NIČIJE DETE (2015)

 ***(*)

4-

            Pogledao sam po drugi put film NIČIJE DETE i zaključio da zaslužuje da mu se ocena blago poveća, sa 3+ prilikom inicijalnog gledanja na 4- posle reprize. Ovo je zaista moćan, snažan, vanredno dobro realizovan film, ne samo u našim prilikama, nego na svetskom nivou. Najbolje što o njemu mogu reći jeste da je DOBAR KAO DA NIJE NAŠ. 

Ovih dana igra u bioskopima, pa najtoplije preporučujem da, ukoliko živite u nekom od tuceta gradića i palanki u Srbiji koji još imaju bioskop – ako vidite ovaj film u svom lokalnom Domu Kulture, bioskopu ili mutlipleksu, ne dvoumite se, ne premišljate, ne oklevajte, ne dremajte, ne kenjajte, nego kupite kartu sebi i nekome koga volite i tako podržite jedan, za promenu, stvarno dobar srpski film.

            NIČIJE DETE je inspirisano istinitom pričom, ali ne dajte da vas to odvrati: ovo je redak slučaj filma koji nadrasta ilustraciju članka iz novina i doseže nivo autentičnog umetničkog dela. Slučaj: lovci na vukove u Bosni u jednoj jazbini pronađu – golog dečaka koji je, očito, odrastao s vukovima. Ne zna se ni ko je ni čiji je. Ne govori, divalj je, hoda četvoronoške, jede s poda, reži... 

Pošto je to proleće 1988. ovi Bosanci ga šalju na preglede i dalju brigu u civlizaciju, odnosno Beograd, pošto mu prethodno, ničim izazvano, daju musli ime Haris Pućurica. Kao da detetu šanse da normalno funkcioniše u ljudskoj zajednici nisu već dovoljno ometene time što je siroče bez ikog svog, što je nesposobno da govori i služi se kašikom, da živi u zatvorenom prostoru i koristi električnu energiju, nego su još morali da mu od svih mogućih imena daju takvo koje bi unakazilo i najnormalnije dete prvi put čim se ovo predstavi vršnjacima.

            No, Pućuricu dovedu u Bg i smeste u Dom za nezbrinutu decu ("Vučica"?). Vaspitači pokušavaju da od njega "naprave čoveka" (navikavaju ga na cipele, da jede iz tanjira a ne s patosa itsl), tzv. "normalna" deca koriste svaku priliku da ga ismevaju (npr. kevću i reže u njegovom prisustvu, cerekaju se i podgurkuju gledajući ga) 

a samo jedan dečak, par godina stariji, pokuša da se zbliži sa "Pućkom" (kako ga prozovu), što zapravo i uspe, i njih dvojica postanu nešto kao drugari. 

Ali, ne očekujte baš mnogo veselja ovde, jer razne mračne senke nadvijaju se i nad njih dvojicu, nad Dom, i nad Jugoslaviju u raspadu...

            Sve ovo je moglo da bude otužno tugaljivo. Patetika. Tužna deca. Suze. Gudanje u violine. Napadna simbolika. Globalna metafora. Angažovana alegorija. Sviranje kurcu. I sve u tom smislu: znate već kako to biva kad se Srbin dohvati kamere. 

A tako bi i bilo da je film režirao Stefan Arsenijević, kako je prvobitno bilo planirano (ako vam je promakla moja autopsija njegovog mrtvorođenog nedela LJUBAV I DRUGI ZLOČINI, obavezno to overite OVDE). Na svu sreću, kreten je hteo da scenario Vuka Ršumovića drastično prepravlja (i napravi od ovoga mockumentary!), što se nije svidelo stranim finansijerima, pa je Stefan snažno šutnut, a režija je poverena scenaristi Ršumoviću. I on je stvarno uradio fenomenalan posao na oba plana.

            NIČIJE DETE neverovatno vešto i zrelo (za debitantski film, a i inače!) izbegava skoro sve zamke koje je ovakva priča sa sobom nosila, i izrasta u ozbiljan film time što a) veruje u svoju priču, b) veruje u svog glavnog glumca, i c) veruje u srce i pamet gledalaca, da im se ne mora crtati, podvlačiti i podilaziti. I plod te vere baš zato ima utoliko veću snagu, jer uložena vera se u krajnjem saldu vraća s velikom kamatom.

            Pripovedanje je nenametljivo, čak suzdržano, na skoro-rumunski način (sada ovu frazu koristim u pozitivnom smislu). Iako je režijski rukopis veoma složen i razrađen, ne pati od dečjih bolesti kao što je razmetljivost ("Mama, vidi me kako režiram!"); iza prividne svedenosti krije se vrlo promišljen, inteligentan postupak pri kojem je očigledno da reditelj tačno zna šta prikazati, koliko pokazati, kako kadrirati, gde seći.

Uz sve ostale zamke, NIČIJE DETE izbegava i pošast domaćeg filma zvanu BLEBETANJE. Znate ono, kad krenu da keeeeenjaju: te drugovi ovako ćemo, te drugovi onako ćemo... Nema toga ovde. I dijalozi su koncizni, jasni i bez rasplinjavanja. Ovo je film koji pre svega govori u SLIKAMA. 

Velika retkost u domaćem "filmu" koji najčešće nalikuje radio-drami, zbrljeknutom pačvorku skrpljenom od 50 sati TV serije ili – pozorištu. Ne, bato: ovde se priča slikama. I tišinom.

Muzika, gde je uopšte ima, jedva je primetna. Uzgred, osim odlične upotrebe pesme "Niko kao ja" u filmu se nalazi i jedna sjajna elektro stvar, u sceni u "crvenom" klubu u kojem devojčica Alisa pleše; nažalost, što je bizarno, na odjavnoj špici NISU naveli podatke o upotrebljenim pesmama – hej, šta je s kopirajtom?! – pa tako ne znam o čemu se tu radi, ako neko od čitalaca ovoga može da me prosvetli, rado bih čuo odakle je i čija je ova numera (instrumental).  

            NIČIJE DETE na snažnim plećima nosi pravo otkrovenje, možda i najbolje dete-glumac viđeno u domaćem filmu u ovom veku, Denis Murić. To šta je ovaj dečak (inače, sa Kosova) napravio s ovom ulogom – to je nešto neviđeno, i potpuno fascinantno, tim pre ako pogledate koliki ogroman teret ta uloga zahteva. Sa čime se sve to dete suočava, šta sve ima da podnese, šta da vidi, na šta da reaguje, kakve boli i gubitke i druge složene emocije da ispolji, i sve to bez reči – da li je uopšte neko dete u skorije vreme imalo teži glumački zadatak?

