POHOD (1968) – Đorđe Kadijević

U nedelju 10. maja 2020, u 17:06 h na 2. programu RTS-a možete pogledati film POHOD: jedan manje znani i ređe prikazivani, a odličan, film Đorđa Kadijevića. Verujem da je mnogima od vas do sada promakao: ako je to slučaj, evo prilike da popunite ovu rupu u svom obrazovanju i da pogledate izuzetan primer onoga najboljeg u klasičnoj srpskoj kinematografiji. Oni koji su ga ranije pogledali mogu iskoristiti ovu priliku da ga obnove u, nadam se, pristojnoj kopiji kakvu ovaj prelepo slikani film zaslužuje (dir. fotografije – legendarni A. Petković).

Savetujem da nikako ne čitate najavu na sajtu RTS-a, jer ona niti zvuči naročito intrigantno, niti poštuje film dovoljno da ga poštedi SPOJLERA: jeste, ladno su napisali i sam samcit kraj filma... Tačnije, prepisali iz drugih izvora, ali svejedno.

Takođe savetujem da, ako dosad niste, najzad nabavite sebi knjigu VIŠE OD ISTINE, KADIJEVIĆ O KADIJEVIĆU koju je pre tri godine objavio Orfelin. Ne čekajte da se ovo blago rasproda. Naručite je onlajn OVDE.

Evo, ekskluzivno ovde na blogu, početka poglavlja ove knjige posvećenog upravo filmu POHOD.

POHOD (1968)

Scenario: Đorđe Kadijević, Branimir Tori Janković

Direktor fotografije: Aleksandar Petković

Uloge: Slobodan Perović, Ljerka Draženović, Severin Bijelić, Dušan Janićijević, Zaim Muzaferija, Janez Vrhovec, Ljubomir Ćipranić.

Produkcija: Avala film

Trajanje: 82 min.

35 mm / crno-beli

 

Pred kraj II svetskog rata jedan seljak, Ćila, radnik na imanju, sakrije se sa teletom i tako jedva preživi nailazak nemačke ekspedicije koja pobije članove porodice simpatizera partizana. U seljaku se javlja duboka privrženost prema teletu i želja da ga sačuva po svaku cenu. Kroz ratnu Srbiju opasnosti vrebaju sa svih strana: Nemci, četnici, partizani... ali on ne želi da priđe nijednima. Bori se sa glađu, pokušajima partizana da mu rekviviraju tele, iz prikrajka posmatra streljanje grupice Cigana i niz drugih primera ratnog nečoveštva...

* * *  

Vaš film Pohod donosi netipičan ugao gledanja na II svetski rat, isto kao što je to učinio i Praznik. U pogledu obrade tematike iz tog vremena Pohod je još neobičniji utoliko što se usredsređuje ne na grupu ljudi već na pojedinca, i to vrlo specifičnog. Kako ste uopšte došli do te naročite tačke gledišta, do vizure baš tog i takvog protagoniste?

Kada smo razgovarali o Prazniku, ja sam kao bitan momenat istakao postavljanje onog osnovnog pitanja koje svaki čovek koji pokušava da se bavi umetnošću mora da postavi, a to je: „Šta ja umetnošću imam da kažem?” Tu treba izbeći jednu veliku opasnost, a to je da umetnik ne dâ pravi odgovor, nego da ili greškom, ili nesvesno, ili na način svojevrsne manipulacije i simulacije, počne da pravi nešto što u stvari nije on.

Vidiš, Frojd razlikuje tri modaliteta ljudske individualnosti. Prvi je id. Šta je id? Id je onaj iracionalni deo moga bića na koji ja nemam nikakav uticaj. Naprotiv, id ima uticaj na mene. I on je idividualno distribuiran, znate. Nije isti kod svih ljudi. Kod nekog je jače razvijen, kod nekog ne. On sâm je, po tome šta jeste, potpuno iracionalan, ali on jako bitno utiče na naše racionalno biće.  

Drugi stepen individualiteta koji Frojd pominje je tzv. ego, ono što ja doživljavam kao ja, kao sebe. To je svesni deo bića. On je pod uticajem ida i crpe energiju iz ida, ali samo onoliko koliko id može da je pruži, ali pošto je id nejednako dat kod raznih ljudi, moj ego može raspolagati samo onim mogućnostima koje mu id stavlja na raspoloženje.

I na kraju postoji superego, treći stepen, koji odgovara jednoj svesti koja je već moralna, etička svest i koja posreduje između ida i ega.

Meni se ta diferencija komponenti ljudske individualnosti dopala još u danima moje rane mladosti kada sam prvi put počeo da čitam Frojda. I ja sam se te podele pridržavao i kao istoričar umetnosti: tako sam gledao izložbe. Ja uđem i prvo što hoću da vidim jeste kakav je id kod slikara. Zašto? Zato što znam da, ako idem na ego, naići ću na jednu osobinu ega: znate, ego se da emancipovati i može doći do neverovatno vešte i gotovo zavodljive simulacije umetnosti. Ima mnogo ljudi koji iz ne znam kog poriva ili želje hoće da se bave umetnošću a u stvari nisu umetnici jer nemaju takav id. I to je jedan od najvećih i najdubljih problema koji uopšte postoje u istoriji umetnosti: to je simulacija umetnosti.

To je nešto što je procvetalo u vreme moderne, i zatim postmoderne. Danas imate ogroman broj ljudi koji se uspešno bave umetnošću zahvaljujući tome što hermeneuti, oni koji tumače umetnost, i sami nemaju dovoljno razvijen id da bi prepoznali simulaciju. I tako dolazi do promocije lažnih umetnika. Bilo bi jako teško podići glas protiv takvih jer superego bi morao da ustane i da kaže: „Nije časno, ružno je i nedopušteno simulirati umetnost.“ Ali superego se obično ućutkuje i potiskuje na marginu, ego vlada svetom a ne id; id je taj koji stvara svetove. E, mene je to kao kritičara najviše zanimalo, i zato ja kada dođem na izložbu, odmah vidim da li je neko folirant ili nije.

