DAN VILIJAMA BAROUZA

             U petak, 09. novembra 2012. u 17h u Domu omladine Beograda počinje Triple Burroughs Treat pod naslovom DAN VILIJAMA BAROUZA.

            Ja ću u tome učestvovati u svojstvu priređivača temata časopisa GRADAC o ovom velikom piscu i ikoni XXX veka. Taj broj je, btw, brzo rasprodat: više ga nema kod izdavača a ni drugde. Ko je kupio na vreme, poseduje ga i čuva; ko nije – šmrc! Sadržaj i druge detalje o tome imate OVDE. 

Inače, Barouz ima svoj TAG na blogu, skroz desno, pa možete njega proučiti i podsetiti se ranijih napisa o njemu.

            Što se tiče DANA VILIJAMA BAROUZA, lokacija za sva dešavanja je trebalo da bude DOB//Velika sala – ali desila se IZMENA U ZADNJI ČAS: LOKACIJA ČITAVOG DEŠAVANJA POMERA SE ZA TRIBINSKU SALU, NA I SPRATU (kod američkog ćošeta)!  

            Ulaz na sve ovo je BESPLATAN.

            Evo programa dešavanja.

            17:00

Razgovor "Vilijam Barouz među Srbima"

Predstavnici izdavačkih kuća "Rende", "Fabrika knjiga" i "Gradac" govoriće o delima Vilijama Barouza i knjigama koje su prevedene na srpski jezik.

Govore: Dejan Ilić, Dejan D. Marković i Dejan Ognjanović

Moderator: Predrag Azdejković

Nakon razgovora biće prikazan kratki film "Božić jednog džankija"

19:00

Dokumentarni film "Barouz: Čovek unutar čoveka"

 

Režija: Joni Lejser

SAD, 2010

Trajanje: 87 min.

Ovo je najbolji dokumentarac o Barouzu, i o njemu sam već pisao na blogu, pa se tog rivjua možete podsetiti OVDE.

21:00

Igrani film "Goli ručak"

Režija: Dejvid Kronenberg

Kanada / V. Britanija, 1992

Trajanje: 115 min.

Njujork 1953. godine. Bil Li radi kao istrebljivač gamadi. Ubrzo otkrije da mu se supruga 'fiksa' s otrovom za buba švabe. Nakon što se i on oda tom poroku, slučajno ubija svoju suprugu i u begu naleti na buba švabu koja ga nastoji uveriti da je on zapravo tajni agent. Bila Lija put vodi u severnoafričku luku Interzone gde će se sresti s gomilom pisaćih mašina-buba, homoseksualaca i lezbijki.

Jedan od poslednjih velikih filmova Dejvida Kronenberga, svakako vredan višestrukog gledanja i izučavanja.

Organizatori: Dom omladine Beograda, Gej lezbejski info centar, Međunarodni festival queer filma „Merlinka“

UBISTVA U ULICI MORG

 Ovaj prikaz strip albuma Veselog Četvrtka po čuvenoj Poovoj priči napisao sam pre par godina za magazin BZZZZ. Pošto do sada taj broj još nije izašao, i ne zna se kad će, s dopuštenjem urednika javnosti ga ekskluzivno i premijerno predočavam na ovom blogu – a ako BZZZZ ikad opet zazuji, slobodno može da ga prenese na svoje stranice...

Scenarista strip adaptacije: Žan-David Morvan

Crtež: Fabris Drie

Izdao na srpskom: Veseli Četvrtak, 2010 (Biblioteka "Klasici")

Tvrd povez

48 strana u punom koloru

 

"Ubistva u ulici Morg" je, bez ikakve sumnje, priča koja je 1841. godine začela žanr detektivske priče. Edgar Alan Po je napisao još dve "priče rasuđivanja" (kako ih je on zvao), i to: s pravom hvaljeno "Ukradeno pismo" i nešto slabiju dokumentarističku, neznatno fikcionalizovanu verziju stvarnog kriminalističkog slučaja, pod naslovom "Misterija Mari Rože". Oba pomenuta naslova nalaze se u senci "Ubistava u ulici Morg".

