BeoKon 2017: Gulovi i gikovi

            Najavljujem jedno dešavanje u Beogradu narednog vikenda koje bi moralo zanimati sve fanove horora, SF-a, fantazije i srodnih čuda, a u kojem ću i ja uzeti aktivnog učešća. Tačnije, drugog dana ove manifestacije, u subotu 11.11. u 16.40h govoriću o HOROR FANTASTICI LAVKRAFTA I LIGOTIJA, ali pre više detalja o tome, da krenem redom o širem kontekstu tog predavanja. Evo o čemu se radi, po rečima organizatora... 

Sa novembrom dolazi vreme i za BeoKon, koji će trajati ponovo tri dana, od 10. do 12.XI u Domu omladine Beograda. Za one koji nisu upoznati sa BeoKonom, u pitanju je konvencija koju je prvobitno pokrenulo Društvo ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“ osamdesetih godina prošlog veka, da bi pre dve godine bila revampovana i revitalizovana uz pomoć Sakurabane. BeoKon 2017 je treća po redu konvencija sa tematikom popularne kulture iz celog sveta. Sve gikovske teme, poznate i ne tako poznate, iz sveta filma, televizije, stripova i knjiga se mogu naći na ovoj konvenciji. Cilj nam je da prodiskutujemo i izanaliziramo dobro poznate globalne fenomene iz gikovskog sveta, kao i da publici sa ovih prostora prikažemo ostvarenja sa kojima možda nisu imali prilike da se ranije sretnu. U to ime možete očekivati tvorce i eksperte gikovskih sadržaja sa kojima ćete u sklopu raznovrsnih aktivnosti, predavanja i tribina moći da divanite o najrazličitijim pitanjima.

BeoKon 2017 organizuju Sakurabana Beograd, Društvo ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“ i Color Media Communications.

Napomena: ovo zadovoljstvo se plaća!

Pojedinačne karte: za 1. dan = 250 din,

Za 2. i 3. po 350 din.

Komplet = 800 din.

Gledajte dole šta sve dobijate zauzvrat!

            Evo šta vam Ghoul preporučuje da obavezno overite:

Beokon 2017 – Prvi dan

PETAK 10.11.

VELIKA SALA

19:30-20:30

– Tribina: 30 godina „Dilana Doga“

„Da li ste razgovarali sa psihologom ili psihijatrom?“

To je jedno od najčešćih pitanja koje je svojim klijentima postavljao Dilan Dog, istraživač noćnih mora, pre nego što bi se odlučio da li da prihvati slučaj. Ovaj bivši policajac, nepopravljivi romantik sa blagom filozofskom crtom i jakom sklonošću ka nadrealnom, ušetao se u naše živote pre tačno 30 godina i tu je ostao. Potpuno drugačiji od svega što smo videli u hororu kao žanru do tada, Dilan je poštujući svoju tradiciju redifinisao žanr i čitave mlade generacije je upoznao sa stripom i istorijom horor žanra, mnogima šireći vidike svojim eklektičnim pristupom pop-kulturi i istoriji umetnosti. Na velikoj beokonskoj tribini posvećenoj ovom jubileju govoriće ljubitelji, poznavaoci i sadašnji izdavači Dilana. Dođite da se družimo i pričamo o Dilanu. Neće biti alkohola, niti skučenog prostora, kao ni paukova ili mesa i nigde nećemo putovati, pogotovo ne avionom.

Učestvuju: Dušan Mladenović, glavni urednik Veselog četvrtka, Marko Šelić – Marčelo, urednik „Dilan Dog „izdanja Veselog četvrtka, i Aleksandar Radivojević, dramaturg i poznavalac serijala „Dilan Dog“. Domaćin i moderator: Павле Кнежевић.

21h

– PROJEKCIJA: „DRAKULA“ 1931

Ove godine obeležavamo 120 godina od nastanka najpoznatijeg vampirskog romana, „Drakule“ Brama Stokera. U to ime pripremili smo zaista posebnu projekciju – istoimeni film iz 1931. godine, koji je prva zvanična ekranizacija romana, odnosno ekranizacija brodvejske predstave zasnovane na romanu.

