Knjiga Izgubljeni svetovi srpskog filma fantastike Jovana Ristića i
Dragana Jovićevića, koju je krajem februara 2015. godine objavio Filmski centar Srbije, donosi istoriju i
pregled fantastičkog stvaralaštva i motiva u srpskom, ali i jugoslovenskom
igranom filmu, a takođe dokumentuje nastanak i genezu domaće fantastičke scene
u novom milenijumu.
Izgubljeni svetovi srpskog filma fantastike razmatraju devedest godina
fantastike u srpskom i jugoslovenskom filmu, počev od nemog ostvarenja Faun Ernesta Bošnjaka (1924), do prvog
srpskog dugometražnog 3D filma Peti
leptir Milorada Milinkovića (2014).
Pročitao sam ovu knjigu
odmah čim je izašla, još zimus, ali nisam stigao da se osvrnem na nju tada, a
posle su drugi poslovi sustigli. Sad, u okviru akcije „Oktobar – mesec horor knjige“, pravi je čas da napišem koji red o
njoj, tim pre što ćete je moći nabaviti na štandu FCS-a, a pominjana je i
moguća promocija na Sajmu.
Bez okolišanja, odmah da
kažem: knjiga je vredna i značajna, i dobro je što postoji; ali ima i poprilične
manjkavosti. Ukazaću i na dobro i na loše u svom uobičajenom stilu „Ghoul tells
it like it is“, pa vi sami procenite...
Pre svega, treba reći: ovo
je jedna prilično šizofrena knjiga. I
ta šizofrenija počinje već od same korice: iako se najveći deo knjige bavi
amaterskim, low budget, treš i studentskim (ispitnim) filmovima – na korici je
nekakva apstraktna umetnička slika, krajnje neadekvatna sadržini. Kao da se
unutra naširoko i naduboko analiziraju Kadijević, Saša Petrović, Šijan i
Marković (mada, čak i u tom slučaju bi ova artsy mazarija bila neadekvatna), umesto
što se 90% teksta bavi treš filmićima. Mnogo adekvatnija korica bio bi neki
kadar iz serijala Pacijent Mikija Lakobrije, a ne – ovo.
Zatim, knjiga je višestruko
podeljena. Pre svega, podeljena je na srpski i engleski deo, jer prvih 276
strana sadrži tekst na srpskom, a onda, kad je okrenete naopačke, straga
počinje isto to, ali na (osrednjem) engleskom, pri čemu engleski deo ima 230
strana zato što (sasvim razumno) nije reprizirana filmografija (ali jeste dobar
deo fotografija).
Zatim, podeljena je na dve
celine koje potpisuju dva prilično različita autora. Prvih 129 strana zauzima Jovan Ristić sa napisom pod naslovom „Kartografija fantastičnih svetova:
Istorija srpskog (i jugoslovenskog) igranog filma fantastike 1924-2014“.
Zatim, strane 121-203
popunjava Dragan Jovićević sa
tekstom naslovljenim „Riznica
fantastičnog: Žanrovska istorizacija kratkometražnog filma fantastike
1990-2014“, a za njim slede:
- Selektivna filmografija jugoslovenskog
i srpskog igranog filma fantastike (str. 204-247);
- Horor filmovi bez fantastičnog elementa koji su
prikazani na Festivalu srpskog filma fantastike a spominju se u tekstu (str. 247-259);
- Literatura;
- Indeksi imena i naslova;
- Filmovi, animirani filmovi, tv serije, filmski serijali i nesnimljeni
projekti;
- Biografije autora knjige;
- Pogovor recenzenta: Ivan Velisavljević – „U potrazi za izgubljenim svetovima“
(str. 271-273)
Zbog obilja toga što se o
ovoj knjizi ima reći (a ko će, ako neću ja? drugima prepuštam promo-tekstove
tipa „jao divno, jao super, baaaš leepo, odlično, samo tako, brrrrravoooo...“),
kao i zbog njene gorepomenute podeljenosti, smatram da je najbolje da svoj
osvrt podelim u dva dela, tako što ću se u prvom pozaviti prvim (i boljim)
delom knjige, koji potpisuje Jovan Ristić,
a u drugom delu ću se osvrnuti na njen slabiji deo, čiji je počinilac Dragan Jovićević.