Znate kako ćete primetiti da imate razvijen id? Ako, kada nakon izvesnog vremena pogledate ono što ste radili i kad se začudite. Kad ponekad ne možete da prepoznate same sebe. Kad kažete: „Bože, da li je moguće da sam ja to radio? Pa, ja ovo ne mogu da ponovim.“ E, to je već znak da id radi, da vi uopšte imate kreativno razvijen id u sebi. A onda dolazi ego sa kojim vi već možete da uđete u manipulaciju.

Kad sam počeo da se bavim filmom, ja sam se upitao: „Šta je zapravo mitologija koju ja nosim u sebi?” Tada sam bio mlad, imao sam tridesetak godina, i već sam prepoznao kod sebe jednu crtu pomalo depresirane melanholije koja je karakteristična za moje standardno stanje svesti, za moj Weltanschauung, a sa druge strane, ako to osećanje treba da dobije određenu fabulu, u pokušaju da se na neki način ikonografski izrazi taj specifični modus melanholične depresije od koje sam ja sastavljen, to je bio siže II svetskog rata, vezan za lično iskustvo, za ono što sam mogao da vidim i doživim, i ono što sam znao o tome, a bio sam veliki dečak kada se taj rat događao. O tome sam najviše i razgovarao, tako da je to ušlo u mene i ostalo, kao najaktivniji siže koji nosim u sebi.

Onda je bilo najpoštenije da ja, ako hoću da budem iskren, pokušam da dam univerzalnu, opštekomunikativnu i opšteljudsku artikulaciju takvim sadržajima, da oni ne bude previše lokalistički, opterećni autobiografskim podacima kao neka vrste obaveze. Ja ih, naravno, nisam isključivao, ali ne zato što sam hteo da ilustrujem svoje vlastite doživljaje, nego zato što sam bio selektivan pa sam osećao da su neki od mojih doživljaja tako sineastični da jednostavno mogu da uđu u film. Iza svega toga, posle filma Praznik, koji tretira fenomen kontrarevolucije u ambijentu tadašnjeg „Jugoistoka“, a sada se to zove „Zapadni Balkan”, iza svih tih fabula i svega što je podložno narativnosti i određenoj vrsti atrakcije, stoji jedna još dublja pozadina koja odgovara onom fundamentalnom osećanju koje čovek nosi u sebi, u odnosu na sebe, svoj život i činjenicu da postoji. To je kod mene do izražaja došlo kroz sklonost ka bavljenju umetnošću, i nije motivisano ničim drugim do njom samom.

Tu je prirodan primer koji često pominjem, rečenica iz Pasternakovog dnevnika, gde kaže: „Pravi razlog da se jedan roman napiše jeste upravo to pisanje“. Posle toga dolazi izgradnja prepoznatljive ikonografije koja odgovara vremenu i zbivanju jedne stvarnosti. Želeo sam da prognam iz sebe sve ono što bi bilo paradigmatično. Ne bih nikoga da imenujem, ali bilo je tako slučajeva da se nekome dopadne da radi tzv. „mediteranski film”, pa se napravi neka naša varijanta toga, pro-latinskog porekla. Ja sam imao samo jednu instinktivnu nagonsku sklonost koju nisam želeo da suzbijem, i ona nije imala toliko veze sa samim filmom koliko sa celim životom, sa pojmom postojanja i ljudskosti. To je ono što izbija iz japanskih filmova tog vremena: taj njihov kredo, što je osnovno kod najvećih japanskih reditelja, Kaneta Šinda, Kobajašija, Kurosave, to je bilo nešto što nije bilo proračunato, nego je njihovo osećanje bivstva, jednostavno – biti na svetu. E to, biti na svetu, na japanski način viđeno, naravno u bojama lokalnog ambijenta, u emocijama koje su čisto lične, to se kod mene podrazumeva.

Film Pohod se bitno razlikuje od Praznika, jer u potonjem se tretira pitanje ili fenomen labilnosti čoveka na životnoj sceni. Glavni junak, zamenik četničkog komandanta, iznenada se nađe u poziciji vlasti, makar i za kratko, i tu između dužnosti, obaveze, mogućnosti, želje, zablude – napravi grešku, i to fatalnu. Film Praznik pokazuje, dajući Montenju za pravo, da čoveku treba pameti da bi mogao da prepozna svoju ludost, što je apsurdno, a mene je ta opsesija apsurdom opčinila još u mladim danima, kroz čitanje Kamija. To je ostalo do danas, takav je moj pogled na svet, on nije odmakao od Stranca i od Mita o Sizifu: mislim da su to najdublje filozofske teksture koje postoje u 20. veku, pa i sve do danas. Nisam našao pisca koji je odmakao dublje od njih u onome što se tiče ljudskog života.

Ta priča u Pohodu je nešto što meni lično još više odgovara, jer to je priča o lutanju, o bekstvu, o izgubljenosti i o usamljenosti. To je svojevrsna anticipacija celog mog života, jer ja sam čitavog života, izvan najužeg kruga porodice, bio usamljen. Nisam imao dovoljno izražen korporativni afinitet, taj smisao za uklapanje u društvo. Jedan trivijalan primer: u to vreme često sam išao u šetnju s jednim bliskim prijateljem, sada pokojnim, i kad god bismo hodali npr. Knez Mihajlovom ulicom, on je uvek voleo da ide posred nje, od Terazija, jer je imao iluziju da će nekog sresti, da će se tu nešto desiti. Ja sam u šetnjama gledao da idemo nekim praznim, pustim, sporednim ulicama, zato što sam osećao veću mogućnost za komunikaciju, da budem sa nekim koga sam već izabrao za to, znajući da tamo spolja, u gomili, nema ništa.