Kompletan govor tela, mimika, izražajno lice, oči = e, TU leži film. Denis Murić je film. Denis Murić je NIČIJE DETE. Zvuči kao truizam, ali moram da naglasim: bez njega ne bi bilo filma, bar ne ovoliko dobrog. Sve ostalo što valja u filmu bilo bi šuplje bez njega, takvog.

            Kako to? Evo kako. Dečakov lik donosi u film tačku izmeštanja. Samo njegovo prisustvo nosi ono što su ruski formalisti zvali ostranenie. Njegovo prisustvo u kadru, i više od toga: zauzimanje njegove perspektive (što film svesno, znalački i konzistentno čini od početka do kraja) donosi "očuđenje" sveta koji inače smatramo našim, "normalnim". 

Naizgled obični kadrovi i situacije kakve smo viđali mnogo puta, čak i u domaćem filmu, ovde dobijaju poseban naboj i značenje, posebnu boju, kao da su po prvi put viđeni, zato što ih gledamo očima Autsajdera, nekoga ko nije Jedan Od Nas.  

            Verujte, jedna je stvar gledati nešto kao SIVI DOM (na čije najbolje momente NIČIJE DETE podseća, i dostiže ih!) ili neki od boljih, ali narativno konvencionalnih filmova o raspadu Jugoslavije, ispričanih iz ugla manje-više običnih "jedan od nas" momaka iz kraja – a sasvim, sasvim drugo je gledati "naš" svet, sve vreme, iz jednog radikalno izmeštenog, tuđinskog ugla, iz ugla deteta-vuka, deteta koje nije uzelo zdravo za gotovo "civilizaciju" sa svim njenim govnima na koja smo mi navikli i više ih i ne primećujemo kao nešto vredno isticanja.

Više puta tokom filma Vuk nam prvo prikazuje dečakovu reakciju, dečakov pogled, pa tek onda ono što on gleda: čistoća njegovog porekla i njegove prirode je KRISTAL kroz koji sadržaj tih kadrova postaje još jasniji.

Njegove oči, Prirodne, jedva taknute ali neokaljane Logosom, odražavaju Istinu.

Koliko je samo beskrajno pametnije, veštije, odmerenije, preciznije upotrebljen ovaj postupak u NIČIJEM DETETU nego u traljavom TRAVELATORU o kojem sam nedavno pisao: tamo Rakočević u beskrajnim kadrovima ima da blene okolo, da zvera, da bulji, da se vrti oko sebe i kamera oko njega u nepreglednim minutima, da bi nam "dočarao" pogled teleta koje zvera u šarena vrata Lasvegače.

A ovde, autentična emocija – nenaglašena, nepatetična, jedva malo akcentovana ali uglavnom u svom prirodnom izrazu – čist pogled govori MNOGO, uglavnom kroz kontrast: nema šta tu dečak da se mršti, smeška, grči u gađenju ili zbunjenosti: ako uopšte postoji, senka emocije je blaga, jedva vidljiva. A opet, u sudaru sa prizorom, i taj pogled postaje rečit. Uostalom, pogledajte kadrove iz filma i biće vam valjda jasno o čemu govorim – ili NEĆE, sve i da napišem još 10 stranica teksta. To ili vidite ili ne vidite.

U svakom slučaju, NIČIJE DETE je jedan od najboljih filmova o (ne)pripadanju, i (ne)svrstavanju, o esencijalnom autsajderstvu. Ta socijalno uslovljena dimenzija (Jugoslavija, Bosna, ratovi, izgubljeni/rekreirani identiteti itd) – sve to postoji, i pametno je sprovedeno. Ako ste baš skloni političkom čitanju, ovo možete gledati kao film o tome da je Jugoslavija propala zato što su u njoj Jugosloveni preko noći postali manjina. 

Kad su se odjednom svi naprasno (?) setili da su zapravo Hrvati, Muslimani, Srbi, Slovenci (odnosno ustaše, balije, četnici, janezi...) – Jugosloveni su postali "ničija deca", na ničijoj zemlji.

Za njih nema mesta u novoj podeli stvari u kojoj moraš da budeš "nečiji", moraš da pripadaš u najprizemnijem smislu pripadanja. Uostalom, jedna od najrečitijih scena u tom smislu je pred kraj, kad vojnici pitaju "Harisa" – "Čiji si ti?" (Uzgred, to je pitanje koje se više puta, nimalo slučajno, ponavlja i u mom romanu ZAVODNIK, ako je neko primetio...)

Ali za mene i, slutim, čitaoce ovog bloga, još daleka značajnija dimenzija jeste ona koja nadilazi i "stvarni događaj" i lokalne metafore, i dostiže univerzalnost – jer ovo ni u kom slučaju nije lokalan film u smislu značenja i prepoznavanja. Ovo je, naprosto, odličan, potresan, vanredno dirljiv a nepatetičan film o nekome ko nije kao ostali i o problemima njegove (ne)adaptacije na sredinu koja ne trpi one koji odstupaju od njenih pravila, koja čini sve da ga sroza na svoj bedasti nivo, 

da mu ugazi identitet i individualnost i svede ga na člana čopora, poslušnog pritiskača okidača (i topovsko meso) koji neće da pita ni koga ni zašto, nego će, na naredbu, po uslovnom refleksu, da uperi cev tamo gde mu rulja kaže.

Postoje ovde određene sličnosti sa VUČIĆEM kojeg sam nedavno prikazao, i to ne samo u pogledu skoro natprirodne fizičke sličnosti dvojice dečaka, pa čak i nekih kadrova. 

Ali VUČIĆ govori o malom psihu koji raste u velikog: tamo dečak nema prošlost ne zato što je tabula rasa nego zato što se reditelj nije potrudio da nam je da; njega vršnjaci tlače ali nikad ne vidimo zašto; i on se transformiše u "vuka", a da nam film ne kaže zašto. VUČIĆ je žanrovska egzibicija ispražnjena od emocije zato što reditelj nije umeo da pametno i smisleno upotrebi pipavu formulu "less is more".