Ali, pre toga, neke opšte
ocene koje se odnose na celu knjigu:
Šta je dobro?
1) Dobro je što ova knjiga uopšte
postoji – dakle, druga po redu ikada
objavljena kod nas, u potpunosti posvećena fantastičnim filmovima (u najširem
smislu) u našoj kinematografiji.
2) Dobro je što dolazi od najuglednijeg domaćeg izdavača po
pitanju filmske literature koji, osim prestiža, sa sobom nosi, ili bi trebalo
da nosi, i distribuciju, dostupnost,
promociju i sve ono što omogućava da knjiga ne samo POSTOJI nego i ŽIVI i
širi se dalje. To važi barem u teoriji; u praksi, a imajući u vidu razna nedavna
gibanja u FCS-u oko konkursa i izbora za direktora itd. – nisam siguran da li
se i koliko ostvaruje život ove knjige nakon njenog štampanja.
3) Dobro je što je dvojezična, odnosno što sadrži
identičan tekst i na engleskom jeziku. To je, u načelu, dobra ideja za dalji
plasman informacija o ovim filmovima izvan naših granica.
4) Dobro je što je ilustrovana, jer i u tom pogledu ovde
ima mnogo retkih fotki koje upotpunjuju tekst, a neke su i baš-baš ekskluzivne,
poput fotke fauna iz Fauna, kratkog filma Ernesta
Bošnjaka (1924), dobijene pravo sa trake iz Kinoteke.
Šta je slabo?
1) Teorijska neutemeljenost.
Teorijski nije definisano
šta je uopšte fantastika, odnosno šta neko delo čini fantastičnim filmom.
Ključni pojam knjige se, tako, podrazumeva, odnosno prepušta slobodnom osećaju
i impresiji. To dovodi i do upitnih stvari na konkretnom planu, pa se tako,
zbog elemenata magijskog realizma, Dom za
vešanje naziva „filmom fantastike u dubljem smislu reči“ (str. 51), a Srpski film se takvim proglašava zbog
„fantastične“ vijagre za volove. Ovo je ipak valjalo na samom početku
raščistiti...
2) Materijalne greške.
Dešavaju se svakom,
naročito kad mora da barata ovolikim obiljem fakata koje niko do sada nije
sredio niti organizovao, ali ipak valja ukazati na njih radi sadašnjih i
eventualnih budućih čitalaca. Konkretni primeri slede dalje u tekstu.
3) Struktura knjige.
a) Podeljenost na dva
zasebna teksta neujednačenih kvaliteta i vrednosti nije dobra, jer onaj slabiji
umanjuje vrednost i onog prvog, tj. opšte celine. Videti podrobnije u idućem
nastavku...
b) Organizacija materijala:
--- Trpanje dugometražnih
igranih filmova zajedno sa kratkim, i njihov ravnopravan tretman i po obimu i
po ozbiljnosti višestruko je kontraproduktivno. Prednost je data kvantitetu nad
kvalitetom. Zbog stvaranja privida nekakvog bogatstva tradicije fantastike i
gomilanja naslova po svaku cenu, sva ta hrpa (polu)amaterskih i treš filmova
doslovno guta one ozbiljne i umetnički vredne pokušaje, i sve ih svodi na istu
(nisku) meru. Prosto, apsurdno je da Leptirica
dobija isto toliko prostora (jednu stranu!) koliko i tamo neki opskurni nikom
znani kratki studentski film!
--- Haotičan redosled
poglavalja (u Ristićevom delu knjige) gde se sa dugometražnih skače na kratke
filmove, sa njih na priču o časopisima i knjigama, pa opet neki treš film, pa
poglavlje o video klubovima, pa o nekom festivalu, pa neki film, pa...
4) Neozbiljnost.