Dakle, ja imam jednu crtu asketizma i gotovo mistične sklonosti prema odricanju, gubitku, samoći i patnji, i lutanju. Upravo to je sudbina glavnog junaka u filmu Pohod. Izgubljen čovek. Ono što je taj film svrstalo u „Crni talas” je upravo ovo o čemu govorim. Tada nije bilo poželjno da se prikazuje jedan čovek koji – u trenutku kad smo mi navodno, posle socijalističke revolucije i pobede nad fašizom, ušli u jedno dugo čekano stanje stvarnosti i do željenog identiteta – taj identitet ne može ni da nasluti, a ponajmanje tamo gde ga u to isto vreme nalazi čitava kinematografija, i ne samo ona, već čitava ideologija tog vremena.

Ja sam hteo da napravim studiju o jednom takvom čoveku, i da ga ubacim u ambijent II svetskog rata, koji je jako pogodan da se jedna takva sudbina realizuje. Glavni lik, koga igra Cica Perović, je takav junak: on luta kroz avetinjski prostor jedne okupirane i razjedinjene zemlje sa teškom sadašnjošću i još težom prošlošću, a sa najtežom budućnošću, koju ja, tada, nisam znao, ali sam je slutio.

E, sad, kakvu sam ja tu identifikaciju imao? Sve svoje filmove radio sam stoga što sam bio u potrazi za identitetom. Naravno, ja sam znao da je to uzaludan posao i da ga nikada neću steći, ali da imam pravo na pokušaj, da je to ono što Vitgenštajn kaže: „To se ne može znati, ali se može pomenuti.” Eto, želeo sam da pomenem to osećanje. I onda sam napravio jednu etidu o lutanju sa simbiotičkim vezivanjem čoveka i životinje, sa istim instinktom, za opstankom, i sa predodređenošću za izgubljenost...

***

Više o ovom filmu i o svim drugim svojim filmovima i serijama Đorđe Kadijević govori u knjizi VIŠE OD ISTINE.

THE INVISIBLE MAN (2020)

**(*)

3-

THE INVISIBLE MAN je imao toliko loš i nezanimljiv trejler da ga početkom godine uopšte nisam ni stavio na moju listu najočekivanijih horora 2020. Delovalo mi je kao generičko džamp-sker gimik-đubre nevredno pažnje. Tri meseca kasnije, i desetine hvalospevnih kritika kasnije, rešio sam da ga ipak pogledam – i video da tu ipak ima stvari vrednih pažnje.

Ovaj film sadrži nekoliko izvanrednih set-pisova, što se u današnjem hororu užasno retko viđa, a još ređe da je ovako vešto realizovano. Znači, odlična je prva saspens scena, u kojoj se žena iskrada iz bogate kućerine svog zlomuža-abjuzera, pazeći da se ološ ne probudi i polomi joj svaku od 206 kosti u telu zasebno.

Onda, neko vreme pošto se ona skloni kod sestre i zeta, zlomuž se, kao, samoubije. Ali, ubrzo neko-nešto nevidljivo počne da joj otrže posteljinu s nogu, ostavlja otiske na zamagljenom staklu u kupatilu dok se ova tušira itsl. A zlomuž je, inače, bio (?) nekakav roket-naučnik koji je pred „smrt“ radio na optičkom odelu koje može nosioca učiniti nevidljivim...

Sledi nekoliko zaista odličnih scena horor-akcije, a naročito jedna prolongirana sekvenca u kojoj se ona rve sa nevidljivim, i ovaj je povlači, gura, baca po vazduhu, vuče po podu itd, sve u jednom kadru. Odlični efekti, jezivo osmišljeno i realizovano, naročito ako, kao ja, imate fetiš na nevidljive sile koje podižu i bacaju naokolo bespomoćne žene još od kad sam video prvi horor set-pis u STRAVI U ULICI BRESTOVA (šifra: plafon).

Zatim se svašta nešto zabavno izdogađa i kasnije, da ne spojlujem, ukratko: prve 2/3 filma su vrlo dobre, sa nekoliko pametnih i napetih scena. A onda, pred kraj, počnu twistovi koji fundamentalno podriju smisao cele priče, odnosno toliko je suštinski izvrnu naglavačke i pretvore u what the fuck galimatijas nemotivisanih i neubedljivih budalaština (kako je on OVO? zašto je onaj ONO? Zašto bi IKO ono? itd).

I tada se ova navodna parabola o zlostavljanoj ženi i njenoj patnji u današnjem svetu gde joj niko ne veruje a toxična muškost truje li truje sve što je čisto i nedužno razotkrije kao obična šarada, šarena laža, luna park vožnja zasnovana na jeftinim i nešto malo skupljim fazonima i efektima. Navodni podtekst baca se kroz prozor čak i ako ne ulazimo u pitanje zašto je jedna naizgled pametna žena ikada došla u situaciju da bude udata za tolikog jebenog psihopatu...

...a naročito da ne ulazimo u to da ta žena uopšte nije neka prepička – dobra je Elizabet Mos kao glumica, mogla bi da prođe kao starija i ružnija sestra Džodi Foster (onake kaka je bila u cvetu JAGNJADI), ali svakako je daleko od ljepotice zbog koje bi se ovaj ili bilo koji psiho lomatao i jebavao i ubijao grdne policajce (big no-no!) samo da je povrati. S njegovim parama ovaj tajkun može da ima 10 puta zgodnije ženskinje, a za to ima samo da pucne prstima i one će da mu se materijalizuju kraj uzglavlja i na međunožju kao duhovi što ispunjavaju želje.

