Spomen park BUBANJ

  

            Nedavno sam iskoristio jedno tiho i lepo nedeljno popodne da odem do spomen parka Bubanj na obodu Niša. To je spomen-kompleks posvećen ljudima koji su tokom II svetskog rata bili zatvarani i mučeni u obližnjem logoru Crveni krst, a zatim su streljani na ovom brdu gde su im i kosti zakopavane u nizu rovova. Za 2,5 godine (feb. 1942 – sept. 1944) na ovom mestu streljano je oko 10.000 ljudi.

            Danas je ovo stratište obeležno sa čuvene tri pesnice kao simbol prkosa i nepredavanja ovog naroda – jer pesnice ipak lepše izgledaju nego ispruženi srednjak, iako je poruka slična.

           Ovaj spomenik je, uz Ćele-Kulu i Tvrđavu, jedan od tri najprepoznatljivija i –ako je to prikladno u ovom kontekstu reći- najlepša spomenika Niša.  

Mislim, tužan je i mračan povod, isto kao i za Ćele Kulu, pa je i „lepota“ upitna, ali u oba slučaja ne radi se o pukom kukumavčenju za mrtvima, nego je, paralelno s tim, kroz komemoraciju pobijenih, prisutna i snažna poruka živima: poruka prkosa, hrabrosti, otpora i neuništivosti.

            Iako sumorno zbog svoje istorije, ovo mesto je ipak omiljeno izletište Nišlija, jer ambijent je zaista unikatan – pre svega zbog te tri famozne pesnice koje se dižu ka nebu, ali i zbog drugih elemenata tog kompleksa: veliki horizontalni reljef, amfiteatar gde su, u doba SFRJ, ovde održavani recitali i slične govorancije, prostrani park, šumice, livade, itd.

            Park, istina, nije naročito dobro uređen: o rastinju kao niko da se ne stara, žbunje i trava na sve strane, opalo lišće niko ne čisti, klupice i stolovi polurazrušeni, nigde korpe za otpatke (pa zato: đubre izletnika na sve strane) i slično.  

Tako tipično srpski. Jer mi ne prkosimo samo mrskim okupatorima – još uspešnije prkosimo zdravom razumu i samoočuvanju, ukratko, samima sebi.

            Nešto više o istoriji ovog stratišta i spomenika na njemu možete pročitati OVDE. Vredi pogledati, ima vrednih podataka; na primer,  do malopre ni ja nisam znao da su Tri Pesnice rad hrvatskog vajara!

            Na ovom izletu društvo mi je pravio i slike fotkao sestrić Matija, kojem na tome i ovim putem zahvaljujem. All photos (c) Matija for The Cult of Ghoul, Inc.

  

STRANGER THINGS 2 (TV, 2017)

*** 

3

            Drugi put manje boli! A, da budem pošten, nešto su malo to i popravili u nastavku u odnosu na debi-sezonu, i sad je ovo doseglo nivo jedne sasvim slatke serijice koju ću rado gledati svake godine ako je budu dalje pravili, a verovatno hoće.

            Kad sad, sa ove distance, gledam moj rivju prve sezone (evo OVDE!), vidim da sam bio nešto namrgođen i čangrizav zato što je ta serija ono što jeste – boza zaslađena obilatim dozama nostalgiasploitationa, a ne lavkraftovski kosmički horor. Sad sam već prihvatio to što jeste, nisam na ovo gledanje od nje ni tražio da bude nešto drugo od toga što je namerila, plus više mi ne zuje oko ušiju dosadne mušice kako je ovo najbolja stvar u univerzumu još od nastanka Gunisa, pa je vreme da se to nešto realnije sagleda.

            Neke stvari su mi, u drugoj sezoni, bolje legle jer sam oguglao: npr. onaj tršavi vrfkavi bucko mi više ne igra po nervima, a čak me je naglas nasmejao kad je prvi put proizveo onaj „rrrrrr“ zvuk; ogavni tinejdžeri ovog puta imaju nešto manje vremena na ekranu, ili je barem to bio moj subjektivni utisak jer su me njihovi sabplotovi manje nervirali. 