Ogleda se na više načina i
planova (koji će podrobno biti ilustrovani niže u ovom, a još opsežnije u
sledećem tekstu), ali uopšteno govoreći: idiomatski, ćaskalački govor,
digresije sumnjive relevantnosti, anegdote i prisećanja umesto analize, te
ogromne doze subjektivnosti – koje jesu razumljive zbog toga što autori govore
o sceni „iznutra“, kao njeni saučesnici i satvorci, a ne kao objektivni proučavaoci
sa strane, ali ipak, mestimično ta subjektivistička disproporcija ozbiljno
narušava kredibilitet knjige i svodi je na romansiranu autobiografiju
zamaskiranu u „studiju“ ili barem „istoriju“.
5) Prevod na engleski je loš.
Obrazložiću u idućem
nastavku.
A sad, malo konkretnije, o
prvom, boljem, vrednijem delu knjige.
Jovan Ristić:
„Kartografija
fantastičnih svetova: Istorija srpskog (i jugoslovenskog) igranog filma
fantastike 1924-2014“
Šta je dobro?
- Novinarsko-faktografski
aspekt je vrlo dobar, što i ne treba da čudi, pošto je Ristić po profesiji
novinar (a po obrazovanju – pravnik); ovo, ipak, važi uz određene ograde (o
tome malo niže). Dobro je najzad na jednom mestu imati osnovne podatke o svim
relevantnim naslovima ove provenijencije: naslov na srpskom i na engleskom;
godina; režija; scenario; produkcija; trajanje; uloge. Ovo naročito važi za
kratkometražne i srednjemetražne filmove, koji do sada nigde kod nas nisu bili
klasifikovani i izlistani kao ovde.
- Istraživanje J. Ristića
je dovelo i do nekih zanimljivih podataka o distribuciji i recepciji stranih
filmova fantastike i horora kod nas koji su vrlo rečiti...
- Kritički osvrti i
teorijski aspekt su nešto skromniji, ali ipak donose vredan pokušaj da se barem
skiciraju istorija fantastike u našem filmu i putevi njenog razvoja pa je i to pozitivno,
barem kao pionirski pokušaj i odskočna daska za dalje proučavaoce (a na tragu
onoga što sam, takođe pionirski, zacrtao u knjizi U BRDIMA, HORORI još 2007.
godine).
- Dugogodišnja lična
involviranost u domaćoj fantastičkoj sceni, pre svega kroz Festival srpskog filma fantastike, čiji je Ristić inicijator (a ove godine
proslavlja 10 godina postojanja) podrazumeva i obilje podataka i izjava aktera
iz prve ruke, što je takođe ekskluziva i vrednost po sebi.
Šta je slabo?
Krupnije stvari
2) Materijalne greške.
- Za San doktora Mišića kaže se da je to „priča o dvorcu koji krije
strašne tajne, u ovom slučaju duhove...“ (str. 40). Nikakvih duhova tu nema...
Pogledajte film, ili čitajte knjigu U BRDIMA, HORORI: Srpski film strave.
- Za Žilnika se (zbog filma
Lepe žene prolaze kroz grad, 1986)
kaže da je „darovao Srbiju njenim prvim naučnofantastičnim dugometražnim
ostvarenjem“ (str. 49). Međutim, prvo naučnofantastično dugometražno ostvarenje
u Jugoslaviji/Srbiji jeste film Rat
(1960) Veljka Bulajića, na koji sam autoru knjige lično skrenuo pažnju u jednoj
od naših konsultacija.
- Slučaj Harms je nazvan crno-belim filmom (str. 50), što nije sasvim
tačno, jer taj film ima prolog i epilog u koloru.
- Tvrdi se da je Sveto mesto „imao vrlo ograničenu
distribuciju u SAD“ (str. 54). Postojala je namera, ali nema dokaza da je ona bila ostvarena. Za sada ja imam samo Kadijevićevu izjavu da mu je producent tog filma kazao da je SM, navodno, nešto malo prikazivano u SAD, ali to sve tek treba ispitati i proveriti.