Tomu je tako jer ova njuška je bukvalno foto-robot vrste muškarca na koje se žene masovno lepe: ima debele skoro-pa-spojene obrve, tup pogled, četvrtastu vilicu, krupnu telesinu, posesivni je, ljubomorni psihopata, ima supermodernu kuću nadomak mora, i BRDO para. Možda ga ne bi svaka majka poželela za zeta, ali bi ga svaka žena poželela za muža!

A posle kad krene da joj proverava telefon, da je propituje de je i s kim je bila, s kim je dangubila, kad počne da je lema, maklja, gazi, šamara, da joj deli zauške, da je razvlači po patosu, treska o zidove, da joj pesniči trbuh, da je jebe i kad se njoj ne jebe – e, onda je „Jao, majko, šta me snađe, pa bio je tako zgodan i nežan i romantičan...“

Jebi ga, nisi tela onog inteligentnog i duhovitog i zabavnog naočarca što čita i piše knjige, tela si mošus i četvrtastu vilicu i dva metra mišića Hi-Mena: pa, eto ti ga sad, bejbe!

Sve je to, ipak, dovoljno zabavno većim delom svog trajanja da vredi gledanja (na ovu sušu ovaj horor film je, kakav-takav, ipak jedan od boljih) i zato neću da spojlujem kako i zašto se to bukvalno raspadne na kraju, ali budite spremni da taj kraj NEMA JEBENOG SMISLA.

Takođe, nije spojler ako kažem da je fundament objašnjenja kako-zašto tog fensi odela za nevidljivost bezvezan, neubedljiv, bolje da su odma rekli da je to čarobni kaput iz bajke nabavljen kod veštice u šumi, imalo bi ta fantazija više smisla od ovog lažnog mambo-džambo SF-a: nikad ta stvar, sve i kad bi postojala, ne bi baš tako izgledala (100% nevidljivost, bez i trunke lelujanja i sitnih mrdanja u vidnom polju).

Pored toga, i ovaj film kao i svaki drugi o nevidljivosti tupavo ignoriše da čovek (pa time i žena) ima i druga čula, a ne samo vid, pre svega čula sluha i mirisa. To što ovo „odelo“, kao, nije vidljivo, ne znači da se njegovo kretanje kroz prostor ne bi čulo, da to čudo ne bi krckalo i šuškalo ko sam đavo.

Plus, onaj koji ga nosi – živ čovek, a ne duh – mora da bude zakopčan 100%, ne sme ni rajsferšlus da se vidi, inače ode sve dođavola – a to znači obilato znojenje, koje takođe pre ili kasnije mora da se, je li, „čuje“. Tako da, moram reći da je nevidljivost kao takva bolje bila rešena u Verhovenovom ŠUPLJEM ČOVEKU, da je ovo „odelo“ fundamentalno bezveze-neuverljivo, ali to bi mi svakako daleko manje smetalo da je film dobar do samog kraja, odnosno da ta priča, likovi i motivacija piju vodu do odjavne špice. Što, avaj, ne biva...

Šteta, jer ovde su postojali ozbiljni potencijali na konotativnom planu – ispod svih gimika ima ovde pametnih uvida u mehanizme funkcionisanja toksične muškosti, porodičnog abjuza, načina delovanja tog abjuza na ženu i njenu okolinu, itd itd, ali sve je to samo šminka i šlag preko jednog pretežno solidnog, a na kraju frustrirajuće imbecilno raspletenog filma.

POSSESSOR (2020)

**(*)

2+/3-

            U svetu vrlo bliske budućnosti postoji tehnologija ulaženja u tuđe umove i tela. Nešto tako revolucionarno moglo bi da se koristi za stvarno korisne i zanimljive svrhe, korisne za ljudsku vrstu uopšte, recimo da se uđe u mozak neke kreature poput urednika SVINJFORMERA, pa da se iznutra proučava šta se jebeno dešava u mozgu (if any) takvog jednog subhumanoida, kako TO zaista razmišlja (if at all), šta zapravo oseća (if at all), kako sagledava samoga sebe (if at all)...

Umesto toga, ovaj tehno-mambo-džambo se koristi za mnogo prozaičnije svrhe: hajdžekuješ tuđe telo i mozak tako što otmeš čoveka, kvazilobotmizuješ ga kroz vrh lubanje, ubaciš iglom čip ili tako nešto čime se ugnjezdi tuđi identitet u to „vozilo“, a onda upravljajući njime ubiješ od ranije ciljanu pravu žrtvu. Zatim povičeš „Beam me up, Scotty!“ i tehno-pape u nekoj garaži vrate um plaćenog ubice nazad u hibernišuće mu/joj telo sekund pre nego što ono drugo, hajdžekovano, puca sebi u usta.

Kad sve ovo potpisuje Brendon Kronenberg, son of David, reklo bi se da imamo recept za uspeh? Tatko je naizgled digo ruke od ovakve žanrovske (sf-horor) tematike, iako njegov roman CONSUMED pokazuje da nije to baš sasvim pregoreo, dapače; a bilo je i glasova da bi mogo režirati TV seriju po njemu, što bi bilo fenomenalno, ako se desi! Međutoa, dok se to ne desi, ako se uopšte desi, ostajemo sa next-best-thing, njegovim potomkom.

Možemo li najzad uskliknuti: „Iver ne pada daleko od klade?“

Nažalost, ne. Pre će biti: „Bez starca nema udarca.“ A i to samo ako smo srećni.

