IZGUBLJENI SLUČAJ srpskog filma fantastike

  

            U prvom delu osvrta na knjigu Izgubljeni svetovi srpskog filma fantastike (koji možete videti OVDE) pozabavio sam se nekim njenim opštim kvalitetima i nedostacima, kao i odlikama prisutnim u prvom (dužem i boljem) delu knjige koji je napisao Jovan Ristić. Sada je na red došao drugi, kraći i slabiji deo knjige, koji potpisuje Dragan Jovićević.

             Dragan Jovićević je jedan od čelnih ljudi Festivala srpskog filma fantastike, tačnije, ima funkciju njegovog programskog direktora – dakle, fan je i posvećenik ove vrste filma. Svoju ljubav prema hororu pokazao je i svojim magistarskim radom, odbranjenim na FDU, koji mu je objavio Filmski Centar Srbije (FCS) pod naslovom KRUGOVI I KLETVE. O toj knjizi sam ukratko pisao na blogu, OVDE. Takođe sam joj posvetio i jednu detaljniju kritiku, koju sam za sada objavio samo na jednom opskurnom mestu zvanom TERRA, br. 16, ali viđena je i za knjigu mojih izabranih negativnih kritika koju pripremam. Ako vam je taj tekst do sada promakao, neka za ovu priliku posluži samo njegov zaključak:

„Knjiga Krugovi i kletve: kratki vodič kroz japanski i j-horror Dragana Jovićevića predstavlja rad koji je idejno nedovoljno promišljen, sumnjive stručnosti kako u najširem filmskom pogledu tako i vezano za uža područja kojima se bavi (horor kao žanr, uopšte; i azijski, japanski i američki horor konkretno), sa nedovoljnom argumentacijom svojih neretko sumnjivih teza, lišen precizne dijahronijske slike, sklon nepreciznostima, neutemeljenim uopštavanjima i materijalnim greškama, terminološki, stilski i jezički problematičan, neubedljivo sociološki inkliniran te strukturalno i teorijski manjkav. Tim je više poražavajuće što ovaj po mnogo čemu nepouzdan 'vodič' dolazi odobren pečatima dve vodeće filmske institucije u Srbiji (FDU i FCS). I možda se upravo u toj činjenici krije najveći horor.“

            Horor se nastavlja i u ovoj knjizi, koju takođe objavljuje FCS (!), jer deonica za koju je Jovićević odgovoran sadrži sve njegove gorenabrojane nedostatke, ali sažete na još manjem prostoru (80-ak strana), tako da su još vidljiviji – tim pre što, za razliku od KRUGOVA... ovaj tekst nije imao mentora, a kao da nije imao ni urednika. Njegov naslov glasi „Riznica fantastičnog: Žanrovska istorizacija kratkometražnog filma fantastike 1990-2014“ i naivno-zbunjeni čitalac, videvši taj glomazan naslov, može pomisliti da se iza njega krije nekakva teška teorija, ili makar „istorizacija“. Ono što ovaj tekst, umesto istorizacije, nudi zapravo jeste svojevrsna impresionistička autobiografija u kojoj se autor osvrće na svoje dane u Festivalu srpskog filma fantastike, i na neke (odabrane) kratke filmove prikazivane na njemu, uz krajnje subjektivnu blagost i hvalospeve za ono što su radili ortaci i bliski ljudi (prijatelji i saradnici festivala), a uz nešto malo objektivniju sliku o ostalima, pri čemu je sve to prožeto velikim dozama jezičkih nesuvislosti, idejno-logičkih kalambura, faktografskih netačnosti, nepreciznosti i nedoslednosti, teorijskih neutemeljenosti i proizvoljnosti, napisano stilski trapavo i neformalno do nivoa amaterizma – ukratko, srodnije katalogu nekog osrednjeg video kluba negoli ozbiljnoj publikaciji koji, ponavljam, izdaje vodeća institucija u Srbiji posvećena filmskom izdavaštvu (pored ostalog).

U principu, nije loše čuti i takav ugao, „iznutra“, od strane aktera i saučesnika domaće „scene“, sa svim ograničenjima i ogradama koje se u takvoj vizuri podrazumevaju – ali problemi su

a) što ostaje upitan smisao ovog segmenta u OVOJ knjizi (uključujući, pored ostalog, i nepotrebno ponavljanje, tj. pisanje o istim filmovima iz dva ugla: neke koje je prvo obradio Ristić malo kasnije opet prepričava i ponavlja Jovićević),  

i b) što je ovaj segment loš u skoro svakom pogledu, tako da knjizi škodi ne samo u formalnom smislu (doprinoseći njenoj šizofreniji, ničim izazvanoj podeljenosti) nego i u sadržinskom, jer ova doza propusta i neozbiljnosti preti da torpedira šanse da se knjiga ozbiljno shvati u establišmentu ionako neprijateljskom prema svakom obliku fantastike. Drugim rečima, ovaj tekst teško da bi prošao uredničku ruku čak i u fanzinu društva ljubitelja fantastike, EMITOR, pa je tim bizarnije da ga, ovakvog, pušta i objavljuje Filmski Centar Srbije!

Odnosno, ako smatrate da su fantastičari nekakva neozbiljna grupa amatera i neznalica koji i zaslužuju geto u kome se nalaze jer za bolje od toga nisu – onda će vam Jovićevićeva „istorizacija“ pružiti obilje primera za tu (ja bih voleo da verujem ipak pogrešnu) tezu!

Evo nekih od stvari koje otežavaju da se ovaj tekst, a zbog njega i knjiga u kojoj je objavljen, ozbiljno shvate:

Formalna neozbiljnost: fusnote

Nepotrebno se naslovi originala pri pominjanju stranih filmova stavljaju u fusnote, umesto u zagrade unutar glavnog teksta, što je standard koga bi Jovićević, kao magistar FDU-a, trebalo da je svestan. To je ne samo pogrešno, nego i remeti praćenje teksta.

Bez naročite potrebe ubacuju se fusnote o opštepoznatim imenima, kao što su E. A. Po, Rodžer Korman itsl. Kao, ne znamo ko su ti ljudi, pa mora fusnota da stoji ispod.

Poneke su ne samo nepotrebne nego i sasvim isprazne. Recimo, kad se pomene ime Romana Polanskog, sledi fusnota koja glasi ovako: „Roman Polanski (1933)“, i to je sve. Ime, i godina rođenja. Ne stoji čak ni da je reditelj. Čemu to? Koga je briga kad je on rođen? Od kakve je to važnosti za tekst? Zašto mi fusnota o tome odvraća pogled od teksta?

Neke su i netačne, recimo, Ticijalno Sklavi je proglašen za „strip crtača“ (što on NIJE) – ali ne i za strip scenaristu, što JESTE, i po čemu je upravo najpoznatiji. (str. 157)

Neke su savršeno redundantne, jer se, recimo na str. 170, u fusnoti ponavlja fakat o Nenadićevim ranim radovima, istovetno ono o čemu je Ristić već pisao u prvom delu knjige.

