Intervju za Naše malo skladište

  

            Nedavno sam dao intervju za relativno novi portal „Naše malo skladište“. Obratite pažnju: postavili su mi nešto originalnija i ređa pitanja nego inače, pa ovo dole može biti zanimljivo i onima koji napamet znaju sve moje intervjue - a znam da takvih ima među vama!

- Čega ste se plašili kada ste bili dete?

Nisam imao nikakve naročite strahove niti fobije u detinjstvu, a nemam ih ni sada. Čak sam i košmara imao (i imam) daleko manje od proseka koji spopada obične ljude koji s hororom nemaju nikakve veze. Dobro, kad sam bio baš mali nije mi bilo svejedno kad bih prolazio kraj groblja u selu kad sam išao kod dede i babe. Ono je sada ovekovečeno u mom romanu Zavodnik, kao i neke druge slatko-jezovite senzacije i situacije koje su mi se urezale iz detinjih dana provedenih na raspustima tamo.

- Da možete da birate, šta biste bili: veštac, vampir, avet ili nešto treće?

Može veštac. Vampir je samo besmrtni narkoman, njegov (ne)život je večno prokletstvo svedeno na neprestanu potragu za drog... ovaj, „hranom“. A avet – pa to ćemo svi mi jednom postati, valjda? Čemu žurba? Dakle, veštac. On je živ i ima naročite moći da njima taj život još dodatno unapredi. To je cool.

- Koji je, po Vašem mišljenju, najkvalitetniji horor autor svih vremena, a koja je knjiga horor žanra koju ste pročitali, a ne biste je preporučili nikome?

Teško pitanje. Lomim se između Poa, koji je bolji pisac ali je napisao relativno malo horora (jedva 20 njegovih priča može da se svrsta u taj žanr od preko 60 koliko je napisao) i Lavkrafta, koji je sav, do srži, bio posvećen hororu kao nijedan pisac pre ili posle njega, mada u pogledu jezika i stila ne može baš da se meri s Poom. Na kraju bih možda ipak dao blagu prednost Lavkraftu jer su mi znatno bliži njegovi stavovi i pogledi na život (vidljivi kako u pismima i esejima tako i u pričama), a osim toga imao je daleko mračniju, morbidniju i razvijeniju horor imaginaciju od Poa.

Knjiga horor žanra koju sam pročitao, a ne bih je preporučio nikome? Pa, recimo ova. Ujedno na istom mestu imate i detaljno obrazloženje.

- Kada je reč o savremenicima, Stiven King isplivava u prvi plan. Koje je Vaše mišljenje o ovom autoru i koje je Vaše omiljeno delo koje on pisao (ukoliko ga imate)?

O Kingu sam detaljno pisao u studiji Poetika horora i nije mi baš lako da to sažmem u par rečenica. Recimo da imam podeljeno mišljenje o njemu: zahvalan sam mu zbog toga što je horor iz geta i sa margina dovukao naočigled ljudi koji ga dotad ne bi ni prstom pipnuli. S druge strane, njegov uticaj na horor pisanje bio je koliko koristan toliko i štetan zbog njegove prilično „sirove“, plitke i benevolentne poetike strave prečesto svedene na otrcane klišee iz palp romana i B-filmova kojima se previše dodvorava prosečnom čitaocu. On jeste pomogao da se posveti veća pažnja tehnici pripovedanja u savremenom hororu – ali je takođe umnogome zatupio i zaglupio isti taj horor. Drugim rečima, pomogao je usavršenju forme a odmogao uozbiljavanju sadržine.

U načelu, smatram da je bolji kao pisac kratkih priča i novela nego kao romanopisac, iako je slavniji kao ovo drugo. Njegovi najbolji romani su Groblje kućnih ljubimaca i Beda (Mizeri).

- U jednom intervjuu ste rekli da su komedija i horor najteži žanrovi. Da li je Vas obuzimala jeza dok ste pisali svoju knjigu ili dok ste uređivali knjige drugih autora?

Nažalost, vrlo retko osetim i najmanje žmarce čitajući tuđu prozu ili pišući svoju. U oba slučaja, kad neko uspe da „nabode“ pravu stvar, da proizvede onaj učinak horora za kojim svi tragamo, umesto jeze najčešće imam – kez na licu. Isto važi i dok gledam horor filmove: kad neko uspe da napravi veštu, efektnu scenu strave uglavnom se radujem, cerim i mislim „To, majstore! Tako se to radi!“

- Horor nije žanr koji je previše zastupljen u Srbiji. Zbog čega mislite da je to tako?