U pomenutoj predstavi, a zatim i u filmu, omiljenog nam vampira je glumio Bela Lugoši, mađarski glumac koji je početkom 20. veka emigrirao u Ameriku. Lugošiju je ova uloga obeležila karijeru.

KLUBIĆ

19-20:30h

KILLING STALKING – MRAČNA STRANA KOREJSKOG STRIPA

Internet strip „Killing Stalking“, iz pera mlađahne korejske autorke čiji je pseudonim Koogi, preko noći je osvojio globalni fandom i postao jedan od najtraženijih naslova na platformama kao što su Tumblr i Instagram. Strip o serijskom ubici i mladiću nesrećno zaljubljenom u njega, koga uhođenje obožavanog čoveka vodi prvo u lance a zatim u saučesništvo, i te kako je uzburkao internet – Koogi se inspiriše dugom tradicijom nasilnih korejskih trilera i oslanja na neprijatan psihološki realizam kako bi ispričala svoju priču u kojoj nema nevinih, a kraj je nemoguće predvideti. Upravo je takav pristup i učinio „Killing Stalking“ kontroverznim naslovom, jer neki smatraju da u današnja vremena nije prikladno govoriti o delikatnim temama kao što su Stokholmski sindrom ili homoseksualnost, a da narativ beskompromisno skreće sa staze političke korektnosti. O popularnosti „Killing Stalking“ i svemu što ona nosi divane Una Obrić, Višnja Grocić i Isidora Vlasak.

Beokon 2017 – Drugi dan

SUBOTA, 11.11.

VELIKA SALA

13:30-15h

– BEOKONSKI KVIZ

Da li si ti ultimativni geek i želiš to da dokažeš svima? Dođi na tradicionalni, veliki BEOKONSKI KVIZ i pokaži šta znaš! Od kvalifikacija, preko pitalica i igara poput „čik pogodi iz kojeg filma je ovaj isečak“, tu smo da se zabavimo, možda naučimo nešto novo, a na kraju najbolje očekuju i vredne nagrade!

19-20:30h

– POČASNI GOST BEOKONA – NORMAN SPINRAD

Počasni gost BeoKona je Norman Spinrad (1940), američki pisac, kritičar i esejista. Jedan je od prodornih glasova novog talasa naučne fantastike, pokreta koji je razdrmao naučno-popularni pristup pisanju NF, uvodeći dubinu promisli, provokativne teme i eksperimentalne pristupe, bojeći sve šarenim odsevima LSD-a i kontrakulturne revolucije. Njegovi romani pomeraju granice, budući da ih on sam ne priznaje. Radnju često smešta u neprijatne vizije bliske budućnosti, a neke su se nažalost i ostvarile...

KLUBIĆ

14:40-15:30h

– BLADE RUNNER: ŠTO JE ČOVJEK, A MORA BIT ČOVJEK?

Film Ridlija Skota „Istrebljivač“ („Blade Runner“) iz 1982. bio je produkcijsko mučenje i bioskopski neuspeh, a postao kultni klasik, vizuelni uzor i etalon za sve kiberpank distopije smeštene u blisku budućnost. Više od toga, pokreće vanvremena i složena pitanja života, slobode i identiteta, ne dajući jednoznačne i jednostavne odgovore. Upravo ta otvorenost i pružanje mogućnosti gledaocu da sam izvuče svoje zaključke i formira stavove održavaju ovaj film i dalje zanimljivim i bitnim.

Najava nastavka je dočekana sa ambivalentnim uzbuđenjem, naročito posle novijih Skotovih uradaka iz franšize „Alien“ koji su, iako vizuelno i tehnički savršen,i bili vrlo problematični na kognitivnom i emotivnom planu. „Blejdraner 2049“ ima sjajnog Vilneva za reditelja, veliki povratak Harisona Forda, tri kratka (dobra!) animirana filma koji nagoveštavaju dešavanja… i Rajana Goslinga. Unutar univerzuma „Blejdranera“ prošlo je 30 čudnih godina, a slomljeni svet se naherio na neočekivane načine. Kroz njega šepaju neki drugačiji ljudi i neki drugačiji replikanti.

