THE CABIN IN THE WOODS (2012)

**(*)

2+

            Ovaj film ste već gledali. Trista puta. Toliko je otrcan da zvuči kao vic: otišli Frajer, Plavuša, Učenjak, Devica i Stoner/Nerd u kolibu u šumi, a kad tamo a ono međutim: psiho ubica, kanibalski klan, duhovi, zombiji, trolovi, sirenko (merman)... Popunite prazninu.

            I što biste sad ovo gledali po trista prvi put?

            Eeeeee... Pa, razlika je u tome što autori ovoga ZNAJU da ste gledali ovo isto u prethodnih trista inkarnacija, pa zato ne prave film, nego film-o-filmu, meta-film. Ovo je pokušaj da se napravi postmoderni intertextualni "teens in the woods" hororčić koji bi za taj podžanr uradio ono što je SCREAM za slasher. Pih, kažem ja na tu ispraznu tendenciju, i dvostruko pih za konkretni rezultat koji smo dobili u KOLIBI U ŠUMI. (Uprkos ovim pihovima, u rivjuu koji sledi nema spojlera - osim na samom samcitom kraju, gde je to uredno obeleženo!)

            Okej, nije to suviše negledljivo niti je stravično nezanimljivo: u gomili budalaština s etiketom "horor" u poslednje vreme, ovo se još i može podneti – iako, odmah naglašavam, ovo NIJE horor, nego meta-horor. Ovo je "horor" sa distancom, sa odmakom, koji publici neprestano namiguje i komentariše: zamislite da ste seli da gledate PETAK 13-TI, 2. deo, sa svojim ujakom koji horor niti gleda niti voli, ali "sve zna", i koji komentariše svaki "plot" twist, svaki kliše, i smeje se svakoj gluposti u nagomilanim konvencijama dijaloga, motivacije, postupaka... E, toliko "horora" ćete doživeti i gledajući KOLIBU.

            Ovde, umesto napadnog ujaka, imamo likove ("naučnici/tehničari") koji bukvalno posmatraju omladinu u dosadno nezanimljivim kliše situacijama iz "klinci u šumi" podžanra i komentarišu ih, a mi posmatramo njih kako ih posmatraju i komentarišu, kao da su usred Mystery Science Theatre. Sad, nije da takvo po-mo izdrkavanje ne može biti zabavno, na svoj bedasti način (jer, ma koliko uspelo, golo podsmevanje nikad ne može biti ravno istinskom humoru).

            Problem je u sledećem: kliše-situacije su dosadne a po-mo komentari su prvoloptaški predvidivi i mahom neduhoviti. SCREAM je –ma koliko ga neki pljuvali- zapravo vrlo pametan film koji odlično funkcioniše i kao horor i kao meta-horor: Krejven i Vilijamson su tamo (ali samo u prvom delu!) uspeli u retkoj alhemijskoj formuli, da postupak koji obično, u trapavijim rukama, UBIJA stravu, okrenu u svoju korist i upotrebe ga da njime PROIZVEDU (ili pojačaju) STRAVU. Za objašnjenje tog postupka videti moj esej "Ves Krejven i postmoderni horor" u knjizi Studija strave: eseji o horor žanru (Mali Nemo, Pančevo, 2008).

            SCREAM ima izvanredne scene napetosti i strave. SCREAM ima zabavne, memorabilne likove. SCREAM ima antologijske set pisove. SCREAM je game-changer, milestone. SCREAM je doneo nešto novo (pa makar to bilo nadahnuto prešminkavanje starog).

            CABIN IN THE WOODS nema izvanredne scene napetosti i strave. Zombiji koji tu bauljaju u drugoj trećini filma (nakon prve, uvodne, pripremne, dosadne) ne izgledaju posebno (jedva se i vide), i uprkos priručnim sredstvima za sakaćenje i mučenje – tim spravama ne urade ama baš ništa memorabilno, zabavno, neviđeno. Tj. neviđeno je samo u smislu – da se dešava u mrklom mraku, nabrzinu, pa se ništa i ne vidi.

            CABIN IN THE WOODS nema zabavne, memorabilne likove. Oni su svi do jednog Tipovi, odnosno Čiča Gliše kojima na čelu piše: Frajer, Plavuša, Učenjak, Devica i Stoner/d. Nešto je malo nekonvencionalniji jedino Stoner, i baš šteta što njega igra jedna od najantipatičnijih kreatura koje sam u skorije vreme video u nekom "hororu".