Kako ispada, drugi film Kronija juniora je mutant tematike tatkovih ranih i dosade njegovih poznih filmova. Gledajući ovog POZESORA stalno sam se pitao: „Kako možeš da napraviš nezanimljiv i dosadan i uninvolving film od tako zabavne premise?“ A onda se setih. „Ah da. ANTIVIRAL.“

Znači, uzmeš plot koji je spoj SKENERA i VIDEODROMA, ubaciš obilate doze identitetskih opsesija Filipa K. Kurca (TAMNO SKENIRANJE), a na kraju balade dobiješ samo malo krvavijeg tunjavog Larija Fesendena... U svojoj nadobudnoj ubeđenosti da pravi strašno pametan film, Kroni Jr. panično beži od svakog pokušaja zanimljivosti, a kamoli saspensa – pri čemu je nejasno da li zapravo od toga beži, ili bi hteo da je napravi ali ne ume. Ima tu i jednog i drugog, ali rekao bih da je previše od ove letargičnosti namerno tu, kao deo misguided koncepta, tako da se prilično ravna linija ovog filma nije desila iz neznanja, nego iz pogrešno primenjenog znanja.

U teoriji, na nivou koncepta, ovo je mogla biti zaista ultimativna modernizacija Filipa Kurca, naročito kad ono „Izvucite me odavde!“ ne upali, kad uljez-ubica postane zarobljena u telu i umu badisnečovanog čoveka, i kad tračci njegovog identiteta počnu da joj kvare pokušaje da se vrati u svoje telo. U praksi, imamo dva problema.

1) Nominalno glavni lik, ta belokosa žena-ubica (koja inače ima muža i klinca i tzv. „normalni“ život, izvan ovoga) je Zlikovac koji em što ubija druge ljude (primarne žrtve), em ubija i one otete marionete kojima se služi za to, čime ovi potonji ne samo što bivaju mrtvi, nego i doveka uništene reputacije, budući pretvoreni u ubice (uglavnom sebi bliskih ljudi). Znači, sa takvom osobom nema saučestvovanja, baš nas briga za njene muke i probleme, dal je gde i kako zaglavila, želimo joj da umre u najgorim mukama.

S druge strane, njeno „vozilo“, njen uzapćeni lobotomizovani nesrećnik, taj nesuđeni bogatunski prizetko, ne zaživi kao punokrvni lik, a naročito ne kao tragični, s kojim bi trebalo da se saživimo i da navijamo za njega; u par scena ima poludupastih pokušaja toga, ali ništa više. Avaj, glumac koji ga igra deluje kao mrtvo puvalo: em mu je fizionomija tako nekakva njanjava, em su mu gluma i lik postavljeni tako da alijeniraju umesto da involviraju. I tako: zeeev...

Hell, u ovom filmu čak i Henifer Džejson Li deluje kao na fletlajnu, ko Bolji život tema usporena 10 puta, samo ne toliko dobro. Na osnovu POZESORA, i nedavne ANIHILACIJE, pomislio bih da je jedna od najživahnijih glumica 1980-ih doživela nekakav šlog ili tako nešto, i sad vozi na autopilotu, gazi samo anderstejtment i tiho mrmljanje, da je samo nisam video kao živu i super-aktivnu žeravicu kod Tarantina u MRSKOJ OSMORKI. Znači, ona može i hoće, kad joj to reditelj traži. U suprotnom, ovde je neki gledalac lako može i ne primetiti, i zabezeknuti se na kraju, čitajući špicu: „Šta? Henifer je bila ovde? Kad gde šta?!“

2) Reditelj neće da nam bude lepo. On neće da nas zabavlja. On kao da smatra da je interesantnost, uzbuđenje, saspens, režijski set-pis nešto prevaziđeno, za klince, za Holivud; on bi da nam da spori, turobni Art. Prc! Dok sam ovo gledao, sve vreme sam imao fleševe na SKENERE, ne zato što je ovo nekakav besramni plagijat tog filma, jer nije – ali, s druge strane, Tatkov film jeste o korišćenju fantastičnih moći da se ulazi u tuđe umove, da se drugi ljudi papetmasteruju, da budu ubice, jeste film o pitanjima identiteta i o vrludanju glavnog, bezlično-njanjavog lika između Dobra i Zla...  

SKENERI prosto pršte od dobrih ideja i od memorabilnih likova i scena koje se urezuju u pamćenje, iako strogo gledano spada u Kronijeve slabije, nekoherentnije filmove, jer plaća danak svom specifičnom nastanku: zbrzanom, nedomišljenom, inventing as we go along (i.e. as we shoot the goddamn film). A eto, čak i taj falični (ali mega-dinamični, uzbudljivi i intelektualno-podsticajni) Tatkov film sinu je nedostižan.

Otud se i za POZESORA (koji btw naslovom nenamerno aludira na istonazvani Italo Exorcist rip-off o kojem sam odavno pisao OVDE) može reći isto što odavno rekoh za ANTIVIRAL, naime, da od pomalo površno shvaćenog "arta" uzima preduge kadrove, letargični ritam, afektiranu glumu protagoniste i prenadrkanu ubeđenost u sopstvenu "ozbiljnost". Pritom je potonja uglavnom lišena unikatnog suptilnog (a ponekad i ne tako suptilnog) smisla za crni humor koji je Tatko obilato ispoljavao u svojim ranim radovima. 

I još bih dodao, kroz samocitat, da ovaj film, isto kao i ANTIVIRAL, prečesto deluje kao mrtvoozbiljno mrtvopuvanje koje nije baš lišeno DUHA, ali je štedljivo i maltene stidljivo u njegovom plasiranju i razvijanju, kao jedan od onih uštogljenih profesora ubeđenih da ozbiljnost podrazumeva odelo, kravatu, spor unjkav glas, odsustvo viceva i ma kakvih pošalica te suvoparno nabrajanje i deklamovanje tokom predavanja.