VUK Ršumović, međutim, itekako pametno odmerava to svoje "less is more" i zaista kazuje MNOGO sa, naizgled, svedenom, minimalističkom pričom u svakom pogledu (sveden kast, lokacije, budžet; nema pompeznosti bilo koje vrste). 

Njegov "vučić" (pronađen među vukovima), iako bez prošlosti, bez dijaloga, skoro bez ičega, zapravo uspeva da bude ne samo Ogledalo jednog društva i jednog perioda i jedne (homo sapiens lupus) vrste, nego i da bude slojevit, opipljiv, ubedljiv LIK, čije je ponašanje u svakom trenutku, u svakoj situaciji, krajnje motivisano i smisleno i razumljivo. Tome, ponavljam, suštinski pomaže što dečak-glumac ni u jednom trenu, ni za najmanji treptaj NIJE FEJK: svaki pokret, svaki pogled, svaki izraz lica je TAČAN. TO JE TO.

Ko ima oči, neka pogleda.

PS: Dobri su i ostali glumci, naročito Pavle Čemerikić koji igra "Harisovog" cimera i drugara Žiku (koji ima neke svoje muke, kao i uostalom i sva deca u tom Domu, ali - da ne spojlujem). 

Ima i tu ozbiljnog potencijala, kao i kod Isidore Janković koja igra Alisu, devojčicu iz Centra kojoj se "smeši" sudbina sponzoruše.

Toliko su svi ovde dobri da je okej čak i matori Miloš Timotijević, kojeg sam ovde nedavno ismevao zbog karikature zlog srpskog vojničine u onoj travestiji NAJLEPŠA JE ZEMLJA MOJA. 

Da li je "kriv" bolji reditelj, koji je njime pametno upravljao, ili uz decu koja ovoliko dobro glume ni on nije mogao da šmira i krevelji se, ne znam, ali bitno je da se i on dobro uklapa u film i ne narušava mu ton. Uostalom, nemam ja ništa protiv čoveka lično: tamo je loš, ovde je dobar. Ghoul tells it like it is.

PPS: Nisam još uspeo da pogledam ENKLAVU, u kojoj Denis igra negativca (malog Šiptara, naravno antisrpski nastrojenog), ali o njemu će se svakako još pričati na ovom blogu, pošto ćemo ga gledati i u novom Zekinom SF hororu THE RIFT, gde Denis igra neku vrstu zombija. To se snima doslovno ovih dana pa će valjda premijeru imati negde najesen (a ako budu MAMULASTO brzi sa pravljenjem filma, možda već i na Grossmanu?).

Horor priča: Tomas Tesijer — "Hrana"

            Iskopao sam nedavno prvi dugačak, ozbiljan prevod koji sam u životu uradio – prevod horor priče "The Food" američkog autora Tomasa Tesijera, iz antologije PRIME EVIL, prve antologije modernih horor priča koju sam u životu kupio (daleke 1989. godine). Prevod sam radio najverovatnije 1995. što će reći da sam bio student II ili III godine anglistike. Verziju koju sada ovde ekskluzivno kačim nisam u međuvremenu doterivao niti sređivao: ako ima nekih jezičkih rogobatnosti ili prevodilačkih greščica – praštajte jadnom studentu! Ovlašnim preletom preko teksta čini mi se da je sasvim OK.

            Ovaj prevod objavljen je u beogradskom fanzinu Emitor #272 (Hemitor #20) koji je tada uređivao Goran Skrobonja. Pričica je fina, zabavna, spada u body horror podžanr (mada, relativno suzdržana za njega), pa eto: uživajte! Prigodno mu dođe uz predstojeće "hristijanske" praznike obžderavanja u ime Hristovo. This is my body, this is my food.

Tomas Tesijer — "Hrana"

(Thomas Tessier, "The Food")

 

Prevod: (c) Dejan Ognjanović

„Sada je već gotovo prošlo,“ reče g-đica Rou, više za sebe negoli g-dinu Vitmanu. Njene oči bile su zagledane u daljinu, ali usne su se borile da načine osmeh a glas joj je bio neka radost i iščekivanje. „Dakle, ne brini. Biće mi dobro.“

Gotovo prošlo? Šta to znači? G. Vitman je više voleo da ne misli o tome. Što se njega tiče, bila je to tipična letnja subota. Avgustovska vrućina malo je popustila, i u vazduhu je bio prijatan povetarac. Drugi ljudi išli su na kupanje ili u kupovinu ili su gledali bejzbol. G. Vitman i g-đica Rou radili su isto što i svakog drugog subotnjeg popodneva. Gledati na to ikako drugačije bilo bi previše zastrašujuće.

 „Ali tebi nije dobro“, morao je da kaže. „Mislim, ti sada osećaš bol, stvarnu bol. To mogu da vidim.“

 „Ne“, odgovorila je ona ne previše uverljivo. „Ja znam šta osećam, i to nije bol. Ne prava bol.“ G-đica Rou odmahnu poričući to, smesti se udobnije na dušecima i pokuša da promeni temu. „Šta si mi danas doneo?“

G. Vitman je to ignorisao. „Stvarno mislim da bi trebalo da mi dozvoliš da dovedem doktora. Trebalo bi da si u bolnici, ali najmanje što možeš je bar da dozvoliš da te doktor pregleda.“

„To nikako. Ako učiniš išta u tom smislu, nikada više neću govoriti s tobom.“ G-đica Rou nije to rekla grubo, već više kao da se duri. Na žalost, g. Vitman je znao da je to takođe istina. Nije bio u stanju da se prema njoj odnosi ikako drugačije do pod njenim uslovima. Njegov osećaj dužnosti nije bio tako jak kao strah da ne uništi prijateljstvo koje su imali.

G. Vitman pređe kroz sobu, pažljivo birajući put kroz krhotine, i zastade nekoliko trenutaka kraj otvorenog francuskog prozora. Tu je bolje mogao da uživa u povetarcu, ali zadnje dvorište predstavljalo je uznemirujući prizor. Travnjak već nedeljama nije bio ošišan. Kao neki odgovor na to, nečija kosačica krenu i postojano zabruja u daljini. Bašta u samom dnu dvorišta više nije bila prepoznatljiva. G. Vitman je iščistio i okopao malu parcelu za rasade šargarepe i paradajza, ali nikako nije stizao da ih zasadi. Gola crna zemlja pustila je umesto toga neki korov. Ali bio je zauzet, govorio je sebi. G-đica Rou ga je potpuno zaokupila tog leta.

