LEKTOR i KORPORATIVNI PANDEMONIJUM – Zoran Penevski

  

            U okviru akcije „Uoči Vašara knjiga“ evo par naslova s mojom preporukom, oba od istog autora, Zoran Penevskog, poznatog po višestruko ispoljenoj sklonosti ka mračnim i morbidnim sadržajima (recimo, pored ostalog, kroz nekoliko grafičkih romana koje je pisao za Ivicu Stevanovića - LEKSIKON LIKOVNIH LEGIJA itd).

            

LEKTOR – Zoran Penevski

SKC Novi Sad, 2015

Ova knjiga se, na zadnjoj korici, najavljuje kao „filozofski horor – jezikom suicida – roman rastakanja“. Već iz toga je jasno da ne treba očekivati konvencionalno „Noć je bila olujna i mračna“ pisanje.

            Radi se o knjižici malog formata, na samo 80 strana, a njen sadržaj je nešto kao bernhardovski rant iz ugla „poremećenog“ uma čija iskrivljena perspektiva, zapravo, ogoljava horore egzistencije – i pisanja – i užasa prazne, bele stranice... U pitanju je, dakle, metatekstualna igrarija u kojoj je i sam tekst podložan eksperimentalnom tretmanu: neki njegovi delovi su precrtani (ali čitljivi), neki su u drugom fontu ili boji (crvenoj), a ima i nešto ilustracija.

            Ispovest je mračna, možda čak nihilistički obojena, sa osobeno poetičnim (a neretko i duhovitim) momentima – evo jednog odlomka:

            „...eno već vidim kako sodoma i gomora teku njegovim venama, eva grize voćku saznanja u njegovom želucu, u slezini đavo iskušava isusa, dosta je toga da smo ljudi, bili smo i videli šta to znači, treba da budemo napokon nešto drugo, dosadno je biti čovek, probajmo šta sve možemo da postanemo, grešimo veličanstveno u budućim izborima, jer bolje je iskusiti ćorsokak nego biti u uravnoteženom ludilu i ograničenoj slabosti, nismo mi ovde da budemo senke, želim da gorim, želim da budem ispovest vatre...“ (str. 23)

            Postojanje kao fikcija, život kroz knjige, kroz slova, autsajderska perspektiva, patologija i normalnost, pisanje kao (ne)život, pamet i ubijanje... to su samo neke od tema kojih se dotiče ova neobična knjižica, idealna za ljubitelje bizarnog, mračnog, ekscentričnog...

Evo kako knjiga počinje:

KORPORATIVNI PANDEMONIJUM 

– Zoran Penevski (scenario) i Aleksandar Zolotić (crtež)

Besna kobila, 2014

Ovo je izašlo još za prošli sajam, ali ako vam je tad promaklo – obratite pažnjusada! U pitanju je grafički roman koji će naročito dobro da legne onima koji vole film BRAZIL Terija Gilijama, a još više onima koji ga smatraju previše šarenim, kitnjastim, veselim i optimističkim!

Reč je o sumornom retrofuturističkom grafičkom romanu zasnovanom na postojećoj podeli radnih obaveza u današnjem svetu, u kojem su logoi postali beleg, znak raspoznavanja i sama suština bića onog dela čovečanstva koji se privoleo redu. To je ekspresivna i mračna vizija sveta u kojem su uspon i pad neraskidivo vezani za iluzije koje stvaraju moćnici.

Glavni junak ima želju da leti, ali letenje – u svetu kojim vladaju korporacije, u kojem su i ljudi i igračke i snovi samo roba – ima svoju cenu. Nimalo sitnu…

Pandemonijum savremenog sveta otuđenosti, brendiranja, mehanizacije svega pa i ljudskih bića, kloniranja, gaženja individualnosti i snova i njihovo zamenjivanje robotima, lutkama, simulakrumima i dajdžest spakovanim „snovima“ i slogan-idealima („Nema granica – Kupi naše telefone!“ „Just do it – Kupi naše patike!“ „Ostvari svoje snove – Kupi naš gazirani bućkuriš!“ itsl.) dobro je prikazan.

Možda, za moj ukus, čak i previše simplicistički i crno-belo (heh), ali koliko god idejnost ovog grafičkog romana možda bila prostodušna, ona time nije ništa manje aktuelna i vredna, danas i ovde, gde narod beslovesno guta slogane, plastične starlete i klon-zvezde kao svoje, a zapravo fabrikovane i masovno isporučene ideale.

Osim toga, ideje-šmideje! Uživajte u Zolotićevim slikama u ovom stripu koje su s pravom bile nagrađene na prethodnom sajmu od strane Udruženja likovnih umetnika...

Izgubljeni svetovi srpskog filma fantastike (1. deo)

Knjiga Izgubljeni svetovi srpskog filma fantastike Jovana Ristića i Dragana Jovićevića, koju je krajem februara 2015. godine objavio Filmski centar Srbije, donosi istoriju i pregled fantastičkog stvaralaštva i motiva u srpskom, ali i jugoslovenskom igranom filmu, a takođe dokumentuje nastanak i genezu domaće fantastičke scene u novom milenijumu.