Da ne bude da ovde ništa ne valja, reći ću: koncept je dovoljno originalan i zanimljiv da, čak i ovako njanjavo tretiran, nije sasvim neinteresantan za gledanje; fotografija Karima Husaina je vrlo dobra, i proizvodi neke zanimljive, onirične efekte relativno jednostavnim sredstvima; efekti maske su izuzetni, a ima ih proprilično, naročito u vidu krvopljusa, jer odavno nisam video u ovoj meri, ovako razuzdano šikljajući splatter (istina, izmiče mi poenta tolikog insistiranja na tome, sem da se naglasi koliko je ružno i loše, mkay, ubijati druge ljude); i nađe se ovde-onde, i izvan tih scena klanja, poneki fin kadar, idejica, uglavnom nerazvijena (npr. kako je to biti žena u telu muškarca tokom sexa s drugom ženom? uopšte, kako je to biti u telu koje nije tvoje, kako je gledati u ogledalu lik koji nije tvoj...?), a tu je i jedna prilično zabavna i creepy scena vizije/sna/brain-farta u kojoj se naše momče nešto kao igra sa maskom od face žene-ubice koja mu je zaposela um.

Inače, ako pogledate druge kritike na netu, Ameri mu uglavnom jedu iz ruke i dižu ga u nebesa kao najbolji fanta-horor u novijoj istoriji. Ko zna, možda sam ja kao jedan od ona dva starca iz Mapet šoua i ne kapiram revoluciju savremenog horora, ne vidim Zlatno doba jer živim u prošlosti...

Bilo kako bilo, meni je bilo neprijatno dok sam zamišljao seniora kako ovo sa sinom zajedno gleda. Mada, vrhunac horora bio bi, u stvari, ako se ovo Tatku iskreno dopalo, i ako je reko: „Bravo, sine, ima na komu ostanuti carstvo.“

SMRT JE ZARAZNA BOLEST

  

            Evo još jedne moje davnašnje priče koja je proročki predvidela zombi apokalipsu u kojoj danas živimo. Nedavno sam vam ovde, sasvim besplatno, ponudio moje VANREDNO STANJE, a sada evo vam, za čitanje u karantinu, još jedna priča iz istog ciklusa o srpskim zombijima...

            Ova priča je pisana pre 16 godina, pa zato u njoj mobilni telefoni i interneti ne figuriraju onoliko koliko bi, možda, da je pisana juče – ali po svemu drugome mislim da je danas više nego aktuelna...

SMRT JE ZARAZNA BOLEST

(c) Dejan Ognjanović, 2004

Zabranjeno kopiranje, prenošenje ili drugačije neovlašćeno korišćenje

            Prvi dan – javili na TV. Niko ne veruje.

            Drugi dan – videli ih ljudi. Počeli da veruju, ali kasno.

            Treći dan – od jutra do mraka čule se sirene i pucnjava. Nismo izlazili iz kuće. Na TV samo puštaju filmove i muziku, ali ima malo vesti. Noću nam neko lupao na vrata. Kad burazer izašao s ćaletovom puškom, nije zatekao nikog.

            Četvrti dan – većina lokalnih kanala prestala da emituje program. Na RTS-u su samo rekli da je u pitanju zaraza i da niko ne izlazi iz kuća. Čuli se pucnji, ali ređe nego ranije. Keva pije Bensedine. Buraz hoće da izađe i vidi svojim očima. Ja sam plakao. Znam da sam veliki za to, ali nisam mogao da se suzdržim.

            Peti dan – komšiluk je pust. Banjska Rampa je pusta. Većina je pobegla prethodnih dana i noći. RTS ponavlja jedno te isto. Đole hoće da se sklonimo u selo odakle je keva. Kaže, u toj vukojebini ih neće biti mnogo. Majka ga preklinje da čeka, da ne napuštamo dom; plače i obeznanjuje se lekovima, slično kao pred ćaletovu smrt.

            Šesti dan – zvoni telefon. Đole dugo razgovara s nekim. Potom kaže: ako sad ne odemo, najebali smo. Sve ih je više i uskoro nećemo moći da izađemo. Ja sam ih video nekoliko kroz prozor, ali sam odmah spustio roletnu. Opet sam plakao. Mama kaže da je ovo kraj sveta. Kasnije popodne, bata zove nekog. Onda kaže majci da se pakuje: odlazimo u selo. Iznenađen sam kad vidim da ona ovog puta ćutke prihvata. Nakrcala je tri velike torbe sa odećom i ko zna čime. 

Ja otvaram zamrzivač: “Šta ćemo tamo da jedemo? Ovde nema skoro ništa.” Đole kaže da ne brinem, idemo u šoping pre puta. Ne razumem. Majka već danima unazad mesi hleb, jer dragstori i pekare ne rade. Ništa više ne radi. On nosi prtljag u kola. Onda isključuje TV, pakuje kablove, i stavlja u prtljažnik. Kaže, za svaki slučaj. Otvara kapiju, s puškom u ruci, i gleda niz ulicu. Nigde nikog. Seda za volan, ja do njega, a majka pozadi. Ona plače dok posmatra kuću, već treći put ga pita da li je zaključao vrata. Vidim da i on pomalo drhti, nije mu svejedno. Ko zna da li ćemo ikada više videti dom. Sad nam je sve što imamo natrpano u gepek golfa.

            Polazimo.

            Na raskrsnici prema Niškoj Banji: nebo je nisko, a sivilo deluje veoma blizu, kao neka izmaglica koja nas okružuje iz svih pravaca. Kod polupraznog kioska vidimo grupu ovih: ima ih bar dvadeset. Krenu ka nama. Đole da gas, ali u pogrešnom pravcu. Umesto da na kružnom toku produži pravo, prema Suvoj planini, on skrene desno, uzbrdo. 

Zar ne idemo u planine, pitam. On se kezi: “Rekao sam ti – prvo u šoping.” Dok se penje u Banju zove nekog mobilnim: “Dobro da barem ovo sranje još radi… Ah! Bobane! Gde si? Jeste li stigli tamo? Kakvo je stanje?… Nisu dirali? Znao sam. Dobro, stižem za dva minuta.”