Artur Konan Dojl je kreirao svog super-detektiva, Šerloka Holmsa, po očiglednom uzoru na Ogasta Dipena iz Poove znamenite priče (isti junak javlja se u sve tri pomenute), i nije krio svoj dug Pou:

"Edgar Alan Po, koji je na svoj nehajno čudesni način bacio seme iz koga je toliko mnogo današnjih oblika književnosti niklo, bio je otac detektivske priče, i pokrio je njene granice toliko potpuno da ja ne mogu da vidim kako njegovi sledbenici mogu da pronađu bilo kakav prostor za novinu koju bi mogli nazvati svojom. Jer tajna tankoće i takođe intenziteta detektivske priče jeste u tome da je pisac ostavljen sa samo jednim kvalitetom, intelektualnom oštrinom, kojom obdaruje svog junaka. Sve ostalo je izvan priče i umanjuje efekat. Problem i njegovo rešenje moraju da sačinjavaju temu, a slikanje karaktera je ograničeno i podređeno. Na ovoj uskoj stazi pisac mora da korača, a tragove Poovih stopala uvek vidi ispred sebe."

U čemu se sastoji Poov revolucionarni doprinos, proizveden baš ovom pričom? Njega čine tri ključne inovacije kojima je zanavek obeležio vrstu priča koju je ovim stvorio:

1) Lik analitičkog detektiva-istražitelja, čoveka vanredne inteligencije i moći opažanja koja se graniči sa abnormalnom, ali nikad ne zalazi u natprirodno (iako vidi ono što izmiče svima ostalima). Ovaj (super)junak, oličen u Dipenu, takođe se odlikuje ekscentričnošću u odevanju, ponašanju i načinu života. On operiše izvan institucija: nije policijac već je "slobodni umetnik" koji pripomaže policiji (hronično nesposobnoj i kratkovidoj: još jedan ovde ustanovljen kliše!). Najzad, ovaj tip junaka uvek je neženja; valjda se implicira da bi prisustvo žene delovalo zatupljujuće na oštrinu njegovog uma – ili bi, u najmanju ruku, sentimentalnim momentima remetilo usredsređenost na strogo intelektualno rešavanje problema koje je, kao što i Dojl gore opisuje, u centru pažnje ovakve priče. Iako heteroseksualan (?), ovaj tip često stanuje zajedno sa drugim muškarcem (Holms i Votson; Marti i Java; Dilan i Gručo...).

2) Po je, takođe, genijalno shvatio da je potreban još jedan lik koji bi služio kao posrednik između supergenijalnog, svevidećeg detektiva i običnog čitaoca. Upravo on je narator tih priča, čime je osigurano da se njihova misterija zadrži do samog kraja. Time je, takođe, olakšano čitaocu da se ne oseća kao potpuni idiot pored takve gromade kakva je Dipen (a kasnije – Holms): običan, prosečan narator služi istovremeno kao čitaočev alter-ego u priči, s kojim mu je lakše da se identifikuje.

3) Najzad, treći veliki Poov doprinos je u donošenju fokusa detektivske priče, odnosno u shvatanju da puni učinak ovakve vrste priče ne počiva samo u krajnjem razrešenju tajne, nego još i više u složenom putovanju kojim se do njega dolazi. Upravo u ingenioznom slaganju svih kockica koje vode do one poslednje ogleda se veština i čar dobre detektivske priče, čime se takođe, u rukama majstora, umesto mehaničke konstrukcije zapleta dobija i psihološka dimenzija kroz prikaz rada jednog superiornog uma.

U ovoj konkretnoj priči Po je, takođe, uveo jednu od klasičnih situacija detektivske priče: "tajna zločina u zaključanoj sobi" gde deo misterije čini neobjašnjivo bekstvo zločinca iz takve prostorije.

