LAVKRAFT KAO INSPIRACIJA: NAJZNAČAJNIJE ZBIRKE PRIČA

              
Na današnji dan rođen je Hauard F. Lavkraft (20.08.1890 - 15.03.1937).

            Od njegove smrti prošlo je 75 godina, ali njegova popularnost i inspirativnost za nove pisce fanastike i horora ne jenjavaju – naprotiv, čini se da su sve veći. Recimo, prošle i ove godine objavljeno je u Americi bar 5-6 visokoprofilnih novih antologija priča inspirisanih njime.

            U čast Lavkraftovog rođendana, odlučio sam da taj datum obeležim tako što ću ovde da obznanim svoj izbor NAJZNAČAJNIJIH ZBIRKI PRIČA u kojima su zastupljeni brojni znameniti pisci – Lavkraftovi savremenici, naslednici, ali i današnji autori, generacijama udaljeni od njega. 

            Ovo je, inače, samo jedan deo iz opširne ANOTIRANE BIBLIOGRAFIJE koju možete naći u NEKRONOMIKONU. Tu možete naći i moje komentare na odabrane knjige iz sledećih grupacija: LAVKRAFTOVA DELA (PROZA, ESEJI, PISMA I AUTOBIOGRAFIJA), DELA O LAVKRAFTU (STUDIJE, ZBORNICI RADOVA, LEKSIKONI, BIOGRAFIJE I MEMOARI) i OSTALA NEZAOBILAZNA LAVKRAFTOVSKA IZDANJA.

            Naravno, odlomak potiče iz bibliografije iz II dopunjenog izdanja NEKRONOMIKONA, gde su dodati naslovi izašli u međuvremenu, tj. posle I izdanja. 

NAJZNAČAJNIJE ZBIRKE PRIČA INSPIRISANE LAVKRAFTOM

1) ANTOLOGIJE

Tales of the Cthulhu Mythos : Golden Anniversary Anthology, Arkham House, 1990

            Ovo je revizija izdanja iz 1969, sa nekoliko kvalitetnih priča dodatih, tako da su najboljima iz prvobitnog izbora, kao što su: Robert E. Howard, Clark Ashton Smith, Fritz Leiber, Ramsey Campbell i Colin Wilson sada pridruženi Karl Edward Wagner, Philip Jose Farmer, Stephen King…

The Starry Wisdom (ed. D. M. Mitchell), Creation Books, London, 1994

            Kvalitetan izbor originalnih priča koje ilustruju širok raspon lavkraftovskih uticaja. Bolje od ijedne druge slične zbirke pokazuje dubinu, dalekosežnost i subverzivnost Lavkraftovih priča. Među uvrštenim autorima su: J. G. Ballard, Ramsey Campbell, David Conway, Michael Gira, Alan Moore, Grant Morrison, Stephen Sennitt, Don Webb... Pored priča, u izbor su uvrštena i tri stripa (među kojima se ističe John Coulthart sa adaptacijom "Zova Ktulua") i tri moderna i kvalitetna eseja o Lavkraftu (sa naglaskom na okultnim aspektima njegove proze) koje su napisali Phil Hine, John Beal i Stephen Sennitt.

Shadows over Innsmouth (ed. Stephen Jones), Del Rey (Ballantine), New York, 1994

            Fascinantan izbor priča vrhunskih autora koji na originalan način variraju priobalno-podvodne grozote klasične Lavkraftove novele "Senka nad Insmutom". Ističu se: Kim Newman, Ramsey Campbell, Neil Geiman, Brian Stableford, Michael Marshall Smith, D. F. Lewis…

Cthulhu 2000 (ed. Jim Turner), Del Rey (Ballantine), New York, 1995

            Još jedan vrhunski izbor savremenog pristupa Lavkraftu, iz pera autora: Poppy Z. Brite, Basil Copper, Fred Chappel, Michael Shea, Kim Newman, Gahan Wilson, Bruce Sterling, T. E. D. Klein, Thomas Ligotti, Gene Wolfe, Harlan Ellison, Roger Zelazny...

