CITADEL (2012)

**(*)   

2+

            Jednom jadniku dečurlija sa kapuljačama (tzv. hoodies) izbode trudnu ženu zaraženim špricem, na njegove oči. Zašto? Eto, tako.

Ona ubrzo umre, a ovaj mladunac ostane sam samcit sa bepčetom. Gde mu je ostala rodbina – ima li majku, brata, sestru, ima li ta njegova nesrećna žena nekog svog – ne kaže nam se. Nemam drage, nemam druga, život mi je samo tuga... Kako to? Eto, tako.

Ovaj kao posledica toga postane agorafobičan (ima strah da izađe iz kuće), ali biće prinuđen na to kad mu hoodies otmu bebu. Zašto? Eto, tako.

S jednim matorim psovačem locira veliku, pustu, praznu stambenu zgradu gde se, izgleda, kriju ti mali, implicitno neljudski zbogomčići. U toj davno ispražnjenoj zgradi, međutim, i dalje ima struje, rade sijalice, radi čak i lift! Kako to? Eto, tako. 

Na kraju, malo uz pomoć slomljenog stakla uz grkljan,

...a malo pomoću strateški postavljenih kantica s benzinom, naše momče pošalje zbogomčiće i njihovu zgradu dođavola, i odjaše u svitanje s bebom u naručju. Kako to? Eto, tako. 

Ova engleska (tj. irska) CITADELA je dobila grdne pohvale na nekim letošnjim žanrovskih festivalima. Ja sve više počinjem da verujem da su izveštači sa njih sačinjeni od 2/3 kretena bez trunke ukusa i 1/3 indirektno potkupljenih "kritičara" koji, u znak zahvalnosti za besplatan put i smeštaj, hranu i zajebavanje na festivalu, pišu hvalospeve (sub)mediokritetskim produktima poput ovog, da bi opravdali svoje prisustvo tamo (i pozivnicu za iduću godinu i novo zezanje).

Zaista ne vidim drugog razloga da neko ko pretenduje na rudimentarni ukus, mozak ili poznavanje filma ovo oceni većom ocenom. Pokušaj bavljenja aktuelnim društvenim problemima (tinejdžersko nasilje, zločini bez razloga, urban decay, sirotinja, ekonomska kriza i sl.) krajnje je naivan, površan, prostodušan i, ako ćemo pravo, kretenski.

Sve to deluje kao daleko neinventivnija verzija filma HEARTLESS (2009), koji je ipak imao nešto složeniji i maštovitiji (faustovski) zaplet, izraziti vizuelni šmek (koji ovoj sivoj i ružno snimljenoj dramurdi pod maskom horora nedostaje); najzad, imao je nekoliko memorabilnih set-pisova i harizmatično-simpatičnog glavnog glumca s kojim smo mogli da se kolko-tolko saživimo i zainteresujemo se za njegova priključenija.

Avaj, glavni glumac ovde je (rekao bih manje svojom negoli krivicom reditelja) sveden na rolu u jednoj noti: od početka do kraja on na licu ima istovetan iritirajuće paćenički hurt puppy pogled, što je isprva kontekstom razumljivo i podnošljivo, ali kako film dalje odmiče a on još uvek samo cvili i kuka i tužno gleda tim krupnim suznim okicama, u meni je počela da se budi želja da ga i lično izmlatim i prekratim mu muke.

Ne kažem da je treb'o da bude ko Brus Vilis u DIE HARD, ili onaj smeđi u THE RAID, kad krene sam protiv zlikovaca u stambenoj zgradi, ali come on, ovaj jadničko je toliko utučen i sjeban i tužan i bespomoćan da je, zaista, eutanazija jedino rešenje, pa je tim neuverljivija ta limp-dick CGI eksplozija na kraju, a njegovo pretvaranje u mušku (?) verziju Linde Hamilton usiljeno i nezasluženo. 

Da i ne počinjem sad sa idejno moronskim demonizovanjem onih koji su i sami žrtve – dakle, deca rođena u sirotinji i bedi, često bez živih roditelja, ili onde gde su ovi živi, bolje da nisu (sitni kriminalci, narkomani, prosjaci, džeparoši, alkosi...). Ukratko, CITADELA je nepromišljena, klinačka zloupotreba horor žanra radi nekih prostodušnih kvazi-angažovanih poenti koje nemaju nikakvog smisla, ali će površnim gledaocima pružiti ugođaj da gledaju nešto više od "pukog horora": nekakvu ozbiljnu dramu na ozbiljne teme.