CABIN IN THE WOODS nema antologijske set pisove. Umesto scena vrednih pamćenja, on ima DOSETKE. Mislim na CGI mejhem extravagancu u poslednjoj trećini, u kojoj takođe ima vrlo, vrlo malo "mesa" u tom messu, u smislu dramskih situacija, napetosti, strave ili bilo čega što bi se izdiglo iznad nivoa dosetke ili gega (onaj sa sirenkom mi je jedini izazvao osmeh).

CABIN IN THE WOODS nije game-changer, milestone, niti je doneo nešto novo. On dolazi prekasno u po-mo igru, kasni više od 10 godina otkad je to bilo IN, i donosi too little, too late: ova fraza se može primeniti i na njegovu poziciju u po-mo hororu, i na njegovu strukturu, u kojoj se nešto malo kolko-tolko zabavne – mada idejno tupave – horor akcije javlja tek pred kraj.

            CABIN IN THE WOODS nije ni izbliza toliko pametan koliko će delovati nekima, jer su klišei koje ismeva toliko otrcani da za njih ne treba "pamet" veća od one koja stoji iza SCARY MOVIE serijala (inače, iza "pameti" ovog filma stoji Joss Whedon, scenarista filmova Alien: Resurrection i The Avengers i TV serija Buffy the Vampire Slayer, Firefly, Angel...; njemu imamo zahvaliti nešto vrcavije dijaloge nego inače).

            Sve to ismevanje je jadno na više nivoa: 1) ono je debelo okasnelo za zlatnim danima "cabin in the woods" filmova iz 1980-ih; 2) sve i da je aktuelno, to je bičevanje mrtvog konja: parodirati te filmove ima smisla koliko i ismevati tekstove turbo-folk pesama (istina, mnogima je to zabavno, pa će takvi verovatno i ovaj film voleti); 3) to ismevanje je bez ikakve poente, odnosno njime se ne proizvodi dovoljno Zabave da ga opravda, niti se proizvodi nekakvo Značenje vredno pomena i analize. 

Ja ne sumnjam da će biti onih koji će videti veliku pamet u tome šta nam CABIN kaže o horor filmovima (uzimajući kao "dokaz" njihove najbednije predstavnike), ali ne mislim da je naročito promućurno (niti tačno) svesti horor film na ritualizovani obred incijacije tinejdžera u društvene norme odraslih kroz prezentaciju sistema nagrade i kazne – odnosno da B-horori, sa svojim puritanskim moralom, nude odbranu od sila haosa i bezumlja (ovde: lavkraftovski Ancient Ones), tj. nemoralnog, društveno neprihvatljivog ponašanja. Ta kretenska teza se provlači ovde-onde u horor teoriji, ima čak i cela knjiga u kojoj je to glavni argument – Dreadful Pleasures: An Anatomy of Modern Horror by James B. Twitchell – ali to je toliko brutalna simplifikacija da se, na jedvite jade, i uz mnogo ograda, eventualno može koristiti samo za NEKE B-hororčiće iz 1970-ih i 1980-ih, a nikako na ceo žanr.

Sve u svemu, glavna ciljna grupa za CABIN IN THE WOODS su: 1) oni koji ne vole horor; 2) oni koji slabo poznaju horor; 3) deca i omladina, infantilni, površni, horor-vikendaši; 4) ljubitelji Bafi i srodnih budalaština (mada ova grupa u sebi sadrži neke od prethodne tri, ako ne i sve zajedno). Samo oni će, možda, moći da bez veće zadrške uživaju u ovom filmiću. Što se mene tiče, on je half-assed at best, i pružio mi je vrlo, vrlo malo uživanja: prva trećina me je smorila svojim nedovoljno pametno nadograđenim, pešački prezentiranim klišeima, druga trećina me je smorila svojom nenadahnutom "horor" akcijom sa tim kilavim jedva-vidljivim ništaneradećim zombijima, a treća trećina me je smorila svojim ispraznim, neuzbudljivim CGI rolerkosterom po uzoru na slikovnice Zemekisa i kompanije (13 DUHOVA, BROD DUHOVA i sl.). Kraj me je smorio još jednim nepotrebnim suprajz kameo pojavljivanjem Sigurni Viver (u ISTOJ ulozi smo je videli u jednako usiljeno "pametnom" a zapravo zaboravljivom PAULU pre godinu-dve) i besmislenim pančlajnom, neadekvatno pripremljenim i bez ikakvog psiho-emo-intelektualnog odjeka.