Shadows over Baker Street (ed. Michael Reaves, John Pelan), Del Rey (Ballantine), New York, 2003

            Nesvakidašnji, originalan koncept: zbirka priča modernih autora u kojima Šerlok Holms postaje istraživač lavkraftovskih misterija. Naizgled nespojivo, ali rezultat je nadasve zanimljiv. To pokazuju autori kakvi su: Neil Geiman, Brian Stableford, John Pelan, Tim Lebbon, Caitlin Kiernan, Poppy Z. Brite, Simon Clark...

Lairs of the Hidden Gods (ed. Ken Asamatsu), Kurodahan Press, 2005-2007

            Antologija modernih lavkraftovskih priča japanskih autora (u originalu izašla 2002. godine) u engleskom izdanju podeljena je u četiri toma pod naslovima Night Voices, Night Journeys; Inverted Kingdom; Straight to Darkness i The Dreaming God. Na preko 1400 stranica nalazi se unikatan uvid u daljinu i dubinu Lavkraftovog uticaja na čitav niz japanskih žanrovskih pisaca. Priče su promenljivog kvaliteta, mnoge su bliskije Derletovim derivatima negoli izvornom Lavkraftovom duhu, ali egzotičnost ambijenta i povremene originalne varijacije čine ove antologije obaveznim štivom za Lavkraftove poštovaoce. Predogovore za sva četiri toma pisao je Robert M. Price.

Tales of the Black Wurm Gism (ed. D. M. Mitchell), Creation, London, 2009

            Priređivač zbirke The Starry Wisdom vraća se sa još ekstremnijim izborom. Sve ostale zbirke pomenute ovde sadrže kvalitetnu, ali standardnu žanrovsku prozu. Za razliku od njih, ovaj izbor sačinjen je pretežno od avangardnih, eksperimentalnih, formalno radikalnih tekstova koji lavkraftovsku tematiku odvode do najvećih krajnosti. Knjiga je još izdašnije ilustrovana, ali ovog puta nema stripova, već je tu obilje fotografija, kolaža, ilustracija i nadahnutih spojeva slike i teksta. Među autorima su Alan Moore (autor ilustracije na korici), John Couthart (predgovor), Grant Morrison, David Britton, Ian Miller, John Beal, David Conway, Kenji Siratori, James Havoc…

Lovecraft Unbound (ed. Ellen Datlow), Dark Horse, Milwaukie, 2010

            Izvrstan, raznovrstan izbor pretežno novih priča najvećih modernih majstora fantastike i horora, kao što su Caitlin R. Kiernan, Joyce Carol Oates, Laird Barron, Marc Laidlaw, Joel Lane, William Browning Spencer…

New Cthulhu: The Recent Weird (ed. Paula Guran), Prime Books, 2011

            Još jedan obiman, vanredno kvalitetan izbor novijih, ali drugde već objavljivanih priča. Najbolje među njima potpisuju Laird Barron, Elizabeth Bear, Steve Duffy, Neil Gaiman, Caitlin Kiernan, China Mieville, Kim Newman, Michael Marshall Smith, William Browning Spencer i Charles Stross.

Black Wings: New Tales Of Lovecraftian Horror (ed. S. T. Joshi), PS Publishing, 2010/2012

          Vodeći svetski proučavalac Lavkrafta po prvi put se nalazi u ulozi priređivača modernih lavkraftovskih priča. Rezultat je iznenađujuće osrednji. Neki od autora zastupljenih u ovom izboru najnovijih priča jesu Laird Barron, William Browning Spencer, David J. Schow, Brian Stableford, Ramsey Campbell, Darrell Schweitzer i drugi. Za 2013. godinu najavljen je i drugi tom ove antologije.