16:40-17:30h

– HOROR FANTASTIKA LAVKRAFTA I LIGOTIJA

Ova tribina je posvećena horor fantastici, sa naglaskom na stvaranju izmaštanih, košmarnih svetova kod klasičnog pisca H. F. Lavkrafta i njegovog najdoslednijeg savremenog naslednika, Tomasa Ligotija. Kako se tretiraju realizam a kako fantastika, kako san a kako java, kako paralelni a kako tzv. normalni svet u delima ovih pisaca? Na primerima iz upravo izašlog Lavkraftovog romana „Snovita potraga za neznanim Kadatom“, smeštenom u „Zemlje sna“, i po prvi put na srpskom objavljene Ligotijeve zbirke „Pisar tame“, čije priče neprestano osciluju između pakla budnosti i košmara, govoriće se o prožimanju žanrova horora, fentezija, SF-a i tzv. urbane fantastike.

Učestvuju: Dejan Ognjanović i Bojan Bosnić.

Ovom prilikom moći ćete da po sajamskim cenama kupite KADAT (900 din) i PISARA TAME (1000 din) direktno od urednika, izdavača, prevodioca...

Beokon 2017 – Treći dan

NEDELJA, 12.11.

VELIKA SALA

15:30-16:30h

– GODINA STIVENA KINGA – FILMSKE I TV ADAPTACIJE U 2017.

Ova godina predstavlja pravu renesansu adaptacija Stivena Kinga – od „Izmaglice“ do „1922“, 2017. je obeležio niz serija i filmova rađenih po delima Majstora horora. Dođite da razgovaramo o njima i da zajedno zaključimo koje od njih su dobre, koje su loše, koje su fantastične, a koje čak negledljive! Učestvuju Miljan David Tanić, Павле Кнежевић i Đorđe Bajić.

KLUBIĆ

12-13h

– ALIEN: ODISEJA STRAVE I EKSPLOATACIJE

Oba prednastavka filma „Alien“/“Osmi putnik“/“Tuđin“ – „Prometej“ i ovogodišnji „Alien: Covenant“/“Osmi putnik: Kovenant“ – podelila su i publiku i kritiku iako ih je režirao Ridli Skot, autor slavnog originala iz 1979. godine. Njegove ideje definitivno su nadahnule poslednja dva filma u najslavnijem horor/SF serijalu svih vremena, i on se može smatrati njihovim autorom, ali prvi „Alien“ suštinski je čedo scenariste Dena O’Benona, čiji je uticaj nadmašivao ulogu scenariste i koautora priče. Izbalansiranost sastojaka toga filma i njegova ogromna umetnička vrednost rezultat su učešća pravih poznavalaca žanra i vrhunskih vizuelnih umetnika poput HR Gigera, kao i sukoba i kompromisa između Skota, O’Benona i dvojice producenata (nepotpisanih koscenarista) Voltera Hila i Dejvida Gajlera. „Alien“ je takođe proizvod kulturološke klime svog vremena i politike holivudskih studija, a isto to važi za sve njegove nastavke, čiji su tvorci uporno insistirali na umetničkom i autorskom kredibilitetu – sa manje ili više uspeha – uprkos krupnim promenama kroz koje je prolazila američka filmska industrija, sa sve izraženijim konzervativnošću i ograničenjima i, naravno, nezajažljivim apetitom za sticanjem profita kroz eksploataciju.

Tribina koju vodi Jovan Ristić će nas provesti kroz istoriju serijala Alien i kroz sve pomenute promene koje su uticale na umetnički proces svakog filma pojedinačno.

19h – 20:30

– ALISTER KROLI I GLASOVI IZ DALJINE

Iako se o okultizmu obično ne razmišlja kao o formi umetnosti, rad i delovanje Alistera Krolija (1875-1947), poznatog britanskog ezoteričara i ekscentrika, u velikoj meri je tu granicu izbledelo i učinilo poroznom. Već u svoje vreme priznat pesnik, svojim pričama a posebno romanom „Mesečevo dete“ Kroli se u odnosu na radove prethodnika koji su se obilato napajali magijskom tradicijom, poput npr. Hauarda Lavkrafta ili Artura Mahena, pomerio na sasvim novi nivo, gde magijske inkantacije možemo posmatrati kao poetsku formu, rituale kao performanse, upotrebu magijskih sigila i simbola kao vizuelnu umetnost, a okultne redove i njihove manifeste nista drugacije nego kao sto posmatramo, nadrealisticki manifest Andre Bretona ili manifest Dadaizma.