Neke stvari su malkice popravili: Vinona više ne igra jednu istu notu, nego su je pustili da se razmahne svim bogatstvom svog skromnog talenta; retkonovali su neoprostiv tretman one nesrećne buckonejdžerke (Barb?) i, naknadnom pameću (i budnim praćenjem javnog mnjenja po internetima) dali joj nešto podnošljiviji Good Bye; plus, dali su malo više prostora ostalim klincima, a pre svega token crnoputom, itd.

            Takođe, zaplet je nešto prihvatljiviji – iako je oličenje neinventivnosti: elem, prčkanje po dimenzijama naših trapavih naučnika proizvelo je nekakav RIFT u prostor-vremenu kroz koji preti da u naše carstvo od čokolade i marmelade prodre Ktuluov brat od strica – mada, on se čuva za kraj, a pre njega sranja uglavnom prave mini-Demogorgoni iliti Doggoni, ili tako nešto.

            Dobro je što je Mili Bobi Braun dobila nešto više prostora (i nešto više kosice!), praktično je sad glavna junakinja. Njen talenat i dalje sija u sve jačem sjaju, tu nema greške, Mili je milina za gledati: šta ona radi svedenom mimikom to neki (khm-Vinona-khm) ne umeju ni uz sve kreveljenje. A kad na kraju, u deus-ex-machina kulminaciji, stane da čeneluje Keri (mada ima kraći hint toga i ranije, kad baca stvari po kolibi) – pa to je da se naježiš! To još od Sisi Spejsik nismo ovako dobro i krvoledeće videli!

            U međuvremenu je Majk (Fin Vulfhard) malko gurnut u stranu – može biti da je bio prezauzet paralelnim snimanjem filma IT, pa su morali da mu malo srežu ulogu zbog prečih poslova – što je šteta, jer se on pokazao (pre svega u filmu, a manje u ovoj seriji) kao ipak ozbiljan glumac na kojeg valja računati i koji će tek da izraste u relevantnu glumačku pojavu. U svakom slučaju, lepo je dramaturški izvedeno to što su Majk i Eleven razdvojeni skoro celo trajanje ove sezone, pa onda kad se na kraju napokon nađu oči u oči, to je stvarno eksplozija emocija, i to su oboje besprekorno odigrali. Baš baš baš moćna scena!

            Veću ulogu ima i onaj šerif, ujedno najbolji (odrasli) glumac u seriji i, ako niste znali, naš novi Helboj-posle-Helboja (Perlmana). Jeste, u predstojećoj reimaginiciji Paklenog Dečka na filmu, Dejvid Harbur uskače pod crveni lateks – biće to vredno pažnje, sudeći po ovome što je u seriji pokazao. 

Šteta samo što je scenaristički za njega vezano više rupa – jer ispada 1) da šerif malog mista može godinu dana da živi neprimećen usred šume i niko ni dim kolibe da mu vidi a kamoli da svrati i zapita se šta će naš šerif usred šume sa preteen curicom u kolibi; 2) pa još, može mu se da nestane na više dana a da policija to i ne registruje a kamoli da reaguje (niko od pod- i nadređenih da kaže: Kam' nam ga šerif?!), plus 3) toliko se nagutao onih alien sranja u tunelima dok su ga pipci grlili i lascivno mazili da je prosto morao da bude zaražen onim od čega mnogo mekše tikve trule širom okruga – a ne da se izvuče iz toga kao Zagor, malo otrese prašinu sa sebe i iskašlje sve ko ništa.

            Lepo je što je ulog povećan: kao prvo, umesto jednog humanoidnog monstruma sa rascvetavajućom glavom sad ovde imamo čopore sitnih čuda, plus tog Ktuloida. Kao drugo, ubačeno je malo više mraka u psihologiju i odnose likova: veće su stvari na kocki, ozbiljniji bolovi i patnje su na delu, što u najavi, kao pretnja i realna mogućnost, što realizovani (od porodičnog abjuza do vrlo plastičnih bolova kroz koje onaj Vinonin mališan i dalje prolazi – tj. ne i dalje nego sad još mnogo gore pati zbog zaostale veze sa OnimTamoNaopačke, ili kako se zvaše).