SPOJLER:

Na kraju ispadne da je celo to glomazno zamešateljstvo napravljeno sa svrhom da se Drevni zli bogovi zadovolje ritualnim KAŽNJAVANJEM omladine tako što će se mladunci provoditi kroz najgore klišee B-horor filmova pre nego što na kraju, eventualno, ostane živa samo jedna devica. Poremećaj u planu nastane kada, uz Devicu, na kraju živ ostane i Stoner. Ako on ne strada pre zore, ceo svet će da prožderu ovi nevidljivi Drevni. Ali pošto njega živo zabole da se žrtvuje i strada ZA druge, on odabere da strada ZAJEDNO SA 6 milijardi drugih. Takva sebična (?) odluka data je takvom liku da ona nema nikakvu težinu u ma kom smislu.

Ja sam navijao za bar malkice originalniji završetak: da na kraju Stoner ubije "Devicu" (koja to verovatno i nije – "but we work with what we've got!") a da se bogovi ipak primire, jer Stoner je takođe nevin, tj. Devica. Avaj, ništa od toga. To bi bilo ne samo duhovitije nego i smislenije i žanru prikladnije. Oh, well... Zato Whedon sad piše mega-stomilionske AVENDŽERE, a ja sedim na Birou...

PS: Ako ste gledali CROPPED verziju, čije dno je isečeno da bi se izbacili korejski titlovi, onda niste videli ovaj kadar kako valja:

Dario Argento's PHANTOM OF THE OPERA (2000)

**

2-

            Sajt Ain't It Cool News pratim od svojih prvih koraka u kiberprostoru, dakle već skoro punih 15 godina. Ala vreme leti! Eeehhhhh, ja sam sada možda samo ishlapjeli starac, ali ipak poslušajte moju priču iz praistorije internet prostora... Možda iz nje nešto naučite.

U ranim danima tog sajtačak sam mu i doprineo sa par svojih rivjua. Drugi koji su mi objavili bio je vezan za jedan nebitni čileanski (!) slešer, ali prvi i daleko poznatiji naslov koji sam ekskluzivno prikazao američkom narodu i ostatku sveta bio je – Arđentov abortus od "modernizacije" klasičnog FANTOMA OPERE.  

            (Inače, nekako u to isto vreme još jedan Srbin je harao AICN sajtom, istina isključivo na njegovom forumu tj. među komentatorima: naime, Dimbo Vojnov je tada, pod nickom "dima", iako u barely legal dobu, već uveliko branio boje srbstva svojim klinačkim rasističkim i ksenofobičnim ispadima u kojima je denuncirao jevrejske zavere i muslimanske zločine i uopšte antisrpski slant na filmu a i šire. Bilo je tu zaista sjajnih bisera koje ću u nekom trenutku dokonosti morati da iskopam, ako nisu u međuvremenu obrisani...)

Ovih dana, dok čekamo italijansku premijeru najnovijeg Arđentovog doticanja DNA života (i filma), odnosno 3D DRAKULU, prisetio sam se njegovog prethodnog skrnavljenja gotskog horora – kao i svog rivjua iz vremena srpske bioskopske distribucije. Budući da je FANTOM prikazan kod nas pre Amerike (gde je, zapravo, nešto kasnije otišao pravo na DVD ako se ne varam), ovo je za AICN bio prilično ekskluzivan rivju, pa je kao takav tamo i objavljen.

Da se ne lažemo, ja sam uveren da ćemo, kad najzad pogledamo njegovog već opštepopljuvanog i ismejanog DRAKULU, ovog skrnavog FANTOMA od blata da pravimo i prizivamo kao nedostižnu klasiku i nivo filmmejkinga koji Arđento nikada više neće da dosegne!

Evo kako su me najavili, i šta sam pre tuceta godina napisao o dotad najgorem Arđentu (nesvestan da će u deceniji koja predstoji ovaj nekad sjajan autor potonuti još mnogo niže)... 

A report from a Yugoslavia screening of Dario Argento's IL FANTASMA DELL' OPERA

Published at:  Feb 11, 2000 1:04:34 PM CST  

This is what makes the Web so Cooooool. Today Father Geek wakes up and there's a story straight from war torn Yugoslavia about a screening of a Horror story by one of the great directors in the genre. What a wakeup call...

Hi there!

I've been your regular reader for the past 3 years, but since I live in the most isolated country there is (Yugoslavia, what else?) I was not in position to snoop anything of interest to you. Actually, most of the time I had to fight to stay alive and, well, sane...