Izgubljeni svetovi srpskog filma fantastike razmatraju devedest godina fantastike u srpskom i jugoslovenskom filmu, počev od nemog ostvarenja Faun Ernesta Bošnjaka (1924), do prvog srpskog dugometražnog 3D filma Peti leptir Milorada Milinkovića (2014).

Pročitao sam ovu knjigu odmah čim je izašla, još zimus, ali nisam stigao da se osvrnem na nju tada, a posle su drugi poslovi sustigli. Sad, u okviru akcije „Oktobar – mesec horor knjige“, pravi je čas da napišem koji red o njoj, tim pre što ćete je moći nabaviti na štandu FCS-a, a pominjana je i moguća promocija na Sajmu.

Bez okolišanja, odmah da kažem: knjiga je vredna i značajna, i dobro je što postoji; ali ima i poprilične manjkavosti. Ukazaću i na dobro i na loše u svom uobičajenom stilu „Ghoul tells it like it is“, pa vi sami procenite...

Pre svega, treba reći: ovo je jedna prilično šizofrena knjiga. I ta šizofrenija počinje već od same korice: iako se najveći deo knjige bavi amaterskim, low budget, treš i studentskim (ispitnim) filmovima – na korici je nekakva apstraktna umetnička slika, krajnje neadekvatna sadržini. Kao da se unutra naširoko i naduboko analiziraju Kadijević, Saša Petrović, Šijan i Marković (mada, čak i u tom slučaju bi ova artsy mazarija bila neadekvatna), umesto što se 90% teksta bavi treš filmićima. Mnogo adekvatnija korica bio bi neki kadar iz serijala Pacijent Mikija Lakobrije, a ne – ovo.

Zatim, knjiga je višestruko podeljena. Pre svega, podeljena je na srpski i engleski deo, jer prvih 276 strana sadrži tekst na srpskom, a onda, kad je okrenete naopačke, straga počinje isto to, ali na (osrednjem) engleskom, pri čemu engleski deo ima 230 strana zato što (sasvim razumno) nije reprizirana filmografija (ali jeste dobar deo fotografija).

Zatim, podeljena je na dve celine koje potpisuju dva prilično različita autora. Prvih 129 strana zauzima Jovan Ristić sa napisom pod naslovom „Kartografija fantastičnih svetova: Istorija srpskog (i jugoslovenskog) igranog filma fantastike 1924-2014“.

Zatim, strane 121-203 popunjava Dragan Jovićević sa tekstom naslovljenim „Riznica fantastičnog: Žanrovska istorizacija kratkometražnog filma fantastike 1990-2014“, a za njim slede:

- Selektivna filmografija jugoslovenskog i srpskog igranog filma fantastike (str. 204-247);

- Horor filmovi bez fantastičnog elementa koji su prikazani na Festivalu srpskog filma fantastike a spominju se u tekstu (str. 247-259);

- Literatura;

- Indeksi imena i naslova;

- Filmovi, animirani filmovi, tv serije, filmski serijali i nesnimljeni projekti;

- Biografije autora knjige;

- Pogovor recenzenta: Ivan Velisavljević – „U potrazi za izgubljenim svetovima“ (str. 271-273)

Zbog obilja toga što se o ovoj knjizi ima reći (a ko će, ako neću ja? drugima prepuštam promo-tekstove tipa „jao divno, jao super, baaaš leepo, odlično, samo tako, brrrrravoooo...“), kao i zbog njene gorepomenute podeljenosti, smatram da je najbolje da svoj osvrt podelim u dva dela, tako što ću se u prvom pozaviti prvim (i boljim) delom knjige, koji potpisuje Jovan Ristić, a u drugom delu ću se osvrnuti na njen slabiji deo, čiji je počinilac Dragan Jovićević.

Ali, pre toga, neke opšte ocene koje se odnose na celu knjigu:

Šta je dobro?

1) Dobro je što ova knjiga uopšte postoji – dakle, druga po redu ikada objavljena kod nas, u potpunosti posvećena fantastičnim filmovima (u najširem smislu) u našoj kinematografiji.

2) Dobro je što dolazi od najuglednijeg domaćeg izdavača po pitanju filmske literature koji, osim prestiža, sa sobom nosi, ili bi trebalo da nosi, i distribuciju, dostupnost, promociju i sve ono što omogućava da knjiga ne samo POSTOJI nego i ŽIVI i širi se dalje. To važi barem u teoriji; u praksi, a imajući u vidu razna nedavna gibanja u FCS-u oko konkursa i izbora za direktora itd. – nisam siguran da li se i koliko ostvaruje život ove knjige nakon njenog štampanja.

3) Dobro je što je dvojezična, odnosno što sadrži identičan tekst i na engleskom jeziku. To je, u načelu, dobra ideja za dalji plasman informacija o ovim filmovima izvan naših granica.