Što je još gore – čak i kao horor ovaj filmić nudi premalo, uglavnom u prvoj, realističkijoj polovini gde, da budem pošten, priznajem par zlokobno napetih scena zasnovanih na realnoj opasnosti u tim opasnim delovima grada. No, sve to postaje napadno glupo kad počne borba sa demončićima svetlucavih očiju...

Na pozitivnoj strani, režija nije tako loša, ima efektnih blink-n-miss momenata, sugestivnosti i saspensa izvučenog iz ružnih autentičnih lokacija sa bedne irske periferije gde stvarno deluje da BILO ŠTA može svakog časa da te spopadne, a pomoći niotkuda. Takođe, mora se priznati da je reditelju srce bilo u ovome (zaplet je inspirisan stvarnim, mada ne baš ovoliko tragičnim događajem: posle tog napada on je zaista bio paralisan agorafobijom, pa se valjda i ovim filmom od toga lečio), i to se oseća i kroz tog glavnog lika i kroz odnos prema dešavanjima. Ukratko, mada ovo nije ni blizu tako dobar film koliko mnogi rivjui ukazuju, valja obratiti pažnju na sledeći film koji će ovaj Irac, Kiaran Foj, da potpiše, jer neki tragovi talenta i duše postoje u ovoj CITADELI. Sad kad se njime izlečio (?), mogao bi, možda, u idućem pokušaju da napravi nešto bliže pravom, dobrom filmu.

ISTORIJA LJUBAVI MEĐU MIKROBIMA - Ratko Radunović

Everest Media, Beograd, 2012
obim 168 strana

            Ovo je tek drugi objavljeni roman Ratka Radunovića, pisca i kritičara iz Podgorice, poznatog bibliofila i filmofila (a svojevremeno i sporadičnog saradnika ovog bloga, pod nickom Tripp). Ako ste pre osam godina čitali njegov prvenac, MI NISMO BOLESNI (o kojem sam takođe pisao kritiku i čak dobio neku nagradicu za nju)– ovo je nešto sasvim drugačije. Da li i bolje, teško je reći; u izvesnom smislu da, u nekom drugom, ne baš. Teško ga je opisati, još teže kritikovati, a ispod ću pokušati da objasnim zašto.

            Nominalno, to je SF, jer se dešava u bliskoj, drastično izmenjenoj budućnosti gde je na vlasti crkvenjačka oligarhija koja ljude kažnjava prinudnim čitanjem knjiga. Formalno, zaplet ima whodunit oblik, ali je taj krimi-aspekt istrage nerazvijen, linearan i sasvim predvidiv (jedini osumnjičeni je zaista i krivac, očigledna motivacija je bila prava motivacija, nema preokreta, sve je jasno od početka). Ukratko, ako knjige čitate zbog zapleta, ovaj ovde baš i nije bogzna šta, i bez obzira na Ratkovo prepoznatljivo gomilanje detalja i na obilate digresije od kojih neke sa centralnim zbivanjima imaju veze (i smisla), a neke nemaju, taj zaplet bi se mogao svesti na par jednostavnih rečenica. Emil Pulkrabek pokušava da sazna ko je i zašto smestio ubistvo popa i ćorku (tj. čitanje knjiga) poluretardiranom Orionu Svinjači, a usput se trudi da pronađe sebi "nivo na kome će najlakše egzistirati". I do jednog i do drugog dolazi, u suštini, brzo, lako i glatko, ali ta suština nije baš lako opaziva ispod jezičkih idiosinkrazija i komplikacija u naraciji koje prikrivaju suštinsku jednostavnost.

            Izuzev sižea, kod Ratka ništa nije jednostavno, počev od složenih rečenica, pa nadalje. Pogledajmo samo kako roman počinje:

"Trenutak kad je izgubio sebe zgodio se pošto je nehotice nagazio na mravinjak na tada jedinom brdašcu Bloka 22. Brdašce je bilo smješteno između nebodera Lauenburg i Hesperus, a događaj se zbio petnaest mjeseci ranije, gdje se iznenada obreo krajem septembra, najedanput našavši za shodno da nakon ko-zna-koliko godina - pritom i lakomisleno - sjedne na klupu pred vlastitom zgradom."