Uticaj Krolija je posebno jak na savremenu pop kulturu: film (Kenet Anger, Žodorovski…), muziku (Led Zeppelin, Beatles, Iron Maiden…), književnost (Vilijem Berouz…), a takođe i na određene spoljne pojave koje možemo svrstati pod naučnu fantastiku. Naime, Krolijeve „komunikacije“ sa vantelesnim bićima su bazični model onoga kako se danas predstavljaju komunikacije i kontakti „treće vrste“ sa vanzemaljcima. U tom smislu posebnu pažnju poklonićemo Krolijevom portretu Lama, vanzemaljskog bića sa kojim Kroli tvrdi da je bio u ličnom kontaktu, i koje neodoljivo podseća na savremene predstave vanzemaljske rase tzv. „sivih“, te zanimljivoj korelaciji da era ufologije počinje ni manje ni više nego Krolijevom smrću. naime prvi savremeni izvestaji o „letećim tanjirima“ počinju upravo tada – 1947. godine i incidentom u Rozvelu.

O Kroliju i Lamu govori Emir Salihovich, novinar, publicista, prevodilac.

***

Ovo gore bio je Ghoulov izbor – ali pogledajte za svaki slučaj šta SVE tu ima, možda sebi nađete još ponešto zabavno. Nisu tu samo predavanja nego i kosplej, prodajni sajam, izložbe i još svašta nešto.

Konačna satnica:
http://beokon.rs/wp-content/uploads/2017/11/Beokon-2017-Sheet1-2.pdf

Raspored programa po danima možete da vidite ovde:

Petak: http://beokon.rs/beokon-2017-prvi-dan/
Subota: http://beokon.rs/beokon-2017-drugi-dan/
Nedelja: http://beokon.rs/beokon-2017-treci-dan/

Sastavni deo konvencije je prodajni sajam na kom će domaći autori prodavati svoje radove, izdavači stripova će prodavati svoje knjige i stripove, a moći ćete da nađete i poneku figuru…

Spomen park BUBANJ

  

            Nedavno sam iskoristio jedno tiho i lepo nedeljno popodne da odem do spomen parka Bubanj na obodu Niša. To je spomen-kompleks posvećen ljudima koji su tokom II svetskog rata bili zatvarani i mučeni u obližnjem logoru Crveni krst, a zatim su streljani na ovom brdu gde su im i kosti zakopavane u nizu rovova. Za 2,5 godine (feb. 1942 – sept. 1944) na ovom mestu streljano je oko 10.000 ljudi.

            Danas je ovo stratište obeležno sa čuvene tri pesnice kao simbol prkosa i nepredavanja ovog naroda – jer pesnice ipak lepše izgledaju nego ispruženi srednjak, iako je poruka slična.

           Ovaj spomenik je, uz Ćele-Kulu i Tvrđavu, jedan od tri najprepoznatljivija i –ako je to prikladno u ovom kontekstu reći- najlepša spomenika Niša.  

Mislim, tužan je i mračan povod, isto kao i za Ćele Kulu, pa je i „lepota“ upitna, ali u oba slučaja ne radi se o pukom kukumavčenju za mrtvima, nego je, paralelno s tim, kroz komemoraciju pobijenih, prisutna i snažna poruka živima: poruka prkosa, hrabrosti, otpora i neuništivosti.

            Iako sumorno zbog svoje istorije, ovo mesto je ipak omiljeno izletište Nišlija, jer ambijent je zaista unikatan – pre svega zbog te tri famozne pesnice koje se dižu ka nebu, ali i zbog drugih elemenata tog kompleksa: veliki horizontalni reljef, amfiteatar gde su, u doba SFRJ, ovde održavani recitali i slične govorancije, prostrani park, šumice, livade, itd.

            Park, istina, nije naročito dobro uređen: o rastinju kao niko da se ne stara, žbunje i trava na sve strane, opalo lišće niko ne čisti, klupice i stolovi polurazrušeni, nigde korpe za otpatke (pa zato: đubre izletnika na sve strane) i slično.  