4) Dobro je što je ilustrovana, jer i u tom pogledu ovde ima mnogo retkih fotki koje upotpunjuju tekst, a neke su i baš-baš ekskluzivne, poput fotke fauna iz Fauna, kratkog filma Ernesta Bošnjaka (1924), dobijene pravo sa trake iz Kinoteke.

Šta je slabo?

1) Teorijska neutemeljenost.

Teorijski nije definisano šta je uopšte fantastika, odnosno šta neko delo čini fantastičnim filmom. Ključni pojam knjige se, tako, podrazumeva, odnosno prepušta slobodnom osećaju i impresiji. To dovodi i do upitnih stvari na konkretnom planu, pa se tako, zbog elemenata magijskog realizma, Dom za vešanje naziva „filmom fantastike u dubljem smislu reči“ (str. 51), a Srpski film se takvim proglašava zbog „fantastične“ vijagre za volove. Ovo je ipak valjalo na samom početku raščistiti...

2) Materijalne greške.

Dešavaju se svakom, naročito kad mora da barata ovolikim obiljem fakata koje niko do sada nije sredio niti organizovao, ali ipak valja ukazati na njih radi sadašnjih i eventualnih budućih čitalaca. Konkretni primeri slede dalje u tekstu.

3) Struktura knjige.

a) Podeljenost na dva zasebna teksta neujednačenih kvaliteta i vrednosti nije dobra, jer onaj slabiji umanjuje vrednost i onog prvog, tj. opšte celine. Videti podrobnije u idućem nastavku...

b) Organizacija materijala:

--- Trpanje dugometražnih igranih filmova zajedno sa kratkim, i njihov ravnopravan tretman i po obimu i po ozbiljnosti višestruko je kontraproduktivno. Prednost je data kvantitetu nad kvalitetom. Zbog stvaranja privida nekakvog bogatstva tradicije fantastike i gomilanja naslova po svaku cenu, sva ta hrpa (polu)amaterskih i treš filmova doslovno guta one ozbiljne i umetnički vredne pokušaje, i sve ih svodi na istu (nisku) meru. Prosto, apsurdno je da Leptirica dobija isto toliko prostora (jednu stranu!) koliko i tamo neki opskurni nikom znani kratki studentski film!

--- Haotičan redosled poglavalja (u Ristićevom delu knjige) gde se sa dugometražnih skače na kratke filmove, sa njih na priču o časopisima i knjigama, pa opet neki treš film, pa poglavlje o video klubovima, pa o nekom festivalu, pa neki film, pa...

4) Neozbiljnost.

Ogleda se na više načina i planova (koji će podrobno biti ilustrovani niže u ovom, a još opsežnije u sledećem tekstu), ali uopšteno govoreći: idiomatski, ćaskalački govor, digresije sumnjive relevantnosti, anegdote i prisećanja umesto analize, te ogromne doze subjektivnosti – koje jesu razumljive zbog toga što autori govore o sceni „iznutra“, kao njeni saučesnici i satvorci, a ne kao objektivni proučavaoci sa strane, ali ipak, mestimično ta subjektivistička disproporcija ozbiljno narušava kredibilitet knjige i svodi je na romansiranu autobiografiju zamaskiranu u „studiju“ ili barem „istoriju“.

5) Prevod na engleski je loš.

Obrazložiću u idućem nastavku.

A sad, malo konkretnije, o prvom, boljem, vrednijem delu knjige.

Jovan Ristić: 

„Kartografija fantastičnih svetova: Istorija srpskog (i jugoslovenskog) igranog filma fantastike 1924-2014“

Šta je dobro?

- Novinarsko-faktografski aspekt je vrlo dobar, što i ne treba da čudi, pošto je Ristić po profesiji novinar (a po obrazovanju – pravnik); ovo, ipak, važi uz određene ograde (o tome malo niže). Dobro je najzad na jednom mestu imati osnovne podatke o svim relevantnim naslovima ove provenijencije: naslov na srpskom i na engleskom; godina; režija; scenario; produkcija; trajanje; uloge. Ovo naročito važi za kratkometražne i srednjemetražne filmove, koji do sada nigde kod nas nisu bili klasifikovani i izlistani kao ovde.

- Istraživanje J. Ristića je dovelo i do nekih zanimljivih podataka o distribuciji i recepciji stranih filmova fantastike i horora kod nas koji su vrlo rečiti...

- Kritički osvrti i teorijski aspekt su nešto skromniji, ali ipak donose vredan pokušaj da se barem skiciraju istorija fantastike u našem filmu i putevi njenog razvoja pa je i to pozitivno, barem kao pionirski pokušaj i odskočna daska za dalje proučavaoce (a na tragu onoga što sam, takođe pionirski, zacrtao u knjizi U BRDIMA, HORORI još 2007. godine).

- Dugogodišnja lična involviranost u domaćoj fantastičkoj sceni, pre svega kroz Festival srpskog filma fantastike, čiji je Ristić inicijator (a ove godine proslavlja 10 godina postojanja) podrazumeva i obilje podataka i izjava aktera iz prve ruke, što je takođe ekskluziva i vrednost po sebi.