AUTORSKE ZBIRKE

Dark Gods, T. E. D. Klein, 1985

      Zbirka od tri novele i jedne kratke priče. Sva četiri naslova su prvorazredna: u urbanom ambijentu oživljena je lavkraftovska atmosfera sa izvanrednim umećem i vanrednim spisateljskim talentom.

Nigtmare Factory, Thomas Ligotti, Carroll and Graf Publishers, New York, 1996

     U ovoj knjizi (sa predgovorom Popi Z. Brajt) nalaze se sva najbolja dela Tomasa Ligotija, najdoslednijeg savremenog Lavkraftovog nastavljača: sumorna atmosfera i teška, barokna proza, sa likovima i zapletima veoma udaljenim od svakodnevnih mogu odvratiti ljubitelje konvencionalnog pripovedanja, ali za uporne, Ligoti je neprevaziđen u evociranju kosmičke strave u ambijentu košmarno otuđenog savremenog sveta i njegovih ekscentričnih autsajdera.

The Imago Sequence, Laird Barron, Night Shade Books, San Francisco, 2009

Occultation, Laird Barron, Night Shade Books, San Francisco, 2010

            U ove dve zbirke sakupljene su priče i novele jednog od najboljih modernih naslednika Lavkrafta, uglavnom već objavljivane u časopisima i antologijama. Njegova proza je pitka, naglašeno vizuelna i atmosferična, puna novih, originalnih koncepata izvedenih u duhu Lavkrafta savršeno prilagođenog XXI veku.

            Na kraju, obavezno overite ovu prigodnu pjesmicu:

NESVETO MESTO: Ukleta crkva i grobnica

             Sećate se one crkve iz filma SVETO MESTO (1990) Đorđa Kadijevića? Kako da ne – ipak se naslov filma odnosi baš na nju, i upravo u njenoj unutrašnjosti dešava se većina horor scena!

            U skladu sa svojom poetikom – i sklonostima tipičnijim za primarnu mu profesiju, istoričara umetnosti, negoli za reditelja – Kadijević je u svim svojim filmovima, kako istorijskim tako i hororima, težio maksimalnoj autentičnosti. To znači da je, kad god je mogao, scene snimao na autentičnim lokacijama, skoro sasvim izbegavajući studio i klasičnu filmsku scenografiju. 

Tako je, npr. LEPTIRICU snimao u pravoj (a ne "filmskoj") vodenici, DEVIČANSKU SVIRKU u stvarnom zamku, a ne među kartonskim kulisama TV Beograd, a slično je radio i u VUKU KARADŽIĆU (putovao u Beč, Budimpeštu, snimao u pravim crkvama i manastirima...) i u svim svojim ostalim filmovima.

To znači da je i SVETO MESTO snimao na pravom salašu i u pravoj crkvi, a ne na filmskom setu. Normalna procedura bila bi da se eksterijeri snime na lokaciji, a da se enterijeri rekonstruišu ili sasvim doteraju u studiju. Kadijević je, međutim, i scene iz enterijera snimio unutar crkve - istina, napuštene, i scenografski doterane u skladu sa zahtevima scenarija.

Ovo je prava prilika da obnarodujem dosad retko viđene fotke sa snimanja SVETOG MESTA. 

Sve su Ghoul-exclusive, dobijene direktno od producenta tog filma, Zorana Otaševića (na slikama, u žutoj košulji) – kome takođe zahvaljujem. Sva prava (c) by The Cult of Ghoul.

 Đorđe razgovara sa svojim prijateljem i vernim saradnikom, direktorom fotografije, Aleksandrom Petkovićem Petkom (R.I.P.).

Dobro, lepo je to sve, ali čemu sad priča o ovome – pitate se vi.

Pa, eto, ovo je samo uvod za jednu zabavno-informativnu ekskluzivu koju imam veliko zadovoljstvo da predstavim na blogu. Naime, javio mi se jedan čitalac Cult of Ghoula i ponudio svoj slikoviti izveštaj sa izleta u tu istu, danas još napušteniju i hororičniju crkvu! 