Moram priznati da mi je trebalo nekoliko čitanja da pohvatam uzročno-posledični niz u ove dve uvodne rečenice, odnosno ŠTA se KADA desilo u odnosu na KOJI trenutak, petnaest meseci PRE ČEGA. Konfuzna veza između klauza u rečenici ne pomaže lako shvatanje – GDE se obreo naš junak, na brdašcetu ili na događaju? Stvari nimalo ne olakšava to što se incident kojim autor bira da započne roman smesta pomete pod druge digresije, i njemu se – tom famoznom, sudbonosnom "gubljenju sebe" prilikom gaženja mravinjaka – vrati tek više desetina stranica kasnije.

No, to vam je Ratko: to se ne čita zbog zapleta, nego zbog specifičnog autorskog sveta, zbog unikatnog autorskog GLASA koji ne liči ni na koji drugi, i koji ćete ili prihvatiti ili nećete, zavisno od stepena tolerancije prema njegovim idiosinkrazijama. A kad sam već kod njih, pored pomenutih glomaznih rečenica – pri čemu su neke vešte i efektne, a neke naprosto nepotrebno dugačke i preopterećene – u ta prepoznatljiva obeležja spada Ratkovo često posezanje za nepotrebnim (i neadekvatno upotrebljenim) tuđicama. Na primer, naš junak "patronizuje" izvesni pejsaž (str. 6), govori se o "perpleksnom" amandmanu (str. 84), mesto gde neko stanuje naziva se "bivakom" (str. 108), reč "terminisali" koristi se u značenju "nazvali" (str. 124), lik pokušava da "povrh ovog jednoličnog no gargantuanski impozantnog morskog pejzaža SUPERIMPONIRA sve pobrojane grozote..." (str. 136), a naročito je učestalo – najmanje na 6-7 mesta u romanu – korišćenje reči "eventualno" u značenju koje ona ni u srpskom a ni u crnogorskom (?) jeziku nema (videti to npr. dvaput na dve uzastopne stranice, 77 i 78). Naime, Ratko je sklon da "eventualno" doslovno prepiše iz engleskog, gde prilog "eventually" znači "na kraju"; avaj, u srpskom reč "eventualno" nema značenje "na kraju", i može da znači samo i jedino "možda."  

Dobro, to neće mnogo perpleksovati one koji spikaju ingliš, odnosno koji eventualno češće patronizuju knjižare s bukovima na engleskom negoli na srpskom jeziku i njemu srodnim narečjima, pa im se zato engleski neosetno superimponira preko srpskog; ali, jezičkim čistuncima i uopšte ljubiteljima jasno i dobro terminisanih rečenica moglo bi eventualno da zaškripi prisustvo sintakse engleske rečenice usred srpskog jezika gde joj mesto nije, poput ove: "njega bi sasvim normalno trebalo da očekuješ da ga katkada možeš uočiti..." (str. 8).

Da ne ispadne da sad tu nešto cepidlačim i tražim dlake u jajetu, da vidimo The Big Picture. Da vidimo koje je šume ovo drveće deo.

Svet koji Ratko opisuje u ovoj knjizi nekome može delovati originalno, složeno, slojevito. Ima tu svakako zabavnih DETALJA, na nivou dosetke. Na primer, mega-popularni restoran BEJAZ (obrnuto od ZAJEB) slavan po tome što njegovi konobari imaju dopuštenje da goste zajebavaju i sprdaju se s njima do mile volje (dok oni hrle baš na to mesto, preplaćujući baš takav tretman!), a zauzvrat mušterije imaju dozvolu da konobara koji pretera i suviše im pokida živce UBIJU na licu mesta. To zvuči kao simpatičan vic, ali pitanje je šta on traži u ovom romanu i ovom zapletu i ovom hrišćanstvom-terorisanom SVETU?

Nažalost, obilni detalji i knjiške digresije ne uspevaju da stvore koherentnu i smislenu sliku jednog dobro promišljenog sveta, već, umesto toga, i ovoga puta kao i u dobrom delu druge Ratkove proze, umesto ugođaja pažljivo konstruisane strukture preovladava slutnja da je ovo sve napisano po principu "inventing as we go along". Dakle, jedna vrsta automatskog pisanja, jedan osobenjački whimsy sa dosta improvizovanja, u kome autor teško da se nakon "prve ruke" vratio još jednom na sopstveni tekst kako bi ga brusio, bilo jezički ili u smislu jačanja koherencije zapleta, logike, motivacije i sl. Zapravo, teško da ga je uopšte bilo briga da stvara bilo kakvu vrstu doslednosti ili smisla.

Ovo je svet u kome je Montenegro postala američka država. Kako? Eto tako. I šta s tim? Ništa. Rečeno uzgred.