Zbog mentaliteta ovog naroda koji se rukovodi mišlju „Udri brigu na veselje“: umesto da meditiramo i lamentiramo nad crnilom oko sebe i u sebi, kako to čine narodi germanskog i anglosaksonskog porekla, mi sve okrećemo na zajebanciju i tzv. „svakodnevne radosti“. Kod nas su čak i sahrane povod za ždranje i opijanje, ne mnogo različit od tzv. slava. Ako tome dodamo istoriju prepunu svakodnevnih užasa i nesigurnosti, pa onda političku situaciju (nesklonost komunističke estetike bilo kakvoj a naročito mračnoj fantastici, tokom SFRJ perioda, što je imalo uticaja na generacije stvaralaca i kritičara) itd. onda ovde imamo krajnje jalovo tlo za cvetove zla, mraka i strave u umetnosti.

Zbog toga, pored ostalog, naša književnost, a kasnije i film, nisu imali ni ponudu ni potražnju u pravcu mračnijih i jezivijih sadržaja.

- Imate li sada nekakav iracionalan strah? Koji je?

Ne znam da li je racionalan ili iracionalan, ali imam bojazan da će mi lekari uskoro iz čista mira i bez najave (ili s kraćom najavom) pronaći rak.

- Koji horor film je kod Vas izazvao veliku jezu ili strah? Da li imate film koji ne biste smeli da pogledate ponovo?

Odavno nisam osetio ništa slično. Kada sam imao 8 godina prilično mi je jeziv bio film Noć veštica (Halloween, 1978). Budući da sam ljubitelj strave naravno da ću vrlo rado pogledati ponovo svaki uspešan horor film; ponovo ne bih gledao samo one neuspešne.

- Kada stvarate, imate li omiljenu muziku koja Vas inspiriše?

Ja slušam prilično širok raspon muzike, od filmskih saundtrekova i dark ambient muzike preko goth-popa i metala, neo-folka do raznih elektro i metal i industrial i ebm stvari... Dakle, nemam konkretnu vrstu muzike za slušanje dok radim, jedini uslov je da način pevanja (ako ga ima) nije napadan, odnosno da tekst pesme nije previše uhu razgovetan, jer mi se onda stihovi upliću u tok misli. Inače je manje bitno da li je brza ili spora, elegična ili energična, sumorna ili vesela. Mada, naravno da je poželjno da bude sporija i mračnija, pa tako najčešće i biva.

- Kada je reč o gotičkom hororu, pored Edgara Alana Poa, da li imate omiljenog gotičkog pisca i kako biste okarakterisali ovu podvrstu horor žanra?

Zapravo, Po je preobrazio gotik i učinio ga modernim, prikladnim savremenom dobu koje u sujeverja više ne veruje, bar ne javno i masovno. Klasični gotik (1764-182) me ne zanima kao čitaoca već samo kao proučavaoca horora, i o tom periodu sam takođe iscrpno pisao u Poetici horora. Više me, kao čitaoca, recimo, zanima viktorijanski neo-gotik, počev od R. L. Stivensona, Le Fanua i Makena nadalje do Blekvuda i M. R. Džejmsa.

- Ko je Dejan Ognjanović kada nije urednik i pisac?

Sin, brat, ujak, prijatelj, zavodnik...

- Šta biste poručili nekome ko se upušta u pisanje horor priča ili horor romana? Kojih pravila (ukoliko ih ima) bi trebalo da se pridržava?

Slušajte svoj unutrašnji glas. Pišite o onome što dobro poznajete. Čitajte klasike, stare i moderne: učite od najboljih, ali ne kradite, ne oponašajte, nego samo dobro znajte šta su vaše (potencijalne) kolege radile i šta rade danas, pa se određujte prema tome. Budite u toku sa istorijom i sa sadašnjošću. Čitajte i domaće pisce, učite na njihovim greškama i ponekom kvalitetu. Čitajte i knjige koje nisu horor. Ne bojte se preterivanja: bolje da „preterate“ nego da sami sebe cenzurišete, što je u hororu jedan od najvećih grehova. Ne bojte se da budete mračni i zastrašujući: ako ćete stvarno da pišete horor, to vam je posao, dapače – obaveza!

* * *