Netačnosti

- Tvrdi se da je Bernisa (1990) „trebalo da bude prvi film u serijalu...“ (str. 127).

Zapravo, bio je planiran omnibus film, a ne serija.

- „Gledajući poznati NASA-in snimak obdukcije vanzemaljskog tela...“ (143)

To što je Jovićević proglasio za „poznati NASA-in snimak“ nikada nije bilo povezivano sa NASA-om; dapače, radi se o odavno razotkrivenoj prevari (eng. hoax), koju nam ova FCS publikacija servira, bez trunke ironije ili ograde, kao autentičnu. Da, „poznat“ je taj snimak, na belosvetskim varijantama Trećeg oka, itsl.

- „Kao i u svim dobrim slešerima, tako je i ovde radoznalost kažnjiva, te i ona postaje žrtva kasapina sa unakaženim licem.“ (157)

„...i kao i u svim dobrim slešerima sličnog tipa, radoznalost odvodi dvojicu junaka u sigurnu propast.“ (159)

To što Jovićević ponavlja identičnu frazu u razmaku od tri strane bio bi veliki propust za neku ozbiljnu knjigu. Ali u ovoj, to čak i nije najgore: daleko gore je Jovićevićevo elementarno nerazumevanje horor žanra. Jer u dobrim slešerima radoznalost NIJE kažnjiva, nego samo u lošim. On i ovde (isto kao i u KRUGOVIMA...) ispoljava suštinsko nerazumevanje idejnosti horora.

- Kaže: „u šumi u kojoj se kuća nalazi, preti im ubica sa maskom (čime je sada već iz narativa više puta repliciran film Pogrešno skretanje)“ (170)

Oni koji su gledali film Pogrešno skretanje (Wrong Turn) znaju da u njemu ne postoji nikakav ubica sa maskom. Ubice u tom filmu ne nose maske, nego imaju „prirodno“ degenerisane face. Dakle, ništa tu nije „replicirano“ – ako Jovićević uopšte zna šta znači replicirati (lat. replicare; odgovoriti, dati odgovor na govor suprotne strane; protivrečiti).

- Kaže: „film je u potpunosti snimljen na engleskom, sa namernim 'lošijim' izgovorom, evocirajući sećanje na stare filmove Hamer produkcije, u kojima je engleski sa akcentom ukazivao na evropsko poreklo vampira.“ (178)

Ponovo to nepoznavanje žanra: Drakula u Hamerovim filmovima uopšte nije imao „namerno 'lošiji' izgovor“ – dapače, svako ko je gledao bar neki Hamerov film zna da njegov najčuveniji vampir govori čistim, jasnim i glasnim BBC inglišom jednog i jedinstvenog Kristofera Lija!

- Za film Naprata tvrdi da se zbiva „u Centralnoj Srbiji“ – iako je on eksplicitno smešten u Istočnu, u Negotin i okolinu; ta lokacija igra veoma značajnu ulogu u filmu, nije nešto usput pomenuto i nebitno, nego je ključno i za zaplet i za mitologiju Naprate.

Trapave formulacije

- Za opis nekrofilnog čina, Jovićević kaže – „uvrnuti lik se zaljubljuje u preminulu devojku i odluči da najintimniji trenutak podeli sa njom.“ (str. 128)

Dakle, kada zaljubljeni nekrofil krene da siluje mrtvu devojku, on zapravo DELI „najintimniji trenutak“ sa njom?! Možda bi neko ovo otpisao kao pokušaj neukusne šale; ali donji primeri, i učestalost ovako neprilično-apsurdnih formulacija, dovode u sumnju takvu blagonaklonost.

- „Policija juri jednog mladića. Ne znamo šta je skrivio jer u budućnosti razlozi za opstanak i zaista neće biti važni.“ (str. 130)

U budućnosti razlozi za opstanak i zaista neće biti važni.

Ponavljam: u budućnosti razlozi za opstanak i zaista neće biti važni.

Meditirajte nad ovom sentencom.

U budućnosti razlozi za opstanak i zaista neće biti važni.

Razlozi za opstanak. Razlozi! Za opstanak!

U budućnosti.

Neće biti važni.

Zaista!

- „U policijskoj državi strane su nebitne, klasične podele na dobre i loše ne postoje...“ (130)

Da, deco. Ako niste znali, u policijskoj državi strane su nebitne.

Kako to, zašto to, otkud to? Zar tamo ljudi nisu, baš naprotiv, polarizovani na jasno suprotstavljene strane? Zar je pogrešno sve što smo ikada čuli, čitali i gledali o policijskim državama? Izgleda. Jer, sudeći po Jovićeviću, u takvoj državi „klasične podele na dobre i loše ne postoje...“ Zašto? Zato što „u policijskoj državi strane su nebitne.“ Mislite o tome!

- Trapave, traljave i dubiozne konstrukcije:

 „...u društvu kao što je naše, u kome bolest hara a razvrat i droga dosežu klimaks...“ (136)

„...gde se Lakobrija pojavljuje sa izdeformisanim telom grbavca...“ (138)

Kasnije, na str. 165, nalazimo i „izdeformisanu svinju.“

Na str. 174. neke ideje su „isparodirane.“

Kako žalosno isilovan pravopis...

 

- Ovako počinje novo poglavlje: „Jer kada bi se sabrao sav paradoks življenja u Srbiji s početka novog milenijuma...“ (140)

Jer tako se počinju rečenice.

Jer tako se počinju poglavlja.

Jer tako treba.

- Kaže: „...u Životu i smrti porno bande, gde je replicirao samog sebe upravo iz ostvarenja Živi mrtvaci...“ (143)

Opet to repliciranje. Ali imam i ja pravo na repliku: ova fraza je pogrešno upotrebljena. Mladen sebe nije replicirao, nego citirao (upotrebivši insert iz svog kratkog u svom dugometražnom filmu, ali tako da ga rekontekstualizuje itd).

- Za Pacijenta 3 i 4 kaže se: „Dva i stilski i montažno i estetski nepovezana dela, ali vrlo funkcionalna u samom serijalu.“ (145)

Kako to nepovezana u skoro svakom ključnom smislu, a opet – funkcionalna? I koja im je funkcija? Šta uopšte znači funkcionalna? Kojoj to zajedničkoj funkciji služe ako su u svakom smislu nepovezani?

- Povodom serijala The Dunwich Horror: „Prvi deo čine tri 'čina', jasno razdeljena kako bi priča o magiji podržala i svoju literarnu strukturu.“ (151)

Šta znači literarna struktura? To deluje kao fraza za zasenjivanje amatera koji će pomisliti da je to neki stručni termin (stručni termin je, strogo gledano, pleonazam – ali ovde ga namerno koristim radi podvlačenja da u prividnom terminu literarna struktura ničega stručnog nema).

Možda je pisac hteo, pomalo trapavo, reći, da je serijal podeljen tako da se odrazi trodelna struktura literarnog predloška, Lavkraftove priče?