Ovo je svet u kome super-tehnologija doslovno sravnjuje planine i od njihovih ruševina pravi neplodno ali za građevinarstvo pogodno tle. I šta s tim? Eto, tako... Samo jedan u nizu mogućih primera proizvoljnih delića ove slagalice koje je teško uklopiti u jedinstvenu, celovitu sliku. A to naročito važi za sledeće pitanje.

Koja je logika toga da svemoćna CRKVA, institucija čuvena po spaljivanju ne samo nepoželjnih knjiga nego i njihovih autora, u ovom Ratkovom svetu kriminalce za kaznu primorava da čitaju knjige? Zašto bi opresivna inkvizitorska Crkva koja je dobar deo svoje energije i moći nekada (a i dan-danas) - trošila na zabranjivanje knjiga, njihovo sputavanje i svođenje sveopšte lektire na što uži krug "bogougodnog" štiva, sada prinuđivala ljude da čitaju? I zašto bi uopšte tolerisala (umesto da anatemiše) SF format "ublicavanja", izum kojim ljudi mogu da direktno u mozak sebi ušpricaju čitave knjige za samo sekund-dva (a pritom je, u tipičnom ratkovskom bizarro fashionu, jedan od prvih svetskih megahitova – komplet romana Bersetšajerskih hronika skoro zaboravljenog 19-vekovnog pisca Entonija Trolopa)? Zar svi ti grdni čitaoci nisu budući potencijalni subverzivci za Crkvu, zar toliko čitanje ne vodi u previše razmišljanja, zar se time ne uvećava opasnost po njenu dogmu? 

Pazite, ipak govorimo o svetu u kome je zabranjeno citirati starogrčke klasične autore zato što su pagani (tj. pre Hrista), a opet, u tom istom toliko represivnom crkvenjačkom svetu kojim vlada The Church Police imamo legalno kloniranje (!), legalne javne kuće (!), kao i to da se LSD, marihuana, pejotl i dr. halucinogeni "besplatno dele uz svaku treću naručenu kokišku" (str. 56). U toj istoj antiutopiji gde je Biblija i dalje svje i svja, imamo slobodno "izložene i eksplicitne fotke golih žena iz prvog broja Penthausa..." (str. 56). U tom istom svetu nam se, onako uzgred, negde pred kraj, sasvim nekonsekventno, saopšti podatak da žene već dugo vremena čine 2/3 čovečanstva (str. 115), ali gde je taj momenat u široj slici sveta... nema veze. Da li bi svet sačinjen 2/3 od žena podupirao upravo opisani hrišćanocentrični inkvizitorski totalitarni svet? Pisac izgleda da veruje u to. Feminista u meni ima svoje sumnje...

I pored gorenavedenih primedbi, moram reći da ima nešto hipnotičko u ovom romanu što ga, uz određene ograde, čini vrednim preporuke. Pored čitavog niza vickastih zapažanja, detalja (splat-modernizam: đubrovita pop-'literatura' bez supstance), opaski u opisima i dijalozima, sporadično memorabilnih fraza, eruditskih kurioziteta (npr. napomene Vladike Nikolaja o sapunu kao velikom zlu ubačenom u naš narod...), kao i brojnih digresivnih, skoro-esejističkih didaskalija i fusnota (naročito onih vezanih za tamnu stranu istorije hrišćanske crkve, čiji je autor više nego solidan poznavalac), ono što ovu neveliku knjigu izdvaja od drugih jeste prožetost u suštini melanholičnim, setnim ugođajem rezignacije i svesti o sveopštem besmislu, o zaludnosti svega. To je lajtmotiv najavljen već kroz dva motoa na početku romana: "Nerazum je deo razuma..." (Semjuel Batler) i "Istorija je fikcija..." (Kalvin kaže Hobsu). Sveprožimajući gorkoslatki ugođaj ovog anything goes teksta svodi se na maksimu "Nothing really matters", a time autor već u startu obesmišljava (or does he?) većinu mojih zdravorazumskih primedbi, ili –rekao bi neko drugi- sebi u startu pribavlja alibi za iracionalnost u srži svoje potke i svog sveta i svojih likova kojima se, svima na gomili, sebe uključujući, podsmeva da plakao ne bi.