Tako tipično srpski. Jer mi ne prkosimo samo mrskim okupatorima – još uspešnije prkosimo zdravom razumu i samoočuvanju, ukratko, samima sebi.

            Nešto više o istoriji ovog stratišta i spomenika na njemu možete pročitati OVDE. Vredi pogledati, ima vrednih podataka; na primer,  do malopre ni ja nisam znao da su Tri Pesnice rad hrvatskog vajara!

            Na ovom izletu društvo mi je pravio i slike fotkao sestrić Matija, kojem na tome i ovim putem zahvaljujem. All photos (c) Matija for The Cult of Ghoul, Inc.

  

STRANGER THINGS 2 (TV, 2017)

*** 

3

            Drugi put manje boli! A, da budem pošten, nešto su malo to i popravili u nastavku u odnosu na debi-sezonu, i sad je ovo doseglo nivo jedne sasvim slatke serijice koju ću rado gledati svake godine ako je budu dalje pravili, a verovatno hoće.

            Kad sad, sa ove distance, gledam moj rivju prve sezone (evo OVDE!), vidim da sam bio nešto namrgođen i čangrizav zato što je ta serija ono što jeste – boza zaslađena obilatim dozama nostalgiasploitationa, a ne lavkraftovski kosmički horor. Sad sam već prihvatio to što jeste, nisam na ovo gledanje od nje ni tražio da bude nešto drugo od toga što je namerila, plus više mi ne zuje oko ušiju dosadne mušice kako je ovo najbolja stvar u univerzumu još od nastanka Gunisa, pa je vreme da se to nešto realnije sagleda.

            Neke stvari su mi, u drugoj sezoni, bolje legle jer sam oguglao: npr. onaj tršavi vrfkavi bucko mi više ne igra po nervima, a čak me je naglas nasmejao kad je prvi put proizveo onaj „rrrrrr“ zvuk; ogavni tinejdžeri ovog puta imaju nešto manje vremena na ekranu, ili je barem to bio moj subjektivni utisak jer su me njihovi sabplotovi manje nervirali. 

Neke stvari su malkice popravili: Vinona više ne igra jednu istu notu, nego su je pustili da se razmahne svim bogatstvom svog skromnog talenta; retkonovali su neoprostiv tretman one nesrećne buckonejdžerke (Barb?) i, naknadnom pameću (i budnim praćenjem javnog mnjenja po internetima) dali joj nešto podnošljiviji Good Bye; plus, dali su malo više prostora ostalim klincima, a pre svega token crnoputom, itd.

            Takođe, zaplet je nešto prihvatljiviji – iako je oličenje neinventivnosti: elem, prčkanje po dimenzijama naših trapavih naučnika proizvelo je nekakav RIFT u prostor-vremenu kroz koji preti da u naše carstvo od čokolade i marmelade prodre Ktuluov brat od strica – mada, on se čuva za kraj, a pre njega sranja uglavnom prave mini-Demogorgoni iliti Doggoni, ili tako nešto.

            Dobro je što je Mili Bobi Braun dobila nešto više prostora (i nešto više kosice!), praktično je sad glavna junakinja. Njen talenat i dalje sija u sve jačem sjaju, tu nema greške, Mili je milina za gledati: šta ona radi svedenom mimikom to neki (khm-Vinona-khm) ne umeju ni uz sve kreveljenje. A kad na kraju, u deus-ex-machina kulminaciji, stane da čeneluje Keri (mada ima kraći hint toga i ranije, kad baca stvari po kolibi) – pa to je da se naježiš! To još od Sisi Spejsik nismo ovako dobro i krvoledeće videli!

            U međuvremenu je Majk (Fin Vulfhard) malko gurnut u stranu – može biti da je bio prezauzet paralelnim snimanjem filma IT, pa su morali da mu malo srežu ulogu zbog prečih poslova – što je šteta, jer se on pokazao (pre svega u filmu, a manje u ovoj seriji) kao ipak ozbiljan glumac na kojeg valja računati i koji će tek da izraste u relevantnu glumačku pojavu. U svakom slučaju, lepo je dramaturški izvedeno to što su Majk i Eleven razdvojeni skoro celo trajanje ove sezone, pa onda kad se na kraju napokon nađu oči u oči, to je stvarno eksplozija emocija, i to su oboje besprekorno odigrali. Baš baš baš moćna scena!