 „Šta si doneo?“ upitala je ponovo.

„O, Balzaka“, rasejano odgovori g. Vitman. Gotovo da je zaboravio knjigu koju je držao u jednoj ruci. Svake subote popodne on je čitao neku priču g-đici Rou. Balzak joj je bio jedan od omiljenih, baš kao i njemu. Danas je nameravao da čita ’Faćino Kane’, priču koju je praktično znao napamet a koja je uprkos tome uvek uspevala da ga duboko gane.

Lice g-đice Rou iskazivalo je zadovoljstvo, ali ona nije mogla da govori: upravo tada gurala je u usta debeo komad italijanskog hleba. Prizor je bio suviše deprimirajući za g. Vitmana, te se on okrenu Balzakovoj knjizi i besciljno je prelista. Nije bila stvar u hlebu, niti u obilnom namazu brendi paštete i krem sira koji ga je prekrivao. Hrana je bila problem, ceo celcati problem. G-đica Rou je nezasito jela. Gotovo sve vreme kada je bila budna posvećivala je proždiranju hrane. Bila je duplo mlađa od njega i, po njegovoj konzervativnoj proceni, triput teža.

Njihov neobični odnos započeo je šest meseci ranije kada se g. Vitman doselio i postao njen sused. Njih dvoje bili su par begunaca iz spoljašnjeg sveta nastanjen u dva apartmana u prizemlju doterane viktorijanske kuće na periferiji Kaira. Ne onog Kaira u Egiptu, već jednog gradića u centralnom delu istočnog Konektikata, gde mnoge varoši imaju čudno neprikladna imena, kao što su Vestminster, Bruklin i Versaj.

G. Vitman se nikada nije ženio, već je godinama razumno štedeo i ulagao svoj novac, tako da je, napunivši pedesetu mogao da napusti svoj posao urednika na Menhetnu i ostavi grad za sobom. Mogao je da ugađa sebi i radi ono što želi, a to je bilo bavljenje raritetnim knjigama. Njegova specijalnost bio je zločin, pravi i izmišljeni, mada je voleo sve vrste književnosti. Posedovao je poštovanja vrednu zbirku koju je držao u dvosobnoj radnji koju je iznajmio u gradiću. Imao je takođe i dvanaestak istinski vrednih knjiga u privatnom sefu u banci. G. Vitman nije puno zarađivao ovim poslom, delom i zbog toga što je mrzeo da proda ijednu od svojih knjiga i što ih je nepopustljivo precenjivao. Ali novac je prestao da bude važan činilac u njegovom životu i činilo ga je srećnim da provede nekoliko sati dnevno u radnji, okružen svojom zbirkom dok sluša javni FM radio i razgleda malu ponudu preko narudžbenice. Eventualne mušterije odbijao je još na ulici, držeći vrata zaključanim a zastore navučenim. Bio je u toku sačinjavanja kataloga svoje zbirke, ali radio ga je bez žurbe. Najčešće bi odgurnuo liste u stranu i zavalio se udubljen u neku knjigu. G. Vitman je znao da nikada neće biti u stanju da pročita sve što je želeo za samo jedan životni vek.

G-đica Rou je za njega predstavljala neku vrstu misterije. Nije volela da govori o sebi, ali povremeno je davala poneki nagoveštaj. Njena jedina rodbina bio je par rođaka na zapadnoj obali. Međutim, g-đica Rou došla je u Kairo iz Bostona, gde izgleda da je nešto neodređeno uzdrmalo njen život pre godinu dana. Nesrećni slučaj, napad, emocionalna trauma? G. Vitman nije imao pojma. Sta god da je to bilo, g-đica Rou je došla i ostala u Kairu sa dovoljno novca da ne radi ništa... osim da jede.

Kada ju je g. Vitman prvi put sreo, još se pomalo kretala, išla u kupovinu ili vozila sporednim putevima i uživala u seoskim predelima. Ali sada praktično nije mogla da napusti stan. Ovih nekoliko poslednjih meseci, g-đica Rou je alarmantno nabacivala kilažu. Sigurno se približila tristotom kilogramu, ako ga nije i prebacila. Sa nekoliko obližnjih dragstora ugovorila je da je snabdevaju hranom, i sveže isporuke stizale su svaki dan.

Njen stan bio je pretvoren u središte ovog čudesnog proždiranja. Nameštaj je bio bukvalno izguran kako bi se napravilo mesta za ono najbitnije. Jedan dečak sa konstantno tupim izrazom lica svraćao je svakog popodneva da se pobrine za gomile otpadaka koje je g-đica Rou proizvodila, dok je ona većinu svog vremena provodila počivajući na gomili od četiri ogromna dušeka i svoj sili jastuka. Neopevanu trbušinu potpuno je pokrivala posteljinom tako da su joj se mogli videti jedino glava, ramena i ruke.

A oko nje, nadohvat ruke, poput niza sofisticirane opreme na bolničkom odeljenju intenzivne nege, čekali su mikrotalasna peć, rešo, tri mala frižidera, toster, mikser i polica za knjige koja je sadržala mnoštvo papirnih tanjira i plastienih čaša, viljušaka, kašika i noževa. Zatim, bile su tu i vreće za đubre i kartonske kutije od hrane.

G. Vitman se navikao na sve to jer je postao čest posetilac, podjednako fasciniran i zgrožen neobičnim načinom života g-dice Rou. U početku su se raspravljali, često veoma žučno. On bi joj rekao da prosto mora da preduzme dijetu i nekako pomogne sebi — šta god bilo potrebno, samo da se više ne prežderava neprestano. Ali g-đica Rou nije prihvatala ništa od toga. Bila je vesela i definitivno srećna po pitanju svojih navika. G. Vitman se dao na čitanje delova i članaka i knjiga na temu bulimije, prinudnog (kompulsivnog) jedenja, ali ih je g-đica Rou stručno pobila, naglasivši da nikada nije povraćala, čistila se laksativima niti je ikada patila od ikakve krivice ili depresije. Ukratko, nije imala bulimiju.

Samo je uživala u jelu.

