao je sledeću rečenicu: “Nema tog zadovoljstva koje se može meriti sa STRAHOM.”

BEKFORD, VILIJAM (1760 – 1844 )

U “Hiljadu i jednoj noći” Šeherezada priča o kalifu VATEKU koga je majka, veštica KARATIS, odbacila, pa on, iz gneva, sklapa sporazum sa demonom EBLISOM i čini jezive stvari ne bi li ovladao močima i bogatstvom preadamitskih sultana. Na kraju, u palate podzemnog plamena, nalazi jedino večno prokletstvo. Vilijam Bekford napisao je “Vateka” pošto je napunio dvadeset godina. Bogat gotovo kao izmišljeni kalif, isto takav megaloman i ljubitelj rafiniranih i zabranjenih zadovoljstava, sagradio je ogromni, ekstravagantni dvorac FONTHIL. Sastojao se iz bezbroj malih i većih prostorija, kula, terasa, stepeništa, tajnih prolaza, galerija, biblioteka,salona ukrašenih najlepšim spomeničkim blagom Evrope i Orijenta. Kada se glavni toranj, visok oko stotinu metara, srušio prilikom oluje i ozbiljno oštetio gradjevinu. Bekford je utvrdio da nema novca za neophodne popravke, “Fonthilski kalif” je bankrotirao i nikada se više nije finansijski oporavio.

BIRS, EMBROUZ (1842 – 1914)

“Nitkov je hrana za crve, finalni product čija smo mi prvobitna materija.” Ova sarkastična rečenica suština je cinizma Birsovog “ĐAVOLOVOG REČNIKA”.
Ambroz Birs potomak je ekscentrične porodice – njegov otac MARKUS AURELIJUS iskreno je verovao da je desna ruka predsednika države, a stric LUCIJUS VERUS organizovao je ekspedeciju i otputovao u Kanadu nameravajuči da privoli Kanadjane da se pobune protiv britanske dominacije. Mladi Ambroz je pobegao od kuče i rođaka koje nije podnosio (u mnogim je pripovetkama opisao bračne parove i decu što su se međusobno ubijali. Posebno je zanimljiva priča “KLUB RODOUBICA”), da bi aktivno učestvovao u građanskom ratu. To mu je pružilo inspiraciju za najuspelije i najiskrenije tvorevine, poput sjajne meditacije o smrti u “PARKERU ANDERSONU, FILOSOFU“. Pošto je uspostavljen mir, zaposlio se kao novinar u San Francisku. Žučno je napadao netalentovane umetnike, podmitljive političare i beskrupulozne biznismene. Stekavši bezbroj neprijatelja, nikuda nije išao bez revolvera u džepu. Istovremeno je pisao pripovetke o užasu, smrti i nepodnošljivosti života / “Letnja noć”, “Smrt Halpina Frejzera”/, efektima zastrašivanja / ”Put obasjan mesečinom”/, priviđenjima i čudovištima /”Oči pantera”, “Prokletinja”/.

Birs je značajno uticao na ČEJMBERSA, SMITA i LAVKRAFTA opisujući onostane dimenzije /“Karkosa”/ i nevidljive monstrume /“Prokletinja”/. Njegov karakteristični crni humor javlja se uporedo sa stravom i užasom – dva poglavlja “Prokletinje”, na primer, nose naslove “Ne jede se uvek ono što je na stolu” (u pitanju je leš) i “Mada nag, čovek može biti u dronjcima”.

Naročito je interesantna Birsova zbirka priča pod naslovom “MISTERIOZNA IŠČEZNUĆA”. Sam je autor doživeo sudbinu svojih junaka godine 1913 , u jeku revolucije, pošao je u Meksiko da se pridruži Panču Vilji. Nestao je i više se za njega nije čulo. Tvorac “Misterioznih iščeznuća” misteriozno je iščeznuo.

BLEKVUD, ALDŽERNON (1869 – 1951)

Mora li se verovati u priviđenja da bi se o njima pisale izvanredne priče ? Nije neophodno, rekao bi M.R. Džejms. Engleski majstor pripovedanja o duhovima bio je, međutim, suprotnog mišljenja. Vrlo je studiozno prilazio abnormalnim fenomenima, okultizmu, ezoterizmu, misticizmu i orijentalnim religijama. Pre nego što bi počeo da radi, trudio se da “oseti” spektralnu atmosferu, da sam iskusi ono čemu je želeo da podvorgne čitaoca.

Posećivao je ukleta zdanja (“Slušalac”, “Pusta kuća”) i na koledžu izučavao je tajne kultne Crne šume. U nekolko se vrlo zanimljivih pripovedaka javlja piščev alter ego DŽON SAJLENS (vidi DETEKTIVE OKULTNOG) koji iznosi autorove teorije o nadnaravnom.