Sad, pitanje je da li su rezignacija i "Nothing really matters" čvrste osnove za dobru prozu; bez obzira što umnogome delim životne nazore sa ovim autorom, ne mogu baš reći da u prozi sa ovolikim stepenom proizvoljnosti mogu da nepomućeno uživam. But that's only me. To što su određene stilske idiosinkrazije i strukturalne neizbrušenosti donekle ometale užitak, ne znači da njega nije bilo, a pošto se radi o – ponavljam, i naglašavam – sasvim unikatnom, ni sa kim uporedivim glasom na domaćoj žanrovskoj sceni, ja poštujem i pozdravljam njegovo postojanje i ostajem otvoren i zainteresovan čitalac i za njegove naredne knjige, ako ih bude bilo.

Mada ova ISTORIJA LJUBAVI MEĐU MIKROBIMA nije tako lepršava i ZAJEBantska kao MI NISMO BOLESNI, ne mogu reći da sam je čitao po kazni. Dapače. Mada, da budem iskren, radije bih još jedanput pročitao TESU OD D'URBERVILOVIH.

Zarožje: U vodenici Save Savanovića (1. deo)

            U nedelju 02. decembra napokon sam naživo obišao sveto mesto srpske vampirologije i hororistike, kamen-temeljac mita o najpoznatijem srpskom vampiru – čuvenu vodenicu kraj sela Zarožje u zapadnoj Srbiji gde se, prema legendama, vampir Sava Savanović gostio krvlju zlosrećnih vodeničara. Priču o tome ovekovečio je i dalje raširio Milovan Glišić u priči "Posle devedeset godina" (1880), a dodatno je proslavio prvi srpski (i prvi ex-Yu) horor film, LEPTIRICA (1973) Đorđa Kadijevića, koja je, zbog svoje kultne i legendarne uloge zaslužila da ukrasi koricu moje knjige o srpskim filmovima strave, U BRDIMA, HORORI (2007).

            Da podsetim: u Glišićevoj priči glavni junak je Strahinja, siromašan momak u ruralnoj Srbiji zaljubljen u lepu ćerku imućnog ali namćorastog gazda Živana. Kada ga ovaj, praktično, otera iz sela odbivši da mu da ruku kćeri, momak krene u drugo selo, ali ga na izlasku spreče kmet, pop i još nekoliko seljana okupljeni na većanju pod šljivom. Njih teške brige more. Neka pošast napada vodeničare i otežava prehranjivanje ionako siromašnog sela. Strahinja uspeva da preživi noć sakrivši se na tavanu vodenice; tom prilikom doznaje ime vampira kada ovaj uzvikne: ''Ej, Savo Savanoviću, devedeset godina vampiruješ, i ne osta bez večere kao večeras!'' (Milovan Glišić, 'Posle devedeset godina' u: M. Glišić, Izabrane pripovetke, Vuk Karadžić, Beograd, 1983, str. 163)  PS: Na licu mesta, u Zarožju, meni je više seljaka kazalo malkice drugačiju verziju ovog usklika, sa rimom: "E, Savo, Savo, otkad si vampir postao, bez večere nisi ostao!"

Zahvaljujući pamćenju najstarije žene u kraju, grupa seljana zajedno sa Strahinjom uspeva da pronađe Savin grob u 'Krivoj jaruzi' i u njemu zaista nalazi vampira opisanog u skladu sa srpskim narodnim predanjem: ''Leži čitav čitavcit čovek, kao god da su ga juče tu spustili. Samo što je preturio nogu preko noge, ruke pružio pored sebe, naduven kao mešina, sav crven, čini ti se sama je krv, jedno oko sklopio a drugo mu otvoreno'' (ibid, str. 175). Oni ga probodu glogovim kolcem, kako običaj propisuje, ali trapavošću jednoga od njih ne uspeju da mu svetu vodicu sipaju baš u usta, te iz njih izađe leptirak. Ovo, međutim, ne omete srećan kraj: Strahinja dobija devojku za ženu, a ''onaj leptirak dugo je, kažu, još morio malu decu po Zarožju i po Ovčini, pa je i njega nestalo'' (ibid, str. 185).

Bez obzira na natpis bilborda na ulasku u selo, moram da demantujem tvrdnje lokalnog turističkog saveza i lokal-patriota: Sava Savanović NIJE "prvi srpski vampir". Prvi zabeleženi, dokumentovani slučaj vampirizma u Srbiji odnosi se na slučaj Petra Blagojevića, iz sela Kisiljeva kod Velikog Gradišta. O njemu svedoči tekst u berlinskim novinama Volkische Zeitung, objavljen 23. avgusta 1725. U tim nemačkim novinama predstavljen je izveštaj vlasti Austrije, pod koju je severna Srbija potpala posle Požarevačkog mira 1718. godine, sa opisom događaja koji se zbio u Kisiljevu 1725. godine. 