Ali, niti je ta priča podeljena na tri dela („Danički užas“ ima 10 poglavalja), niti tri dela ovog kratkofilmskog serijala na bilo koji način odražavaju zaplet te priče (ili barem njena prva tri poglavlja).

Dakle, ova literarna struktura je potpuno besmislena fraza.

 

- „Glavne protagonistkinje“ (151) su pleonazam. To bi magistar FDU-a koji radi na svom doktoratu iz oblasti filma trebalo da zna. Protagonista je po definiciji glavni junak. Ne postoji sporedni protagonista. Ako je sporedan, onda je epizodista.

- Poglavlja o filmu Rakete počinje ovako: „Ona je potpisala i montažu filma rakete...“ (161)

Koja sad pa „ona“? A onda shvatite da se autor nastavlja na tekst prethodnog poglavlja i na osobu pomenutu negde u njemu, kao da su to dve susedne rečenice, a ne dva poglavlja.

- „Priča je zasnovana na istinitom događaju koji se pojavio u novinama...“ (161)

Kakav istiniti događaj? Kako može događaj da se pojavi u novinama? Valjda vest o događaju? I šta se uopšte desilo? Ništa. Nije bilo „događaja“, nego samo trećeokasto-zonosumračno naklapanje o navodnoj jedinici za paranormalno ratovanje, deo ratne propagande, budalaština koju nam Jovićević plasira kao istiniti događaj isto kao i onaj NASA-in snimak obdukcije vanzemaljca. Istinito je zato što je bilo u novinama. Aha. I krilato dete je iz Republike Srpske prebačeno na Hilandar. Istinit događaj! Pisalo u novinama!

- Kaže: „...otac ubeđivao da je prezime Guzina prezime koje mora da nosi sa ponosom...“ (161)

Stilski trapavo i nepotrebno ponavljanje reči „prezime“. Ovde bi vešt pisac ili novinar kazao: „otac ubeđivao da prezime Guzina mora da nosi sa ponosom.“ Ali, ne zaboravimo da je Jovićević ne samo novinar nego i UREDNIK KULTURE U NEKAD UGLEDNOM NEDELJNIKU NIN. Eto, ako imate neku vezu da tamo plasirate svoj tekst iz oblasti kulture, Jovićević je taj koji će da vam ga sredi.

Proizvoljne, impresionističke ili naprosto glupe evaluacije i/ili opisi filmova:

- Kaže: „devojke na žurci se pretvaraju u demone, zombije, štagod.“ (155)

Štagod. Nebitno. To vam je opis filma iz ove autoritativne „istorizacije“. Sutra kad budete pisali nešto o domaćoj fantastici, i uzmete ovu knjigu kao referentnu, možete da citirate ovaj opis filma.

- Napis o filmu Rakete kulminira ocenom „Zaista fantastično histerično.“ (161)

Eto kritičke evaluacije, eto dubinske analize, kritičar je prodro u srž filma: to je TO! „Zaista fantastično histerično.“ Kao iz kataloga video-kluba...

- „Da li je pacijent tražio osvetu u prvom filmu ili je pravi pacijent hteo da štiti svoj porod u filmovima koji su sledili – nije ni bitno. Bitno je samo da je saga Pacijent time zaokružena i predstavlja jedini horor serijal kod nas...“ (163)

Nije ni bitno! A šta pa jeste bitno? Ionako su to „stilski i montažno i estetski nepovezana dela“ – što ih ne sprečava da budu „zaokružena“! Kako? Eto tako!

Nego, saga Pacijent „predstavlja jedini horor serijal kod nas“? A šta je onda ranije pominjani The Dunwich Horror (u tri dela)?

- „Film je, zapravo, zezanje.“ (163)

Nije ni bitno koji. Ceo ovaj tekst je jedno veliko zezanje.

 

- „film Jet set 'vrišti' od originalnosti i upečatljivosti...“ (164)

Samo još jedna bombastična tvrdnja ničim obrazložena. Originalnost u precrtavanju South Parka u okruženje srpskog turbo folka? Da vrisneš.

- „U poslednjem kadru vidimo pobednički pehar za najbolje odgojeno prase, što je očigledna posveta Kjubrikovom Isijavanju.“ (165)

Budući da se na kraju Kjubrikovog Isijavanja ne vidi nikakvo vaspitano prase, niti pobednički pehar, nejasno je – i neobrazloženo – u čemu se, tačno, sastoji ova „očigledna posveta“. Ono što je „filmologu“ Jovićeviću očigledno, čitaocu njegovog teksta nije.

- „Acović menja planove i kadrove od totala do subjektivnog plana bez montažerskog reza, čime naglašava svoje poznavanje žanra.“ (167)

Ovo je, prvo, konfuzno opisano (kako je to, tačno, postigao? korišćenjem zuma, ili šta? da li se radi o kadar-sekvenci sa više zumova...?), a drugo, nejasno je kako baš takav postupak svedoči o poznavanju žanra. Po čemu bi baš taj postupak svedočio o tome? Niđe veze.

- „Dečak koji je bio suviše nevin je zapravo narečje izgubljenog filma koji nije snimljen.“ (167)

Narečje? Lokalizam? Dijalekt?

Izgubljenog filma koji nije snimljen? Ako nije snimljen, kako je izgubljen?

- „...njihov stav prema celokupnom društvenom sistemu, izanđalom u sopstvenim zaostacima.“ (168)

Da, društveni sistem je izanđao u sopstvenim zaostacima. Štagod. Nebitno.

- „...uspehom filma Dečija igra iz 1988. godine, kasnije bio korišćen kako u dva nastavka, tako i u verzijama Čakijeva nevesta, Čakijevo seme i Čakijevo prokletstvo...“ (168)

Ovo je negde između trapavosti, nepromišljenosti i elementarnog teorijskog neznanja: Jovićević ovde nepotrebno pravi distinkciju između „nastavaka“ i „verzija“. Nikakvih tu „verzija“ nema, jer su svi pobrojani naslovi – nastavci filma Dečja igra. Nijedan nije rimejk ili bilo kakva „verzija“.

- „...poziva se na Edgara Alana Poa ili slične autore koji su se bavili temom opsesije iz najboljih namera.“ (169)

Opsesije iz najboljih namera? WHAT THE FUCK??!!

 

- Kaže: „...filma, koji bi daleko idealnije funkcionisao...“ (169)  

Reč idealno nema komparaciju: ili jesi ili nisi idealan. To je ovde naročito promašeno preteranom frazom „daleko idealnije“. Možda bi bilo daleko najsupermegaidealnije od svih idealnih idealnosti kad bi se ovakva preterivanja daleko izbegla.