Now, I may be wrong, but I think that Dario Argento's latest hasn't yet been released over there or it's only direct to video, or sth. So, if you haven't seen his PHANTOM OF THE OPERA, I guess some of your readers would like to know what's it like.

Unfortunately, my first contribution to your site is not a praise of a great film. LA FANTASMA DELLA OPERA is just a moderately interesting horror flick that might have a few interesting things in it for horror fans, and it is worth seeing , but Argento fans will certainly be disappointed.

The way I see it, this classic story can be made in only two ways to be great: either as a serious gothic melodrama with good characters and stress on the Romantic/Gothic element, or as a baroque visual rollercoaster in the vein of Tim Burton. Argento appears to have chosen it to tell a story about the seductiveness of the Dark, Evil, etc. and in this respect it IS interesting and slightly inovative. BUT, it is almost spoiled by many misguided and/or totally unnecessary elements: silly 'characters' being dispatched in mostly banal and too brief ways (sometimes you can't even be sure WHAT exactly happened) and none of the murders come even close to the elaborate set-pieces we're used to in Argento's major works.OK, there is some gore, but the clumsy way it's handled, it reminded me of Fulci's later works. 

Some stuff is both silly and gruesome, and I guess the the tongue being bitten off will probably be cut in the USA. Also, there's totally needless and pointless nudity and sex, both in the scenes when Asia Argento and Julian Sands (the Phantom) 'do it' and in another one (that might also be cut or trimmed in the USA) that takes place in a brothel, with surprising full-frontals by women (one of them enormously fat), girls, men, boys, etc. There are also many other instances of totally misplaced grotesqueness that simply doesn't work here (for ex. when an ugly rat-catcher constructs a special vehicle for catching rats and rides with it through the subterranean Phantom's kingdom...)

In this version the Phantom does not wear a mask, and is not disfigured (Julian Sands is pretty creepy in this role, with long blond hair and a spectacular black cloak). Also, he telepactically communicates with his chosen beauty, who readily obeys. A strange divergence from the original is in the fact that the Diva, Christina's opponent (and in no other version as repulsive as here) doesn't die: she gets her enormous bossom scratched, and is later hit in the head, but is NOT killed, whereas the Phantom -should I reveal it?- is killed by an extra (a cop)...

 All in all, this is another disappointment from Argento.

If you use this, call me...

Dr Benway

            Ovaj članak u originalu možete videti OVDE.

            Ja sam gore samo neznatno sredio par manjih grešaka, inače – to je to: moj prvi rivju na engleskom objavljen na World Wide Webu!

            Inače, ovaj krš je trebalo delom da se snima u Srbiji pa su onda, maltene u zadnji čas, otišli da to otaljaju u Budimpešti. Zatim se govorkalo da Arđento svoj naredni film želi da snima kod nas, i tu je bilo nekih koraka u tom pravcu, ali iz meni neznanih razloga – i oni su propali. Verovatno je i bolje tako: imajući u vidu o kakvim katastrofama se radi, sad bar niko ne može čak ni izokola Srbiju da krivi za njihovu propast na svim zamislivim nivoima.

Dragan Paunović: fantasy & horror artwork

             U okviru akcije "Predstavljamo mlade domaće umetnike" ovde smo već prezentovali radove takvih golobradih umetnica i umetnika kakvi su Bob Živković, Tijana Jevtić, Nikola Vitković, Ivica Stevanović, Dejan Ognjanović itd.

            Najmlađi od svih njih je Dragan Paunović (usput, jedini s bradom)!

            Ovaj omladinac iz Majdanpeka široj javnosti je možda najpoznatiji po stripovima koje je radio. Recimo, ljubitelji popularnog trenda "Liga srpskih džentlmena" verovatno znaju za (crno-beli) album DRUŽINA DARDANELI, po scenariju pisca fantastike i horora, Pavla Zelića, o leptirici (vampirici), jazavcu (pred sudom), Nušiću, Savi Savanoviću, Vronskom (iz Ane Karenjine), Vukašinu Katiću (iz Vremena smrti!), a tu su još i vojnik Švejk i Old Šeterhend i Dama s kamelijama i... uhhh, you get the idea.

            Ljubitelji još popularnijih trendova znaju ga po nedavnoj strip verziji bestseler romana za plažu o vampirima, dobrim četnicima, časnim i dostojanstvenim Nemcima i prljavoj komunjarskoj bagri u potrazi za Konstantinovim mačem, iz pera poznatog niškog kafedžije, Dekse Pantalejskog.