Šta je slabo?

Krupnije stvari

2) Materijalne greške.

- Za San doktora Mišića kaže se da je to „priča o dvorcu koji krije strašne tajne, u ovom slučaju duhove...“ (str. 40). Nikakvih duhova tu nema... Pogledajte film, ili čitajte knjigu U BRDIMA, HORORI: Srpski film strave.

- Za Žilnika se (zbog filma Lepe žene prolaze kroz grad, 1986) kaže da je „darovao Srbiju njenim prvim naučnofantastičnim dugometražnim ostvarenjem“ (str. 49). Međutim, prvo naučnofantastično dugometražno ostvarenje u Jugoslaviji/Srbiji jeste film Rat (1960) Veljka Bulajića, na koji sam autoru knjige lično skrenuo pažnju u jednoj od naših konsultacija.

- Slučaj Harms je nazvan crno-belim filmom (str. 50), što nije sasvim tačno, jer taj film ima prolog i epilog u koloru.

- Tvrdi se da je Sveto mesto „imao vrlo ograničenu distribuciju u SAD“ (str. 54). Postojala je namera, ali nema dokaza da je ona bila ostvarena. Za sada ja imam samo Kadijevićevu izjavu da mu je producent tog filma kazao da je SM, navodno, nešto malo prikazivano u SAD, ali to sve tek treba ispitati i proveriti.

- Govori se o „kultnoj seriji Đorđa Kadijevića Karađorđeva smrt (1983)...“ (str. 89) U pitanju je, ipak, TV film, a ne serija. Ponegde se može naći tvrdnja da je nekad bio prikazivan u dva dela, ali čak i ako je to tako bilo (ja ga znam samo kao jednu celinu od 90 minuta), to ga ne bi činilo serijom, već dvodelnim filmom.

- Pominje se knjiga „U brdima horori – Srpski horor film“ (str. 99). Pravi (pod)naslov te knjige ipak glasi „Srpski film strave“.

- Hrvatski film Đavolje sjeme (1979), „dešava se u Zagrebu za vreme Drugog svetskog rata“ i navodno je „snimljen po priči Ksavera Šandora Đalskog“ (str. 119)

Ne samo što ovaj film NIJE snimljen ni po kakvoj njegovoj priči, nego je Đalski (1854-1935) umro 6 godina pre nego što je II svetski rat dospeo u Zagreb. O ovom filmu već sam odavno, pionirski pisao, prvo ovde na blogu, a kasnije i u eseju o hrvatskim hororima u časopisu Severni bunker br. 17 (2011), pa eto, ko čita – znaće, ko ne čita – neznaće.

 

Sitnije stvari:

- Početak.

Uvodna rečenica knjige glasi:

„Zar mi uopšte imamo fantastiku? – bilo je pitanje koje smo nekoliko puta čuli, tokom naših pokušaja...itd.“ (str. 7)

Uvodna rečenica moje knjige U BRDIMA, HORORI: Srpski film strave glasi: “Kad god bih nekome pomenuo svoju nameru da napišem knjigu o srpskim horor filmovima, nailazio sam na gotovo uniformnu reakciju - začuđen pogled, i reči: ''Zar mi to imamo?''”

Sad, drag mi je omaž – ako je ovo uopšte omaž – ali, malo više originalnosti u prvoj rečenici knjige ne bi bilo na odmet...

- Mestimično slaba istorijska kontekstualizacija:

Npr. tvrdnja da se 1920-ih filmska fantastika u Evropi već razgranavala na žanrove (str. 22). To, naprosto, nije tačno; žanrovska diferencijacija nastaje tek u Holivudu početkom 1930-ih. O žanrovima 1920-ih niko nije ni govorio ni pisao, niti ih je bio svestan, a naročito ne u Evropi.

- Povremeno netačno baratanje faktima ili barem nejasna formulacija.

Npr. tvrdi se da je Dušan Vukotić „jedini čovek iz bivše Jugoslavije koji je dobio Oskara“ (str. 29). A šta je sa Zoranom Perišićem, koji je dobio Oskara za vizuelne efekte u Supermenu (1978), budući da je izumeo optički trik letenja, tzv. „Zoptic“, nazvan po njegovom imenu?

- Proizvoljno navođenje naslova prikazivanih kod nas.

Npr. The Haunting (1963) u knjizi naveden kao Ukleto, igrao kod nas kao Kuća duhova.

- Neprikladni idiomatski izrazi.

Ne mislim da izlaganje mora da bude uštogljeno i suvoparno, ali ovakvi izrazi ipak škode ozbiljnosti teksta:

Npr. o Leptirici se kaže:“...izuvši iz cipela čitave generacije gledalaca...“ (str. 35).

T.T. sindrom „predstavlja horor do daske“ (str. 75).

„...a onda je poseta bioskopima počela da tone kao sekira.“ (str. 86)

Izuvanje iz cipela, pa još izvedeno do daske, može doprineti da i knjiga potone kao sekira.

- Nepotpunosti.