            Veću ulogu ima i onaj šerif, ujedno najbolji (odrasli) glumac u seriji i, ako niste znali, naš novi Helboj-posle-Helboja (Perlmana). Jeste, u predstojećoj reimaginiciji Paklenog Dečka na filmu, Dejvid Harbur uskače pod crveni lateks – biće to vredno pažnje, sudeći po ovome što je u seriji pokazao. 

Šteta samo što je scenaristički za njega vezano više rupa – jer ispada 1) da šerif malog mista može godinu dana da živi neprimećen usred šume i niko ni dim kolibe da mu vidi a kamoli da svrati i zapita se šta će naš šerif usred šume sa preteen curicom u kolibi; 2) pa još, može mu se da nestane na više dana a da policija to i ne registruje a kamoli da reaguje (niko od pod- i nadređenih da kaže: Kam' nam ga šerif?!), plus 3) toliko se nagutao onih alien sranja u tunelima dok su ga pipci grlili i lascivno mazili da je prosto morao da bude zaražen onim od čega mnogo mekše tikve trule širom okruga – a ne da se izvuče iz toga kao Zagor, malo otrese prašinu sa sebe i iskašlje sve ko ništa.

            Lepo je što je ulog povećan: kao prvo, umesto jednog humanoidnog monstruma sa rascvetavajućom glavom sad ovde imamo čopore sitnih čuda, plus tog Ktuloida. Kao drugo, ubačeno je malo više mraka u psihologiju i odnose likova: veće su stvari na kocki, ozbiljniji bolovi i patnje su na delu, što u najavi, kao pretnja i realna mogućnost, što realizovani (od porodičnog abjuza do vrlo plastičnih bolova kroz koje onaj Vinonin mališan i dalje prolazi – tj. ne i dalje nego sad još mnogo gore pati zbog zaostale veze sa OnimTamoNaopačke, ili kako se zvaše).

            Naravno, ovo i dalje jeste boza i mi znamo da će dečica ostati živa i zdrava na kraju, ali je zaplet malkice zategnut i zamračen, taman od PG do PG-13 nivoa, tako da povremeno tvorci uspeju da proizvedu saspens i nedoumicu i „ma neće valjda na đecu udarit'“ (iako znamo da neće). Plus, to što će ostati živi ne znači da neće dobiti neke ozbiljne ožiljke – mada se, predvidivo, na kraju, naravno, priča o Kraju Sveta Kakav Poznajemo neosetno svede na Dal Će Ona Igrati Sa Mnom Na Školskoj Igranki.

            Sve u svemu, druga sezona mi je bila zabavnija za gledanje na mikro planu: tu su zanimljiviji odnosi između likova (ljubavna priča između razdvojenih Majka i 11; ljubavni trougao između crnog, vrfkavca i nove džindžer curice), zabavnije situacije i više dobrih creepy i scary scena, sa vrhuncem u prolongiranom set-pisu kad čudovišta upadnu u ono leglo ludih naučnika koji Čačkaju Gde Ne Treba. Ta scena može da se meri sa najjezivijim i najboljim horor scenama u bilo kom horor filmu ovog veka, i zapravo, donekle je šteta što ova serija nije FILM, jer daleko bolje hvata sve ono što bi IT hteo da bude, a nije, i mnogo više zaslužuje da zgrće te nenormalne količine para koje IT ovih dana širom sveta mlati!

            Znači, STVARI su ovog puta ČUDNIJE, mračnije, hororičnije, veće, zrelije, zabavnije, duhovitije, sa više sluzi i pipaka i, ako ih bude JOŠ, sigurno ću ih dalje pratiti.

            

Intervju za Naše malo skladište

  

            Nedavno sam dao intervju za relativno novi portal „Naše malo skladište“. Obratite pažnju: postavili su mi nešto originalnija i ređa pitanja nego inače, pa ovo dole može biti zanimljivo i onima koji napamet znaju sve moje intervjue - a znam da takvih ima među vama!

- Čega ste se plašili kada ste bili dete?