- Govori se o „kultnoj
seriji Đorđa Kadijevića Karađorđeva smrt
(1983)...“ (str. 89) U pitanju je, ipak, TV film, a ne serija. Ponegde se može
naći tvrdnja da je nekad bio prikazivan u dva dela, ali čak i ako je to tako
bilo (ja ga znam samo kao jednu celinu od 90 minuta), to ga ne bi činilo
serijom, već dvodelnim filmom.
- Pominje se knjiga „U
brdima horori – Srpski horor film“
(str. 99). Pravi (pod)naslov te knjige ipak glasi „Srpski film strave“.
- Hrvatski film Đavolje
sjeme (1979), „dešava se u Zagrebu za vreme Drugog svetskog rata“ i
navodno je „snimljen po priči Ksavera Šandora Đalskog“ (str. 119)
Ne samo što ovaj film NIJE
snimljen ni po kakvoj njegovoj priči, nego je Đalski (1854-1935) umro 6 godina pre nego što je II svetski rat dospeo u Zagreb. O ovom filmu već sam odavno,
pionirski pisao, prvo ovde
na blogu, a kasnije i u eseju o hrvatskim hororima u časopisu Severni bunker br. 17 (2011), pa eto, ko
čita – znaće, ko ne čita – neznaće.
Sitnije stvari:
- Početak.
Uvodna rečenica knjige
glasi:
„Zar mi uopšte imamo fantastiku? – bilo je pitanje koje smo nekoliko
puta čuli, tokom naših pokušaja...itd.“ (str. 7)
Uvodna rečenica moje knjige
U
BRDIMA, HORORI: Srpski film strave glasi: “Kad god bih nekome pomenuo
svoju nameru da napišem knjigu o srpskim horor filmovima, nailazio sam na
gotovo uniformnu reakciju - začuđen pogled, i reči: ''Zar mi to imamo?''”
Sad, drag mi je omaž – ako
je ovo uopšte omaž – ali, malo više originalnosti u prvoj rečenici knjige ne bi
bilo na odmet...
- Mestimično slaba
istorijska kontekstualizacija:
Npr. tvrdnja da se 1920-ih
filmska fantastika u Evropi već razgranavala na žanrove (str. 22). To,
naprosto, nije tačno; žanrovska diferencijacija nastaje tek u Holivudu početkom
1930-ih. O žanrovima 1920-ih niko nije ni govorio ni pisao, niti ih je bio
svestan, a naročito ne u Evropi.
- Povremeno netačno
baratanje faktima ili barem nejasna formulacija.
Npr. tvrdi se da je Dušan
Vukotić „jedini čovek iz bivše Jugoslavije koji je dobio Oskara“ (str. 29). A
šta je sa Zoranom Perišićem, koji je dobio Oskara za vizuelne efekte u Supermenu (1978), budući da je izumeo
optički trik letenja, tzv. „Zoptic“, nazvan po njegovom imenu?
- Proizvoljno navođenje
naslova prikazivanih kod nas.
Npr. The Haunting (1963) u
knjizi naveden kao Ukleto, igrao kod
nas kao Kuća duhova.
- Neprikladni idiomatski
izrazi.
Ne mislim da izlaganje mora
da bude uštogljeno i suvoparno, ali ovakvi izrazi ipak škode ozbiljnosti
teksta:
Npr. o Leptirici se kaže:“...izuvši
iz cipela čitave generacije gledalaca...“ (str. 35).
T.T. sindrom „predstavlja horor do daske“
(str. 75).
„...a onda je poseta
bioskopima počela da tone kao sekira.“
(str. 86)
Izuvanje iz cipela, pa još
izvedeno do daske, može doprineti da i knjiga potone kao sekira.
- Nepotpunosti.
Npr. kaže se da je Izbavitelj „dobio tri nagrade na
uglednim međunarodnim festivalima“ (str. 42), ali ne kaže se – koje nagrade, i
na kojim festivalima.
„Subverzivna Srbija“ (str.