Blekvud je, takođe, mnogo putovao. Penjao se na Alpe i kanuom plovio kanadskim rekama. Stoga se u njegovim delima često opisuje prirodni ambijent – planine jezera, šume, divlji i izolovani krajevi nastanjeni zastašujučim bićima (“Veštičje ostrvo” /VRBE/, “Snežni sjaj”, “Staza sudbine”).

Među najboljim Blekvudovim tvorevinama svakako je “VENDIGO” u kojem demon u formi vetra caruje kanadskim šumama.

BLOH, ROBERT (1917 - 1994)

Kao šesnaestogodišnjak već je pisao dela strave i užasa. Svom velikom uzoru H. F. Lavkraftu posvetio je horor – parodiju “Zvezdani užas” (The Shambler from the Stars).

Nakon mladalačkog perioda Bloh je našao vlastiti put. Karakterišu ga jezovite ironične pripovetke, obojene crnim humorom i tipičnim, neočekivanim raspletom.
Autor bezbroj priča o smrtonosnim, ali simpatičnim “psihoubicama”. Bloh je u delu “ISKRENO VAŠ, DŽEK TRBOSEK” ponudio sarkastičnu i metafizičku verziju storije o dobrom, starom Džeku.

U romanu “Psiho” (po kojem je snimljen čuveni film Alfreda Hičkoka ) stvorio je prototip šizofreničnog zločinca NORMANA BEJTSA.

BREDBERI, REJ (1920 - )

Odrasti – eto istinskog užasa! Rej Bredberi nikada nije zaboravio svoje detinjstvo, mirni gradić na Srednjem zapadu, ljuljašku na verandi, stari radio na kojem je slušao muziku za ples, dragstore gde je kupovao sladoled i sodu, luna – park, stripove o Baku Rodžersu, polja deteline i beskrajno duga leta. Nostalgična Amerika koja možda postoji samo na ilustracijama Normana Rokvela i u filmovima Frenka Kapre krije međutim, i tamnu, zastrašujuču stranu. U luna–parkovima ima i opasnih igračaka, veštica i ludila (“Jesenji ljudi”, “Patuljak”, “Ilustrovani čovek”); decu posećuju bića iz drugih dimenzija (“Emisar”) ili su ona sama monstrumi (“Čovek sa gornjeg sprata”).

Mnoge Bredberijeve priče odvijaju se u “zoni sumraka”, gde se dan graniči sa noći, ljeto sa jeseni, detinjstvo sa pubertetom. Iz misteriozne budućnosti, kao tokom noći veštica, izranjaju tajne i strahovi. U tom smislu posebno su uspele pripovetke iz zbirke “Oktobarska zemlja”.

U sasvim netipičnom naučnofantastičnom romanu “Farenhajt 451” dotiče se problema paranoje, dok su “Marsovske hronike”, jesenja poema, specifični, ironični omaž Edgaru Alanu Pou.

CRNI ROMANTIZAM

Petrus Borel /1809 – 1859/ bio je istinski dendi, čovek rafinirane elegancije i makabrističkog stila, uvek odeven u crno, negovane brade na otmenom, bledom licu, zbog čega su ga neki prijatelji duhovito nazivali vukodlakom. Kao dvadesettrogodišnji mladić napisao je “Šampaver, nemoralne priče”, katalog okrutnosti, strave i različnih tipova umiranja, obojen karakterističnom ironijom.

Njegovo je delo nekoliko godina kasnije inspirisalo ISIDORA DIKASA /1846 – 1870/ da pod pseudonimom grof od Lotreamona objavi vizionarske “Maldororova pevanja“, tekst koji dostiže same granice nadrealističkog apsurda.

Pobuna protiv građanskih konvencija, sklonost ka iracionalnom, makabrističkom i izuzetnom glavne su odlike romantičkog pokreta, a javljaju se kod engleskih poeta Kolridža, Bajrona, Šelija, u gotskom romanu i pripovetkama Hofmana.

U Francuskoj se posebno razvila moderna naracija podstaknuta tada strogo zabranjenim tekstovima markiza de Sada. Među značajnijim autorima ovog žanra su: ŽIL AMEDE (“Ðavolice”), ŠARL NODIJE (“Smara“), PROSPER MERIME (“Ilska Venera”, “Lokis”), TEOFIL GOTIJE (“Kapetan Frakasa”,“Mrtva ljubavnica”), ONORE DE BALZAK (“Šagrinska koža”).

U Nemačkoj su se takođe, osim Hofmana, pisci uspešno iskušavali u romantizmu. Naročito bi trebalo istači JEREMIJASA GOTLIFA čija novela “Crni pauk” i danas kod čitalaca izaziva jezu.

ČEJMBERS, ROBERT V. (1865 – 1933)

“Čudna je noć u kojoj blistaju crne zvezde i čudni meseci plove nebom. . .”