            Naravno, ovo i dalje jeste boza i mi znamo da će dečica ostati živa i zdrava na kraju, ali je zaplet malkice zategnut i zamračen, taman od PG do PG-13 nivoa, tako da povremeno tvorci uspeju da proizvedu saspens i nedoumicu i „ma neće valjda na đecu udarit'“ (iako znamo da neće). Plus, to što će ostati živi ne znači da neće dobiti neke ozbiljne ožiljke – mada se, predvidivo, na kraju, naravno, priča o Kraju Sveta Kakav Poznajemo neosetno svede na Dal Će Ona Igrati Sa Mnom Na Školskoj Igranki.

            Sve u svemu, druga sezona mi je bila zabavnija za gledanje na mikro planu: tu su zanimljiviji odnosi između likova (ljubavna priča između razdvojenih Majka i 11; ljubavni trougao između crnog, vrfkavca i nove džindžer curice), zabavnije situacije i više dobrih creepy i scary scena, sa vrhuncem u prolongiranom set-pisu kad čudovišta upadnu u ono leglo ludih naučnika koji Čačkaju Gde Ne Treba. Ta scena može da se meri sa najjezivijim i najboljim horor scenama u bilo kom horor filmu ovog veka, i zapravo, donekle je šteta što ova serija nije FILM, jer daleko bolje hvata sve ono što bi IT hteo da bude, a nije, i mnogo više zaslužuje da zgrće te nenormalne količine para koje IT ovih dana širom sveta mlati!

            Znači, STVARI su ovog puta ČUDNIJE, mračnije, hororičnije, veće, zrelije, zabavnije, duhovitije, sa više sluzi i pipaka i, ako ih bude JOŠ, sigurno ću ih dalje pratiti.

            

Intervju za Naše malo skladište

  

            Nedavno sam dao intervju za relativno novi portal „Naše malo skladište“. Obratite pažnju: postavili su mi nešto originalnija i ređa pitanja nego inače, pa ovo dole može biti zanimljivo i onima koji napamet znaju sve moje intervjue - a znam da takvih ima među vama!

- Čega ste se plašili kada ste bili dete?

Nisam imao nikakve naročite strahove niti fobije u detinjstvu, a nemam ih ni sada. Čak sam i košmara imao (i imam) daleko manje od proseka koji spopada obične ljude koji s hororom nemaju nikakve veze. Dobro, kad sam bio baš mali nije mi bilo svejedno kad bih prolazio kraj groblja u selu kad sam išao kod dede i babe. Ono je sada ovekovečeno u mom romanu Zavodnik, kao i neke druge slatko-jezovite senzacije i situacije koje su mi se urezale iz detinjih dana provedenih na raspustima tamo.

- Da možete da birate, šta biste bili: veštac, vampir, avet ili nešto treće?

Može veštac. Vampir je samo besmrtni narkoman, njegov (ne)život je večno prokletstvo svedeno na neprestanu potragu za drog... ovaj, „hranom“. A avet – pa to ćemo svi mi jednom postati, valjda? Čemu žurba? Dakle, veštac. On je živ i ima naročite moći da njima taj život još dodatno unapredi. To je cool.

- Koji je, po Vašem mišljenju, najkvalitetniji horor autor svih vremena, a koja je knjiga horor žanra koju ste pročitali, a ne biste je preporučili nikome?

Teško pitanje. Lomim se između Poa, koji je bolji pisac ali je napisao relativno malo horora (jedva 20 njegovih priča može da se svrsta u taj žanr od preko 60 koliko je napisao) i Lavkrafta, koji je sav, do srži, bio posvećen hororu kao nijedan pisac pre ili posle njega, mada u pogledu jezika i stila ne može baš da se meri s Poom. Na kraju bih možda ipak dao blagu prednost Lavkraftu jer su mi znatno bliži njegovi stavovi i pogledi na život (vidljivi kako u pismima i esejima tako i u pričama), a osim toga imao je daleko mračniju, morbidniju i razvijeniju horor imaginaciju od Poa.

Knjiga horor žanra koju sam pročitao, a ne bih je preporučio nikome? Pa, recimo ova. Ujedno na istom mestu imate i detaljno obrazloženje.

- Kada je reč o savremenicima, Stiven King isplivava u prvi plan. Koje je Vaše mišljenje o ovom autoru i koje je Vaše omiljeno delo koje on pisao (ukoliko ga imate)?