Nisam imao nikakve naročite strahove niti fobije u detinjstvu, a nemam ih ni sada. Čak sam i košmara imao (i imam) daleko manje od proseka koji spopada obične ljude koji s hororom nemaju nikakve veze. Dobro, kad sam bio baš mali nije mi bilo svejedno kad bih prolazio kraj groblja u selu kad sam išao kod dede i babe. Ono je sada ovekovečeno u mom romanu Zavodnik, kao i neke druge slatko-jezovite senzacije i situacije koje su mi se urezale iz detinjih dana provedenih na raspustima tamo.

- Da možete da birate, šta biste bili: veštac, vampir, avet ili nešto treće?

Može veštac. Vampir je samo besmrtni narkoman, njegov (ne)život je večno prokletstvo svedeno na neprestanu potragu za drog... ovaj, „hranom“. A avet – pa to ćemo svi mi jednom postati, valjda? Čemu žurba? Dakle, veštac. On je živ i ima naročite moći da njima taj život još dodatno unapredi. To je cool.

- Koji je, po Vašem mišljenju, najkvalitetniji horor autor svih vremena, a koja je knjiga horor žanra koju ste pročitali, a ne biste je preporučili nikome?

Teško pitanje. Lomim se između Poa, koji je bolji pisac ali je napisao relativno malo horora (jedva 20 njegovih priča može da se svrsta u taj žanr od preko 60 koliko je napisao) i Lavkrafta, koji je sav, do srži, bio posvećen hororu kao nijedan pisac pre ili posle njega, mada u pogledu jezika i stila ne može baš da se meri s Poom. Na kraju bih možda ipak dao blagu prednost Lavkraftu jer su mi znatno bliži njegovi stavovi i pogledi na život (vidljivi kako u pismima i esejima tako i u pričama), a osim toga imao je daleko mračniju, morbidniju i razvijeniju horor imaginaciju od Poa.

Knjiga horor žanra koju sam pročitao, a ne bih je preporučio nikome? Pa, recimo ova. Ujedno na istom mestu imate i detaljno obrazloženje.

- Kada je reč o savremenicima, Stiven King isplivava u prvi plan. Koje je Vaše mišljenje o ovom autoru i koje je Vaše omiljeno delo koje on pisao (ukoliko ga imate)?

O Kingu sam detaljno pisao u studiji Poetika horora i nije mi baš lako da to sažmem u par rečenica. Recimo da imam podeljeno mišljenje o njemu: zahvalan sam mu zbog toga što je horor iz geta i sa margina dovukao naočigled ljudi koji ga dotad ne bi ni prstom pipnuli. S druge strane, njegov uticaj na horor pisanje bio je koliko koristan toliko i štetan zbog njegove prilično „sirove“, plitke i benevolentne poetike strave prečesto svedene na otrcane klišee iz palp romana i B-filmova kojima se previše dodvorava prosečnom čitaocu. On jeste pomogao da se posveti veća pažnja tehnici pripovedanja u savremenom hororu – ali je takođe umnogome zatupio i zaglupio isti taj horor. Drugim rečima, pomogao je usavršenju forme a odmogao uozbiljavanju sadržine.

U načelu, smatram da je bolji kao pisac kratkih priča i novela nego kao romanopisac, iako je slavniji kao ovo drugo. Njegovi najbolji romani su Groblje kućnih ljubimaca i Beda (Mizeri).

- U jednom intervjuu ste rekli da su komedija i horor najteži žanrovi. Da li je Vas obuzimala jeza dok ste pisali svoju knjigu ili dok ste uređivali knjige drugih autora?

Nažalost, vrlo retko osetim i najmanje žmarce čitajući tuđu prozu ili pišući svoju. U oba slučaja, kad neko uspe da „nabode“ pravu stvar, da proizvede onaj učinak horora za kojim svi tragamo, umesto jeze najčešće imam – kez na licu. Isto važi i dok gledam horor filmove: kad neko uspe da napravi veštu, efektnu scenu strave uglavnom se radujem, cerim i mislim „To, majstore! Tako se to radi!“

- Horor nije žanr koji je previše zastupljen u Srbiji. Zbog čega mislite da je to tako?

