RETURN OF THE KING: Lord of the Rings 3 (2004)

***

3+

A sad, evo i mog epskog osvrta na finale tolkin-džeksonove sage! Spremite maramice, spremite toljage, stavite nešto meko pod dupe, jer ovo će, kao i tolkin, da POTRAJE!

            U suštini, ovaj rivju je neznatno editovana verzija mojih tirada na jednom forumu: grehota je da to čami tamo kad bi moglo da uveseli pa možda i opameti ponekog čitaoca i ovde!

            Neka mi bude oprošteno što sam odlučio da zadržim svoj tadašnji način pisanja, sa uglavnom malim slovima i namernim igrarijama sa jezikom, pisanjem, transkripcijom i ostalim s čime sam se zezao pre nego što sam postao doktor!

                               

povratak KRALJA

by ghoul

Додајте натпис

gollum je genijalno uradjen, shelob takodje, nema greške, Naz-Ghoulovi su odlični, kao i većina ostalih vizuelnih efekata- jedina slabija stvar je kad se onaj elf penje na oliphanta. no, spec. efekti na stranu, nisam impresioniran filmom.

jaxon i dalje većinu prizora borbi rešava iritirajućim close-up shaky-cam-om ili mega-totalima sa kompjuterskim čovečuljcima. užasno me nervira raspojasana 'dramaturgija' prepisana, verovatno, od Tolkina, koji stvarno s kompozicijom nema blage veze. beskrajno je imbecilno što se svaka napeta situacija rešava uz pomoć deus ex machina - i ne samo to, nego čak ni taj deus nije ranije nagovešten da ga bar ima ikakvog smisla očekivati (recimo, doletanje onih orlova, kako li se već zovu).

reći će neko, u romanu je to sa orlovima bolje pripremljeno, oni razgovaraju s njima, ovo ono. to me ne zanima. govorim o filmu. u filmu oni dođu niotkuda, urade šta treba uraditi, i vrate se u ništa, bez da im iko i hvala kaže. ili oni mrtvaci-dusi - koji shit! što ih ranije nisu potegli? možda KNJIGA to objašnjava, možda će JEBENI EXTENDED VERSION da to objasni, ali ja ne govorim o dvd-u, već o ovome što je pušteno u bioskop.

takodje, imam isti problem kao i sa I i II delom: Jaxon prvo stvori jezivo nepobedivu pretnju, a onda je par patuljaka sjebe očas posla. razumem ja da su oni glavni junaci i da mora da opstanu na kraju, ali scene borbe sa tim paukom su neubedljive - ne zbog efekata, koji su savršeni, nego što je to tako inscenirano da je neubedljivo. ej, ako već onaj stvor od metar i žilet treba da pobedi 5 puta većeg pauka, neka to bude nekim lukavstvom, trikom, pa i magijom ako treba, al nemoj me terati da poverujem u borbu kratkim mačem (pauk ima jedno 10 puta duže 'noge' od toga mača!), pomoću kojeg bedni mali hobit sjebe čudovište.

ima bezbroj sličnih situacija.

ili, kad usijana lava u ogromnim količinama juri na metar od Frodoa! alo bre, pa upalio bi se, buknuo bi ko šibica od vreline u tolikoj blizini - a njemu ni kosa da se oprlji, ništa! šta, kažete, ovo je fantazija, zajebi tu logiku? kurac, sve vreme su insistirali da rade realistički film o fantastičnim stvorovima, DRAMU... ništa u akcionim scenama nije realistično - a naročito legolas koji kao od šale šetka po raspomamljenom olifantu dok ovaj skače tamo ovamo, a elf ni da se zaljulja, šeta dečko po njemu kao u parku!

akcija nije preterano uzbudljiva jer ne postoji saspens iz bar 2 razloga:

1. ovo nije vrsta dela u kome su junaci u ijednom trenu STVARNO u opasnosti, jer previše explicitno oličavaju autorove IDEALE, suviše su mu dragi da ih povredi, a kamoli ubije. jebeš ti to kad ne postoji OZBILJNA pretnja, bar ponegde realizovana. Ne, niko od bitnih likova ovde ne gine, niti je čak i ranjen (sem što frodo ostane bez vrha jednog prsta - WOW!)

2. zbog jebenog deusa ex mašine koga autori šalju upomoć junacima kadgod ne znaju kako drugačije da ih izvuku iz sranja u koja su ih sami uvalili.

drama nije do kraja realizovana, jer neke bitne stvari na kraju ostaju nedorečene.

međutim, shvatite ovo kao elitističko palamuđenje nabeđenog filmskog kritičara: običan gledalac većinu ovoga ili neće da zapazi, ili ga neće biti briga, jer će biti zasenjen brzinom i odličnim efektima. sve u svemu – ocena: 4-/5 

toliko sam se nadao da će Jaxon da promeni pravilo da film mora da bude loš da bi dobio oskara - ako ga dobije za ovo, biće to sasvim unutar postojećeg trenda. nakon ovog filma u novom svetlu gledam prethodna 2 dela, i postajem suzdržaniji prema njima. daleko od toga da ću da padam u pljuvanje i iživljavanje po njima, ipak su to natprosečno dobri filmovi (all things considered), ali na kraju je izgleda pretegla nedovoljna sloboda autora pri adaptaciji bezveznog romana.

znam da mnogi fanovi zameraju na tome što je PJ menjao ovo ili ono - a ja ponavljam ono što sam rekao još za 2 TOWERS- NIJE DOVOLJNO MENJAO!

kažu mi neki: 'a mozda da prochitash knjigu.'

            pih. ovo je izrazito glupa primedba: znači, treba da čitam knjigu da bih shvatio zašto i krošto i otkud dolazi ključni deus ex machina u FILMU [alo: govorim u filmu = ako mi film ne ispriča priču bez oslanjanja na spec. dvd, booklet, making of documentary, članstvo na LOTR FAQ, monthly LOTR bulletin ili čak i originalnu knjigu - onda FILM NE VALJA.

            dobar film, bilo da je ekranizacija ili prema original screenplay, treba da bude samodovoljan i zaokružen u sebi i po sebi. može on da pravi reference na moju opštu kulturu, bez potrebe da ih pojašnjava, ali kad mi govori o nekakvim izmišljenim baldurima, i balrogama i duduramama i dardurima i rordoroarima i raznim drugim, onda hoću da mi FILM [a ne knjiga na kojoj je baziran] kaže ko su oni, šta tu rade, čemu služe, i na koji način se upotrebljavaju PRE nego što u potrebnom trenutku iskoče.

            ima ono čuveno o tome da, ako ti u trećem činu treba puška da opali, onda je OKAČI, JEBOTE, U 1. ČINU, da znam da uopšte tu ima neka puška. a ne da na kraju, ko sport bili, iz torbe izvučeš šta ti treba. konkretno: ako su ovi ranije znali za te nemrtve, što ih ranije nisu potegli u onim borbama? NEĆU DA ČITAM KNJIGU DA BIH OVO ZNAO - OĆU DA MI *FILM* TO KAŽE!

            ako iz nekog razloga nisu mogli ranije da ih prizovu, oću da mi još u TWO TOWERS postoji dijalog:

            aragorn: a što mi lepo ne bismo pozvali one zombi ratnike da jebu mamu ovima u helms deepu?

            gandalf: e, ne može to sad, postoji razlog za to, a razlog je OVAJ: bla bla bla...

            pa kad onda ovi iskoče, U TREĆEM ČINU, a ja kažem: a, to su oni sto su hteli da ih upotrebe u II činu, ali nisu mogli iz tog-i-tog razloga.

            isto pitanje za one orlove sto rano lete- možda je tolkin to s njima lepo objasnio, ali jaxon nije. oni dođu i odu kad mu to treba, a u međuvremenu nit ih ko pominje, niti ih doziva u nekim drugim bitnim momentima... i jos 237 drugih nejasnoca. U FILMU.

            što se tiče scene legolas na shitu samo da bude jasno, moja zamerka nije iste prirode kao ovo sa štitom [možda je to nepotrebno, ili šta već, ali nije potpuno van pameti]. legolasovo penjanje na elefanta [pardon, olifanta, yeah] me nervira jer je snimljeno kao da takve stvari kao što su GRAVITACIJA i INERCIJA uopšte ne postoje. olifantova koža načičkana je nekakvim debelim dlakama/bodljama, a ovaj se penje glatko kao po merdevinama, ko spajdermen [ni jao da kaže!] mogu da svarim ono rafalno ispaljivanje strela i mnogo toga, ok, to je elf-fu, super, prihvatam; ali da neko GLATKO stoji na nogama dok se ona zver cima i otima i trči i skače na sve strane - zajebi to. to možda može u matrixu, ali LOTR se ipak zbiva u svetu u kojem, pored svih tih tortora i mrmora i dardarnora postoji par zakona fizike...

            da budem jasan: neću ja da mi film ništa objašnjava, već da mi POKAŽE da ovaj odoleva nekim postojećim silama - dakle, ok, svaka mu čast što može sve to što može UPRKOS inerciji, zanošenju itd, ali bar malo da se nagne, da klimne, makar malčice da poverujem da se to stvarno dešava na vrhu ogromnog mamutslona koji juri 398 milja na sat. makar kratak kadar gde malo zgrči lice dok se penje slonom i hvata one bodlje - samo da poverujem da je stvarno TU, a ne (kao što i jeste) da se vere na nekom blue screenu...

            a za orlove je sramotno - najblatantniji deus ex machina u istoriji dobrih filmova. dođu niotkuda, izvedu čak dve spas-u-zadnji-čas akcije, i nestanu bez ostani zbogom - nisu tu čak ni na završnoj svečanosti na kojoj su svi živi okupljeni! da li sam čitao LOTR, dokle sam došao, zašto sam odustao tu gde sam stao (posle cele I knjige) i zašto nemam nameru da ga u ovoj inkarnaciji ikada završim, već sam obrazložio na priči o Two Towers.

            a sad 2 ograde od samog sebe, poštenja radi:

            možda sam malo preterao.

            nakon drugog gledanja u 24 časa (sic) moram da priznam da sam bio prestrog prema filmu. sve što sam mu zamerio i dalje je u filmu, ali na II gledanje ne smeta mi toliko, odnosno bio sam otvoreniji za ono što mi se dopalo, a kvaliteta je sasvim dovoljno da moj finalni sud ipak bude pretežno povoljan – negde oko 3+

            sad, kažu mi neki: "tako je i u knjizi. isto tako Sheloba se pojavljuje tek u trecem delu, i niko je pre toga ne pominje, osim u Silmarilionu, koji i ne moras da citas da bi se snasao u Gospodaru."

            a ja ću na to: pa to ja sve vreme i govorim: 'tako je i u knjizi' nije dovoljno dobro opravdanje ako knjiga nije dobro konstruisana, odnosno ako ju je ovaj stvarao 'as he went along', tj. dosećao se sta da ubaci kako da određene situacije reši tek duboko u zapletu - zato tako često poseže za deus ex-om.

            i zbog toga kažem da jaxon nije DOVOLJNO menjao knjige, odnosno, očigledno se još uvek previše držao njihove proizvoljne, natrpane, neopravdano složene i nepromišljene strukture. sudeći po onome što drugi kažu izgleda da je i to što je menjao radio upravo iz razloga da priča kolko-tolko teče i ima neki tok i kretanje, dakle, 'popravljao' je ZAPLET [tj. zamrš] knjiga. i, ponavljam joč jednom, tako krupne i bitne stvari se NE uvode u III činu. to što je Sveti Tolkin tako uradio u Svom Nedodirljivom Remek Delu ne opravdava scenariste FILMA. a ne bi ih kostalo dodatne minutaže - mogli su tokom II filma, na pr. u par replika da nagoveste postojanje tog Shelloba, ili undead vojske, ili preko nekih crteža koje ovi vide, ili kroz neku pesmu koju pevaju usput o izdaji tih ratnika, whatever. afterthought ostaje afterthought, kolikogod efektan i zabavan bio [poput tog pauka, koji stvarno moćno izgleda i bez greške su ga odradili], mada su sa tom vojskom to mnogo trapavije izveli.

            nego, na ovom mestu kucnuo je čas da vam plasiram mišljenje mog cenjenog kolege (iz gimnazijske klupe), gorana st., koji je čitao celog tog tolkina, a koji se na naš uobičajeni zajebantsko-mudrijaški način osvrće na neka od pitanaj pokrenutih u mom rivjuu. evo šta mi on kaže (na niškom jeziku koji koristimo zezanja radi):

Dear koleague,

dobijo sam tvoj mejl sa misljenje od RotK. Samo da ti javim da ce premijera da bude ovde 20. Dec. u Sava Centru. Naravno da necu da idem na istu, samo da ti javnem. Za onija orlovi itd., pa, da u knjizi se moze naslutiti da su i oni pozvani na pir, Aragorn se, posle Rohanske epizode eksplicitno odvaja da dovede one mrtvake koji mu duguju neku uslugu (korishtena tema u stripovima o Konanu...), a sto se tice maloga kurcica sa kratkim machem protiv one grdobe... Znas, od detinjstva imam problem da zamislim kako bilo kakva viteshka junachina moze da uradi bilo sta nekom 100-foot-long, 50-ton-heavy reptilu, koji pritom ima oklop debeo deset santimetra i bljuje vatru. Jednako moz' da se na konju zaletis na neki tenk i ocekujes povoljan rasplet situacije... Stupidno, indeed.

Ono o cemu pricas me je oduvek iritiralo, bilo u fantazi knjigama, bilo u nekim drugim zanrovima. Naime, svi autori su propustali da postave okvire svojim fizickim, metafizickim i natprirodnim silama. Tako da, kada se pominje magija, svi autori, uklj. i Tolkina, uglavnom mudruju: to je suvise opasna stvar da bi se olako upotrebljavala... i onda njihovi magovi i carobnjaci idu naokolo i filozofiraju o opasnosti magije, a gori im pod nogama... Iz prostog razloga sto [autori] ne bi znali sta je sve moguce sa tom magijom i gde su granice, da ne upropaste suspense, pa je onda najradije ne koriste. A ja bas zbog toga idem u bioskop, ili citam knjige. Sad, but true. A TO ME NERVIRA!!!!!

Iz istog razloga, mnogi zapleti filmova, trilera, trka sa vremenom etc. padaju u vodu sa pojavom mobilnog telefona. E, a onda kada zagusti, pojavljuju se neki bashibozluci iz tame neomedjenog univerzuma i DEUX EX MACHINA spashavaju junake. Za to vreme, Gospodar vatre i plavog plamena, shef mochnih sila i dobitnik NINove nagrade, drka kurac u nekom budzaku, mesto da izvadi taj svoj plavi plamen iz dupeta i sprzhi par tisucha zlih momaka... Jah, nisi mi reko nista sto vec nisam ionako znao...

Inace, Tolkin je pisao ovaj roman u pocetku kao zbirku prica za laku noc za svoju decu. Tako da nije ni cudo sto nema nikakvu kompoziciju. (Pisao je ovo 11 godina). Izlapela starchina je bio zaboravio pola knjige dok je stigo do kraja. Kako mi je samo islo na kurac njegovo mudrovanje (i nasilni pokusaji da radnju "Hobita" spoji sa GP) o pravom identitetu prstena. Dva-tri puta sam citao knjigu, i veruj mi, ni dan-danas mi nije jasna ni hronologija, ni likovi upleteni u celu pricu. Pazi, prsten JEBE KEVU, to je najbitnija stvar u univerzumu, ima ih svega pregrst na celome svetu, a onaj kopiljak Bilbo ima jedan od njih i velikom magu Gandalfu proda pricu kako je to sitnica, pichkin dim... Onda ovaj jase preko pola sveta da proveri podatak u Gondorskoj biblioteci, my ass! Vidi se iz orbite. Ne mozes da zamislis kakve akrobacije je smisljao dedekanja Tolkin da opravda to sto GAndalf nije odma prepoznao/uzeo prsten od Bilba (60 godina pre radnje LotR) i stornjao ga u jebeni vulkan i pre nego sto se Sauron osovio na noge. Kao: te nije znao, te nije ga prepoznao, te kurac mu se zaglavio u devici... Nevertheless, ovo je ipak Tata na fantazi i svi drugi su mnogo manje uspesni i grandiozni klonovi. I ne sumnjam da cu uzivati u filmu.

 

toliko od kolege Gorana.

međutim, ima i drugih glasova. Neki, npr. kažu: Što se tiče orlova kao deus ex machina, tu moram da se stavim na stranu filma. Pažljivom gledaocu sigurno nije promaklo da je Gandalf u Fellowship of the Ring prizvao orla posredstvom stvorenjca koje liči na noćnog leptira. Orao je došao na njegov poziv. Isto tako, usred bitke pred Crnom kapijom Mordora, Gandalf komunicira sa istim leptirom, orlovi opet dolaze na njegov poziv.

na to ghoul veli:

da li je gandalf pozvao orlove pomoću kadijine Leptirice ili preko jebenog mobilnog ama baš ništa ne menja u činjenici da mi niti znamo [U FILMU!!!] ko/šta je taj leptirak, niti ko/šta su ti orlovi i u kakvoj su vezi sa gandalfom [što bi se uopšte odazivali njegovim "e, opet sam u sranju iz kog ne znam kako da se ispetljam, aj dođite da me vadite iz govana!" pozivima?].

drugim recima: zasto oni nisu korišćeni i u svrhe koje nisu strogo spas-u-zadnji čas prirode? zašto recimo hobiti ne lete na njima, umesto sto gmižu po zemlji? šta, poješće ih nazghouli? pa, kolko videh u filmu, orlovi jedu nazghule za doručak.
ili, ajde, ako su vec hteli da drže LOW profile sa hobitima,  što orlovi ne učestvuju u bitkama? što ne bombarduju malo one grdne orke nekim kamenjem? ako mi opet neko kaže "čitaj knjigu da bi video zašto" ...dižem ruke od rasprave!

kad neko/nešto za čije postojanje pre toga nismo znali dođe niotkuda i u zadnji čas donese spas, to je blatantni deus ex machina, leptirići ili ne-leptirići. to se desilo jos u 1. delu lotr-a. spaseni gandalf ni rečju ne pomene te stvorove, niti se oni igde više pojave sve do sledeće prilike, 2 filma kasnije, kad su opet potrebni: gandalf opet svirne u leptira, et voila- niotkuda doleću te tice i spasavaju stvar. nikakva interakcija, zahvaljivanje, ovo ono, ne usledi nakon što srede one leteće stvorove. bar na kafu da ih je svratio. ali jok!

onda, 2 hobita se nađu usred usijane lave. kuku majko, e sad su gotovi! not so: tice opet dolete i odnesu ih odatle. tice vise niko ne pomene do kraja filma - niti ih zove na krunisanje kralja, niti išta slično. dodju, spasu, odu, i to je to. AKO OVO NIJE DEUS EX MACHINA, ŠKOLSKI PRIMER PAR EXCELLENCE, ONDA BIH VOLEO DA ČUJEM ŠTA JESTE! ovako traljavo rešavanje ovoliko ključnih plot momenata, bez ikakvog opravdanja, pripreme ili objašnjenja ne pamtim da sam ikada video.

naravno, u slabije napravljenom filmu ovo bi me više nerviralo; u ovome sam ga, donekle, prihvatio kao kolateralnu štetu u hrvanju sa preglomaznim [NEPOTREBNO GLOMAZNIM] materijalom, u kome ima vremena za nebitne likove i epizode i flashbackove koji baš ništa novo ne dodaju već viđenom i kazanom [smeagollum episode, recimo], ali NEMA VREMENA za objašnjenje kako i otkud dolazi do ključnih preokreta.

ali ajde, da ne ispadne da ovde cepidlačim, nek bude da ništa od ovog nije bitno  ili barem, nije dovoljno da pokvari [već samo umanji] uživanje u inače vrlodobrodličnom filmu.

            ipak, ne mogu a da ne podelim s vama novo pisanije mog dragog kolege gorana s. gde iznosi neke nove zabavne opservacije i kondemnacije na temu tolkina:

[...]

Mislim, i ja volim Tolkina, i smatram da je to najbolje (i prvo) sto je napisano na temu fantazija. Ali brate, sto je mnogo mnogo je. Pa ne dam da mi deda otresa patku samo zato sto mu drhte ruke... Iz sistema Alfa Kentaure se vidi da je deda pisao pricu sa pogresnog kraja. On sam nije znao sta ce mu se desiti u knjizi. I to je, navodno, i priznao. Kada ga je neki pajtos pitao o cemu ce se dalje raditi u djelu, Tolkin mu je odgovorio (navodno): Ne znam, idem kuci da otkrijem. Ko mu je onda kriv sto je morao da pravda samom sebi svoj zaplet, i da izmishlja budalastine. Pazi, glavni junaci su Hobiti koji su tu da bi bili simpaticni deci pred spavanje, a onda, kako je odmicao, to pocinju da budu ljudi i njihove vecite borbe za prestole i pravoverje, i mora krvi i mesa itd, koji prethodno uopste nisu ni bili u igri. No medjutim, on je uspeo da
odrzi privid Casti, Dostojanstva, Vernosti, Hrabrosti, Zrtve i svega ostalog sto osmisljava toliki pomor. Svaka Cast. Ali sve ono kasapljenje koje je deda uspeo da odbrani epskom atmosferom u GP, usrao je pisanjem Silmariliona, koji objashnjava sta se desilo PRE GP.

Otprilike, kao da citas hroniku dva nemacka kraljevstva iz 15 veka. "A onda Hajnrih izdade Svajnhauzena, zapali mu kucu, njega ubi, i uze mu jos nejebanu mladu za zenu. Koju je kasnije ionako isterao da bi se ozenio svojom kceri iz prvog braka. Ali sve to nije bitno, jer on nije ostavio potomke, zato sto ga je zivog zapalio Svajnhauzenov tajni naslednik Hugo, koji se sa zlom vojskom Poljskog kneza Pivohlada I Hmeljskog, iznenada pojavio podno njegove, u tom trenu nebranjene kule."

Da Horor bude veci, on tu govori mahom o Elfima, koji su moja jedina nada, uteha i spas, i zbog cije sam moralne cistote, skromnosti i mudrosti, vojnickog umeca (kada je to potrebno) i pristao da citam Gospodara P. Njima se i u GP svi dive, to i Frodo i Bilbo zele, pa i onaj Frodov rob, Sem, da ih vide i dotaknu i budu u njihovoj blizini. Oni, Vilovnjaci (vilenjaci, elfi, zavisi od prevoda) su ono kakvim bi ljudi trebali da budu, ubermensch. On im u Silmarilionu USRA, OPOGANI, I UNISTI casni lik i delo i pretvori ih u srednjevekovne velmoze u vecitoj klanici za nekakvo njima drago blago ili vlast ili tako nesto. Jebo ga Silmarilion i ko ga izmisli!

Pod 2: Ti cupkash na prstima u GP (knjizi) da ti deda Tolkin opet baci neku mrvicu Elfske magije i umecha, tu je lezao okean potencijala za zaplete, a on se uhvatio za drkave hobite. Da ne govorimo o tome sto je Dzekson i to sasekao, i totalno ih izbacio, sem onog cudovisnog STRVLJENJA istih na Helmovom Ponoru (gde, po knjizi, nisu ni bili). Radije mu je videti kako su svi jebeni Rohanci izginuli sa sve zenama i decom, negoli i jedan od tih velicanstvenih Nindzi-Besmrtnika (u normalnim okolnostima). Smrdljivi matori antropocentrichni i ne mnogo mashtoviti (znam da bi me zbog ovoga raspeli na krst) rojalista.

A da ne govorimo o carobnjaku Gandalvu (tako treba da se izgovara, ako nisi znao!) koji sve moze i nema tu sta nama da objashnjava ali vise voli da nista od toga ne radi. Jebo ga Anor i plava vatra. To je kao ono, ja imam mitraljez, ali vise volim da bijem s maljicu, deluje kul. Pa da sam ja imao ono sto on ima, ne bi mi trebala Gondorska armija, jebo bih im mamu maminu, ne bih skidao prst sa obaracha moje svjetlosne toljage . Shto to Tolkin (Dzekson) ne objasni?

Svojevremeno je Engleski general Alexander, koji je izmedju ostalog komandovao Brit. trupama u Indiji, pisao o cuvenoj kineskoj 75. armiji. Ona je jedina imala artiljeriju. Pre napada Japanaca na njihove zajednicke polozaje, Alexander se divio brizi i pazljivom pozicioniranju, ukopavanju i maskiranju kineske artiljerije. Kada je sranje pocelo i on trazio podrsku artiljerije - trt. On obidje polozaje artiljerije i shvati da su Kinezi sve otkopali i odneli. Pita on: kam gi bre topovi? Odgovor: "a, pa mi smo CUVENA 75. armija. Cuveni smo sto imamo topove, a drugi nemaju. Pa necemo valjda sad i da pucamo iz njih, pa da im se nesto desi." Prica je istinita, majke mi, citao ja u memoarima doticnog Generala. E, izgleda da i Gandalf ima slicnu filozofiju.

(...)

 

he he, tako ga reče kolega, a ja se nastavljam još nekim kratkim opaskama o raznim aspektima POVRATKA KRALJA.

zloglasno predugačko i preterano grljenje na kraju mi nije smetalo po sebi, i mislim da je glupo projektovati banjalučke, ili beogradske ili niške običaje i nazore na mentalitet fiktivnih hobita, i to kritikovati po rezonu 'niko od mojih drugara se ne ponaša tako'. pa šta, pretpostavljam i da niko od tvojih drugara nije visok 1m, sa ultradlakavim stopalima, i nastanjen u rupi u zemlji? 

no, kolegin komentar za vilenjake stoji, ako sam ga dobro shvatio - da u filmu oni samo statiraju i ništa ne rade i puki su mlaki goth dekor, umesto da budu [što su, valjda, u knjizi] najsuperironija bića u celom srednjezemlju. da toliko nadmocna bića budu toliko gurnuta u stranu stvarno ne valja.

'ljubavna priča' sa aruen deluje kao ono što i jeste- veštački dodati prirepak koji ničemu ne služi, sem da tolkinovu muškocentričnu priču bar neznatno feminizuje, i opravda stavljanje bar jednog ženskog lica na plakat filma. svadba na kraju je puka rutina, going through the motions, i srećom te nije preduga.

ne smeta mi što film ima toliko krajeva, već što neki od njih prosto nisu adekvatno pripremljeni/opravdani. pored pomenutog rutinskog aragornovog venčanja, i semove hey-I'm-not-a-gay-I-love-women svadbe, daleko najviše mi smeta neadekvatno objašnjeno frodovo završno putovanje: gde on, zapravo, odlazi sa onim vilenjacima? i jos važnije- zašto? [da preciziram- razumem, donekle, zašto, ali mi film to ne pokazuje na dovoljno ubedljiv način: dakle, ok, prišao toliko blizu zlu, ne može da nastavi sa bezbrižnim hobitskim životom, yadda-yadda-yadda, ok, ali to je suviše bitan momenat da bi se preko njega prešlo sa par rečenica monologa i nekakvim nejasnim putovanjem ko-zna-gde /i zašto baš sa elfovima? koliko shvatam, njihov put simbolički treba da prikaže odlazak s pozornice rase elfova, i stupanje ljudi na pozornicu. ok. zašto onda frodo ide sa njima, a ne sam? da li je i njegovo vreme prošlo? kako? zašto? u kom smislu? šta sad treba da čitam/gledam/surfujem da bih video ono sto mi film ne kazuje = gde, i zašto, odlazi frodo na kraju?].

ipak, da budem jasan, ja kao glavnog krivca nedorađenosti ovog filma vidim u tolkinu, pa tek onda u jaxonovoj nedovoljnoj surovosti u tretmanu [adaptaciji i sečenju] tog nabudženog, nepotrebno rastegnutog i zapetljanog materijala. on je, siroma, pokušao da priču koja zahteva 15-20 sati da se ispriča kako treba nagura u 10 sati, i rezultat je taj koji jeste. kupite special edition i namaknite nam još parica!

poštujem ga zbog onoga što je, uprkos tome, uspeo da postigne, i uživam u filmovima koji stvarno imaju moćnih deonica, ali to ne znači da ću da se pravim blesav pred očiglednim nedostacima.

Masovni zločini

  

            U okviru akcije "Serijski genocid oko Srebrenice i masovni zločin u njoj - a i mnogo šire" obznanjujem svoje umjetnine nastale u ranim 1990-im, zadahnute grozomornim masakrima o kakvim se tada moglo čuti, čitati i gledati vezanim za brojne lokacije naknadno zasenjene ovom jednom, danas najizvikanijom. Stoga upozorenje za osetljive: ispod slede eksplicitni prizori (crteži, ne fotke!) zverstava koja uglavnom nisu žanrovski stilizovana. Dakle, ništa zombiji, ništa vukodlaci i alieni - samo ljudska stoka i njeni bezgranični sadizam, kanibalizam i nekrofilija.

            Bio sam u to vreme veoma duboko pogođen užasom razmahalim  u komšiluku, bez obzira što niko moj nije u tome učestvovao a kamoli stradao – prosto, gnusoba i RAZMERE grozote bili su snažan udar na moj doživljaj sveta i ostavili su na njega suštinski pečat od kojeg mi se Weltanschauung do danas nije oporavio. 
TO je "Goli ručak" – to je istina sveta – to je Čovek!

KO, JEL JA?

            U to zlo vreme bio sam opsednut pokušajima da kognitivno, duhovno ali i estetski pojmim i zarobim i preobrazim UŽAS oko sebe, što se (valjda) vidi u crtežima ovde. Umesto da bežim od toga, na ovaj ili onaj način, ja sam se stalno iznova vraćao temama masovnog ubijanja, klanja, skrnavljenja leševa, nabacanih tela poput vreća, i tela aranžiranih na neki ritualizovani način koji kao da "osmišljava" ono što u suštini jeste – klanica, i besmisao.

Pokušavao sam, na svoj sopstveni način, da se suočim sa grozotama i njihovim antropološkim i filozofskim implikacijama. Bilo mi je jasno da je površni sloj istorije, ekonomije, geopolitike, gibanja tzv. "velikih sila" i odjeka posthladnoratovskih promena – upravo to: površinski, i da iza toga ima nešto dublje, iskonskije, da iza "velikih sila" leže neke "više sile", i da one nisu humane... niti čoveku naklonjene...

Zato su i ovi crteži težili da budu univerzalni: oni ne govore o Srbima i Hrvatima i Bošnjacima. Na telima žrtava i mučitelja, gde ih ima, ne postoje nikakva nacionalna obeležja (kostimi, uniforme, feredže, jeleci, anterije, opanci, pa čak ni 'obična' civilina odeća koja bi ukazivala na neko određeno mesto i vreme), jer nisam hteo da se bavim plitkim "Gledajte šta nam rade!" porukama, sa jasno nacrtanim Mi i Oni. Time neka se bave forenzičari: oni neka iz trulih iznutrica gataju ko je, u tom buljuku leševa, bio pravoslavac, ko ateista, ko Jugosloven a ko neopredeljen.

Niti me je zanimalo da crtam sela, crkve, džamije ili bilo kakva druga obeležja i znamenja koja bi kontekstualizovala Nas i Njih, koja bi (in)direktno lupila pečat nacije ili vere na telo žrtve. Zato su eksterijeri apstraktni, neodređeni - šume, ledine, pustinje - a ne konkretne balkanske lokacije. Zbog toga su sve žrtve ovde – gole. To su ogoljena tela, i ogoljeni užas, bez maski i šminke koji ga "objašnjavaju" ili "opravdavaju".

Umesto "Gledajte šta nam rade!" ovi radovi pre pokušavaju da poruče "Gledajte šta radimo!" tj. šta možemo, i šta bismo mogli/hteli, u samo malo izmenjenim okolnostima. I pre nego što uskliknete "Ko, ja? Nema šanse!" pokušajte načas imaginativno da se izmestite iz relativno bezbednog okruženja nekoga čiji su dragi i voljeni živi i zdravi u mentalni sklop nekoga kome su najbliži - silovani, mučeni, pobijeni, pa mi onda pričajte o ljubavi, bratstvu i jedinstvu, o pomirenju i praštanju...

Kulminacija mojih tadašnjih opsesija bio je moj prvi roman, NAŽIVO. U pogovoru njegovog II izdanja kazao sam:

Pomisao da grozote, koje sam u to vreme svake večeri mogao da gledam u TV Dnevniku (i u zloglasnom Dnevnikovom Dodatku), imaju svoju još razrađeniju, eksplicitniju i grozomorniju varijantu – naživo! – i još da tamo neko papreno prodaje, odnosno plaća da bi ih gledao, potakla je neku žicu i njene vibracije nastavile su da odjekuju u meni, tih dana. Jedna stvar su bili fiktivni horori i specijalni efekti maske Rika Bejkera, a nešto sasvim drugo (?) dokumentarni snimci klanja i mučenja koji su se, po svemu sudeći, pravili istovremeno dok sam ja u relativnoj bezbednosti i dalje gledao horor filmove. To me je navelo da se zapitam o svom odnosu prema svojoj vajkadašnjoj fascinaciji tim žanrom, da se duboko zagledam u ogledalo i upitam se – zašto, zapravo, volim taj horor, i da li bih isto tako voleo i te snimke iz Bosne, da mi nekim čudom padnu u šake?

Ovi crteži su, baš kao i NAŽIVO, tragovi mog hrvanja s tim pitanjem.

Napomena: neki od ovih crteža rađeni su u većem formatu od mog skenera, pa tamo gde vidite čudan frejming, kao da je nešto nevešto kadirano tj. sečeno, ili sliku podeljenu u dva dela, znajte da je to zbog toga što skener nije mogao odjednom da uhvati celu sliku.

 

  

skica:

Udo Kir, Ričard Stenli i Sajmon Bosvel dolaze na GROSSMANN 2015!

            Ove godine na Grosmanu – SPEKTAKL! Sudar horor titana nezabeležen u dosadašnjoj istoriji festivala – ali evo, već u 11. godini, na pragu druge decenije, postavili su sebi lestvicu vrlo visoko!

            Da se razumemo, bilo je odličnih, prvorazrednih gostiju na Grosmanu i do sada (Kristofer Li, Rodžer Korman, Ruđero Deodato, Đorđe Kadijević, Brajan Juzna, Jorg Butgerejt...) ali nikada na gomili, odjednom.

            A ovog leta, tačnije od 14-18. jula, u malom (geografski) ali ogromnom (filmofilski) Ljutomeru, gostovaće kultni glumac Udo Kir (Meso za Frankenštajna, Krv za Drakulu...), 

najbolji horor reditelj koji je debitovao u poslednjih četvrt veka, Ričard Stenli (Hardware, Dust Devil) 

i genijalni kompozitor Sajmon Bosvel, autor legendarnih skorova za sve Stenlijeve filmove, plus za Santa Sangre, Lord of Illusions, Stage Fright, Perdita Durango… 

Njima će se, reprizno, pridružiti kultni andergraund nekro-blesan, Jorg Butgerejt (sa novim filmom, ili bar 1/3 filma) koji je ranije već overio Grosmana!

            Biće tu i stalni gosti iz Srbije: Nenad Bekvalac (koji će voditi razgovor sa Udom i još nekim gostima-rediteljima) i njegova goth-žena (koja će dodatno mračiti gotske noći u pitomom Ljutomeru), Sendi Kumalakanta, efx majstor koji je prolivao krv i sekao delove tela u prvom slovenačkom horor filmu (žanrovski posmatrano) pod zavodljivim nazivom IDILA... Ova grozljivka bi trebalo da učini da sasvim zaboravimo da je ikada postojalo nešto što se zvalo VINOPIRI...

Najzad, biće tu i dr Dejan Ognjanović koji je napokon izlobirao i izdejstvovao gostovanje Stenlija i Bosvela, s kojima će voditi javne razgovore na ljutomerskom trgu (tzv. "master class", mada bi to preciznije trebalo da se zove "doctor class"!) a pored toga na Grosmanu će promovisati i svoju novu studiju o horor književnosti, POETIKA HORORA. S njim će o njoj razgovarati vodeći slovenački ekspert za horor žanr, Mr Marko Mehtsun.

            Biće prisutni i drugi strani gosti – uglavnom reditelji – čiji filmovi igraju u takmičarskom delu programa, uključujući tu i Kristijana (Živi i mrtvi) Milića, čija akciona fantazija, film 55 (dakle, 55 a ne 505 S CRTOM!), o hrvatskim junacima opkoljenim i pobijenim od strane četničkih monstruma otvara festival.

            Filmski program je i ove godine bogat i raznovrstan, i što me posebno raduje – blaženo rasterećen izvikanih američkih "horora": mnogo veći naglasak je na Evropi i Južnoj Americi, uz nešto Rusa i ostale ex-SSSR bratije. Evo kako izgleda filmski program – ako kliknete na naslov filma, link vas vodi na njegov opis i trejler na Grosmanovom sajtu!

Retrospective: Richard Stanley, Simon Boswell

HARDWARE
UK, USA; 1990; 94 min

DUST DEVIL
South Africa, UK; 1992; 108 min

THE SECRET GLORY
France; 2013; 90 min

THE MOTHER OF TOADS
USA, France, Canada; 2011; 20 min

THE OTHERWORLD / L'AUTRE MONDE
France; 2013; 87 min

Vicious Cat

 

STUNG
Germany, USA; 2015; 87 min
Directed by: Benni Diez

IDYLL / IDILA
Slovenia; 2015; 85 min
Written and directed by: Tomaž Gorkič

LIZA THE FOX FAIRY / LIZA, A RÓKATÜNDÉR
Hungary; 2015; 111 min
Directed by: Károly Ujj Mészáros

GHOUL
Czech Republic; 2015; 86 min
Directed by: Petr Jákl

GERMAN ANGST
Germany; 2015; 111 min
Directed by: Jörg Buttgereit, Michal Kosakowski,
Andreas Marschall

Grossmann Grindhouse

VIOLENT SHIT: THE MOVIE
Italy, Germany; 2015; 86 min
Directed by: Luigi Pastore

BLOOD MOON
Velika Britanija / UK; 2014; 90 min
Directed by: Jeremy Wooding

PIONEERS OF HORROR 2 / PIONÝŘI HORORU 2
Czech Republic; 2015; 50 min
Direcred by: Pavel Soukup, Tomáš Krajča,
František Vaculík, Robert Vrba,
Lukáš Hrdý, Jan Chramosta

III
Russia, Germany; 2015; 89 min
Directed by: Pavel Khvaleev

LANDMINE GOES CLICK
Georgia; 2015; 104 min
Directed by: Levan Bakhia

CLINGER
USA; 2014; 81 min
Directed by: Michael Steves

Shock Doc

 

LOST SOUL: THE DOOMED JOURNEY OF 
RICHARD STANLEY'S ISLAND OF DR. MOREAU
USA; 2014; 97 min

FUTURE SHOCK! THE STORY OF 2000AD
UK; 2014; 105 min

42ND STREET MEMORIES 
 UK; 2015; 82 min

EATEN ALIVE! 
THE RISE AND FALL OF THE ITALIAN CANNIBAL FILM
UK; 2015; 85 min;

MARK OF THE TIMES: 
THE NEW WAVE OF BRITISH BLOODSHED
UK; 2015; 48 min

GARUDA POWER: THE SPIRIT WITHIN
France, Indonesia; 2014; 77 min

Torture Garden

 

CHILDREN OF THE NIGHT / LIMBO
Argentina; 2015; 96 min

FACE OF THE DEVIL / LA CARA DEL DIABLO
Peru; 2014; 87 min

FEED THE DEVIL
Canada, UK; 2015; 95 min

THE HOUSE AT THE END OF TIME / 
LA CASA DEL FIN DE LOS TIEMPOS
Venezuela; 2013; 94 min

THE ENTITY / LA ENTIDAD
Peru; 2015; 80 min

Tu su još i programi Nordic Genre Invasion i muzički dokumentarci iz selekcije Noisy Cat i još trista čuda – koja možete videti na Grosmanovom sajtu, ako kliknete OVDE.

Uda Kira svi znate i njemu ne treba predstavljanje. Ali, za slučaj da vam je nekako promaklo moje stalno insistiranje na Stenlijevoj genijalnosti, i na izuzetnosti skorova Sajmona Bosvela, evo kratkih najava za ovu dvojicu majstora strave koje sam lično sročio za Grossmann:

Richard Stanley is Coming to Grossmann 2015

We are very happy to announce the arrival of director and screenwriter Richard Stanley to this year’s Grossmann Festival where he will head the Vicious Cat jury.

Richard Stanley is one of the last true mavericks of horror cinema. He tested his craft in several shorts and in music videos for Fields of the Nephilim and Public Image Limited before he brought a fresh and uniquely apocalyptic vision in his feature debut, Hardware (1990). Hardware's success led to Dust Devil (1992), a true masterpiece of the supernatural disguised behind horror's most despised subgenre, slasher. But slasher is here a mask, just like SF was in Hardware. Behind it lies a metaphysical questioning of the roots of material and spiritual existence, dressed in imagery borrowed and shapeshifted from Sergio Leone's spaghetti westerns and Tarkovsky's surreal ruminations. 

Stanley's restless spirit took him all over the world in search for the meaning behind the veils of appearances. In vivo, and through his documentaries, he has investigated various esoteric traditions: Afghanistan mountain folklore in Voice of the Moon (1990), Nazi occultism and its links with the legends of the Holy Grail and the Cathars in The Secret Glory (2001), Haitian voodoo practices in The White Darkness (2002) and, ultimately, a further investigation of the Cathar beliefs in The Otherworld (2013).

Two segments in recent horror anthologies, "The Mother of Toads" in The Theatre Bizarre (2011) and "Coltan" in the still unreleased The Profane Exhibit (2015?), signal his return to filmmaking which should come in fool bloom with his announced feature length adaptation of H. P. Lovecraft's The Colour Out of Space.

We will pay tribute to this unique filmmaker with a special retrospective of his films and a screening of David Gregory's documentary Lost Soul: The Doomed Journey of Richard Stanley's Island of Dr. Moreau. There will also be a special master class, moderated by Serbian writer and critic Dejan Ognjanović who has also contributed an in-depth article on Stanley for our website and program booklet which was partly used in this news.

Simon Boswell at Grossmann 2015

With much joy we announce the arrival of film score composer Simon Boswell to this year's Grossmann where we will together celebrate 30 years of his work in cinema.

Simon Boswell (born in London in 1956) has left an indelible mark on horror genre through numerous memorable and now-classical scores from the 1980s and 1990s in which he combined electronic elements with orchestral instruments.

He was an accomplished musician by the time he started his film career in 1985, when several of his themes were used in Dario Argento's Phenomena. This led to his first composer credit, for Argento-produced Demons 2 (1986) directed by Lamberto Bava; he did several more scores for Bava Jr. and other Italian horror directors, most notably for Michele Soavi's debut Stage Fright (1987). 

His wonderful scores added grandeur and beauty to visionary works of several auteurs known for their unique style, like Alejandro Jodorowsky (Santa Sangre, 1989), Clive Barker (Lord of Illusions, 1995), Álex de la Iglesia (Perdita Durango, 1997) and Juraj Jakubisko (Bathory: Countess of Blood, 2008). 

A special part of Boswell's career is linked with the director Richard Stanley: his haunting, melodic tunes have become inextricable from this director's films Hardware (1990) and Dust Devil (1992), but they also add the mystical mood to all of Stanley's documentaries, too.

This composer is not devoted only to horror and fantastique: he contributed remarkable scores for Danny Boyle's Shallow Grave, and also for Hackers, Photographing Fairies, A Midsummer Night's Dream and dozens of others.

In 2015 Simon Boswell celebrates 30 years of his work in cinema: a perfect timing to reunite him with his long-time inspirator, Richard Stanley, and greet them both on Grossmann! Besides a special retrospective, there will also be a master class, moderated by Serbian writer and critic Dejan Ognjanović who has also contributed an in-depth article on Boswell for our website and program booklet which was used in this article.