Naravno da sam oduševljeno prihvatio da sa pratiocima ovog mesta podelim ove ekskluzivne fotke a njihovog autora sam zamolio da napiše kraći izveštaj kojim bi to sve bilo pojačano i pojašnjeno. I eto – upravo to imate dole.

Koristim ovu priliku da prizovem sve koji ovo čitaju: ako imate neka slična iskustva, putešestvija po gotsko-hororičnim i horror-related lokacijama u zemlji i inostranstvu (stara groblja, puste kuće, ruševine, zidine, zamkovi; mesta na kojima su snimani poznati horor filmovi i sl.), ako imate svoje sopstvene fotke sa tih mesta i ako želite da to bude okačeno ovde – pišite mi na dogstar666 at yahoo dot com. 

Kao primer jednog takvog doprinosa, evo da podsetim, recimo, na ekskluzivnu fotku groba Milovana Glišića koju mi je poslao jedan čitalac bloga. A u narednim danima očekujem još jednu slikovitu horor ekskurziju od spoljnog saradnika...

Do tada – reč dajem Nikoli Tomiću i njegovoj nekro-družini.

            Text & photos (c) by Nikola Tomić & The Cult of Ghoul (click to see bigger)

            

Pošto znam da voliš okultna mesta rekoh da podelim ovaj izlet iz 2006. godine sa tobom... 

Verovatno si i sam obišao obrušenu i napuštenu crkvu u Dolovu na starom groblju, onu u kojoj je Kadijević snimio scene u enterijeru, ali ne znam da li si ikada sišao u grobnicu koja se nalazi odmah desno čim uđeš unutra...  

 

Dolovo je selo u Južnom Banatu, 20 km istočno od Pančeva na putu ka Deliblatskoj peščari. Nastanjeno je isključivo Srbima i Rumunima čije su se tradicije vremenom isprepletale, iako se u prošlosti tačno znala granica između dva dela sela. 

U selu postoje dva groblja, ali nisam siguran da li su podeljeni na nacionalnoj osnovi ili jednostavno samo geografski (staro i novo, recimo). E, na jednom od ta dva (ne znam tačno na kojem) se nalazi crkvica  u kojoj je Đorđe Kadijević snimio scene čitanja molitve u čuvenom filmu "Sveto mesto" 1990. godine. 

Sa grupom prijatelja sam još 2006. otišao u Dolovo, na jednodnevni izlet sa planom da posetimo baku prijateljice i istovremeno obiđemo crkvu. 

Pomenuta prijateljica je već nešto znala o čudnim običajima u selu iz prošlosti – da su imućniji ljudi kojima premine dete plaćali da se podigne crkva ili napravi neka vrsta mauzoleja gde će smestiti mumificirano telo! Meštani su potvrdili priču i uputili nas ka crkvi, koju smo mi onako u poluneverici vrlo lako našli.  

Kao što se vidi sa slika, crkva je u ruiniranom stanju (tada bila), nedostaje deo krova, ali je zidana od čvrstog betona tako da sam ulazak nije delovao nebezbedno. Kapija je otvorena, ali obrasla u žbunje, kao i cela okolina crkve. 

Enterijer se sastoji od jedne male prostorije u kojoj nema ničega, osim golubova i malo đubreta po uglovima. Ali odmah sa desne strane od ulaza postoji rupa u podu u kojoj se nazire hodnik koji dalje vodi negde ka unutrašnjem delu crkvice. 

Rupa je duboka oko 2 metra na čijem dnu je bio krst sa imenom pokojnika, pa smo u nju spustili najmanju i najhrabriju članicu grupe, koja je naoružana fotoaparatom krenula niz hodnik. 

 

Na kraju hodnika s leve strane se nalazi ulaz u nekakvu prostoriju u kojoj je mrkli mrak tako da je uspela samo sa ulaza onako "napamet" par puta uz blic slika unutrašnjost. 