KRALJ U ŽUTOM (zbirka priča) Čejmbersovo je remek–delo koje dostiže umetničke vrhunce, gde reči svetlucaju poput otrovnog nakita Medičijevih, zvone kao rajska muzika i strašnije su od smrti. Priča “Kralj u žutom” esencija je horor žanra – ko ga bude čitao iskusiće užas, rizikovati da poludi i nikada neće zaboraviti Karkosu u kojoj su zvezde crne, kojom promiču seni ljudskih misli i gde se rađaju isključivo blizanci. Verujte, večno ćete biti opsednuti HASTUROM, KASILDOM i BLEDOM MASKOM. Naiđete li na osobu što nerazumljivo mrmlja, izgubljeno gleda i u ruci drži knjigu žutih korica, pomoči nema – prekasno je!

Svejedno od srca vam preporučujemo “Kralja u žutom”. Problem je, međutim, u tome što knjiga o kojoj smo pričali ne postoji. Radi se o imaginarnom delu (poput Lavkraftovog “Nekronomikona”).

Autor ljubavnih romana i boem. Robert Čejmbers ušao je u književnu istoriju zbirkom pripovedaka o zastrašujučim efektima izmišljene horor–literature.
Dakle, utešite se! Ako je čitanje ponekad dosadno, barem ne preti opasnost da siđete s uma.

DAL, ROALD (1916 – 1990) 

Heroj iz drugog svetskog rata, Roald Dal iskazao se kao istinski majstor pripovedanja u britanskom stilu. Njegova su dela obeležana dozom crnog humora i makabrističkom atmosferom. Čitaoca podilaze trnci, jer bi se nešto od opisanog u Dalovim pričama sasvim sigurno moglo desiti i bilo kome od nas.
U tom smislu antologijski je primer pripovetka “Ljubi, ljubi” gde autor dokazuje da su deca naročito naklonjena stravi i užasu. Dal je i inače sjajan dečji pisac, obdaren bujnom, razigranom maštom (“Veštice”).

DETEKTIVI OKULTNOG

U pitanju su, dakako, kolege i učitelji našeg omiljenog junaka Dilana Doga. Profesija istraživača natprirodnih pojava ima svojevrsnu istoriju. Prvi detektiv okultnog bio je profesor Heselijus autora LE FANUA – psihijatar koji se suprotstavljao nadnaravnom ponekad upražnjavajuči egzorcizam, a ponekad opsednutima propisujući sredstva za umirenje. Heselijusovi pacijenti odlikovali su se zajedničkom sudbinom: bez obzira na doktorovu sposobnost, ostajali su neizlečeni.

Detektiv koji je zbilja rešavao slučajeve s one strane realnosti i hvatao manijakalne kriminalce od krvi i mesabio je Hodžsonov KARNAKI. Koristio se tradicionalnim postupcima u stilu Šerloka Holmsa, ali i magijskim metodama lovaca na čudovišta.

Blekvudov DŽON SAJLENS takođe se suočavao sa hororom. Kao parapsiholog, boravio je u naselju kojim su zacarile veštice (“Drevne čarolije”), vodio bitku protiv egipatskih monstruma (“Osveta elementala”), izlečio vukodlaka što je živeo na usamljenom baltičkom ostrvu (“Pseći kamp”).

Tridesetih godina belgijski novinar ŽAN REJ preradio je serijal o HARIJU DIKSONU, američkoj imitaciji Šerloka Holmsa, stvorivši lik detektiva koji se uspešno nosio sa okrutnim sektama, antičkim božanstvima, paklenim pronalascima, podzemnim čudovištima. Autor je objavio oko stotinu uzbudljivih epizoda smeštenih u ambijent Velike Britanije.

Pomenućemo na kraju profesora VAN HELSINGA, specijalistu za vampirologiju, ŽILA DE GARGENA, doktora TAVERNERA i SOLARA PONSA, nezaboravne junake horor literature.

DOJL, ARTUR KONAN (1859 – 1930)

Šerlok Holms je nesumnjivo lik svetlosti, zasnovan na logici i racionalnosti. Ipak, neke od njegovih istraga protkane su natprirodnim (“Baskervilski pas”,“Vampiri iz Saseksa”). Konan Dojl je očito imao smisla za mračnu stranu pojavnog sveta o kojoj je pisao u apsolutno fantastičkim pripovetkama. “Kapetan Polarne zvezde”, i “Totov prsten” govore o ljubavi nakon smrti; “Gospodin Lambert” i “Slučaj gospođe Senoks” opisuju nemilosrdne osvetnike; u “Mumiji” i “Strahu od visine” glavnu reč vode klasični i potpuno originalni monstrumi.

--- NASTAVIĆE SE...---