111). Tekst o ovom događaju neprimeren je njegovom značaju (prvo masovno
predstavljanje domaće fanta-horor produkcije u Severnoj Americi, praćeno ne
samo mini-revijom nego i predavanjem o tome, Q&A razgovorima itd!), i to kako
obimom (prekratak članak), naglaskom (preblago intoniran značaj, kao da se
takve stvari dešavaju svake godine) i sadržajem, u kojem se uopšte ne pominju
ni ime autora/selektora i praktično glavnog vinovnika tog događaja, ni svi činioci
tog dešavanja, ni odjeci u američkoj i kanadskoj štampi koje je izazvao. Plus,
tu se, bez navođenja originalnog izvora, citira samo Ristićev članak, odnosno
parafraza mojih izjava i podataka koje sam mu u intervjuu izneo.
No, dopuštam da sam po ovom
pitanju malčice subjektivan, i da je „Subverzivna Srbija“ (jedna strana u
knjizi, i jedna thumbnail sličica) zaista manje značajna nego „Low Fi Video
festival“ u Beogradu i „Festival jeftinog filma“ u Subotici, koji dobijaju 4
cele strane i 4 fotke kao ilustracije. Iz ugla treša to svakako jeste tako,
pošto njega u Montrealu nisam selektovao, nego samo vrhunske domaće igrane
filmove. U svakom slučaju, o „Subverzivnoj Srbiji“ detaljnije imate u više napisa i izveštaja na blogu, pa potražite. Jedan je, recimo, OVDE...
- Preterivanje.
Pokušaji da se podigne značaj
domaće low-fi produkcije kroz neutemeljeno preterana poređenja sa inostranim
gigantima dovode do grotesknih preuveličavanja koja ne služe željenoj svrsi
nego je čak i potkopavaju.
- Npr. u filmu Ars Longa Vita Brevis navodno „jezivo
animatroničko čudovište po kvalitetu izrade i grozi koju izaziva ne zaostaje
mnogo za znamenitim Gigerovim tuđinom iz Osmog
putnika...“ (str. 58). Odmah pored stoji slika tog čuda, i ono ne bi loše
izgledalo u nekom jeftinom italijanskom Alien-klonu iz ranih 1980-ih, ali –
Giger? GIGER?! Come ON!
- Za film Uber Soldat: „Lakobrijina maska
'nadvojnika' vrlo je uspela i kompleksna...“ (str. 81). Da je uspela, jeste.
Dobro je dizajnirana. Da je kompleksna – nije, ni u najavi. Radi se o običnoj
lateks maski koja se cela navuče na facu, i to je to. Krajnje prosto. Nema
pokretne delove, mehure, čuda, muda, kompleksna je koliko i bilo koja gumena
maska za Noć veštica.
- „...nastajanje Šejtanovog ratnika, koji će, poput prvih
filmova tzv. Novog Holivuda (...) izbaciti u mejnstrim plejadu novih glumaca za
novo doba...“ (str. 91).
Kao prvo, poređenje sa
Novim Holivudom je bespredmetno i preterano do apsurdnosti; pored toga, od
trojice navedenih glumaca u mejnstrim je (uslovno govoreći) ušao samo Nikola
Rakočević. Ko su i gde su druga dvojica navedenih, Radovan Vujović i Marko
Mrđenović? Koji mejnstrim, koji Novi Holivud, aman?
- I uopšte su značaj i
uloga Šejtanovog ratnika naduvani
preko svake mere kroz celu knjigu (...“to je bio trenutak kada je stvorena
današnja scena srpskog filma fantastike...“ – str. 92)...
- „Neprijatelj je imao
dovoljno dobru prođu na stranim festivalima da Zečeviću donese stalni kontakt
sa Holivudom.“ (str. 115) Kojim festivalima?! I šta to uopšte znači „stalni
kontakt sa Holivudom“? To da radi tezge tipa Vojna akademija i Čizmaši
u Srbiji, dok preko interneta prati šta se snima u Holivudu?
Toliko o boljem delu knjige. O
ostatku, u sledećem nastavku.
Нема коментара:
Постави коментар