            Međutim, stripovi na stranu, Paunovićeve najbolje radove verovatno treba tražiti među njegovim vrlo dobrim a često i odličnim ilustracijama, crtežima i slikama na kojima su motivi mračne fantastike i horora česti i vrlo upečatljivo uobličeni.

            Kao što će bolji poznavaoci fantastične umetnosti zapaziti, primetan je uticaj velikog poljskog slikara Bekšinskog, čiji su radovi dospeli čak do filma PARASOMNIA i do korice I izdanja mog romana NAŽIVO...

            Ja sam ovde odabrao samo nekolicinu koja se meni najviše dopala, kao prikaz raznovrsnosti Paunovićevog izraza.

            Zaista, teško je reći šta mu bolje ide, da li crno-bele linije, kolor-ilustracije ili slike; po meni, odlično se snalazi u svemu tome – a ako lažem ja, overite sami ovaj izbor pa procenite.

            Sve ove, i mnoge druge radove, možete videti na Draganovom sajtu, OVDE.

            Ono što tamo nećete videti jesu dva ekskluzivna rada koja je ponudio samo za THE CULT OF GHOUL. Ovo lavkraftovsko čudo sa pipcima (inspirisano Ghoulom?) uradio je specijalno, namenski, baš za ovaj blog!

Ova druga moćna lavkraftovština treba da završi na omotu Black Metal benda THE STONE. Uživajte (click to see bigger)!

Copyright za sve fotke = Dragan Paunović & THE CULT OF GHOUL Inc.

Takashi Miike's HARA-KIRI: DEATH OF A SAMURAI (2011)

**(*)

3-

             Posle 13 ASSASSINS, evo još jednog Miikeovog ničim izazvanog, sasvim nepotrebnog – mada, samog po sebi gledanog, okej – rimejka klasika kojem nikakvo rimejkovanje uopšte nije bilo potrebno. U oba slučaja, jedino što je Miike dodao jeste – kolor. I (još jedan) dokaz da je, eto, sposoban da napravi i "klasičan" film, a ne samo bizarne ekscentrične ludorije.

            To znači: ako očekujete da je Miike ovde ubacio (bilo očigledno, bilo "na kvarno") neke svoje prepoznatljive fore i fazone, bolje uštedite sebi dva sata vremena. Nema ovde ekscesivnog splatera niti perverzija; nema frenetične režije, crnog humora, ludila, anahronizama; na kraju, kada krene obračun, on se obavlja isključivo samurajskim mačevima: uzalud ćete čekati da neko iz kimona izvuče mitraljez ili bazuku, ili da sebi nabije cevčicu u anus i počne otuda da ispaljuje strelice.

            Niti mu je ovde bila namera da preispituje prošlost, da diskutuje sa tradicijom, da njegov film na bilo koji način predstavlja dijalog sa odličnim originalom Masakija Kobajašija iz 1962 (****). Miikeov HARA-KIRI je maltene kadar-po-kadar rimejk, a naročito u svojoj prvoj (boljoj) polovini. Avaj, to ga čini samo još besmislenijim. Ništa nije unapredio u odnosu na uzor, a u mnogim stvarima je primetno slabiji.

            Istina, centralna scena harakirija (bambusovim "mačem"!) kod Miikea je nešto duža i mučnija – ali nije eksplicitnija, u smislu količine krvi ili creva: nema toga mnogo. Zapravo, krvi ima čak i manje nego kod Kobajašija! Međutim, ona kod Miikea deluje nepotrebno razvučeno: poenta je tačno odmerena i adekvatno data u originalu, a ovde to beskrajno neuspelo zasecanje trbuha slabim drvcetom opasno prilazi grotesknom, skoro smešnom.

            Crno-bela fotografija iz 1962. ostaje vrhunski primer perfektne japanske strogosti u kadriranju i simetriji, slikajući skoro proto-fašistički pod konac zategnuti samurajski mizanscen i raspored likova u njemu, i u kadru. To ima barem dvojaku funkciju: kao prvo, naravno da tako simetrični i precizni odnosi u kadru izgledaju prelepo; kao drugo, ta strogoća kompozicije direktna je slika i prilika strogosti tog kastinskog sistema, njegove fanatične hijerarhije, sistema podređenosti i nadređenosti, totalne poslušnosti i netrpeljivosti prema bilo čemu što štrči izvan zacrtanih linija… Kobajaši prelepo slika, i istovremeno kritikuje ultimativni japanski sistem Red-Rad-Disciplina i njegovo bezobzirno, nehumano gaženje pojedinca, ličnosti, izuzetka (a naročito siromašnog, na dnu hijerarhije).