            Prođemo pored još jedne grupe: samo stoje, nepokretni. Projurimo. Ko zna, možda nas nisu ni primetili? Majka uopšte ne gleda kroz prozor. Prebire prstima po torbi koju steže obema šakama.

            Spustimo se ispod hotela “Radon” i stignemo pred samouslugu. Prepoznajem Bobanovog audija parkiranog ispred.

            Đole kaže majci da zaključa vrata iznutra i da ne izlazi, a meni da pođem s njim. Kaže joj, brzo se vraćamo.

            Boban izlazi iz svog auta, a za njim još dvojica koju ne poznajem. Jedan ima pištolj, onaj drugi palicu za bejzbol.

            Ovome s pištoljem Boban kaže: “Bulidža, ti budi pored auta i pazi. Dobro pazi. Nemoj da se zajebavaš, od tebe zavisimo.” Za to vreme ovaj s palicom overava obijenu trafiku ispred samousluge. “Paz' da ne nađeš cigare! To su prvo pokupili,” kaže mu Boban. “Ajdemo, vido sam jednu grupicu na trista metra odavde kad smo dolazili. Nemamo puno vreme.”

            “Ne mogu da verujem,” kaže Đole kad priđemo staklenim vratima. “Netaknuta. Nisu čak ni rešetke navukli.”

            “Samo još ova ostala u kraju. Sve ostalo su počistili, čim je počela bežanija. Dragstori, mesare, trafike, sve. Ovu još nisu jer je blizu do groblje. Ajde, Džonsone, razvaljuj!”

            Onaj s palicom postupi po naređenju. Trgnem se, iako sam znao šta će biti. Staklo se raspršti na sve strane. Bacim pogled niz ulicu. Puste zgrade od kojih se prasak odbija kao eho.

            “Ajmo, mali. Grabi šta stigneš – sve je tvoje.”

            Ulazimo u samouslugu.

            Neosvetljena, u predvečerje, izgleda nekako jezivo. Neko upali svetlo, i onda je drugačije. Malo drugačije, ali ne mnogo bolje.

            Još kao mali sanjao sam ovako nešto: probudim se jednog jutra, a ono – nigde nikog. Ceo svet je moj. Sve radnje – sva odeća, hrana, igračke, kompjuteri… Sve samo za mene. Mogu da uzmem šta god poželim. Često sam to sanjao. Što ti je odrastanje za vreme sankcija…

            Odlazim do polica sa čokoladama. Guram “Milke” u praznu trobu. “Toblerone”. “Nestle”. Onda prestanem da biram, i samo trpam. Eurokrem. Bananice. Pitam se koliku masu mogu da ponesem do našeg golfa.

            “E, ovo ko na Kosovo, onih dana!” smeje Boban s druge strane police. “Jesam ti pričao kako smo čistili šiptarske dragstore kad je počelo bombardovanje? Eh, to su bili dani!”

            “Sećam se te priče,” kaže Đole. “Kao deca u poslastičari, je li?”

            Džonson se cereka.

            “Nego,” čujem opet brata, “zna li se, bre, nešto o ovom sranju? Koji se moj dešava?” Pitam se šta tovari u svoju torbu dok to pita.

            “Vido si i sam. Ako na svoji oči ne veruješ, šta da ti pričam?”

            “Ma, znam, ali… Kako, jebote? Kako ovo može?”

            Ja prelazim na čipseve, smoki, krekere. Torba mi je već puna, i uzimam veliku, čvrstu kesu.

            S druge strane polica čujem šuštanje, zveckanje. Nešto se slomi, zvuči kao tegla.

            “Pazi, kretenu! Ne moraš da praviš svinjac ovde.” Ovaj s palicom pređe s moje strane. “Ne, ne kažem tebi… Pa, šta mu ga znam. Kažu da ovi nisu agresivni. Nije ko u filmovi. Ne grizu, ne ubijaju. Samo se teturaju okolo, mumlaju i tako to. Kao da oće da se druže, al neznaju kako. Što je najgore, zarazni su. Mislim, ne treba da te ujedu il tako to, dovoljno je da ti priđu blizu, da te dotaknu, i sjebo si se ko džoger. Zaraze te sa smrt. I postaneš isti ko oni.”

            “Koje sranje…”

            Džonson mi prilazi: “Ej, mali, pa ti si pokupio sve čokolade! To nije drugarski. Daj malo ovamo,” i počne da mi pretura po torbi. Buraz naviri iza police: “Pusti klinca: sam si mu reko da je sve njegovo.”

            “A, pa čekaj malo, nisam to mislio bukvalno. Ne može bre sve “Milke” za njega, mora da delimo!”

            Boban se takođe pojavi: “E, Džonsone, nemoj da ti jebem mater! Jebale te čokolade, idi u hladnjak i vidi dal se meso nije pokvarilo.”

            “Al vidi, stvarno nije fer – gle, celu policu pomeo!”

            “Čuo si šta sam ti reko.”

            Ovaj me preko pogleda, namerno nagazi jednu od razbacanih kesa s čipsom iz moje torbe, i ode ka vitrini s mesom.

            “E, u kurac! Usmrdelo se!” Onda se naceri: “Mali, ipak će mora da delimo te čokolade.”

            Boban vikne: “Ma, jebem te u usta krvava, pusti čokolade, daj da vidimo dal su barem čajne i dimljeno meso dobri.” Onda sam dođe do vitrine i kaže: “Ajde, ja ću. Ti idi pokupi testenine, brašno, šećer, ulje. Vidim li ti jednu kesu bombona u ranac, ima u dupe da ti je nabijem.”