O Kingu sam detaljno pisao u studiji Poetika horora i nije mi baš lako da to sažmem u par rečenica. Recimo da imam podeljeno mišljenje o njemu: zahvalan sam mu zbog toga što je horor iz geta i sa margina dovukao naočigled ljudi koji ga dotad ne bi ni prstom pipnuli. S druge strane, njegov uticaj na horor pisanje bio je koliko koristan toliko i štetan zbog njegove prilično „sirove“, plitke i benevolentne poetike strave prečesto svedene na otrcane klišee iz palp romana i B-filmova kojima se previše dodvorava prosečnom čitaocu. On jeste pomogao da se posveti veća pažnja tehnici pripovedanja u savremenom hororu – ali je takođe umnogome zatupio i zaglupio isti taj horor. Drugim rečima, pomogao je usavršenju forme a odmogao uozbiljavanju sadržine.

U načelu, smatram da je bolji kao pisac kratkih priča i novela nego kao romanopisac, iako je slavniji kao ovo drugo. Njegovi najbolji romani su Groblje kućnih ljubimaca i Beda (Mizeri).

- U jednom intervjuu ste rekli da su komedija i horor najteži žanrovi. Da li je Vas obuzimala jeza dok ste pisali svoju knjigu ili dok ste uređivali knjige drugih autora?

Nažalost, vrlo retko osetim i najmanje žmarce čitajući tuđu prozu ili pišući svoju. U oba slučaja, kad neko uspe da „nabode“ pravu stvar, da proizvede onaj učinak horora za kojim svi tragamo, umesto jeze najčešće imam – kez na licu. Isto važi i dok gledam horor filmove: kad neko uspe da napravi veštu, efektnu scenu strave uglavnom se radujem, cerim i mislim „To, majstore! Tako se to radi!“

- Horor nije žanr koji je previše zastupljen u Srbiji. Zbog čega mislite da je to tako?

Zbog mentaliteta ovog naroda koji se rukovodi mišlju „Udri brigu na veselje“: umesto da meditiramo i lamentiramo nad crnilom oko sebe i u sebi, kako to čine narodi germanskog i anglosaksonskog porekla, mi sve okrećemo na zajebanciju i tzv. „svakodnevne radosti“. Kod nas su čak i sahrane povod za ždranje i opijanje, ne mnogo različit od tzv. slava. Ako tome dodamo istoriju prepunu svakodnevnih užasa i nesigurnosti, pa onda političku situaciju (nesklonost komunističke estetike bilo kakvoj a naročito mračnoj fantastici, tokom SFRJ perioda, što je imalo uticaja na generacije stvaralaca i kritičara) itd. onda ovde imamo krajnje jalovo tlo za cvetove zla, mraka i strave u umetnosti.

Zbog toga, pored ostalog, naša književnost, a kasnije i film, nisu imali ni ponudu ni potražnju u pravcu mračnijih i jezivijih sadržaja.

- Imate li sada nekakav iracionalan strah? Koji je?

Ne znam da li je racionalan ili iracionalan, ali imam bojazan da će mi lekari uskoro iz čista mira i bez najave (ili s kraćom najavom) pronaći rak.

- Koji horor film je kod Vas izazvao veliku jezu ili strah? Da li imate film koji ne biste smeli da pogledate ponovo?

Odavno nisam osetio ništa slično. Kada sam imao 8 godina prilično mi je jeziv bio film Noć veštica (Halloween, 1978). Budući da sam ljubitelj strave naravno da ću vrlo rado pogledati ponovo svaki uspešan horor film; ponovo ne bih gledao samo one neuspešne.

- Kada stvarate, imate li omiljenu muziku koja Vas inspiriše?

Ja slušam prilično širok raspon muzike, od filmskih saundtrekova i dark ambient muzike preko goth-popa i metala, neo-folka do raznih elektro i metal i industrial i ebm stvari... Dakle, nemam konkretnu vrstu muzike za slušanje dok radim, jedini uslov je da način pevanja (ako ga ima) nije napadan, odnosno da tekst pesme nije previše uhu razgovetan, jer mi se onda stihovi upliću u tok misli. Inače je manje bitno da li je brza ili spora, elegična ili energična, sumorna ili vesela. Mada, naravno da je poželjno da bude sporija i mračnija, pa tako najčešće i biva.

- Kada je reč o gotičkom hororu, pored Edgara Alana Poa, da li imate omiljenog gotičkog pisca i kako biste okarakterisali ovu podvrstu horor žanra?