U njemu se navodi da je posle smrti Petra Blagojevića, u roku od osam dana, u selu umrlo devetoro ljudi, koji su bolovali po 24 sata od nepoznate bolesti. Svi su na samrti ispričali da im je Blagojević dolazio u san i davio ih, zbog čega im je nemoguće da izbegnu smrt. Petrova udovica, kojoj je on, takođe, dolazio u san, pričala je da se vampiri poznaju po tome što im telo u zemlji ostaje nepromenjeno, da im raste kosa, brada i nokti i da dobijaju novu kožu. Ogorčeni zbog brojnih smrti u selu, meštani su pozvali paroha i sa njim se dogovorili da otkopaju Petrov grob i pripreme dobro zaoštren glogov kolac.

Pošto su otvorili sanduk, videli su, prema ovom izveštaju,  da je pokojnikovo telo neraspadnuto, kao da je sahranjeno pre nekoliko sati, a ne pre deset nedelja. Posle probijanja glogovim kolcem, iz Petrovog tela, nosa i ušiju potekla je sveža, crvena krv. Potom je telo spaljeno, dok je pop čitao molitve. Posle ovog čina, prestale su misteriozne smrti u selu. (Nav. prema: Montague Summers, The Vampire in Europe (1929), Bracken Books, London, 1996) Ovi austrijski izveštaji značajni su zbog toga što su bili su prvi koji su na Zapad preneli srpsku reč "vampir", koja se, kroz brojne prevode ovog teksta na francuski i engleski, brzo proširila Evropom.

O svemu ovome možete se obavestiti u dokumentarnom programu MISTERIJE SRBIJE posvećenom "Savinoj družini" (OVDE!), a ja ću samo još jednom, zbog tvrdoglavih, ponoviti da Sava Savanović nije PRVI srpski vampir, nego "samo" – NAJPOZNATIJI. Zašto? Zato što su usmene priče jedno, nemačke novine od pre skoro četiri veka drugo, a pripovetke poznatih pisaca i filmovi poznatih reditelja nešto treće, pa prema tome – Kisiljevo i Pera Blagojević tek treba da porade na svom marketingu. Do tada, i do mog (neizbežnog!) odlaska u to mesto, evo kako je protekla moja poseta Zarožju.

Na nju se, naravno, odavno spremam, ali tek sada su se sklopile sve potrebne kockice da se to uradi kako valja i priliči. Pozvan sam da se, kao stručni konsultant i special guest star, pridružim timu koji su činili više nego prikladno nazvani vozač-snimatelj-reditelj Strahinja (I kid you not!) i moj dragi prijatelj, pisac i antropolog, Marko Pišev. (PS: Fotke u ovom postu sa CultOfGhoul žigom su originalne i ekskluzivne, a ostale, bez žiga, skinute su sa interneta. Odabrao sam nekoliko njih koje prikazuju Savinu vodenicu iz doba pre nego što se krov urušio.)

U subotu uoči puta Marko i ja smo prvo overili odlični meta-horor BERBERIAN SOUND STUDIO na Festivalu Autorskog Filma, a posle toga se sa nekom manje-više hororičnom družinom zapili na jednom prijatnom, mirnom etno mestu, udobno zavučenom i sklonjenom od beogradske dizelaške vreve. Uz crno vino i sitne duvan-čvarke (sic!) koje sam mudro poneo sa sobom, vilenili smo do oko dva po ponoći (čvarci su iščezli mnogo ranije), kada sam ja, kao najodgovorniji, insistirao da pođemo domu, imajući u vidu plan da se na put krene već u 05h ujutru (!!!), te stoga ne bi bilo zgoreg malo i zažmuriti, a možda i odremati, pre dugog i zahtevnog putešestvija! Trećem članu tima, Strahinji (koji je tad mudro dremao) poslali smo poruku da je bolje da ipak dođe po nas u 06, što nam je u krajnjem saldu dalo stratešku prednost od ciglih dva i po sata čistog sna tog jutra, pre nego što smo seli u njegov auto i krenuli Savi u pohode. Na slici: Marko Pišev.