G. Vitman je bio uporan i stalno iznova joj predočavao opasnosti. vrlo realnu pretnju za njeno srce i zdravlje uopšte. Ali g-đica Rou bi se ponovo samo nasmešila tim upozorenjima. „Telo ti samo kaže“, mirno bi rekla dok je jela još jednu konzervu ušećerenih kolutova jabuke. „Većina ljudi ne obraća pažnju na svoja tela, ali ja to činim. Stvarno to činim. Kada mi telo kaže da jedem, ja jedem. Kada kaže dosta, onda stanem.“ Izgleda da je njeno telo uvek i jedino tražilo da jede.

G. Vitman je tada usvojio drugačiju taktiku. Govorio joj je o svojim nekadašnjim putovanjima u Evropu i Aziju, o svojim odmorima u Meksiku i na Karibima. Nastavio bi dugo i elokventno da govori o prizorima koje je tada video i ljudima koje je sreo. Ali putovanja su izgleda slabo zanimala g-đicu Rou, i u očajanju on poče da joj opisuje neka od jela koja je jeo u inostranstvu. Nije mu bilo milo da to radi, ali rezonovao je da bi ona, ako je dovoljno zaintrigira, mogla poželeti da i sama malo putuje i isproba stranu kuhinju — i u tom slučaju bi morala da se podvrgne nekoj dijetalnoj disciplini, čisto da bi uopšte mogla da krene na put. Ipak, ni to nije uspelo. G-đica Rou je volela hranu, ali bez diskriminacije. Pomisao na žabu u duplji, petla u vinu, Arnold Benetovu kajganu, salatu od jastoga, kreolskog raka i supu od pet zmija nije je uzbuđivala. Bilo joj je sasvim dovoljno da gurne u mikrotalasnu pećnicu 3–4 pite od piletine sveže izvađene iz hladnjaka u supermarketu i natrpa na njih usoljene haringe, nekoliko viršli i četvrt litra sosa od jabuke. G-đica Rou nije bila nesklona dobroj hrani ali prosto nije imala vremena da se zbog nje muči i ide tako daleko.

Iako njegova zabrinutost nikada nije nestala — naprotiv, nastavila je da raste — g. Vitman je počeo da popušta sa borbom posle otprilike mesec dana. Rasprave su bile besmislene, u smislu da njima ništa nije postizao. Ubeđenost g-đice Rou bila je nesalomiva, a apetit ogroman. G. Vitman je shvatio da se polako pretvara u gnjavatora, a to ničemu ne bi poslužilo. Osim toga, do tada je već suviše zavoleo devojku da bi se svađao s njom. I dalje bi povremeno pokušao, primedbom ovde, upozorenjem tamo, kako bi je nekako urazumio, ali na kraju je morao da je prihvati onakvu kakva je bila. Nije toga bio sasvim svestan, ali ona mu je brzo postala veoma draga. Bila je, praktično, jedina osoba, sem njega, koja mu je nešto značila.

Motorna kosačica nastavljala je da drnda niz ulicu, ali povetarac je trenutno zamro. G. Vitman sede u jedinu stolicu u sobi i pronađe mesto u knjizi:

„U to vreme živeo sam u uličici koju verovatno ne znate...“

G-đica Rou je zatvorila oči i slušala s uživanjem. Jela je ’Mančmelou’ jer se može žvakati tiho. Knjige je nikada nisu zanimale, ali volela je da sluša kako joj g. Vitman čita. Dobro je to radio, jer je retko zamuckivao i umeo je da bude dramatičan a da opet ne zvuči amaterski. Niko joj nikada nije čitao, čak ni kada je bila dete, tako da nije imala s kim da ga uporedi, ali svejedno je znala da je najbolji.

„Ne znam kako sam tako dugo mogao da zadržim za sebe priču koju ću vam sada ispričati...“

Kada je završio Balzakovu priču pripalio je cigaretu. Naročito je naglasio g-đici Rou, kada su prvi put ćaskali, da se ograničio na deset dimova dnevno, misleći da bi ona mogla nekako primeniti njegov primer na svoju situaciju. Ali iako je ona pozdravljala snagu njegove volje, ipak nije prihvatila sugestiju. Sada su razgovarali o priči i autoru; uglavnom je g. Vitman pričao, dok je g-đica Rou kazala da je ’Faćino Kane’ prelepa, ali vrlo tužna priča — i pitala se koliko je šoljica kafe Balzak pio svake noći. G. Vitman se već spremao da krene.

„Bilo bi lepo da ponovo dođeš i da se vidimo večeras.“

„Naravno, navratiću kasnije“, obeća, a onda shvati da ima nečeg čudnog u načinu na koji je govorila. Nekog pojačanog nagoveštaja žurnosti. „Jesi li dobro?“

„O, da“, odgovori g-đica Rou, trudeći se da zvuči sigurno. „Samo bih, eto, volela da te ponovo vidim. Večeras.“

„Dobro. Fino.“ G. Vitman krenu.

„Nešto se zbiva“, prošaputa ona bez daha, da ga zadrži trenutak duže.

„Šta to?“ upita g. Vitman. Sad je već bio zabrinut.

„Ne znam. Samo se osećam...drukčije. Kao da se nešto menja unutar mene. Ali to nije loše“, brzo je dodala. „To mi, na neki čudan način, prija.“

„Ne možeš sama suditi o takvim stvarima“, kazao je oštro. „Stvarno mislim da ti treba doktor. Možda je srce. Čudni znaci često znače da je iza ćoška nešto nimalo smešno.“

„Ne, ne.“ Tada se g-đica Rou napreže da se obuzda i nastavi blaže: „Neću da me muvaju, bodu, testiraju i na bilo koji način tretiraju kao nakazu. Ionako malo fali pa da se nađem u National Enquireru. Kako stvari stoje, po ceo dan i pola noći brinem se da neki od raznosača ne pronese glas, pa da me opsednu reporteri, fotografi, radoznalci i samouvereni doktori. Ne bi mogla to da podnesem.“ Malo se dvoumila, a onda se ozarila. „U svakom slučaju. rekoh već: osećam se dobro, a ne bolesno. U stvari, nikada se nisam osećala bolje. Celo telo mi prožimaju žmarci.“

G. Vitman nezadovoljno uzdahnu. Čitava stvar bi zvučala besmisleno kad ne bi nagoveštavala opasnost. Žmarci po celom telu, nije nego. Nije mogao da zamisli šta to znači u kontakstu njenig celokupnog zdravlja. I primedba da se nešto zbiva: šta treba da misli o tome? Znao je da je g-đica Rou sklona dramljenju, i da je uvek pokušavala da nekako oživi ničim okrnjenu ispraznost svog svakodnevnog života. Pokušavao je da ubedi sebe kako je stvar samo u tome.