Tek kada se vratila nazad i kada smo je podigli iz rupe gore, videla je sa slike šta je unutra – mumificirano telo kome fali glava, ruke i, mislim, stopala!  

Za meštane, etnologe i antropologe to sigurno nije ništa čudno, ali za nas laike je susret sa mumijom usred Srbije bio popriličan kulturološki šok... Ali tako nam i treba kad bauljamo po neobezbeđenim sakralnim objektima! 

Ne znam u kakvom stanju je crkva danas i da li su je u međuvremenu obezbedili ili renovirali, ali to izgleda i nije jedino mesto gde može da se vidi balsamovano telo na ovom groblju pošto mi je drug rekao da je video i nakakav stakleni sarkofag u kojem se jasno vidi telo (valjda nešto slično kao Lenjinov mauzolej). 

Kasnije sam nabasao na jedan članak Crnogorskog lista "Pobjeda" u kojem se reklamira njihov Klinički centar kao mesto koje od 1993. vrši usluge balsamovanja za 2000 evra!? 

...Eto, to je to, za sada. Ako je nekome to blizu ili usput, bilo bi zanimljivo videti na šta liči crkva danas, 6 godina posle gornjih fotki.

THE CABIN IN THE WOODS (2012)

**(*)

2+

            Ovaj film ste već gledali. Trista puta. Toliko je otrcan da zvuči kao vic: otišli Frajer, Plavuša, Učenjak, Devica i Stoner/Nerd u kolibu u šumi, a kad tamo a ono međutim: psiho ubica, kanibalski klan, duhovi, zombiji, trolovi, sirenko (merman)... Popunite prazninu.

            I što biste sad ovo gledali po trista prvi put?

            Eeeeee... Pa, razlika je u tome što autori ovoga ZNAJU da ste gledali ovo isto u prethodnih trista inkarnacija, pa zato ne prave film, nego film-o-filmu, meta-film. Ovo je pokušaj da se napravi postmoderni intertextualni "teens in the woods" hororčić koji bi za taj podžanr uradio ono što je SCREAM za slasher. Pih, kažem ja na tu ispraznu tendenciju, i dvostruko pih za konkretni rezultat koji smo dobili u KOLIBI U ŠUMI. (Uprkos ovim pihovima, u rivjuu koji sledi nema spojlera - osim na samom samcitom kraju, gde je to uredno obeleženo!)

            Okej, nije to suviše negledljivo niti je stravično nezanimljivo: u gomili budalaština s etiketom "horor" u poslednje vreme, ovo se još i može podneti – iako, odmah naglašavam, ovo NIJE horor, nego meta-horor. Ovo je "horor" sa distancom, sa odmakom, koji publici neprestano namiguje i komentariše: zamislite da ste seli da gledate PETAK 13-TI, 2. deo, sa svojim ujakom koji horor niti gleda niti voli, ali "sve zna", i koji komentariše svaki "plot" twist, svaki kliše, i smeje se svakoj gluposti u nagomilanim konvencijama dijaloga, motivacije, postupaka... E, toliko "horora" ćete doživeti i gledajući KOLIBU.

            Ovde, umesto napadnog ujaka, imamo likove ("naučnici/tehničari") koji bukvalno posmatraju omladinu u dosadno nezanimljivim kliše situacijama iz "klinci u šumi" podžanra i komentarišu ih, a mi posmatramo njih kako ih posmatraju i komentarišu, kao da su usred Mystery Science Theatre. Sad, nije da takvo po-mo izdrkavanje ne može biti zabavno, na svoj bedasti način (jer, ma koliko uspelo, golo podsmevanje nikad ne može biti ravno istinskom humoru).