- Kaže: „...koristeći smisleno uglove i osvetljenje, koji filmu daju prizvuk Arđentovih 'treš' ostvarenja sa smislom.“ (170)

Tragično je što Jovićević, navodni zaljubljenik u žanr i njegov navodni poznavalac, klasične Arđentove filmove naziva trešom. Zaista, sa ovakvim fanovima i žanrobraniteljima ne trebaju nam nikakvi Vlajčići i Dude Lakićke da bljuju po klasicima žanra: neka, sami ćemo... Ali nije stvar samo o negativnim konotacijama termina „treš“, jer čak i ako bismo ga shvatali pozitivno ili neutralno, naprosto ne postoje nikakve formalne sličnosti klasičnih Arđentovih dela sa tzv. „treš“ filmovima.

- Jovićević je zaljubljen u reč „narativ“: valjda misli da njena upotreba daje veću težinu i ozbiljnost njegovim laički sročenim impresijama, pa je zato ubacuje gde god stigne. Evo samo nekoliko međusobno zbijenih primera, na 3-4 uzastopne strane:

„Držeći se čvrsto realizma u narativu...“ (182)

„ne kvareći samu narativnu konstrukciju...“ (182)

„ali i nemih narativa Fajta Helmera“ (183)

„On je iskorišćen u samom narativu...“ (184)

- A ovde se „narativ“ spaja sa nekim drugim koještarijama: „Dužina trajanja filma samo sprečava autora da se upusti u psihološku dubinu, gde bi uključivanjem Adlera ili Junga dao više motivacije glavnom liku za ubistvo sebe samog i dodatnu intrigu samom narativu.“ (186)

Tu je zaista potreban psiholog, ako ne i psihijatar, da razluči šta se ovim htelo reći. Čekaj, da li Adlera, ili Junga, ili obojicu da ubaci? To su ipak vrlo različite škole...! Volja za moć ili kolektivno nesvesno? A zašto ne i Froma, ili ako se već radi o suicidu – Viktora Frankla? Onda bi „ubistvo sebe samog“ bilo bolje motivisano. U samom narativu!

- „Koncizan i kvalitetno osmišljen, dobro snimljen i režiran, film je ipak nedovoljno razrađen u najbitnijim segmentima koji motivišu postupke glavnih likova.“ (189)

Kako može film da bude „koncizan i kvalitetno osmišljen“ a „ipak nedovoljno razrađen u najbitnijim segmentima“?

- „Priča, naravno, ima izrazit politički subkomentar.“ (190)

Osim što je izmislio reč „subkomentar“ (!), Jovićević kroz čitav svoj tekst nemilice prosipa poštapalicu „naravno“. Njemu je sve „naravno“. Naravno, svuda i uvek, sve je naravno, sve se podrazumeva, ništa se ne obrazlaže, ne elaborira, ne argumentuje: samo se prosipaju apodiktične fraze, od kojih mnoge ne znače ništa... Subkomentar je nepotreban.

- Muški šovinizam kojim se odlikuje i njegova knjiga Krugovi i kletve prosijava i ovde. Recimo: „Naravno, bila živa ili samo njena replika, žena ostaje žena, što Aleksić koristi za seriju skečeva u urnebesnom završetku filma.“ (199)

Naravno! Mudro zapaženo - žena ostaje žena. Uostalom, sve su one iste. Zar ne? Divan predložak za seriju urnebesnih skečeva...

Neutemeljeno preterivanje

- Za kratki film Lift Srđana Stojanovića kaže se: „svakako je obelodanio talenat jednog potencijalnog naslednika Romana Polanskog...“ (str. 129).

Polanski, to je onaj što je rođen 1933.

A ovaj njegov naslednik – još nikako da opravda ovo bombastično poređenje iako su decenije prošle od tog njegovog kratkog filmića.

Neznanje ili greška u kucanju

- „H. V. Lavkrafta“ (131)

Treba li ikome ovde reći da je Lavkraftovo srednje ime Filips, i da umesto V tu treba da stoji F? Naravno da je to čak i među najpovršnijim fanovima horora nepotrebno.

„mokumentary“ (153)

Treba li ikome ovde reći da se ta reč piše „mockumentary“?

- Japan je nazvan „ostrvom“ (180) – kanda autor ne zna da je u pitanju arhipelag od četiri velika ostrva i nekoliko hiljada malih. A pisao je knjigu o japanskim hororima. I o matrijarhatu u Japanu...

 

Netačni naslovi

- „Zla smrt“, kaže nam se na str. 137, umesto, kako je ispravno, Zli mrtvaci!

- „l Ti“ (sic! malo slovo „l“ pa zatim „Ti“), str. 143.

Tek nam fusnota pomaže da shvatimo da je na umu imao Spilbergov film, koji kod nas ionako nikad nije bio prikazivan kao „I Ti“... (i to mogu da vam potpišem I Ja, I Ti, I On, Ona, Ono...)

- „Edvard Makazoprsti“ (154)

Treba li ikome ovde reći da se taj film u originalu zove Edward Scissorhands?

Hands = ruke/šake.

Fingers = prsti.

Dakle, treba Makazoruki.

Trapavi uplivi subjektivnosti

 

Jovićević je scenarista Lakobrijinog filma Last Drop, pa zato sebi dopušta da „napravi ustupak“ (kako kaže, na str. 177) za ovaj izliv u prvom licu:

„Ne znam što smo svi bili 'zaljubljeni' u Last Drop. Verovatno nas je očarao toliki entuzijazam samog autora. Naravno, mnogi su primetili da film deluje kao uvod u dugometražno delo. I bilo je tih ideja, ali s obzirom na to da je ova jedanaestominutna verzija rađena tri godine, niko se nije usudio da se upusti u tako nešto. Umesto celovečernjeg filma, ja sam ideje o njemu pretočio u istoimeni roman. Vrlo inspirativan rad na filmu, zaključio bih na kraju.“ (179)

Šta posle ovoga uopšte reći? Koju posluku porati?

Ne znam što smo svi bili 'zaljubljeni' u tu fantastiku? Verovatno nas je očarao toliki entuzijazam samog Jovićevića...

Da se razumemo, ako bismo posmatrali u izolaciji poneke od gornjih gafova, mnogi od njih nisu gorostasnih dimenzija; svakome se može desiti po neki. Međutim, indikativna je količina ovih propusta, trapavosti, traljavosti; oni svedoče ne samo o neznanju nego i o nepažnji, nemaru, površnosti, neozbiljnosti...

Jeste, lepo je biti entuzijasta – kad si fanzinaš, panker, kad delaš u andergraundu. Ali kad pišeš nešto što ima pretenziju da bude relevantna i referentna knjiga, studija, istorizacija jednog žanra ili fenomena, kad to treba da ponudiš ozbiljnoj izdavačkoj kući koja će to posle prodavati ozbiljnim čitaocima za ozbiljne pare (oko 1.400 din trenutno), onda osim svog entuzijazma na sto moraš da položiš još nešto. Uostalom, ovo nije vanredno izdanje Emitora, ili katalog Festivala srpskog filma fantastike, nego debela i naizgled (ali samo naizgled) ozbiljna knjiga; a njen autor nije tamo neki entuzijasta, neki mladac-početnik od 20 ljeta, nego diplomirani muzikolog koji je magistrirao filmologiju (sa radom o j-hororu, rekoh već koliko slabom), čovek u zrelim godinama koji je već bio urednik kulture u „Danasu“, a trenutno uređuje kulturu u „NINu“.