Naravno, naši mladi organizmi, očeličeni svakojakim hororima, glatko su prešli preko ovog iživljavanja i deprivacije sna, i posle nešto malo jutarnjeg prozevanja brzo smo zaboravili na to da jedva da smo oka sklopili prethodne noći. Jutro je bilo kao poručeno za naš hororični naum: izmaglica je, kad smo izašli iz velegrada i krenuli Ibarskom magistralom put Valjeva, prerasla u maglu, a naročito od Lajkovca u gotski doom & gloom zavila puste livade i ogolela stabla. 

Uz zvuke Radio Kosmosa iz dalekog svemira, moje ghoulish oko zapažalo je natpise kraj puta, kao što je "Zagrobne usluge" (dakle, ne pogrebne, nego zagrobne!) i u memoriju urezivalo bizarne nazive mesta kraj kojih smo prolazili: Rubibreza, Nepričava (iz one dečje serije!), Ćelije, Popučke, reka Krivošija, manastir Pustinja... Sve su to bili znaci da smo na pravom putu – putu ka mestu Primarne Scene srpskog horora! 

Ja sam, čak, tražio da slušamo isključivo crkvenjački radio na čije smo talase naišli, voljan da se prigodnim religioznim (pravoslavnim) pesmama psihički spremim za susret sa arhi-vampirom, ali moji saputnici su me nadglasali. Vozač je čak insistirao da će početi da bljuje ako čuje još jedan ton bogougodnih melodija, pa sam bio prinuđen da se priklonim bezbednosti u saobraćaju. Naročito po toj magli... Serpentine i "lakat-krivine" su nas dočekale u brdima, horori, nadomak sela. Ipak je to put sa mnogo uzvičnika, i kao takav nije za zezanje.

Ni GPS ni Google Maps nisu nam davali 100% sigurnosti, pa uz mnogo opreza, ali srećom bez lutanja, uspesmo da lociramo skretanje prema selu Zarožje – mada, toliki smo slepci da smo u dolasku uspeli da ne zapazimo (relativno skromni) bilbord sa slike, i kraj njega se slikali tek kad smo sve obavili, u povratku. Na donjoj slici: Strahinja i Sava!

Kad smo prišli selu počela je da rominja sitna kišica, što nas je donekle uplašilo da će nam vreme pokvariti planove. Naime, alibi za ovu ekskurziju bilo je snimanje kratkog dokumentarnog filma za jednu novu Bg televiziju. Ovaj dolazak smo planirali nekoliko nedelja ranije, PRE nego što je pukla kretenska halabuka koju su pojedini strani mediji ko zna otkud sročili i preneli. Naime, verovatno znate da je čitav niz stranih glasila, od tabloida do uglednih dnevnika, izvestio su da su tupavi Srbi, odnosno opštinske vlasti u Zarožju, proglasili neku vrstu vanrednog stanja, podigli stanje pripravnosti na viši nivo i upozorili stanovništvo da se pripazi vampira, zato što se srušio krov Savine vodenice. 

Evo samo delića tih budalaština koje su se baš u danima pred naš put prepisivale iz jednog u drugo glasilo, sa vrlo malo proveravanja fakata ili dodavanja nekog researcha: uglavnom se radi o copy-paste "vestima" sa neznatnim količinama sopstvene šminke:

 

Vampire on the loose in Serbia

Get your garlic, crosses and stakes ready: a bloodsucking vampire is on the loose. Or so say villagers in the tiny western Serbian hamlet of Zarozje...

Is legendary vampire Sava Savanovic on the loose in Serbia?

A local council warned villagers to put garlic in their pockets and place wooden crosses in their rooms to ward off vampires, although it appeared designed more to attract visitors to the impoverished region bordering Bosnia.

Many of the villagers are aware that Sava Savanovic, Serbia's most famous vampire, is a fairy tale. Still, they say, better to take it seriously than risk succumbing to the vampire's fangs.

Dreadful Serbian vampire Sava Savanovic is free, scares Serbians

Residents of a remote Serbian village at the border with Bosnia were advised by local authorities to carry constantly in their pocket garlic, put wooden crosses in homes and arm themselves with stakes to defend the spirit of Sava Savanovic, a vampire as famous for Serbia as Dracula for Romania.

Village’s mayor Miodrag Vujetic said: “People are terrified, everyone knows the legend of vampire Sava Savanovic who, we fear, is now homeless and looking for somewhere else and possibly other victims. We are all scared.”

 

Vampire on the loose in Serbia?

Richard Sugg, a lecturer in Renaissance Studies at the U.K.’s University of Durham and an expert on the vampire legends, said the fear could be very real. Stress can bring on nightmares, which makes people’s feelings of dread even worse.