Notorna je činjenica da je E. A. Po bio zapostavljen i maltene zaboravljen u Americi, posle svoje smrti, sve dok ga nisu otkrili Francuzi: prvo Bodler, zatim Malarme i drugi simbolisti. U Americi je, i nakon toga, on prečesto bio trivijalizovan, o čemu svedoče i filmske ekranizacije priče "Ubistva u ulici Morg", koje su po pravilu ubacivale neumerene senzacionalističke "horor" efekte i/ili neprimerenu romansu, i pretvarale predložak u petparački palp, što on u originalu nije bio.

Zato ne čudi da je francuska adaptacija u obliku strip albuma, koju objavljuje Veseli Četvrtak u svojoj biblioteci "Klasici", ispunjena poštovanjem prema Poovom duhu i slovu. Scenarista Žan David Morvan nije imao lak zadatak, jer originalna priča ne sadrži skoro nimalo akcije, i sastoji se pretežno u postupnom intelektualnom razlaganju misterije na delove. To, takođe, stavlja u nepriliku i crtača, koji ima da ilustruje gomilu "talking heads" dijaloga, zanimljivih po sebi, ali bez previše vizuelnih potencijala. Može se reći da su se obojica junački izborili sa problemima: scenario nije devalviran nepotrebnim ubacivanjem "akcije" gde joj mesto nije, dok je crtač dinamičnim kadriranjem maksimalno razbio eventualnu narativnu monotoniju, i učinio da strip prodiše sopstvenim slikovitim jezikom.

U tom pogledu naročito je za pohvalu početak albuma, sa filmskim kadriranjem koje kao da simulira kretanje kamere, od jedne lokve krvi na ulici, preko leša zaklane žene, putem stepeništa ka stanu na spratu jedne kuće, gde se u jednoj sobi u rusvaju, u kaminu, nalazi nagurano telo druge žene. Strip, inače, ne beži od groznijih i krvavijih delova ove pripovesti o tajanstvenom ubistvu dve žene, i uzgred nas podseća da je Po bio, pre svega, otac horor priče. Crtež je nešto konvencionalniji u poređenju sa drugim Četvrtkovim albumima, ali možda je tako i bolje, kako ne bi preteranom stilizacijom i egzibicijama odvlačio pažnju od glavne poente, odnosno misterije detektivskog zapleta, koji je ovde prikazan sa dužnim poštovanjem.

ZAVODNIK – selo Špaj

           Danas, 04. novembra 2012. stavio sam tačku na prvi redigovani draft svog romana ZAVODNIK. Njega sam već detaljnije najavio ovde.

            On se čitav dešava u selu Špaj, stvarno postojećem mestašcu u brdima iznad Crvene Reke, između Sićevačke klisure i Bele Palanke (jugoistočna Srbija). Ovaj post ilustrovan je fotkama nekih slikovitih kuća iz tog sela (klikni na svaku da je vidiš veću). 

Objavljene su u okviru priloga "Tradicionalna arhitektura sela Špaj", u zborniku TRADICIONALNA ESTETSKA KULTURA: ESTETSKA DIMENZIJA KUĆE (Centar za naučna istraživanja SANU i Univerzitet u Nišu, Niš, 2006), priredio dr Dragan Žunić.

            Njihov autor je Jovan S. Mladenović (Narodni muzej u Nišu) a ja sam ih izvadio iz ovog javno dostupnog PDF fajla i ekskluzivno za ovaj blog prebacio u jpg.

            Ovako, dakle, izgleda ambijent mog novog romana. O tome da li će, kada i gde biti objavljen – biće tek vremena da se govori, sad je prerano. Čak i u najboljem mogućem scenariju, ne treba ga očekivati pre narednog leta (2013).

            Do tada, malo statistike i fakata.

            Vreme pisanja: 27.08. – 04.11. 2012. s tim što je prvih 15-ak strana napisano početkom maja 2011, ali su sada značajno redigovane.