Ništa od svih tih referenci ne vidi se u samom „narativu“, odnosno tekstu njegove knjige. Čak je i entuzijazam upitan, promašen, jer na previše mesta se vidi da autor nije kako valja svario čak ni ŽANR kojem se posvetio, a kamoli sve ono oko njega (umeće pisanja, jasnog i izražajnog vladanja maternjim jezikom, teoriju filma, istoriju žanra, itd).

Entuzijazam ne može da bude izgovor i alibi za diletantizam: predugo su „entuzijasti“ i „amateri“ bili sinonimi, i mada je Jovićević školski primer entuzijaste-amatera koji je čudnim ali zapravo logičnim putevima današnje Srbije dospeo do uticajnih pozicija u „kulturi“ kao slika i prilika toga koji i kakvi ljudi danas u „kulturi“, a i mnogo šire, upravljaju i uređuju stvari u jadnoj nam i naglavačke izvrnutoj zemlji.

Bilo kako bilo, tužno je da se čitava oblast fantastičnog delatništva, stvaralaštva i kritičkog promišljanja kod nas svede na ovakve tužne primere neznanja, trapavosti, traljavosti, zbrzanosti i diletantizma na skoro svim nivoima.

* * * 

PS: A diletantizam se vidi u prevodu oba ova teksta (Ristićevog i Jovićevićevog) na engleski. Nemam ni vremena ni volje da sad ulazim u stina crevca oko svake omaške koju sam zapazio, reći ću samo (a to vam kažem kao filolog i anglista po obrazovanju) da je prevod loš, „drven“, previše oslonjen na srpsku sintaksu a bez dovoljnog smisla za engleske konstrukcije rečenice, i da sadrži mnoga upitna stilska i prevodilačka rešenja iz kojih se vidi da se ovde prevodilo mehanički a ne s razumevanjem, ali ja ću ovde, ukratko, navesti samo nekoliko baš transparentnih i nespornih primera sa koliko se neozbiljnosti i diletantnizma prišlo prevodu na engleski.

- Nepravilna upotreba reči „cinematic“ za nešto što nema veze sa filmskim, nego vanfilmskim – str. 13

- Krnja, besmislena dugačka rečenica koju me mrzi da prepisujem, prva u dugačkom pasusu na str. 13 „There was hardly... --- ....was produced in that period.“ Ovo „was“ je nepravilno, treba „were“, mada i sa njim rečenica ostaje konfuzna, kao da deo iz originala nije preveden.

- „narrative is set at Kosovo“ – treba IN umesto AT. – str. 13

- „cinematc“ – progutano slovo. – str. 13

- „spectator“ – nepravilan izbor reči za TV gledaoca; treba „viewer“ – str. 14.

- u engleskom se koristi naš speling reči „fantastika“; mada u nekim stranim radovima postoji tendencija da se uvede taj speling kao novi termin u engleski, on uopšte nije opšteprihvaćen, i besmisleno je ovde pisati „the comedy-fantastika Boxers Go to Heaven...“ – str. 16.

- „consequentially“ – nepropisno upotrebljena reč umesto „consequently“ – str. 17.

- „geographies“ se nepravilno, a na više mesta, koristi tamo gde se hoće reći „na ovim/onim prostorima“ – npr. „beyond Anglo-Saxon geographies“ – str. 18, i dalje

- „wars and crisis“ – množina treba da bude „crises“ – str. 18

- „Let's us mention“ – ne treba 's. – str. 19

- „older woman“ - nepravilno, treba „elderly – str. 19.

Itd.

Engleski prevod Jelene Kosanović i Nele Grahek je, dakle, slab i prošaran ovakvim propustima, a gde je i u šta gledao potpisani English proofreader, Greg DeCuir, Jr – to sam bog sveti zna!

LEKTOR i KORPORATIVNI PANDEMONIJUM – Zoran Penevski

  

            U okviru akcije „Uoči Vašara knjiga“ evo par naslova s mojom preporukom, oba od istog autora, Zoran Penevskog, poznatog po višestruko ispoljenoj sklonosti ka mračnim i morbidnim sadržajima (recimo, pored ostalog, kroz nekoliko grafičkih romana koje je pisao za Ivicu Stevanovića - LEKSIKON LIKOVNIH LEGIJA itd).

            

LEKTOR – Zoran Penevski

SKC Novi Sad, 2015

Ova knjiga se, na zadnjoj korici, najavljuje kao „filozofski horor – jezikom suicida – roman rastakanja“. Već iz toga je jasno da ne treba očekivati konvencionalno „Noć je bila olujna i mračna“ pisanje.

            Radi se o knjižici malog formata, na samo 80 strana, a njen sadržaj je nešto kao bernhardovski rant iz ugla „poremećenog“ uma čija iskrivljena perspektiva, zapravo, ogoljava horore egzistencije – i pisanja – i užasa prazne, bele stranice... U pitanju je, dakle, metatekstualna igrarija u kojoj je i sam tekst podložan eksperimentalnom tretmanu: neki njegovi delovi su precrtani (ali čitljivi), neki su u drugom fontu ili boji (crvenoj), a ima i nešto ilustracija.

            Ispovest je mračna, možda čak nihilistički obojena, sa osobeno poetičnim (a neretko i duhovitim) momentima – evo jednog odlomka:

            „...eno već vidim kako sodoma i gomora teku njegovim venama, eva grize voćku saznanja u njegovom želucu, u slezini đavo iskušava isusa, dosta je toga da smo ljudi, bili smo i videli šta to znači, treba da budemo napokon nešto drugo, dosadno je biti čovek, probajmo šta sve možemo da postanemo, grešimo veličanstveno u budućim izborima, jer bolje je iskusiti ćorsokak nego biti u uravnoteženom ludilu i ograničenoj slabosti, nismo mi ovde da budemo senke, želim da gorim, želim da budem ispovest vatre...“ (str. 23)

            Postojanje kao fikcija, život kroz knjige, kroz slova, autsajderska perspektiva, patologija i normalnost, pisanje kao (ne)život, pamet i ubijanje... to su samo neke od tema kojih se dotiče ova neobična knjižica, idealna za ljubitelje bizarnog, mračnog, ekscentričnog...

Evo kako knjiga počinje:

KORPORATIVNI PANDEMONIJUM 

– Zoran Penevski (scenario) i Aleksandar Zolotić (crtež)

Besna kobila, 2014

Ovo je izašlo još za prošli sajam, ali ako vam je tad promaklo – obratite pažnjusada! U pitanju je grafički roman koji će naročito dobro da legne onima koji vole film BRAZIL Terija Gilijama, a još više onima koji ga smatraju previše šarenim, kitnjastim, veselim i optimističkim!