Npr. kaže se da je Izbavitelj „dobio tri nagrade na uglednim međunarodnim festivalima“ (str. 42), ali ne kaže se – koje nagrade, i na kojim festivalima.

„Subverzivna Srbija“ (str. 111). Tekst o ovom događaju neprimeren je njegovom značaju (prvo masovno predstavljanje domaće fanta-horor produkcije u Severnoj Americi, praćeno ne samo mini-revijom nego i predavanjem o tome, Q&A razgovorima itd!), i to kako obimom (prekratak članak), naglaskom (preblago intoniran značaj, kao da se takve stvari dešavaju svake godine) i sadržajem, u kojem se uopšte ne pominju ni ime autora/selektora i praktično glavnog vinovnika tog događaja, ni svi činioci tog dešavanja, ni odjeci u američkoj i kanadskoj štampi koje je izazvao. Plus, tu se, bez navođenja originalnog izvora, citira samo Ristićev članak, odnosno parafraza mojih izjava i podataka koje sam mu u intervjuu izneo.

No, dopuštam da sam po ovom pitanju malčice subjektivan, i da je „Subverzivna Srbija“ (jedna strana u knjizi, i jedna thumbnail sličica) zaista manje značajna nego „Low Fi Video festival“ u Beogradu i „Festival jeftinog filma“ u Subotici, koji dobijaju 4 cele strane i 4 fotke kao ilustracije. Iz ugla treša to svakako jeste tako, pošto njega u Montrealu nisam selektovao, nego samo vrhunske domaće igrane filmove. U svakom slučaju, o „Subverzivnoj Srbiji“ detaljnije imate u više napisa i izveštaja na blogu, pa potražite. Jedan je, recimo, OVDE...

- Preterivanje.

Pokušaji da se podigne značaj domaće low-fi produkcije kroz neutemeljeno preterana poređenja sa inostranim gigantima dovode do grotesknih preuveličavanja koja ne služe željenoj svrsi nego je čak i potkopavaju.

- Npr. u filmu Ars Longa Vita Brevis navodno „jezivo animatroničko čudovište po kvalitetu izrade i grozi koju izaziva ne zaostaje mnogo za znamenitim Gigerovim tuđinom iz Osmog putnika...“ (str. 58). Odmah pored stoji slika tog čuda, i ono ne bi loše izgledalo u nekom jeftinom italijanskom Alien-klonu iz ranih 1980-ih, ali – Giger? GIGER?! Come ON!

- Za film Uber Soldat: „Lakobrijina maska 'nadvojnika' vrlo je uspela i kompleksna...“ (str. 81). Da je uspela, jeste. Dobro je dizajnirana. Da je kompleksna – nije, ni u najavi. Radi se o običnoj lateks maski koja se cela navuče na facu, i to je to. Krajnje prosto. Nema pokretne delove, mehure, čuda, muda, kompleksna je koliko i bilo koja gumena maska za Noć veštica.

- „...nastajanje Šejtanovog ratnika, koji će, poput prvih filmova tzv. Novog Holivuda (...) izbaciti u mejnstrim plejadu novih glumaca za novo doba...“ (str. 91).

Kao prvo, poređenje sa Novim Holivudom je bespredmetno i preterano do apsurdnosti; pored toga, od trojice navedenih glumaca u mejnstrim je (uslovno govoreći) ušao samo Nikola Rakočević. Ko su i gde su druga dvojica navedenih, Radovan Vujović i Marko Mrđenović? Koji mejnstrim, koji Novi Holivud, aman?

- I uopšte su značaj i uloga Šejtanovog ratnika naduvani preko svake mere kroz celu knjigu (...“to je bio trenutak kada je stvorena današnja scena srpskog filma fantastike...“ – str. 92)...

- „Neprijatelj je imao dovoljno dobru prođu na stranim festivalima da Zečeviću donese stalni kontakt sa Holivudom.“ (str. 115) Kojim festivalima?! I šta to uopšte znači „stalni kontakt sa Holivudom“? To da radi tezge tipa Vojna akademija i Čizmaši u Srbiji, dok preko interneta prati šta se snima u Holivudu?

            Toliko o boljem delu knjige. O ostatku, u sledećem nastavku.

HADERSFILD (2007)

**

2+

Ima ovde lepo uočenih detalja, likova, emocije, angsta… ali od toga je malo urađeno, odnosno, oni nisu iskorišćeni za neku PRIČU (u smislu zapleta) već za PRIČANJE (u smislu: bunch of people talking and talking and talking).

Početak je vrlo dobar: ima tu jedan efekat, vrlo jednostavan, ništa epohalno, ali ipak nadasve efektno i hvale vredno. Vidimo tog lika koji se vozi ulicama nekog engleskog grada (Hadersfilda?) dok se u pozadini čuju vesti BBC-ja: znači, kultura, civilizacija, normalnost itd. To je sve u vožnji s leva nadesno. Onda – rez: i sdesna nalevo kreće vožnja ulicama (verovatno) Zrenjanina, sa krš kućama, oljuštenim zidovima, izdrkanim ulicama, propalim radnjama, grafitima, propalim firmama.