Ali ona je stvarno izgledala nekako drugačije. Lice joj je imalo više boje no obično. Izgleda da se malo zarumenela; obrazi su joj bili ružičasti, a ne kao obično bolešljivo–žuti jer je sve svoje vreme provodila u sobi.

G. Vitman i g-đica Rou retko su se dodirivali, a i to jedino onda kad bi im se ruke susrele razmenjujuei nešto. Ali sada je g. Vitman morao da bude odlučan. Seo je na ivicu dušeka i položio joj ruku na čelo.

„Imaš li temperaturu?“ upitao je kako bi jasno iskazao svoju nameru.

„O“, rekla je, možda malo razočarano, „ne bih rekla.“

„Hmmm.“ G. Vitman se u sebi čudio dodiru njene kože. Glava g-dice Rou nije bila velika poput lopte za plažu ali je izgledala kao da jeste. Očekivao je da bude meka i sunđerasta zbog tolikog sala, ali bila je iznenadujuće čvrsta.

Iako je masivni podbradak bio nabran ispod vilice, čelo je bilo glatko, gotovo zategnuto. Koža je bila svilenkasta i gipka. G. Vitman ustanovi da nerado sklanja ruku sa nje. „Možda tek malo povišena“, izjavi on iako nije bio sasvim siguran.

„Mislim da samo umišljaš“, reče ona sa osmehom devojčice. „Ali lepo je to što brineš. Ne znam šta bih bez tebe.“

Samo bi nastavila da jedeš, tužno pomisli g. Vitman. Ali odgovori joj osmehom, jer mu je istinski bilo stalo do te mlade žene.

„Samo polako“, posavetova je on. „Znaš, voleo bih kad bi jela više voća i povrća, a malo smanjila s brzom hranom.“ Ovu poruku joj je već bezbroj puta preneo.

„O, ali ja to i činim“, naglasi g-đica Rou s entuzijazmom. „Jesam li ti rekla da sam jutros napravila Valdorf salatu? Jesam, sasvim sama.“

„Pa, to je dobro“, odgovori g. Vitman, načinivši nešto kao kez. Bila je toliko samozadovoljna zbog uspeha u tako trivijalnom podvigu da joj nije rekao kako je Valdorf salata ne samo zdravija, već i ukusnija.

„Čudi me da većina ljudi ne shvata koliko je salata dobra za doručak“, nastavi ona.

„Da.“

G. Vitman je tada izašao; u protivnom, bio bi ugnjavljen dugim i razvučenim hvalospevom salatama, doručcima i hrani uopšte. Otišao je pravo u svoju radnju u gradiću i uzeo ’Slučaj na Malim Antilima’ Rufusa Kinga i ’C.V.C. ubistva’ Kirbija Vilijamsa, za čitanje u subotu uveče i nedelju popodne.

Kada se vratio u svoj stan, g. Vitman napuni kriglu hladnim pivom i pregleda nekoliko koverata koje je našao u radnji. Ništa zanimljivo osim kataloga od trgovca iz Sent Pola. Ubrzo je odgurnuo katalog i pripalio još jednu cigaretu.

G-đica Rou ga je zabrinjavala. Ako joj se nešto desi, ako je srce naglo izda, on će biti moralno odgovoran. Onda se zapitao neće li biti i zakonom gonjen zato što je nije odveo na pregled nekom medicinskom autoritetu. Nije imao pojma šta zakon kaže — ako išta kaže — o ovakvoj situaciji. Da li bi bio kriv po optužbi za nemar? Ili čak ubistvo iz nehata?

To nije zvučalo fer. Na kraju krajeva, g-đica Rou je punoletna, zrela osoba, i kao takva, odgovorna za samu sebe. Bila je neumerena u jelu ali i mentalno kompetentna. Da li bi njegova odanost trebalo da bude upravljena ka njoj kao prijateljici, prihvatajući je takvu kakva jeste, ili ka njenom zdravlju i dobrobiti? Ovo dvoje se ne mora uzajamno isključivati, mada je u ovom slučaju baš tako bilo, i g. Vitman pomisli da će pre ili kasnije morati da se posavetuje sa nekim lekarom — ili advokatom. Neće pominjati nikakva imena, barem dok ne stekne neku predstavu. Taj problem zahteva razjašnjenje.

Kasnije, kada je sunce već zašlo, a tmina još nije potpuno ovladala, g. Vitman zakuca na vrata g-đice Rou i ude u njen stan. Nije bilo upaljenog svetla i bilo je teško išta videti, ali kada je začuo blagi šum čaršava bio je svestan da se to ona pomera u krevetu. Možda je načas bila zadremala.

„Upali lampu.“ Dremljiva, naprezala se da se uspravi uz jastuke.

„Smetam li ti?“

„Ne, uopšte ne. Uđi.“

G. Vitman upali svetlo i zauze svoje mesto. Oči su joj bile krmeljavije no obično, pomislio je, a telo još rumenije nego što je bilo tog popodneva.

„Pridi bliže“, reče ona. On privuče drvenu stolicu bliže krevetu, smestivši se između frižidera i polica sa papirnim tanjirima. „Ne, ne tu. Sedi kraj mene na krevet, molim te. Nisam baš u najboljem raspoloženju.“

G. Vitman se oprezno pope na ivicu dušeka. Čudio se da g-dicu Rou tužna osećanja ne muče i češće. Nije normalno da jedna mlada žena u svojim dvadesetim godinama živi tako povučenim, usamljeničkim životom. I bez obzira koliko uporno ona poricala, neprestano jedenje moralo je da uzme i svoj psihološki danak. G. Vitman se pitao ne počinje li to da je napušta njeno dobro raspoloženje.

„Tako si dobar prema meni.“ G-đica Rou uhvati njegovu ruku i steže je, ne puštajući je. Njen stisak bio je topao i čudno privlačan. „Volela bih da mogu nekako da ti zahvalim.“

„O, ne budi smešna,“ odgovori g. Vitman uz nervozan smešak. „Zanimljivo je da sam baš pre nekoliko minuta razmišljao kako sam stvarno bio nemaran prema tebi.“

„To nije istina. Daleko od toga. Ti si bio upravo osoba kakva mi je bila potrebna. Bez tebe, ne znam da li bih mogla da... pa, ti si učinio da sve bude drugačije, veruj mi.“

Ona ponovo steže njegovu ruku. Čudno, pomisli g. Vitman. Izgledalo je gotovo kao da ga teši.