Reč je o sumornom retrofuturističkom grafičkom romanu zasnovanom na postojećoj podeli radnih obaveza u današnjem svetu, u kojem su logoi postali beleg, znak raspoznavanja i sama suština bića onog dela čovečanstva koji se privoleo redu. To je ekspresivna i mračna vizija sveta u kojem su uspon i pad neraskidivo vezani za iluzije koje stvaraju moćnici.

Glavni junak ima želju da leti, ali letenje – u svetu kojim vladaju korporacije, u kojem su i ljudi i igračke i snovi samo roba – ima svoju cenu. Nimalo sitnu…

Pandemonijum savremenog sveta otuđenosti, brendiranja, mehanizacije svega pa i ljudskih bića, kloniranja, gaženja individualnosti i snova i njihovo zamenjivanje robotima, lutkama, simulakrumima i dajdžest spakovanim „snovima“ i slogan-idealima („Nema granica – Kupi naše telefone!“ „Just do it – Kupi naše patike!“ „Ostvari svoje snove – Kupi naš gazirani bućkuriš!“ itsl.) dobro je prikazan.

Možda, za moj ukus, čak i previše simplicistički i crno-belo (heh), ali koliko god idejnost ovog grafičkog romana možda bila prostodušna, ona time nije ništa manje aktuelna i vredna, danas i ovde, gde narod beslovesno guta slogane, plastične starlete i klon-zvezde kao svoje, a zapravo fabrikovane i masovno isporučene ideale.

Osim toga, ideje-šmideje! Uživajte u Zolotićevim slikama u ovom stripu koje su s pravom bile nagrađene na prethodnom sajmu od strane Udruženja likovnih umetnika...

Izgubljeni svetovi srpskog filma fantastike (1. deo)

Knjiga Izgubljeni svetovi srpskog filma fantastike Jovana Ristića i Dragana Jovićevića, koju je krajem februara 2015. godine objavio Filmski centar Srbije, donosi istoriju i pregled fantastičkog stvaralaštva i motiva u srpskom, ali i jugoslovenskom igranom filmu, a takođe dokumentuje nastanak i genezu domaće fantastičke scene u novom milenijumu.

Izgubljeni svetovi srpskog filma fantastike razmatraju devedest godina fantastike u srpskom i jugoslovenskom filmu, počev od nemog ostvarenja Faun Ernesta Bošnjaka (1924), do prvog srpskog dugometražnog 3D filma Peti leptir Milorada Milinkovića (2014).

Pročitao sam ovu knjigu odmah čim je izašla, još zimus, ali nisam stigao da se osvrnem na nju tada, a posle su drugi poslovi sustigli. Sad, u okviru akcije „Oktobar – mesec horor knjige“, pravi je čas da napišem koji red o njoj, tim pre što ćete je moći nabaviti na štandu FCS-a, a pominjana je i moguća promocija na Sajmu.

Bez okolišanja, odmah da kažem: knjiga je vredna i značajna, i dobro je što postoji; ali ima i poprilične manjkavosti. Ukazaću i na dobro i na loše u svom uobičajenom stilu „Ghoul tells it like it is“, pa vi sami procenite...

Pre svega, treba reći: ovo je jedna prilično šizofrena knjiga. I ta šizofrenija počinje već od same korice: iako se najveći deo knjige bavi amaterskim, low budget, treš i studentskim (ispitnim) filmovima – na korici je nekakva apstraktna umetnička slika, krajnje neadekvatna sadržini. Kao da se unutra naširoko i naduboko analiziraju Kadijević, Saša Petrović, Šijan i Marković (mada, čak i u tom slučaju bi ova artsy mazarija bila neadekvatna), umesto što se 90% teksta bavi treš filmićima. Mnogo adekvatnija korica bio bi neki kadar iz serijala Pacijent Mikija Lakobrije, a ne – ovo.

Zatim, knjiga je višestruko podeljena. Pre svega, podeljena je na srpski i engleski deo, jer prvih 276 strana sadrži tekst na srpskom, a onda, kad je okrenete naopačke, straga počinje isto to, ali na (osrednjem) engleskom, pri čemu engleski deo ima 230 strana zato što (sasvim razumno) nije reprizirana filmografija (ali jeste dobar deo fotografija).

Zatim, podeljena je na dve celine koje potpisuju dva prilično različita autora. Prvih 129 strana zauzima Jovan Ristić sa napisom pod naslovom „Kartografija fantastičnih svetova: Istorija srpskog (i jugoslovenskog) igranog filma fantastike 1924-2014“.

Zatim, strane 121-203 popunjava Dragan Jovićević sa tekstom naslovljenim „Riznica fantastičnog: Žanrovska istorizacija kratkometražnog filma fantastike 1990-2014“, a za njim slede:

- Selektivna filmografija jugoslovenskog i srpskog igranog filma fantastike (str. 204-247);

- Horor filmovi bez fantastičnog elementa koji su prikazani na Festivalu srpskog filma fantastike a spominju se u tekstu (str. 247-259);

- Literatura;

- Indeksi imena i naslova;

- Filmovi, animirani filmovi, tv serije, filmski serijali i nesnimljeni projekti;

- Biografije autora knjige;

- Pogovor recenzenta: Ivan Velisavljević – „U potrazi za izgubljenim svetovima“ (str. 271-273)

Zbog obilja toga što se o ovoj knjizi ima reći (a ko će, ako neću ja? drugima prepuštam promo-tekstove tipa „jao divno, jao super, baaaš leepo, odlično, samo tako, brrrrravoooo...“), kao i zbog njene gorepomenute podeljenosti, smatram da je najbolje da svoj osvrt podelim u dva dela, tako što ću se u prvom pozaviti prvim (i boljim) delom knjige, koji potpisuje Jovan Ristić, a u drugom delu ću se osvrnuti na njen slabiji deo, čiji je počinilac Dragan Jovićević.

Ali, pre toga, neke opšte ocene koje se odnose na celu knjigu:

Šta je dobro?

1) Dobro je što ova knjiga uopšte postoji – dakle, druga po redu ikada objavljena kod nas, u potpunosti posvećena fantastičnim filmovima (u najširem smislu) u našoj kinematografiji.

2) Dobro je što dolazi od najuglednijeg domaćeg izdavača po pitanju filmske literature koji, osim prestiža, sa sobom nosi, ili bi trebalo da nosi, i distribuciju, dostupnost, promociju i sve ono što omogućava da knjiga ne samo POSTOJI nego i ŽIVI i širi se dalje. To važi barem u teoriji; u praksi, a imajući u vidu razna nedavna gibanja u FCS-u oko konkursa i izbora za direktora itd. – nisam siguran da li se i koliko ostvaruje život ove knjige nakon njenog štampanja.

3) Dobro je što je dvojezična, odnosno što sadrži identičan tekst i na engleskom jeziku. To je, u načelu, dobra ideja za dalji plasman informacija o ovim filmovima izvan naših granica.

4) Dobro je što je ilustrovana, jer i u tom pogledu ovde ima mnogo retkih fotki koje upotpunjuju tekst, a neke su i baš-baš ekskluzivne, poput fotke fauna iz Fauna, kratkog filma Ernesta Bošnjaka (1924), dobijene pravo sa trake iz Kinoteke.