Nikakva veća filozofija nije ni potrebna da dočara taj kulturni šok koji doživi svako ko posle nekog vremena u civilizaciji dođe nazad u ovu kasabu; meni barem, koji sam to iskusio po povratku iz Amerike, nije ni trebalo ništa više da me smesta stavi u cipele tog lika koji se vraća iz Engleske ovde. Dakle, to je OK.

Josif Tatić je u jednoj od uloga svog života kao zadrigli pijani ćale.

Glogovac, koga se inače gnušam, ovde je ostvario ulogu za koju je pokupio grdne nagrade te godine. Dakle, ubedljivost s kojom je odigrao tog (ne)lečenog psihotika-sektaša-poetu a sada pravoslavca je skoro jeziva! Sjajno ga je skinuo! (Posle mi neke kolege rekoše da je Glogovac zapravo uspešno 'skinuo' jednog njihovog kolegu koji isto tako govori i ponaša se, ali pošto ja Danka Stojića ne poznajem, neću ni otkriti da su aludirali na njega.)

Seka Sablić je ODLIČNA i moćno jeziva kao psycho-inducing mama: sa samo nekoliko kratkih pojava i replika, sa samo nekoliko dobro odabranih detalja vezanih za nju, ovo mi je jedna od najupečatljivijih epizoda u bilo kom filmu koji nedavno videh (ne samo srpskom), možda i zato što sam nekoliko takvih majki imao nesreću da upoznam kod nekih poznanika. Da se ja pitam, ja bih njoj dao nagradu za epizodnu žensku ulogu. Zapravio, i pitao sam se, kao predsednik žirija jednog od FIPRESCIJA (ne pitajte kojeg!) na niškim Glumačkim susretima, pa sam joj s kolegama i dao tu nagradu.

No, da se vratim samom filmu: glavni problem je – šta je ovde zapravo dramski sukob? Ko je ovde glavni lik? Koja je centralna dilema? Naime, mnogo bitnih stvari je ovde verbalizovano kroz dijalog, ali malo toga mi je pokazano, malo toga je elaborirano na neki smislen i zaokružen način, više je nabacano nego što je stvarno kroz dobar odabir detalja skicirano i secirano kako smo i zašto ovako sjebani kao što jesmo. Teme koje su ovime pokrenute suviše su velike da bih ih adekvatno oživela 3-4 lika u jednoj dnevnoj sobi.

Znači, pored toga što imam utisak da ni drama nije tako jaka kao što slovi da jeste, film kao film nije dovoljno filmičan, nije ubedljivo presekao vrpcu sa pozorišnim daskama, nije opravdao potrebu da se uopšte snima film (umesto da se kamerom zabeleži predstava). Što je još gore, u drugoj polovini ga teatralnost guši i utoliko što glumci počinju da glume kao da su opet na daskama, dakle, da se deru i da skaču i kolutaju očima i galame bez pravog opravdanja, i ta histrionika je delovala sasvim intruzivno, nepotrebno, izlišno, i neubedljivo, isforsirano.

Završetak je slab jer mi to 'iskupljenje' ili 'opamećivanje glavnog junaka ne deluje nimalo zasluženo: Goran Šušljik ne samo što je prikazan kao najgori radio voditelj u istoriji radija, kao nesposobni, neprofesionalni drkadžija i neznalica, nego je i svuda drugde jedna jadna, promašena persona… koja na sasvim isforsiran način na kraju doživi prosvetljenje i, kao, postane čovek. Jes, kurac! Iskren da budem, sve do odjavne špice sam se nadao da je poslednja scena filma zapravo njegov wishful thinking dok leži u samrtnom ropcu, neka varijanta MOSTA KOD SOVINE REKE, a ne realnost – toliko je to delovalo neubedljivo. Avaj, ništa od toga.

Možda će na DVD-u da bude neki alternative ending? Kažu mi da se drama završava vrlo slično ovome, pa stoga, mrka kapa…

PS: Zaboravih da pomenem da je moj kurometar zaglavio negde oko cifre od 400, ali odokativno (i od-uhotivno) bih rekao da se reč 'KURAC' u filmu ponavlja bar 500-ak puta! Ipak, da malo golotinje u filmu ipak bude, pobrinula se curica, BARELY LEGAL (u filmu ima 16 godina, ne znam da li i glumica ima toliko, ili koju više): ona u jednom kadru pokaže svoje sasvim slađane sisice, što je uvek pohvalan momenat kod mladih, up-and-cumming glumica (tim pre što ova, sem u prsima, baš i nema mnogo talenta).

ČUVAJTE SE! Loši novi horori!

 

Ovca mi se jagnji, zato ću biti kratak! 

Evo nekih novih horora koji vas možda nečim mogu navesti na pomisao da su vredni truda. NISU! Ja proverio, mučio se, trpeo, za vas – jer to je moj križ! Dakle, ovo dole se slobodno može zaobići.