Zapravo, Po je preobrazio gotik i učinio ga modernim, prikladnim savremenom dobu koje u sujeverja više ne veruje, bar ne javno i masovno. Klasični gotik (1764-182) me ne zanima kao čitaoca već samo kao proučavaoca horora, i o tom periodu sam takođe iscrpno pisao u Poetici horora. Više me, kao čitaoca, recimo, zanima viktorijanski neo-gotik, počev od R. L. Stivensona, Le Fanua i Makena nadalje do Blekvuda i M. R. Džejmsa.

- Ko je Dejan Ognjanović kada nije urednik i pisac?

Sin, brat, ujak, prijatelj, zavodnik...

- Šta biste poručili nekome ko se upušta u pisanje horor priča ili horor romana? Kojih pravila (ukoliko ih ima) bi trebalo da se pridržava?

Slušajte svoj unutrašnji glas. Pišite o onome što dobro poznajete. Čitajte klasike, stare i moderne: učite od najboljih, ali ne kradite, ne oponašajte, nego samo dobro znajte šta su vaše (potencijalne) kolege radile i šta rade danas, pa se određujte prema tome. Budite u toku sa istorijom i sa sadašnjošću. Čitajte i domaće pisce, učite na njihovim greškama i ponekom kvalitetu. Čitajte i knjige koje nisu horor. Ne bojte se preterivanja: bolje da „preterate“ nego da sami sebe cenzurišete, što je u hororu jedan od najvećih grehova. Ne bojte se da budete mračni i zastrašujući: ako ćete stvarno da pišete horor, to vam je posao, dapače – obaveza!

* * * 

Motiv vampira u savremenoj regionalnoj književnosti

            Kao što sam nedavno već bio najavio, bio sam 29.09. učesnik velike književne manifestacije Book Talk 2017 u Novom Sadu. 

Tačnije, učestvovao sam na panelu pod nazivom „Motiv vampira u savremenoj regionalnoj književnosti“.

Njegov moderator bio je Dragoljub Art-Anima Igrošanac (Beograd), a učesnici pored mene bili su: Goran Skrobonja (Beograd), Davor Šišović (Pazin) i Vladimir Krivošejev (Valjevo).

            Fino je to sve bilo, besprekorno organizovano i u prijatnom ambijentu, a organizatori su sve panele snimili i okačili na Jutjub. Tako sada, ako želite, možete pogledati kako je to izgledalo i saslušati o čemu smo tom prilikom pričali.

            A kad smo već kod toga, možda će vas zanimati i drugi panel posvećen fantastičnoj književnosti, pod nazivom „Fantastika iznad političke geografije“ za koji je takođe zaslužan Dragoljub Igrošanac kao moderator, a učesnici su bili: Mladen Jakovljević (Novi Sad), Nikola Petaković (Novi Sad), Aleksandar Žiljak (Zagreb), Mirko Grdinić (Pazin), Dragić Rabrenović (Bijelo Polje) i Anto Zirdum (Travnik). 

To možete pogledati ako kliknete OVDE, a kad se već tu zateknete – ako vam pažnju privuče i neki drugi panel, slobodno bacite pogled... Ne ujedaju!

DRUUNA – Stvorenja, mesožderke i druge gadne boljke

  

Upozorenje: Ovaj post sadrži lascivne slike i jezik!

Mlađi od 66 godina najbolje da ne čitaju dalje!

Stariji od 66 godina rizikuju srčku – na svoju odgovornost!

            Ove godine je System comics preduzeo poduhvat da se na srpskom objavi celokupna Druuna, najzad legalno i sa vrhunskom štampom i prevodom (iskusni stripadžija i kavgadžija Draško „Street Fighter“ Roganović), e ne bi li ovdašnji fanovi imali ovaj strip u najboljem pakovanju, umesto u kojekakvim piraterijama i bedno odštampanim ili šugavo skeniranim koještarijama sa lošom farbom, kao do sada.

            Dakle, rade se albumi sa po dve epizode (a ima ih ukupno osam, na kurcu ih nosam). Iz štampe su izašla prva dva integrala sa ukupno četiri epizode:  Druuna 1: Morbus Gravis  + Delta i Druuna 2: Stvorenje + Mesožderka. Format je prošireni A4, povez: tvrdi, broj strana: 124, štampa: kolor a pismo: latinica. Sve to osmislio i nacrtao i ofarbao - Paolo Eleuteri Serpieri.