            Problem je u sledećem: kliše-situacije su dosadne a po-mo komentari su prvoloptaški predvidivi i mahom neduhoviti. SCREAM je –ma koliko ga neki pljuvali- zapravo vrlo pametan film koji odlično funkcioniše i kao horor i kao meta-horor: Krejven i Vilijamson su tamo (ali samo u prvom delu!) uspeli u retkoj alhemijskoj formuli, da postupak koji obično, u trapavijim rukama, UBIJA stravu, okrenu u svoju korist i upotrebe ga da njime PROIZVEDU (ili pojačaju) STRAVU. Za objašnjenje tog postupka videti moj esej "Ves Krejven i postmoderni horor" u knjizi Studija strave: eseji o horor žanru (Mali Nemo, Pančevo, 2008).

            SCREAM ima izvanredne scene napetosti i strave. SCREAM ima zabavne, memorabilne likove. SCREAM ima antologijske set pisove. SCREAM je game-changer, milestone. SCREAM je doneo nešto novo (pa makar to bilo nadahnuto prešminkavanje starog).

            CABIN IN THE WOODS nema izvanredne scene napetosti i strave. Zombiji koji tu bauljaju u drugoj trećini filma (nakon prve, uvodne, pripremne, dosadne) ne izgledaju posebno (jedva se i vide), i uprkos priručnim sredstvima za sakaćenje i mučenje – tim spravama ne urade ama baš ništa memorabilno, zabavno, neviđeno. Tj. neviđeno je samo u smislu – da se dešava u mrklom mraku, nabrzinu, pa se ništa i ne vidi.

            CABIN IN THE WOODS nema zabavne, memorabilne likove. Oni su svi do jednog Tipovi, odnosno Čiča Gliše kojima na čelu piše: Frajer, Plavuša, Učenjak, Devica i Stoner/d. Nešto je malo nekonvencionalniji jedino Stoner, i baš šteta što njega igra jedna od najantipatičnijih kreatura koje sam u skorije vreme video u nekom "hororu".

CABIN IN THE WOODS nema antologijske set pisove. Umesto scena vrednih pamćenja, on ima DOSETKE. Mislim na CGI mejhem extravagancu u poslednjoj trećini, u kojoj takođe ima vrlo, vrlo malo "mesa" u tom messu, u smislu dramskih situacija, napetosti, strave ili bilo čega što bi se izdiglo iznad nivoa dosetke ili gega (onaj sa sirenkom mi je jedini izazvao osmeh).

CABIN IN THE WOODS nije game-changer, milestone, niti je doneo nešto novo. On dolazi prekasno u po-mo igru, kasni više od 10 godina otkad je to bilo IN, i donosi too little, too late: ova fraza se može primeniti i na njegovu poziciju u po-mo hororu, i na njegovu strukturu, u kojoj se nešto malo kolko-tolko zabavne – mada idejno tupave – horor akcije javlja tek pred kraj.

            CABIN IN THE WOODS nije ni izbliza toliko pametan koliko će delovati nekima, jer su klišei koje ismeva toliko otrcani da za njih ne treba "pamet" veća od one koja stoji iza SCARY MOVIE serijala (inače, iza "pameti" ovog filma stoji Joss Whedon, scenarista filmova Alien: Resurrection i The Avengers i TV serija Buffy the Vampire Slayer, Firefly, Angel...; njemu imamo zahvaliti nešto vrcavije dijaloge nego inače).

            Sve to ismevanje je jadno na više nivoa: 1) ono je debelo okasnelo za zlatnim danima "cabin in the woods" filmova iz 1980-ih; 2) sve i da je aktuelno, to je bičevanje mrtvog konja: parodirati te filmove ima smisla koliko i ismevati tekstove turbo-folk pesama (istina, mnogima je to zabavno, pa će takvi verovatno i ovaj film voleti); 3) to ismevanje je bez ikakve poente, odnosno njime se ne proizvodi dovoljno Zabave da ga opravda, niti se proizvodi nekakvo Značenje vredno pomena i analize. 