Digging Up the Marrow

USA, 15

**               2+

Ni Rej Vajs ne može ovo da spase, 

ali najzadrtijim fanovima možda njegova (glavna, a ne sporedna!) uloga može biti dovoljan razlog za ovaj inače srednjačko-slabunjav FFF o nekakvoj rupi u šumi iz koje izlaze fantastična čudovišta koja kao da su pobegla iz filma Frenka Henenlotera.

Ali ne, kod Frenka su ta čudovišta glavni likovi - a ovde su samo trepni-i-propusti karikature koje iskaču u, navodno, mukotrpno građenom realističkom dokumentarcu.

THE HOUSE WITH 100 EYES

USA, 15

**               2-

Neubedljiv i glup FFF o troje mladih koje otmu nekakvi karikirani snimatelji snuffa, ali ih isprva uveravaju da snimaju regularni porno. 

Sve je to previše mlako, likovi se ponašaju kretenski a sve ide dotle da čak glumci očigledno nose nakurnjake i napičnjake u scenama u kojima hine da su goli. Ako se već porna hvataš, nemoj mi tu davati obučene glumce! 

Čak su neki kadrovi i zamagljeni kao u jebenom japanskom porniću! Ma jebite se.

COOTIES

USA, 15

**               2-

Jezivo neduhovita orgija usiljenog kretenizma – neprijatno je gledati sat i po nekoga ko uporno pokušava da bude zabavan, a ne ume, pa da jebe oca! Ništa to ne valja. Zauzdajte svoje konje, ne očekujte ništa od ove kvazi-komedije o zombi-klincima bez ijednog dobrog gega. Sva "hrabrost" je potrošena na koncept (zombi deca! nastavnici protiv đaka!) ali od njega NIŠTA nije urađeno, ni konotativno – a taj večiti sukob je tako zahvalan za eksploraciju i eksploataciju! – ni žanrovski (jer ako očekujete gomilu simpatičnog neukusa, splatera i ludila sa mlaćenjem zombi-balavaca, zaboravite: toga ima ukupno 30-ak sekundi u celom filmu, kol'ko za u trejler).

THE STRANGER

USA, 15

**               2-

Eli Rot producirao. Treba li još nešto reći? Skroz zaboravljivo! Bolje čitajte Kamija.

POLTERGEIST

USA, 15

**          2+

Nikom potreban rimejk ipak se desio. Ko ga se još uopšte seća? Original je barem funkcionisao kao praznoglavi rolerkoster. Ovo je samo zbrzano protrčavanje kroz mlaku rekonstrukciju nekih od ikoničnih scena. Jedino što mi je ovde prijalo je pomalo gigerovski, baš gadan prikaz „one strane“. Sve ostalo – džaba muke, džaba truda. A ja čak i ne volim naročito Spilburger-Huperovu verziju!

STUNG

GER, 15

**              2

Džaba vam praktične, plastično-gumene bube kad su likovi kreteni a scenario golo govno i kad film ima previše dosadnih bla-bla deonica a nema ni trunku duha.

Always Watching

USA, 15

*(*)              2-

Mršavi čovek – mršav film, već mi ispario iz svesti; čak ni trejler nije pomogao da mi osveži pamćenje. To nije dobar znak.

UnfRIENDed

USA, 15

**              2

Usiljeni i nezanimljivi moralitet u kome reditelju izmiče osnovna poenta PETAK 13-serijala i drugih srodnih horora: ako već imam da gledam IDIOTE kao likove, onda moram i da dobijem money-shotove njihove krvave pogibije za koju sve vreme navijam. A ovde, zbog FFF formata, stradanje idiota je zamrljano mrakom, senkama, mrdanjem kamere ili je – offscreen. A još idiote moraš da gledaš u krupnom planu, sve vreme, kako neprestano KEEENJAJU u svoje komp-kamerice, umesto da se, kao u P-13 i drugde, jebavaju itsl. Dakle, mnogo kupusa, nimalo mesa; a o „poruci“ da i ne govorim. Otuđena omladina, tehnologija, to sve buliji, snimaju klipove, ovo ono, jao strašno... Ali zato će mrtva cura koju su ismevali da im iskoči iz laptopa i kaže BU!!!

Bound to Vengeance

USA, 15

**(*)          2+

Ovo sam uzeo da gledam samo zbog skora Sajmona Bosvela, ali na kraju ni on nije pružio ništa memorabilno. No, ima ovde jedna doza saspensa i torture, nije to sasvim negledljivo – na samoj je granici preporuke, tj. ako ste BAŠ očajni, ovo se uz oprez i može pogledati.

HELLIONS

CAN, 15

**               2

Bezveznjački, besmisleni moralitet (or is it?) o tinejdžerki koja zatrudni u svojoj 16. ili 17. godini, a čim to sazna – zgodno, baš uoči Noći veštica – kuću počnu da joj spopadaju nekakva patuljasta čuda koja nit su deca nit su zombiji nit su žive lutke... Ne zna se šta su ni zašto su, sve je ovo metafora koja doslovno posmatrana nema nikakvog smisla, trte-mrte simbolika bez supstance, uz to loše osmišljena i realizovana, sa užasnom fotografijom (sve je ljubičasto!) i nenamerno smešnim dizajnom tih "klinaca" (jedan od njih, nećete verovati, ima kantu na glavi – i to bi trebalo da bude strašno? BRRRR!). Plus, zaista je teško saosećati sa glupačom koja sebi dopusti takav gaf, plus i tokom filma se kretenski ponaša.