            Zaplet je prekomplikovan ali, na svu sreću, i prilično nebitan. Ukratko, vrti se i trti oko ambijenta potpune društvene propasti, da ne kažem postapokalipse, u ruševinama grada gde gadna bolest vlada, ljudi trunu i mutiraju i pretvaraju se u svakojake degene i nakaze, postoje neki serumi, vojska hara i kara, i svašta nešto se tu trti do smrti, ali je, kao što rekoh, nebitno: na kraju ispadne da grad nije grad nego ogromni svemirski brod i ima još trista preokreta i otkrovenja do kraja prve epizode, a o narednima da i ne govorim – samo, dosta više o zapletu. I ovo je previše.

            Budimo realni, ovaj sf-horror-porno strip postoji pre svega radi eksploatacije soft-porno prizora koji stalno prilaze ivici hardkora, a povremeno je i prelaze (naročito u poznijim epizodama). Naslovna junakinja je beslovesno, beskarakterno i bezlično parče ženskog mesa u oblinama nadahnutim nekada davno načas popularnom a sada zaboravljenom modelsicom-glumicom (igrala je jedno ljeto!) Valeri Kapriski koju je, inače, uspaljeni jarac Žuljavski tih godina obilato eksploatisao u filmu JAVNA ŽENSKA.

            Druuna ide okolo po toj pustoši, kršu i otpadu i jebe se sa svim, svakim i svačim na vidiku, nešto voljno, nešto nevoljno, ali uglavnom se i to njeno „nevoljno“ brzo i olako pretvori u voljno – po principu „Ma sve one to žele, pre ili kasnije.“ Da budem jasan (a da ne moram baš da crtam) – ja ne podržavam „ideologiju“ ovog stripa, dapače, iznosim je explicitno i karikiram jer je gnusna, ali njen muški šovinizam i suštinska mizoginija teško da će biti primetni (a kamoli ogavni) više nego jednom od stotinu čitalaca koji će balaviti nad ovim masnim kolor stranicama, dirkajući se za to vreme onom slobodnom rukom.

            Živimo u svetu u kojem je normalno da se žena tretira kao komad mesa za izlaganje, poziranje, slikanje, paradiranje, u kojem je njeno voljno ili nevoljno prostituisanje toliko samopodrazumevajuće da skoro nikoga više i ne tangira kao big deal... Nešto malo se, kao, pomera s mrtve tačke ovih dana u Americi, gde je upravo zglajznuo nekad-moćni producent i uspaljeni egzibicionista te ljubitelj erotske masaže Harvi Švajnštajn pod odocnelom paljbom njegovih nevoljnih i poluvoljnih slavožudnih žrtava...

...a sa njim je pala i gomila sitnih ribica sličnog mentalnog profila, uključujući tu i nesrećnog džindžera, Harija Noulsa, gazdu nekad relevantnog sajta EJN-TIT-KUL-NJUZ.NET kojeg ni enormna debljina ni invalidska kolica nisu sprečili da se lascivno trlja uz neke filmske kritičarke i smara ih prljavim sms porukama jer mu nije bila dovoljna njegova azijska mail-order nevesta... Vrh tog ledenog brega počeo je da se roni (ko je reko Brega?) ali pitanje je dokle će to doći i da li će ikada stići do brdovito-šovinističkog Borisa Balkana gde se žena od malena uči da je muškarčeva svojina – prvo tatkova, pa batkova, pa na kraju, muževljeva...

            Uglavnom, sudeći po DRUUNI, silovanje je mit: sve što žena želi je dobra kurčina koja joj se uvali spreda, otpozadi, u facu, ili sve troje odjednom, i neće proći dugo a da ova ne prestane da glumata da joj se to ne sviđa pa da krene da to prima u sve sfinktere svog idealizovano-prepičkastog tela jecajući od zadovoljstva i cvileći za još. Stalno iznova u epizodama ovog stripa imamo situacije u tom smislu, a njihov razvoj uvek ide u goreopisanom pravcu, ne samo kad je akterka naša ofucana fufetina Druuna nego i druge cure na koje nailazi, a koje su, što reko onaj naš davnašnji film, UVEK SPREMNE ŽENE.