"The tourists think it is fun - and the Serbian locals think it’s terrifying," he said.

            A evo ga i jedan od niza inostranih video priloga koje možete videti na Jutjubu:

E, a kad su već stranci digli toliku dževu, priča o Savi je vaskrsnuta i u domaćim smešnim izgovorima za medije, pa je tako B92 poslao svoju ekipu u Zarožje da snimi kraći prilog o ovome, koji možete videti ovde:

Fama je bila tolika da je čak i onaj Amidžić, koji se proslavio glumeći (?) retarda, došao da tu snimi prilog za svoj Pink SHOW. Štaviše, baš njega smo sreli po izlasku iz vodenice, tog istog dana – ali da ne idem preko reda, nego sve kako priliči, od početka... 

Dakle, u sledećem nastavku biće opisano kako smo se proveli u Zarožju, kako su nas primili meštani, šta smo videli u vodenici i oko nje, u kom obličju nam se ukazao Sava Savanović, ima li kakve istine u navodima stranih i domaćih medija, itd. Ostanite uz KULT za ekskluzivni, autentični i jedini 100% istiniti slikoviti izveštaj iz kolevke srpskog horora!!!

---NASTAVAK U SLEDEĆEM BROJU!---

OCCULT (aka OKARUTO, 2009)

**       

2

          Od Širaišija Kođija (Koji Shiraishi), reditelja meni vrlo dragog i retko-jezivog japanskog kvazi-doku FFF ghost flicka CURSE (NOROI), dolazi ova brutalno low-budget jeftinoća, snimljena na videu za ekvivalent 2-3 iljadarke $$$.  

Koncept je mega-zabavan i spaja nekoliko dragih nam japanskih opsesija: naprasni (bezrazložni) zločini, teroristički akti usred grada (naročito u metrou), polunevidljiva lavkraftoidna bića (demoni) sa pipcima, lokalni folklor i tradicija (svete planine, hramovi i sl), apokalipsa… a sve usnimljeno kvazidokumentaristički.

Srce mi plače što sve to nije obrađeno sa budžetom kakav zaslužuje, a to znači i sa boljim glumcima od ovih amatera, sa skupljim i ubedljivijim CGI efektima od kompjuterskih Čiča-Gliša, sa pravom a ne jadno nacrtanom pirotehnikom, i uopšte sa drugačijom dramaturgijom od ove sirotinjske, gde su morali da štap i kanap prilagođavaju datostima i neuslovima, zbog čega skoro 90% filma čine preduge i zamorne, manje-više statične talking heads sekvence.

  A premisa je vezana za nevidljivi splet pipaka, nešto kao ektoplazmatični Flying Spaghetti Monster, koji utiče na neke ljude da postanu masovne ubice (tačnije, spree killers). Ispričana je iz ugla dokumentariste koji istražuje slučaj u kome je neki psiho ubio dve turistkinje na jednom priobalnom mestu a u trećeg lika urezao nekakve simbole ali ga nije ubio, pre nego što je sam skočio sa litice. 

Reditelj Širaiši (as himself) počinje da prati tog preživelog lika (sa mističnim ožiljcima) kome se nedefinisana čuda ukazuju; potonji u drugoj polovini počne da priprema svoj sopstveni bombaški spree u tokijskom javnom prevozu.  

Ima tu nekoliko simpatičnih spooky scena, uključujući inicijalni masakr na mostu, koji gledamo kao snimak, i odlazak u jedno maglovito planinsko svetilište gde se kriju odgovori na neke tajne (tj. bolje reći: nova pitanja).

            Kuriozitet: u filmu se pojavljuje Kiyoshi Kurosawa, as himself – odnosno, kao horor-reditelj koji je ujedno i poznavalac okultnih i mističnih pojava, pa ovde ima ulogu da tumači nekakve drevne simbole...

            Šteta, zaista, što je sve toliko nesnosno jeftino, sirovo i na prvu loptu. Nadam se rimejku.

PS: OKARUTO možete naći na Jutjubu, čitavog, sa eng. titlovima, što je više nego prikladna lokacija i forma za nešto što ovako izgleda. Iako je moja ocena relativno niska, mislim da ovde ima sporadičnih kvaliteta vrednih da filmu date šansu ako ste fan opisane tematike i ako imate dovoljno bogatu maštu da nadopunjujute i u glavi razvijate ono što je ovde samo nagovešteno.