            Unutar ovog perioda gostovao sam na četiri manifestacije, gde sam održao četiri predavanja (Nekronomikon prezentacija na Zaječar fanta-festu, Francuski horor i Apokalipsa na filmu u Domu omladine, Lavkraft u stripu na Sajmu knjiga) i napisao desetak tekstova za RUE MORGUE i EKRAN, redovno apdejtovao blog i radio još koješta. Da nisam bio zauzet pomenutim akcijama i izbivanjima iz kuće, roman bi bio gotov najmanje nedelju dana ranije, odnosno bio bi završen za malo manje od dva meseca intenzivnog svakodnevnog rada. Da li je ta brzina dobar ili loš znak – videćete dogodine.

            Obim: 235 autorskih kartica (sa po 1800 znakova), odnosno 423.180 slovnih znakova (s proredom). Poređenja radi, NAŽIVO (drugo, finalno izdanje) ima 370.950 znakova, odnosno 206 kartica.

            Dakle, ZAVODNIK – barem za sada – ima nekih 30 strana više od NAŽIVOG. No, zavisno od komentara prvih pouzdanih čitalaca, i eventualnih urednika (kada to bude ponuđeno izdavaču), svašta može da bude – i u pravcu skraćivanja, i produžavanja, mada se nadam da nijedno, ako ga bude, neće biti drastično.

Forma: Pisan u prvom licu. Sastoji se iz osam poglavalja (osam dana tokom kojih se zaplet odvija) približno jednake dužine. Ima jedan veliki citat na samom početku, ali ništa slično ispred poglavalja. Nema prologa niti epiloga, ali ima disklejmer na početku ("Svaka sličnost sa... itd.").

            Ja sam u ovom trenutku najnepouzdanija osoba na svetu za procenu kakav je to roman i da li valja. Reći ću samo ovo:

- Pisanje je proteklo vrlo glatko (čak jezivo glatko!) i na kraju sam prilično zadovoljan postignutim. 

- Čini mi se da sam uhvatio dobar deo toga što sam pokušavao – atmosferu tihe jeze, suptilne nagoveštaje, pritajenu zlokobnost srpskog Gothica, i čistu STRAVU.

- Tokom pisanja sam uspevao da iznenadim samog sebe, menjao sam neke krupne stvari u hodu, ali na kraju se sve složilo kako valja i završio sam sa romanom još složenijim od onog koji sam krenuo da pišem.

- ZAVODNIK je nešto sasvim novo i drugačije u mom opusu; ne liči ni na šta što sam dosad pisao, a ponajmanje na NAŽIVO. S druge strane, ko je pažljivo čitao moju prozu do sada, teško da će biti frapiran a kamoli razočaran bile čime (sem odsustvom splatera i drugih eksplicitnosti): ovo još uvek ima moje otiske i pečate svuda po sebi i sigurno ga nećete pomešati s bilo čijim drugim tekstom.

            Kao što na fotkama vidite, selo Špaj je prilično inspirativno za horor roman, i ja se nadam da sam mu učinio pravdu u tom smislu, mada mi se javlja da se njegovim stanovnicima i onima poteklim iz njega neće baš biti pravo kad vide šta sam s njihovim selom uradio! 

            PS: Ne treba ove fotke shvatiti kao nekakvo moje sufliranje o tome šta treba da vidite u mom romanu, jednom kad se bude pojavio – naprotiv! Moja iskustva iz detinjstva u tom selu, kao i ove njegove fotke, treba shvatiti samo kao vrlo sirovu građu za igrarije kojima sam ih u svom tekstu podvrgao! Drugim rečima, samo jedna od ovih kuća javlja se u mom romanu baš takva kakvu je ovde vidite... Sve ostalo – geografija tog sela, njegova istorija, njegova okolina, stanovništvo itd - pretrpelo je vrlo ekstenzivnu imaginativnu obradu.

ZOMBIE WALK Beograd

          Kao što sam ovde već uredno najavio, u okviru sedmog FESTIVALA SRPSKOG FILMA FANTASTIKE, u subotu 20. oktobra 2012. održana je i prva srpska/beogradska Zombi šetnja.