            Osim kao ispomoć pri drkanju ovaj izrazito guzoljubivi crtež (ali zaista, u fetišizaciji ženskog dupeta Serpentijeri je tu negde sa Milošem Manarom!) nudi i nešto mračnija i morbidnija zadovoljstva, ako vam goreskicirana nisu dovoljna – recimo, od hororične sorte. Nakaze i mutanti po uzoru na one iz Karpenterovog STVORA u spoju sa ambijentima i kreaturama sa Gigerovih slika defiluju stranicama ovih albuma...

            ...i retko su kada u stripu, bilo gde, bili ovako dobro, plastično i anatomski korektno nacrtani kao kod Salijerija. U tom pogledu DRUUNA je dete 1980-ih, plod najezde filmova sa spektakularnim efektima maske i kreatura, transformacija i mutacija, kidanja delova tela i šikljanja krvi, splatera i akcije – samo što su svi tadašnji filmovi erotiku uglavnom sasvim zauzdavali (THE THING) ili je krajnje svedeno i ukusno rabili na žličice (setimo se onih mini-mini gaćica na oblinama Sigurni Viver na kraju ALIENA, odnosno falusno-kompenzatorske futurističke pucaljke kojom ona maše u ALIENS) dok je u DRUUNI sve to krajnje razuzdano i malo toga je ostavljeno (prljavoj) mašti čitalaca.

            Dakle, horror-splatter momenti su odlični i po zamisli i po izvedbi i prava poslastica za fetišiste STVORA i OSMIH PUTNIKA i PREDATORA i šteta je što ih nema još i više. Erotika je takođe odlična, barem u smislu da su ta telesa vrlo seksipilno iscrtana, meso je opipljivo, obilato, bujno i rujno, mazno i glatko i nabreklo (gde treba) – prosto rečeno, rečima legendarnog slovenačkog pesnika (i vozača buldožera u slobodno vreme): ŽENE SU ŽENSTVENE, ŽENE SU ŽENSTVENE, MUŠKARCI SU PRAVI MUŠKARCI!

            Ako ništa drugo System je izdao NECENZURISANU verziju ovog stripa – jer izlazio je on u puritanskim sredinama sa čitavim stranicama izbačenim, odnosno sa nepotrebnim „oblačićima“ lepljenim preko genitalija (pretežno muškim). U ovim sistematičnim domaćim izdanjima barem kurci slobodno landaraju i prče se a penetracije se vide onde gde je Satanijeri hteo da se vide. Naime, negde je glumio finoću pa ih istovremeno i krio i prikazivao, poludupasto, kao i zaklonjeno je a opet i vidi se, i jebe se i ne ulazi mu...

            Inače, nevezano za inherentni šovinizam stripa, njegovi scenariji imaju i drugih problema. 1) Previše se brblja: to se blebeće ko u domaćim filmovima, priči nikad kraja, oblaci i oblaci nepotrebnog teksta... 2) Previše su komplikovane te storije, naročito za ovu vrstu stripa gde bi slika trebalo da je primarna; uz to je sve to nedosledno i usiljeno zaplitano u poznijim epizodama. 3) Eleuteri nije naročito misaon tip i njegovi pokušaji da ovu seks-paradu „oplemeni“ nekakvim celomudrenim porukama uglavnom su debelo promašeni, odnosno stoje Druuni prirodno kao piletu sise. 4) Naročito su nevešti završeci, lišeni bilo kakve kulminacije i katarze: uglavnom se svode na – pogađate – beskrajna, fletlajn brbljanja u stilu: „Da ti čiča kaže... Sedi ovde da ti polagano objasnim...“

            Međutim, ako nekako uspete da apstrahujete šovinističko-mizogine aspekte iz svega ovoga (što nije baš lako, jer su čvrsto isprepleteni već sa samom naslovnom junakinjom) DRUUNA će vam biti garantovano napaljujuć strip. Možda je i dobro što je njegova dubiozna erotika spojena sa hororom, jer će vam onda ta sveprisutna krv i bolest biti stalni podsetnik na šta vam se ovde, zapravo, diže.  

Jer, ako vam se ovde diže bez krivice, bez stida i srama, bez zazora i gađenja, vi niste normalni.