Zbog mentaliteta ovog naroda koji se rukovodi mišlju „Udri brigu na veselje“: umesto da meditiramo i lamentiramo nad crnilom oko sebe i u sebi, kako to čine narodi germanskog i anglosaksonskog porekla, mi sve okrećemo na zajebanciju i tzv. „svakodnevne radosti“. Kod nas su čak i sahrane povod za ždranje i opijanje, ne mnogo različit od tzv. slava. Ako tome dodamo istoriju prepunu svakodnevnih užasa i nesigurnosti, pa onda političku situaciju (nesklonost komunističke estetike bilo kakvoj a naročito mračnoj fantastici, tokom SFRJ perioda, što je imalo uticaja na generacije stvaralaca i kritičara) itd. onda ovde imamo krajnje jalovo tlo za cvetove zla, mraka i strave u umetnosti.

Zbog toga, pored ostalog, naša književnost, a kasnije i film, nisu imali ni ponudu ni potražnju u pravcu mračnijih i jezivijih sadržaja.

- Imate li sada nekakav iracionalan strah? Koji je?

Ne znam da li je racionalan ili iracionalan, ali imam bojazan da će mi lekari uskoro iz čista mira i bez najave (ili s kraćom najavom) pronaći rak.

- Koji horor film je kod Vas izazvao veliku jezu ili strah? Da li imate film koji ne biste smeli da pogledate ponovo?

Odavno nisam osetio ništa slično. Kada sam imao 8 godina prilično mi je jeziv bio film Noć veštica (Halloween, 1978). Budući da sam ljubitelj strave naravno da ću vrlo rado pogledati ponovo svaki uspešan horor film; ponovo ne bih gledao samo one neuspešne.

- Kada stvarate, imate li omiljenu muziku koja Vas inspiriše?

Ja slušam prilično širok raspon muzike, od filmskih saundtrekova i dark ambient muzike preko goth-popa i metala, neo-folka do raznih elektro i metal i industrial i ebm stvari... Dakle, nemam konkretnu vrstu muzike za slušanje dok radim, jedini uslov je da način pevanja (ako ga ima) nije napadan, odnosno da tekst pesme nije previše uhu razgovetan, jer mi se onda stihovi upliću u tok misli. Inače je manje bitno da li je brza ili spora, elegična ili energična, sumorna ili vesela. Mada, naravno da je poželjno da bude sporija i mračnija, pa tako najčešće i biva.

- Kada je reč o gotičkom hororu, pored Edgara Alana Poa, da li imate omiljenog gotičkog pisca i kako biste okarakterisali ovu podvrstu horor žanra?

Zapravo, Po je preobrazio gotik i učinio ga modernim, prikladnim savremenom dobu koje u sujeverja više ne veruje, bar ne javno i masovno. Klasični gotik (1764-182) me ne zanima kao čitaoca već samo kao proučavaoca horora, i o tom periodu sam takođe iscrpno pisao u Poetici horora. Više me, kao čitaoca, recimo, zanima viktorijanski neo-gotik, počev od R. L. Stivensona, Le Fanua i Makena nadalje do Blekvuda i M. R. Džejmsa.

- Ko je Dejan Ognjanović kada nije urednik i pisac?

Sin, brat, ujak, prijatelj, zavodnik...

- Šta biste poručili nekome ko se upušta u pisanje horor priča ili horor romana? Kojih pravila (ukoliko ih ima) bi trebalo da se pridržava?

Slušajte svoj unutrašnji glas. Pišite o onome što dobro poznajete. Čitajte klasike, stare i moderne: učite od najboljih, ali ne kradite, ne oponašajte, nego samo dobro znajte šta su vaše (potencijalne) kolege radile i šta rade danas, pa se određujte prema tome. Budite u toku sa istorijom i sa sadašnjošću. Čitajte i domaće pisce, učite na njihovim greškama i ponekom kvalitetu. Čitajte i knjige koje nisu horor. Ne bojte se preterivanja: bolje da „preterate“ nego da sami sebe cenzurišete, što je u hororu jedan od najvećih grehova. Ne bojte se da budete mračni i zastrašujući: ako ćete stvarno da pišete horor, to vam je posao, dapače – obaveza!

* * *