Ja ne sumnjam da će biti onih koji će videti veliku pamet u tome šta nam CABIN kaže o horor filmovima (uzimajući kao "dokaz" njihove najbednije predstavnike), ali ne mislim da je naročito promućurno (niti tačno) svesti horor film na ritualizovani obred incijacije tinejdžera u društvene norme odraslih kroz prezentaciju sistema nagrade i kazne – odnosno da B-horori, sa svojim puritanskim moralom, nude odbranu od sila haosa i bezumlja (ovde: lavkraftovski Ancient Ones), tj. nemoralnog, društveno neprihvatljivog ponašanja. Ta kretenska teza se provlači ovde-onde u horor teoriji, ima čak i cela knjiga u kojoj je to glavni argument – Dreadful Pleasures: An Anatomy of Modern Horror by James B. Twitchell – ali to je toliko brutalna simplifikacija da se, na jedvite jade, i uz mnogo ograda, eventualno može koristiti samo za NEKE B-hororčiće iz 1970-ih i 1980-ih, a nikako na ceo žanr.

Sve u svemu, glavna ciljna grupa za CABIN IN THE WOODS su: 1) oni koji ne vole horor; 2) oni koji slabo poznaju horor; 3) deca i omladina, infantilni, površni, horor-vikendaši; 4) ljubitelji Bafi i srodnih budalaština (mada ova grupa u sebi sadrži neke od prethodne tri, ako ne i sve zajedno). Samo oni će, možda, moći da bez veće zadrške uživaju u ovom filmiću. Što se mene tiče, on je half-assed at best, i pružio mi je vrlo, vrlo malo uživanja: prva trećina me je smorila svojim nedovoljno pametno nadograđenim, pešački prezentiranim klišeima, druga trećina me je smorila svojom nenadahnutom "horor" akcijom sa tim kilavim jedva-vidljivim ništaneradećim zombijima, a treća trećina me je smorila svojim ispraznim, neuzbudljivim CGI rolerkosterom po uzoru na slikovnice Zemekisa i kompanije (13 DUHOVA, BROD DUHOVA i sl.). Kraj me je smorio još jednim nepotrebnim suprajz kameo pojavljivanjem Sigurni Viver (u ISTOJ ulozi smo je videli u jednako usiljeno "pametnom" a zapravo zaboravljivom PAULU pre godinu-dve) i besmislenim pančlajnom, neadekvatno pripremljenim i bez ikakvog psiho-emo-intelektualnog odjeka.

SPOJLER:

Na kraju ispadne da je celo to glomazno zamešateljstvo napravljeno sa svrhom da se Drevni zli bogovi zadovolje ritualnim KAŽNJAVANJEM omladine tako što će se mladunci provoditi kroz najgore klišee B-horor filmova pre nego što na kraju, eventualno, ostane živa samo jedna devica. Poremećaj u planu nastane kada, uz Devicu, na kraju živ ostane i Stoner. Ako on ne strada pre zore, ceo svet će da prožderu ovi nevidljivi Drevni. Ali pošto njega živo zabole da se žrtvuje i strada ZA druge, on odabere da strada ZAJEDNO SA 6 milijardi drugih. Takva sebična (?) odluka data je takvom liku da ona nema nikakvu težinu u ma kom smislu.

Ja sam navijao za bar malkice originalniji završetak: da na kraju Stoner ubije "Devicu" (koja to verovatno i nije – "but we work with what we've got!") a da se bogovi ipak primire, jer Stoner je takođe nevin, tj. Devica. Avaj, ništa od toga. To bi bilo ne samo duhovitije nego i smislenije i žanru prikladnije. Oh, well... Zato Whedon sad piše mega-stomilionske AVENDŽERE, a ja sedim na Birou...

PS: Ako ste gledali CROPPED verziju, čije dno je isečeno da bi se izbacili korejski titlovi, onda niste videli ovaj kadar kako valja: