U
okviru akcije "Serijski genocid oko Srebrenice i masovni zločin u njoj - a i mnogo šire" obznanjujem svoje umjetnine nastale u ranim 1990-im, zadahnute grozomornim
masakrima o kakvim se tada moglo čuti, čitati i gledati vezanim za brojne lokacije naknadno zasenjene ovom jednom, danas najizvikanijom. Stoga upozorenje za osetljive: ispod slede eksplicitni prizori (crteži, ne fotke!) zverstava koja uglavnom nisu žanrovski stilizovana. Dakle, ništa zombiji, ništa vukodlaci i alieni - samo ljudska stoka i njeni bezgranični sadizam, kanibalizam i nekrofilija.
TO je "Goli ručak" – to je istina sveta – to je Čovek!
KO, JEL JA? |
Pokušavao sam, na svoj
sopstveni način, da se suočim sa grozotama i njihovim antropološkim i
filozofskim implikacijama. Bilo mi je jasno da je površni sloj istorije,
ekonomije, geopolitike, gibanja tzv. "velikih sila" i odjeka
posthladnoratovskih promena – upravo to: površinski, i da iza toga ima nešto
dublje, iskonskije, da iza "velikih sila" leže neke "više sile", i da one nisu humane... niti čoveku naklonjene...
Niti me je zanimalo da
crtam sela, crkve, džamije ili bilo kakva druga obeležja i znamenja koja bi
kontekstualizovala Nas i Njih, koja bi (in)direktno lupila pečat nacije ili
vere na telo žrtve. Zato su eksterijeri apstraktni, neodređeni - šume, ledine, pustinje - a ne konkretne balkanske lokacije. Zbog toga su sve žrtve ovde – gole. To su ogoljena tela, i
ogoljeni užas, bez maski i šminke koji ga "objašnjavaju" ili
"opravdavaju".
Umesto "Gledajte šta
nam rade!" ovi radovi pre pokušavaju da poruče "Gledajte šta radimo!" tj. šta možemo, i šta bismo mogli/hteli, u samo malo izmenjenim okolnostima. I pre nego što uskliknete "Ko, ja? Nema šanse!" pokušajte načas imaginativno da se izmestite iz relativno bezbednog okruženja nekoga čiji su dragi i voljeni živi i zdravi u mentalni sklop nekoga kome su najbliži - silovani, mučeni, pobijeni, pa mi onda pričajte o ljubavi, bratstvu i jedinstvu, o pomirenju i praštanju...
Kulminacija mojih tadašnjih opsesija bio je moj prvi roman, NAŽIVO. U pogovoru njegovog II izdanja kazao sam:
Kulminacija mojih tadašnjih opsesija bio je moj prvi roman, NAŽIVO. U pogovoru njegovog II izdanja kazao sam:
Pomisao da grozote, koje sam u to vreme svake
večeri mogao da gledam u TV Dnevniku (i u zloglasnom Dnevnikovom Dodatku),
imaju svoju još razrađeniju, eksplicitniju i grozomorniju varijantu – naživo! –
i još da tamo neko papreno prodaje, odnosno plaća da bi ih gledao, potakla je
neku žicu i njene vibracije nastavile su da odjekuju u meni, tih dana. Jedna
stvar su bili fiktivni horori i specijalni efekti maske Rika Bejkera, a nešto
sasvim drugo (?) dokumentarni snimci klanja i mučenja koji su se, po svemu
sudeći, pravili istovremeno dok sam ja u relativnoj bezbednosti i dalje gledao
horor filmove. To me je navelo da se zapitam o svom odnosu prema svojoj
vajkadašnjoj fascinaciji tim žanrom, da se duboko zagledam u ogledalo i upitam
se – zašto, zapravo, volim taj horor, i da li bih isto tako voleo i te snimke
iz Bosne, da mi nekim čudom padnu u šake?
Ovi crteži su, baš kao i NAŽIVO, tragovi mog
hrvanja s tim pitanjem.
Napomena: neki od ovih
crteža rađeni su u većem formatu od mog skenera, pa tamo gde vidite čudan
frejming, kao da je nešto nevešto kadirano tj. sečeno, ili sliku podeljenu u
dva dela, znajte da je to zbog toga što skener nije mogao odjednom da uhvati
celu sliku.
skica:
Ne shvatam ja horor organski, meso, krv. Ti ratni masakri su bolest, a horor proistakao iz takvih bolesti me ne zanima, psihopatolozi su o tome dosta rekli. Horor tražim u onome što ne razumem, ne znam, što ne vidim, ne čujem, a osećam ili se bar tripujem.
ОдговориИзбришиPuno puta sam razmišljao koja je poenta bila Vlada Cepeša da večera sa probodenim još živim ljudima, to je teška patologija. Sve to ipak potiče iz sebičnog gena, pojam koji je Ričard Davkins naveo, jer celog života naši geni žele da imaju primat u svemu. Ali, zašto ubiti neku živu masu, umesto je iskoristiti na milione načina kako to čine bankari, farmaceuti, GMO magnati? To je taj trenutak evolucije kome su prisegnule i druge životinje, starije od najmlađe životinje na zemlji - čoveka. Jednostavno - prestareo sam za ovakve gluposti.
eh, dobro je, već sam se bio zabrinuo da te nije neki bestelevizijski ne-body metafizički mrak progutao!!!
ОдговориИзбришиEh da je tako, mada kako sam nedeljama bez televizije, tačno se primećuje da čovek zastrani u odnosu na 90 i kusur posto onih što imaju televiziju.
ОдговориИзбришиU 2015. da se na mesec dana ne odradi dobar film u svoj toj belosvetskoj gigantskoj filmskoj industriji, to ne razumem. Da li je moguće da nema više ideja? Suša, suša, suša, pa bar da ima neki dobar holivudski blokbaster. Sinoć sam gledao, od sve muke, Miju u Čkalju u Servisnoj Stanici, a onda Žandarm i vanzemaljci sa neponovljivim Luis de Finesom. Kad već volimo da se plašimo na nemamo čime, da se bar smejemo.
Inače, dobro crtaš, bez obira što nisam ljubitelj ljudskih fileta i iznutrica.
Preporučujem ti The Oblivion (2013), znam da će ti se svideti taj distopijski "horor", ionako živimo u distopiji, vešto zamazanoj dekorativnim malterom demokratije, slobode i ostalog.
Dead Snow 2 - zombi komeNdija, nešto bolje kotirana od jedinice. Malo reklame nordijskih motornih testera i turizma. Odgledaću ovo, pošto sam odustao od Wyrmwooda, Monsters i Monsters: Dark Continent, ioako su ova poslednja dva sa nekim lavkrafvtovskim CGI spodobama.
ОдговориИзбриши