Šta je slabo?

1) Teorijska neutemeljenost.

Teorijski nije definisano šta je uopšte fantastika, odnosno šta neko delo čini fantastičnim filmom. Ključni pojam knjige se, tako, podrazumeva, odnosno prepušta slobodnom osećaju i impresiji. To dovodi i do upitnih stvari na konkretnom planu, pa se tako, zbog elemenata magijskog realizma, Dom za vešanje naziva „filmom fantastike u dubljem smislu reči“ (str. 51), a Srpski film se takvim proglašava zbog „fantastične“ vijagre za volove. Ovo je ipak valjalo na samom početku raščistiti...

2) Materijalne greške.

Dešavaju se svakom, naročito kad mora da barata ovolikim obiljem fakata koje niko do sada nije sredio niti organizovao, ali ipak valja ukazati na njih radi sadašnjih i eventualnih budućih čitalaca. Konkretni primeri slede dalje u tekstu.

3) Struktura knjige.

a) Podeljenost na dva zasebna teksta neujednačenih kvaliteta i vrednosti nije dobra, jer onaj slabiji umanjuje vrednost i onog prvog, tj. opšte celine. Videti podrobnije u idućem nastavku...

b) Organizacija materijala:

--- Trpanje dugometražnih igranih filmova zajedno sa kratkim, i njihov ravnopravan tretman i po obimu i po ozbiljnosti višestruko je kontraproduktivno. Prednost je data kvantitetu nad kvalitetom. Zbog stvaranja privida nekakvog bogatstva tradicije fantastike i gomilanja naslova po svaku cenu, sva ta hrpa (polu)amaterskih i treš filmova doslovno guta one ozbiljne i umetnički vredne pokušaje, i sve ih svodi na istu (nisku) meru. Prosto, apsurdno je da Leptirica dobija isto toliko prostora (jednu stranu!) koliko i tamo neki opskurni nikom znani kratki studentski film!

--- Haotičan redosled poglavalja (u Ristićevom delu knjige) gde se sa dugometražnih skače na kratke filmove, sa njih na priču o časopisima i knjigama, pa opet neki treš film, pa poglavlje o video klubovima, pa o nekom festivalu, pa neki film, pa...

4) Neozbiljnost.

Ogleda se na više načina i planova (koji će podrobno biti ilustrovani niže u ovom, a još opsežnije u sledećem tekstu), ali uopšteno govoreći: idiomatski, ćaskalački govor, digresije sumnjive relevantnosti, anegdote i prisećanja umesto analize, te ogromne doze subjektivnosti – koje jesu razumljive zbog toga što autori govore o sceni „iznutra“, kao njeni saučesnici i satvorci, a ne kao objektivni proučavaoci sa strane, ali ipak, mestimično ta subjektivistička disproporcija ozbiljno narušava kredibilitet knjige i svodi je na romansiranu autobiografiju zamaskiranu u „studiju“ ili barem „istoriju“.

5) Prevod na engleski je loš.

Obrazložiću u idućem nastavku.

A sad, malo konkretnije, o prvom, boljem, vrednijem delu knjige.

Jovan Ristić: 

„Kartografija fantastičnih svetova: Istorija srpskog (i jugoslovenskog) igranog filma fantastike 1924-2014“

Šta je dobro?

- Novinarsko-faktografski aspekt je vrlo dobar, što i ne treba da čudi, pošto je Ristić po profesiji novinar (a po obrazovanju – pravnik); ovo, ipak, važi uz određene ograde (o tome malo niže). Dobro je najzad na jednom mestu imati osnovne podatke o svim relevantnim naslovima ove provenijencije: naslov na srpskom i na engleskom; godina; režija; scenario; produkcija; trajanje; uloge. Ovo naročito važi za kratkometražne i srednjemetražne filmove, koji do sada nigde kod nas nisu bili klasifikovani i izlistani kao ovde.

- Istraživanje J. Ristića je dovelo i do nekih zanimljivih podataka o distribuciji i recepciji stranih filmova fantastike i horora kod nas koji su vrlo rečiti...

- Kritički osvrti i teorijski aspekt su nešto skromniji, ali ipak donose vredan pokušaj da se barem skiciraju istorija fantastike u našem filmu i putevi njenog razvoja pa je i to pozitivno, barem kao pionirski pokušaj i odskočna daska za dalje proučavaoce (a na tragu onoga što sam, takođe pionirski, zacrtao u knjizi U BRDIMA, HORORI još 2007. godine).

- Dugogodišnja lična involviranost u domaćoj fantastičkoj sceni, pre svega kroz Festival srpskog filma fantastike, čiji je Ristić inicijator (a ove godine proslavlja 10 godina postojanja) podrazumeva i obilje podataka i izjava aktera iz prve ruke, što je takođe ekskluziva i vrednost po sebi.

Šta je slabo?

Krupnije stvari

2) Materijalne greške.

- Za San doktora Mišića kaže se da je to „priča o dvorcu koji krije strašne tajne, u ovom slučaju duhove...“ (str. 40). Nikakvih duhova tu nema... Pogledajte film, ili čitajte knjigu U BRDIMA, HORORI: Srpski film strave.

- Za Žilnika se (zbog filma Lepe žene prolaze kroz grad, 1986) kaže da je „darovao Srbiju njenim prvim naučnofantastičnim dugometražnim ostvarenjem“ (str. 49). Međutim, prvo naučnofantastično dugometražno ostvarenje u Jugoslaviji/Srbiji jeste film Rat (1960) Veljka Bulajića, na koji sam autoru knjige lično skrenuo pažnju u jednoj od naših konsultacija.

- Slučaj Harms je nazvan crno-belim filmom (str. 50), što nije sasvim tačno, jer taj film ima prolog i epilog u koloru.

- Tvrdi se da je Sveto mesto „imao vrlo ograničenu distribuciju u SAD“ (str. 54). Postojala je namera, ali nema dokaza da je ona bila ostvarena. Za sada ja imam samo Kadijevićevu izjavu da mu je producent tog filma kazao da je SM, navodno, nešto malo prikazivano u SAD, ali to sve tek treba ispitati i proveriti.

- Govori se o „kultnoj seriji Đorđa Kadijevića Karađorđeva smrt (1983)...“ (str. 89) U pitanju je, ipak, TV film, a ne serija. Ponegde se može naći tvrdnja da je nekad bio prikazivan u dva dela, ali čak i ako je to tako bilo (ja ga znam samo kao jednu celinu od 90 minuta), to ga ne bi činilo serijom, već dvodelnim filmom.

- Pominje se knjiga „U brdima horori – Srpski horor film“ (str. 99). Pravi (pod)naslov te knjige ipak glasi „Srpski film strave“.