„Mora da izgledam užasno“, nastavi g-đica Rou. „Vekovima se nisam pogledala u ogledalu. Izgledam li... užasno?“

„Ne, naravno da ne.“ Ona nije tražila kompliment, ali g. Vitman je prirodno želeo da odgovori što je pozitivnije mogao. „Ipak, izgledaš umorno, i kao što sam ti već rekao, moraš preduzeti neke promene u...“

„Ali ja se menjam“, prekinu ga ona, gledajući u stranu, ali takođe pojačavajući stisak ruke. „Ja se upravo menjam.“

„Dobro. Baš dobro.“ G. Vitman nije znao šta drugo da kaže jer nije razumeo na šta ona misli. Imao je nejasan osećaj da izokola pokušava nešto da mu nagovesti. „Možeš li da mi kažeš — ili da li bi želela da mi kažeš — šta se dogodilo?“

„Kada?“

„U Bostonu.“

„O.“ Ona ga ponovo pogleda i nasmeši se. „Kakve to ima veze? Šta bi rekao kad bih ti kazala da sam ubila nekoga? Svoju porodicu, na primer?“

„Ne bih poverovao“, podsmehnu se on. Zamisao je bila apsurdna.

„Eto vidiš. Ionako nema nikakve veze.“

„Ali nešto se jeste dogodilo“, insistirao je. „Moraš mi reći, Frensis. Pomoglo bi ti da o tome pričaš sa prijateljem kojem možeš verovati.“

Retko su se oslovljavali imenom, i g-đica Rou je izgledala ganuto. Ali ona samo slegnu ramenima i uputi mu zbunjujući osmeh.

„Upravo to“, rekla je tiho. „Ništa. Ništa se nije dogodilo.“

G. Vitmanu nije bilo lako da u to poveruje, iako nije osećao obmanu ili vrdanje u načinu na koji je to kazala. Naprotiv, zvučala je iskreno.

„Želim da porazgovaram s nekim o tebi“, reče joj najzad. „Žao mi je ako ti to smeta, ali moram, i ovog puta to stvarno nameravam.“

Na njegovo iznenađenje, g-đica Rou se nije protivila. Polako je klimnula glavom kao da kaže kako razume, i pritom čak privukla njegovu ruku bliže sebi. „Ipak, ne večeras“, rekla je. „Ništa nećeš preduzeti večeras.“

„Pa neću“, složio se. Najzad, bio je vikend, i sigurno ne bi uspeo da nađe doktora ili advokata sve kada bi i pokušao. „Ali biće to prvo što ću uraditi u ponedeljak ujutro.“

„Tako već može.“

To je izgledalo suviše lako, i za nekoliko trenutaka g. Vitman nije bio siguran da je stvarno kazao ono što je nameravao, ili da je ona to shvatila. Ali to nije bilo važno; on je znao šta će uraditi u ponedeljak i već se oseeao bolje zbog toga.

„Lorense.“

„Hmmm?“ Morao je da pljuvačkom pročisti grlo. „Da?“

„Da li bi legao ovde kraj mene, na krevet?“

Glas joj je bio tih i dalek, bolno ranjiv.

„Potrebno mi je samo da budeš ovde sa mnom, da me držiš nekoliko minuta.“

G. Vitman nije mogao da govori, ali osetio je emocionalnu uzburkanost koja učini da mu telo uzdrhti a obrazi porumene. On izu cipele. Mora da je užasno usamljena, pomisli. Potrebna joj je uteha, malo ljudske topline. On se ispruži po dušeku i pažljivo se primaknu njenom ogromnom telu. G-đica Rou ga privuče još bliže, sve dok čitavo njegovo telo nije bilo priljubljeno uz njeno. Upravljala je njime lako, kao da je lutka–igračka, tako da mu je jedna ruka bila preko njenog prostranog stomaka a glava na njenim grudima. Ona kao da uzdahnu i smesti se udobno, te oni ostadoše neko vreme u tom položaju.

G. Vitmanu je bilo drago što je ona ispod čaršava, a on nije. Bio je paralizovan — uhvaćen u stanju nejasne, ali neporecive erotske napetosti. Možda je i njemu bilo potrebno ljudske topline, a dodir je bio tim više uzbuđujući što je u suštini bio pristojan. Prestao je da razmišlja o tome i prepustio se zadovoljstvu, sneno ponesen, upola budan, sve dok nije shvatio da prilično dugo leži u njenom zagrljaju.

Vazduh je bio hladniji. Francuski prozori bili su još otvoreni i napolju je bilo mračno. Disanje g-đice Rou bilo je pomalo krkljavo ali pravilno, i kada se g. Vitman pomeri, njena ruka spade s njega. Spavala je. On se pažljivo skloni, uze cipele, ugasi lampu i ode nazad u svoj stan.

Popio je još jedno pivo i popušio cigaretu. Nije mogao da miruje. Njegova osećanja bila su nemirna, uzbuđujuća i, pre svega, misteriozna njemu samom. Da li je voli? Da. Ali ne kao ljubavnik — mada, morao je da prizna, sada je u tome postojao i novi, uznemirujući fizički udeo. Osećaj njenog tela i dodira zadržao se na njemu poput taktilnog odsjaja. Gotovo mu se činilo da će ga, ako pogleda u ogledalu u kupatilu, videti na svojoj ruci i obrazu kao neko zračenje ili auru.

Tada mu naiđe šokantna pomisao. Ona je bila prelepa. G-đica Rou. Frensis, svih tri stotine kilograma nje bili su stvarno prelepi. I to ne uprkos njenoj masivnosti, već baš zbog nje. Jedina stvar u vezi sa njom koja ga je plašila i čak ga odbijala od nje sada mu se učini kao ništa manje do čudesna. Možda i jeste patila od opasne prinude ali nije li to takođe i znak njene snage i hrabrosti, njenog kvaliteta i karaktera?

G. Vitman je popio još tri boce piva a cigarete nije ni brojao. Um mu je leteo s jedne pomisli na drugu, obasjan spoznajama tamo gde je do tada bila nesigurnost. Da, voli je. U svakom pogledu. Brinuće se o njoj, s više pažnje no ikad, ali ne pokušavajući da je menja. Održaće je živu, zdravu i srećnu, ima načina. Disciplina ljubavi, bolja dijeta; nekako bi sve to moglo da se uradi.