Harbinger Down

USA, 2015

**              2-

Majstori za kreature, učenici pokojnog Stena Vinstona, obećavali su pravog old skul monstruma – ništa kompjuter, sve praktično, od gume: a to smo i dobili, 

ali sakriveno mrakom, mrdajućom kamerom i froncla-montažom (trepni i propusti) tako da se njihovo pipkasto čudo nikad zaista lepo i jasno i ne da videti. Što je još gore, sve ostalo – gluma, režija, scenario, kamera – je znatno ispod proseka i nevredno pažnje. 

Film koji bi morao da košta barem 1 milion – napravljen je za par desetina tisuća. Jbg, iz aviona se vidi jeftinoća, džaba vam i Lans Henriksen.

Hteo je reći: "We're gonna need a bigger budget!"

Curse of the Witching Tree

USA, 15

*(*)            2-

Sranje. I jebo me ko me ubedi da ovo vredi gledati. Jedini kadar donekle vredan pažnje je odmah ispod:

The Blood Lands (aka WHITE SETTLERS)

UK, 15

**              2

Rutinska, isprazna urbanoia o bračnom paru kojeg spopadaju nekakvi gejaci u novoj kući. Apsolutno ništa novo u otrcanom zapletu: zajedno sa slovenačkom IDILOM kandidat za titulu najredundantnijeg filma godine. Čemu praviti film kakav već postoji u 287 verzija, uglavnom boljih od ove, ako nemaš JEBENO NIŠTA da dodaš stotinama svojih prethodnika?

Lost After Dark

USA, 15

**              2

Samo još jedan neuki, mlaki pokušaj omaža ionako kretenskim slešerima iz 1980-ih o grupici omladine koju bez razloga proganja neki manijak u šumi i napuštenoj kući...

Pay the Ghost

USA, 15

*(*)               2-

Ovo je toliko neverovatno generičko da se to mora videti da bi se poverovalo! Ili ipak ne? Jer, čak ni Nik Kejdž u rutinskom protrčavanju kroz debilni scenario ne uspeva da ovo digne bar na nivo „so bad it's good“. Otrcano, plitko, glupo, banalno...

Purgatorio

ARG, 15

*(*)               2-

Mladoj ženi uvale čuvanje komšijskog klinca – i tu počinje pakao. Ili čistilište. Vezano za njeno mrtvo dete. Or something. UŽASNO dosadna, isprazna i glupa drama maskirana u horor-triler.

They Returned

ARG, 15

**              2

Trapav pokušaj društvene kritike (argentinsko šurovanje sa udomljenim evropskim nacistima) kroz krajnje nedokuvanu i nedomišljenu pričicu o dečici koja se vrzmaju oko napuštene zgradurine i onda se otuda vrate kastrirana (sic)! Ko, kako, zašto, čemu...? Smandrljana bezvezarija.

CHILDREN OF THE NIGHT (aka LIMBO)

ARG, 14

*(*)               1+

Oaza za decu-vampire koja su čas zlikovci, čas žrtve – amaterski snimljen home movie sa amaterskom, loše kastovanom decom (a i odraslima), nenamerno smešnim scenama „horora“ i totalnim odsustvom idejne samosvesti o tome šta se hoće reći i kako.

THE HIVE

USA, 15

**          2

Nedavno sam kritikovao savremeni horor zbog odsustva boje. E, ovaj je šaren do drečavosti! I to je otprilike sve što sebi u prilog nosi. 

Ideja o zombijima sa zajedničkom svešću protraćena je na dosadno recikliranje MEMENTA u ovom konfuznom, uninvolving, mada mestimično zabavno uslikanom filmu.

HIDDEN

USA, 15

*(*)               2-

Beskrajno dosadan i klišetiziran film o slatkoj familiji u podzemnom bunkeru u nekom neodređeno apokaliptičkom svetu. Twist nije loš, ali sve pre njega (5/6 filma) je patnja za gledati. Plitka drama, crnci u tunelu, jao nešto je šušnulo, lupnulo... Trt!

TREMORS 5: BLOODLINES

USA, 15

*    1

Negledljivo govno! Na svim nivoima promašeno. Kretenski likovi (jedan od najiritirajućijih sajdkikova u istoriji filma!), loši dijalozi, mnogo debilne prazne priče a minimum monster-akcije (manje od 2 minuta monster screen time-a, od toga većina noću, skromno, bedno).

THE VATICAN TAPES

USA, 15

*(*)    2-

Generičko sranje o opsednutosti, odnosno o Antihristu – katoličko đubre nevredno pomena.

---U idućem nastavku: Novi horori vredni gledanja! Ocene 3 i 3-!