            Ta vrsta dešavanja postala je u svetu naročito popularna početkom XXI veka, najčešće (mada ne nužno) kao prateći program horor film festivala. 

Već nekoliko godina unazad dešavaju se slične maskarade u okviru slovenačkog Grossmanna, gde su dosad već šetali ne samo zombiji, nego i drugi monstrumi, postapokaliptični mutanti, alkoholičari i svakva druga čuda.

Beogradske zombije kreirao je tim pod upravom Miroslava Lakobrije, legende domaćih efekata maske (T.T. SINDROM, SRPSKI FILM, PORNO BANDA, ZONA MRTVIH itd).

Njemu su pripomagali Stevan Aleksić, Nina Vujasin i još 20-ak asistenata.

Naravno, neki učesnici osetili su se sposobnim da to urade u kućnoj radinosti pa su došli našminkani i kostimirani po svom zombi nahođenju.

Zombiji su krenuli od Konja, 

zatim su se teturali i decu plašili (tj. mahom zabavljali) po Knez Mihajlovoj, 

a onda kroz podzemni prolaz, 

pa pored Doma sindikata, 

sve do Doma Omladine kao finalnog odredišta.

Ghoulu, naravno, maska nije bila potrebna: ulicama Beograda šetao sam bez nje, ako ne računam ovu koju mi je Mama Priroda dala na privremeno korišćenje.

Takođe, pošto ne volim gužvu a ni rulju, pa još zombifikovanu, uglavnom sam se držao po strani od mase, i ćaskao sa maskiranim namernicima po ivicama povorke – Lakobrijom, Draganom Jovićevićem (jednim od glavešina festivala), Veljom Grgićem (Žuti titl), Goth Akašom i još nekima.

Naravno, iskoristio sam priliku da, čak i tako sa strane, uskočim povremeno i gricnem neko crevce neoprezno ispalo iz rasporenih trbuha.

Nisu ni meni ostali ostali dužni!

Zombiji gladni visokokaloričnog mozga požudno su pokušavali da progrizu moju lobanju, urlajući BRRAAAAAIIIIIINSSS!

Ona se, kao i uvek, pokazala suviše tvrdom da bi je grizli sa svojim zubima.

Paradu je predvodio adekvatno zombifikovani direktor festivala, Joca Ristić, 

 

a obezbeđivao je Dilan Dog (Stevan Aleksić), dokazani ubica zombija (i direktora).

Specijalni gost festivala i nadzornik Zombi parade, kao i predsednik žirija za nagradu najboljem zombiju, bio je legendarni italijanski maestro efekata maske, Serđo Stivaleti (DELLAMORTE DELLAMORE).

Evo mene sa dobitnikom nagrade za najbolju (mušku) masku.

Fotke sa nagrađenima za ženskog i dečjeg zombija još čekam!

Na kraju ceremonije naživo nam se pridružio i jedan od najnovijih poštovalaca mog prvog romana.

Sve je proteklo u karnevalskoj – dakle, opušteno-zabavnoj, razdraganoj – atmosferi, i bez ikakvih problema ili bezbednosnih rizika. Sve bilo je pjesma.

Izgleda da ćelave "patrijote" i njihovi pravoslavni sponzori nisu na vreme bili obavešteni o ovom antihrišćanskom dešavanju (uvezeno sa trulog Zapada! truje nam đecu! ruši svetosavlje!...), pa su svoj pravedničko-ćiriličarski gnev izlili tek dan-dva kasnije, u komentarima na vesti o ovoj paradi. 

Ali tom vrstom tipično srpskog zadrto-slepačkog horora i tom vrstom praznoglavih zombija neću sad i ovde da mračim.

Umesto toga, evo još vedrih i zajebantskih sličica sa ove vesele (ali ne baš gay) parade.

A kome su slike malo – evo i video zapisa, sa pokretnim slikama i zvukom!

Zombie walk Belgrade 20.10.2012.