U izvesnom smislu, morao je da joj se preda kako bi se ona predala njemu.

G. Vitman je bacio pogled na sat, ali nije ga bilo briga što je već prošlo 11 uveče. Želeo je da je ponovo vidi, da joj nešto kaže. I da bude sa njom — zbog topline i mira njenog sveobuhvatnog zagrljaja.

Na vratima svog stana on zastade, dvoumeći se poslednji put. Da ne pravi budalu pd sebe, patetičnu, sredovečnu budalu? Nije li pijan, iluzijom zanesen. histeričan? Ne, zaključio je; a ionako ga nije bilo briga.

G. Vitman oslušnu na njenim vratima i začu zvuke pokreta. On kucnu, ne dobi odgovor, pa onda zakuca malo glasnije. I dalje ništa, osim onih čudnih zvukova, prigušenih i neprepoznatljivih. On okrenu kvaku i uđe unutra. Soba je bila mračna, ali je mesečina kroz otvoren francuski prozor omogućavala da se ponešto razazna; oči počeše da mu se privikavaju.

G-đica Rou se previjala po svom improvizovanom krevetu poput osobe utonule u san koji postaje sve neprijatniji. Činilo se da spava, ali g. Vitman oseti žmarce kada primeti da su joj oči poluotvorene, staklaste, nevidne. Dah joj je krkljao u grlu. Groznica, pomisli on, ili grčevi. Nešto gadno se zbiva, u to je bio siguran. Tresnuo se kolenom o frižider i nagazio kartonsko pakovanje krekera sa sirom dok je prilazio krevetu, ali g-đica Rou ničim nije pokazala da je svesna njegovog prisustva. Njeni pokreti postajali su sve oštriji i žešći svakim minutom, dok se udarala i tresla.

G. Vitman stavi ruku na njeno čelo i iznenadi se otkrivši da nije u groznici već neprirodno hladna. Koža joj je bila lepljiva od znoja, kosa ulepljena unazad, uz lobanju. Više od ičega drugog, plašila ga je njena hladnoća na dodir. Bilo je to sasvim nenormalno. A bilo je tu još nešto. I sama koža bila je drugačija. Čvrsta, gotovo kao krljušt.

Tada joj se glava ponovo okrenu i bi dotaknuta slabom svetlošću. G. Vitman vide da su joj se oči izmenile. Sada su bile zatvorene, tako jako ispupčene da je bilo gotovo nemoguće raspoznati tanušne procepe s obe strane nosa — koji je postao tako širok i gladak da je izgledalo kao da je bio pritisnut, spljošten uz lice. Nastavila je da se bacaka i grči, ali sa rukama priljubljenim uz telo i nogama čvrsto stisnutim zajedno, kao da je svezana od glave do pete.

Zvukovi koje je ispuštala postajali su sve glasniji, a kada joj čaršav spade s ramena, g. Vitman spazi da se i njen mlitavi podbradak nekako izmenio: glatko se stopio s njenim ramenima, kao da vrata nikada nije ni bilo. A koža je, baš kao i na licu, bila tako bleda, gotovo blistavo bela, svetlucava i tvrda.

G. Vitman zadrhta od straha, ali teško da se mogao pokrenuti. On uspe da položi ruku na njeno rame — okruglasti deo gde joj je rame nekada bilo — i ponovo bi šokiran koliko je hladna bila. Morao je nešto da preduzme, ali to je bio samo bestelesni glas u njegovom mozgu. G-đica Rou skliznu ispod čaršava. Naga, nejasno pomisli — ona je naga. Ali telo joj je izgubilo sve oblike — grudi, kukove, butine — i pretvorilo se u dugačku, veliku cilindričnu stvar. Ona nije bila g-đica Rou. Bila je nešto više ili manje nego ljudsko. Prava reč, bezumno pomisli g. Vitman, bila bi — larvalno.

Naprezala se na tom krevetu, napinjući se i grčeći čitavo telo kao da pokušava da pobegne odatle. G. Vitman se uspentra uz niži deo kreveta shvativši da ona pokušava da se udalji od njega. Izgledalo je da je za nju sada najvažnije da ostane tu gde jeste i da joj je neko na stručan način pomogne. Bio je to jedini način da nadvlada tu nepoznatu, užasnu bolest koja ju je zahvatila. Ali g-đica Rou nije htela da se smiri. Energično se migoljila, valjala i udarala, približavajući se ivici kreveta. Bila je tako velika — na trenutak g. Vitman beše zastrašen njenom uspravljenom, ogoljenom veličinom dok se nadnosila nad njim.

Volim te, pomisli on beznadežno. On skoči na nju raširenih ruku, odgurnuvši se nogama svom snagom kojom je raspolagao. Nadao se da je zgrabi i dopre do nje, da je odbaci natrag na krevet. Njihova tela se susretoše i slediše, i g. Vitman uhvati se za ono što je nekada bila g-đica Rou.

„Frensis“, dahtao je, zaslepljen ljubavlju i strahom. „Frensis.“

Taj trenutak potrajao je sekundu ili dve, ali g. Vitmanu je izgledao mnogo duži, jer mu je bio poslednji. Učinilo mu se da ga je na neki način prepoznala — njegovu toplinu, njegovo telesno prisustvo, ako ništa drugo. Ali tada, sile koje su ovladale njom, nateraše g-đicu Rou preko njega neodoljivom snagom, i g. Vitman bi savijen unazad poput vlati trave dok je ona drhtavo puzala svojim putem. Sprave oko kreveta, kartoni hrane i police behu lako odgurnuti u stranu, kao da se radi o kartonskim pozorišnim rekvizitima. Povećavajući brzinu, g-đica Rou skliznu otuda u noć i nestade.

Ujutro je dečak–raznosač zatekao širom otvoren francuski prozor. Niz travnjak se još mogao videti trag nečeg vlažnog i lepljivog — široka neprekidna traka koja je vijugala kroz travu sve do nekorišćene baštenske parcele. Izgledalo je kao da je tamo iskopan tunel koji se potom urušio u sebe. Velika humka vlažne zemlje bila je izdignuta, i to blato imalo je okrugli, nahereni izgled svarene zemlje.

G. Vitmanu nije bilo ni traga.

* * *