            Miike prenosi ponešto od toga u prvih 45 minuta, u kojima prilično dobro ejpuje Kobajašija (ali ga ne dostiže, a kamoli prestiže), ali zatim gubi nit i vizuelno i narativno. Pre svega, crno-bela slika savršenije oslikava tu temu i ideju (jer, uostalom, prikazuje svet koji je zasnovan na crno-belim podelama) i direktnije, jasnije ocrtava tu preciznost i savršenu strogost svakog detalja, svakog odnosa, udaljenosti, pozicije u kadru. Kolor je, naprosto, suviše šaren da to ponovi, a kamoli da prevaziđe ili nadogradi: osuđen je da nemoćno kaska za c-b fotografijom, i tu nema beganja, ma ko da slika i osvetljava kadar. Vrhunska je ironija da je kolor-kopija inferiorna pred crno-belim originalom, ali zaista je tako.

            Osim toga, Miike se neshvatljivo slepački drži prolongiranog flešbeka koji nam, u drugoj polovini filma, u detalje prikazuje ono što je već na polovini bilo sasvim jasno. Čak i u filmu od pre tačno 50 godina ta deonica je bila a) prihvatljivija (za tadašnju naraciju) i b) dinamičnija, manje dosadna. Raditi to danas, tako, savršeno je besmisleno i promašeno. Dakle, Miike nam u sitna crevca, kao da to nikad nismo videli, prikazuje sve te déjà vu detalje, od ženinog prvog kašlja, pa preko detetove bolesti, do odlazaka u zalagaonicu i svih tih mučnih tema i dilema: dete umire, nema para za lekara, šta ću-ku'ću… jedino mi preostaje da glumim harakiri ne bih li izmolio neku milostinju... Rečju, Miike toliko prećeruje sa melodramom da je to teško i pojmiti i prihvatiti – i , da budem jasan, ovo ne govorim kao nekakav zadrti Miike-fil koji od njega očekuje samo jednu vrstu (ekscentričnog, nasilnog, dinamičnog…) filma, niti iz mene govori razočarenje što ovo nije ICHI THE KILLER sa samurajima. Ovakvo prećerivanje sa melodramom – izvedeno ovako staromodno, prerazvučeno, nenadahnuto – smetalo bi mi u svakom filmu nastalom u 21. veku, ma ko ga potpisao. 

            Malo fast-forwarda, malo elipsi u toj deonici zaista ne bi škodilo, jer kada Miike krene da opisuje, u najsitnija crevca, kako je ranije viđeni mladunac dospeo do toga da se natakne na vrh sopstvenog "mača" od bambusa, okružen ledeno-bezobzirnim glavešinama, HARA-KIRI postaje jezivo dosadan. Sve to malo živne tek pred sam kraj, ali čak i tu je primetno inferiorniji od Kobajašijevog završetka, ne samo u pogledu akcionih scena, nego pre svega – u smislu emotivnog i idejnog impakta, koji je stari majstor mnogo pametnije dozirao i proizveo nego li Miike.

            Prosto rečeno, ako niste gledali nijednu verziju, definitivno preporučujem Kobajašijevu, a Miikeovu možete da preskočite. I kad sam već kod Kobajašija – njegov SAMURAI REBELLION (****(*)) jedan je od najdražih mi filmova ikada: čisto savršenstvo mamojebačke režije i svega što film znači i može da čini. KWAIDAN (****) verovatno ne moram ni da pominjem ili preporučujem, jer ipak je to obavezna lektira za HORROR 101.  

Što se Miikea tiče, ove njegove samurajske vežbe iz obožavanja/oponašanja zaista nisu ni blizu vrhunca njegovog opusa, i potpuno mi izmiče šta će mu to uopšte u životu. Razumeo bih i podržao da je, recimo, uzeo te stare klasike pa se malo igrao sa njima (npr. onako kako se de Palma igrao sa Hičkokom) – ali ovo precrtavanje sa indigo papirom je čisto traćenje njegovog talenta. Uprkos njegovoj standardnoj produktivnosti, činjenica je da već godinama od njega nismo videli nijedan naslov koji bi se makar primakao nekadašnjim vrhuncima…