- Hrvatski film Đavolje sjeme (1979), „dešava se u Zagrebu za vreme Drugog svetskog rata“ i navodno je „snimljen po priči Ksavera Šandora Đalskog“ (str. 119)

Ne samo što ovaj film NIJE snimljen ni po kakvoj njegovoj priči, nego je Đalski (1854-1935) umro 6 godina pre nego što je II svetski rat dospeo u Zagreb. O ovom filmu već sam odavno, pionirski pisao, prvo ovde na blogu, a kasnije i u eseju o hrvatskim hororima u časopisu Severni bunker br. 17 (2011), pa eto, ko čita – znaće, ko ne čita – neznaće.

 

Sitnije stvari:

- Početak.

Uvodna rečenica knjige glasi:

„Zar mi uopšte imamo fantastiku? – bilo je pitanje koje smo nekoliko puta čuli, tokom naših pokušaja...itd.“ (str. 7)

Uvodna rečenica moje knjige U BRDIMA, HORORI: Srpski film strave glasi: “Kad god bih nekome pomenuo svoju nameru da napišem knjigu o srpskim horor filmovima, nailazio sam na gotovo uniformnu reakciju - začuđen pogled, i reči: ''Zar mi to imamo?''”

Sad, drag mi je omaž – ako je ovo uopšte omaž – ali, malo više originalnosti u prvoj rečenici knjige ne bi bilo na odmet...

- Mestimično slaba istorijska kontekstualizacija:

Npr. tvrdnja da se 1920-ih filmska fantastika u Evropi već razgranavala na žanrove (str. 22). To, naprosto, nije tačno; žanrovska diferencijacija nastaje tek u Holivudu početkom 1930-ih. O žanrovima 1920-ih niko nije ni govorio ni pisao, niti ih je bio svestan, a naročito ne u Evropi.

- Povremeno netačno baratanje faktima ili barem nejasna formulacija.

Npr. tvrdi se da je Dušan Vukotić „jedini čovek iz bivše Jugoslavije koji je dobio Oskara“ (str. 29). A šta je sa Zoranom Perišićem, koji je dobio Oskara za vizuelne efekte u Supermenu (1978), budući da je izumeo optički trik letenja, tzv. „Zoptic“, nazvan po njegovom imenu?

- Proizvoljno navođenje naslova prikazivanih kod nas.

Npr. The Haunting (1963) u knjizi naveden kao Ukleto, igrao kod nas kao Kuća duhova.

- Neprikladni idiomatski izrazi.

Ne mislim da izlaganje mora da bude uštogljeno i suvoparno, ali ovakvi izrazi ipak škode ozbiljnosti teksta:

Npr. o Leptirici se kaže:“...izuvši iz cipela čitave generacije gledalaca...“ (str. 35).

T.T. sindrom „predstavlja horor do daske“ (str. 75).

„...a onda je poseta bioskopima počela da tone kao sekira.“ (str. 86)

Izuvanje iz cipela, pa još izvedeno do daske, može doprineti da i knjiga potone kao sekira.

- Nepotpunosti.

Npr. kaže se da je Izbavitelj „dobio tri nagrade na uglednim međunarodnim festivalima“ (str. 42), ali ne kaže se – koje nagrade, i na kojim festivalima.

„Subverzivna Srbija“ (str. 111). Tekst o ovom događaju neprimeren je njegovom značaju (prvo masovno predstavljanje domaće fanta-horor produkcije u Severnoj Americi, praćeno ne samo mini-revijom nego i predavanjem o tome, Q&A razgovorima itd!), i to kako obimom (prekratak članak), naglaskom (preblago intoniran značaj, kao da se takve stvari dešavaju svake godine) i sadržajem, u kojem se uopšte ne pominju ni ime autora/selektora i praktično glavnog vinovnika tog događaja, ni svi činioci tog dešavanja, ni odjeci u američkoj i kanadskoj štampi koje je izazvao. Plus, tu se, bez navođenja originalnog izvora, citira samo Ristićev članak, odnosno parafraza mojih izjava i podataka koje sam mu u intervjuu izneo.

No, dopuštam da sam po ovom pitanju malčice subjektivan, i da je „Subverzivna Srbija“ (jedna strana u knjizi, i jedna thumbnail sličica) zaista manje značajna nego „Low Fi Video festival“ u Beogradu i „Festival jeftinog filma“ u Subotici, koji dobijaju 4 cele strane i 4 fotke kao ilustracije. Iz ugla treša to svakako jeste tako, pošto njega u Montrealu nisam selektovao, nego samo vrhunske domaće igrane filmove. U svakom slučaju, o „Subverzivnoj Srbiji“ detaljnije imate u više napisa i izveštaja na blogu, pa potražite. Jedan je, recimo, OVDE...

- Preterivanje.

Pokušaji da se podigne značaj domaće low-fi produkcije kroz neutemeljeno preterana poređenja sa inostranim gigantima dovode do grotesknih preuveličavanja koja ne služe željenoj svrsi nego je čak i potkopavaju.

- Npr. u filmu Ars Longa Vita Brevis navodno „jezivo animatroničko čudovište po kvalitetu izrade i grozi koju izaziva ne zaostaje mnogo za znamenitim Gigerovim tuđinom iz Osmog putnika...“ (str. 58). Odmah pored stoji slika tog čuda, i ono ne bi loše izgledalo u nekom jeftinom italijanskom Alien-klonu iz ranih 1980-ih, ali – Giger? GIGER?! Come ON!

- Za film Uber Soldat: „Lakobrijina maska 'nadvojnika' vrlo je uspela i kompleksna...“ (str. 81). Da je uspela, jeste. Dobro je dizajnirana. Da je kompleksna – nije, ni u najavi. Radi se o običnoj lateks maski koja se cela navuče na facu, i to je to. Krajnje prosto. Nema pokretne delove, mehure, čuda, muda, kompleksna je koliko i bilo koja gumena maska za Noć veštica.

- „...nastajanje Šejtanovog ratnika, koji će, poput prvih filmova tzv. Novog Holivuda (...) izbaciti u mejnstrim plejadu novih glumaca za novo doba...“ (str. 91).

Kao prvo, poređenje sa Novim Holivudom je bespredmetno i preterano do apsurdnosti; pored toga, od trojice navedenih glumaca u mejnstrim je (uslovno govoreći) ušao samo Nikola Rakočević. Ko su i gde su druga dvojica navedenih, Radovan Vujović i Marko Mrđenović? Koji mejnstrim, koji Novi Holivud, aman?

- I uopšte su značaj i uloga Šejtanovog ratnika naduvani preko svake mere kroz celu knjigu (...“to je bio trenutak kada je stvorena današnja scena srpskog filma fantastike...“ – str. 92)...

- „Neprijatelj je imao dovoljno dobru prođu na stranim festivalima da Zečeviću donese stalni kontakt sa Holivudom.“ (str. 115) Kojim festivalima?! I šta to uopšte znači „stalni kontakt sa Holivudom“? To da radi tezge tipa Vojna akademija i Čizmaši u Srbiji, dok preko interneta prati šta se snima u Holivudu?

            Toliko o boljem delu knjige. O ostatku, u sledećem nastavku.