            Ovaj stoji ukopan: usne mu drhte kao detetu. Pomislim da će da zaplače. Onda se natera da prozbori: “A što ti da uzimaš sušenice, a ja brašno? Pa vi oćete sve najbolje da pokupite, a za Džonsona – kurac! E, ne može tako. Misliš da sam ja glup, da ne vidim šta radite?” A onda, kao da shvata ko je ovde od koga jači, okrene se meni: “More, neće mene klinac da zajebava – daj tu torbu ovamo!” 

Grabi mi je iz ruku. Ja vučem. Drška se kida, čokolade i čipsevi se razlete po glatkom podu. On čučne i uzme da sakuplja “Milke”. Namrštim se, oči mi zasuze. Možda zato nisam ni registrovao kad mi se brat stvorio uz njega. Tras! kundakom u potiljak.

Džonson se prostre po čokoladama, ali se smesta prosvesti: “E, sad si se zajebo! Nisam ti ja ovaj balavac! Jebaću ti leš krvavi!” I skoči na noge, s palicom u zamahu. Bez razmišljanja se bacam na njega. Zagrlim kožnjak u zaletu i zanesem ga u stranu – samo da palica ne pogodi brata. Uspevam. Zajedno tresnemo u raf sa bombonama: desetine kesa pada s nama.

Onda – mrak! Ne znam koliko sekundi kasnije osetim jak bol, i krv u ustima: dva metra odbačen od njega, shvatim da me je munuo laktom i skoro mi pocepao obraz.

            “E, to nisi smeo da uradiš!” viče brat.

            “Neeeemoj,” vrištim ja, ali prekasno. Bang! Rupa u mesu nikne na Džonsonovoj levoj butini. Krv oblije novopazarski teksas.

            “Ehej! Koj vam je moj?” podvikne Boban, s pištoljem u ruci. Namršten.

            Đole se okreće ka njemu, s ispruženom puškom: “Nemoj.”

            “Džonsona nisi smeo da mi diraš! Sad vidim da sam se zajebo što sam te uopšte zvao u ovu akciju. Ajde, čisti se odavde s tim derletom. Pušku odloži na pod.”

            “Mora da se šališ,” kaže Đole.

            Džonson gunđa sebi u bradu tamo iza Bobana. Pokuša da se digne na noge oslanjajući se na palicu: oklizne se o sopstvenu krv, i bejzbolka zazveči na podu.

            Boban se na to trgne, mahinalno se osvrne – i Đole iskoristi priliku. Bang! Raznese mu šaku s pištoljem. Ponosan sam na svog brata. Nisam znao da je toliko dobar strelac. I da je tako plemenit. Gađao ga je u ruku, kao Zagor. A mogao je da ga ubije. Boban se skljoka, stegne desanku i zakuka: “Jaooo, jebaću ti mrtvu majku za ovo! Joooj, gle šta si mi uradio!”

            Vidim da je i Đole zbunjen, uplašen, a opet, na način koji ne umem da opišem jer ga nikad ovakvog nisam video – veličanstven. Gledam ga kroz suze za koje ne znam da li su od bola u obrazu ili od radosti u grudima.

            “Jesi li dobro?” pita.

            Više ne osećam bol. “Preživeću.”

            “Dobro,” kaže, dok ubacuje nove metke u dvocevku. “Pokupi to s poda, pa da idemo. Dosta smo dangubili s ovim kretenima. Pada noć. Keva nas čeka.”

            Setim se da je majka sama u kolima. I da je onaj treći ostao napolju, s pištoljem. Vidim u bratovim očima da misli isto. “Digni taj pištolj i pazi ovu dvojicu. Ako nešto probaju, pucaj u glavu.” Uzimam tu spravu s poda. Gadi mi se lepljiva krv na dršci, ali ipak pokušavam da je stegnem čvrsto. Đole ode do razbijenih vrata i gleda napolje.

            Boban mi kaže: “Sine, daj tu igračku da se ne povrediš…”

            Usmerim cev ka njemu, a levom sa gomile prosutih stvari dohvatim rolnu WC papira i bacim mu je: “Drži, i zamotaj to da ti ne iscure sva govna. Ako nešto probaš, izbušiću ti još jedan čmar.” Smeškam se. Ne znam otkud mi ova fora – sigurno sam pokupio iz nekog filma.

            On psuje, ali ja držim pištolj. Cepa rolnu, još uvek na podu, i obavija papir oko šake.

            Ja, osokoljen, kažem: “Šteta što nemaju ružičasti – manje se prlja.”

            Đole se vrati. “Jel' majka OK?” pitam. 

“U kolima je. Ali Bulidžu nigde ne vidim. Možda je pobegao kad je čuo pucnjavu. Ma ko ga jebe, daj da požurimo.” On uzima dve torbe koje je dotad već napunio, pomiriše nekoliko dimljenih kobasica iz hladnjaka, ubaci i njih, i kaže: “Idemo.” Iz moje torbe uzme jednu “Milku” i zafrljači je Džonsonu u lice: “Na, najedi se.” A Bobanu: “Žao mi je. Nije moralo ovo da se desi. Bez ljutnje. Šit hepenz.”

            “Ima da te nađem, gde god da odeš,” mrlja ovaj. “Sjebo si se ko džoger.”

            Đole uspravi dvocevku: “Samo dođi. Ovo će uvek da bude nabijeno, i spremno.”

            Izađemo. Napolju je mrak. Nigde nikog. Tišina.

            Pogledam prema kolima: naježim se. Majčino lice prislonjeno uz staklo, iskrivljeno u vrisak, ali ništa ne čujem. Izgleda da bi htela da izađe, a ne može da otvori vrata.

            Čujem šuškanje. Obojica pogledamo prema razvaljenoj trafici. Iz nje se promoli jedan od mrtvih. Đole opali, i raznese mu glavu u desetak parčića. Siđemo niz pet-šest stepenica i dođemo do kola. Telo bez glave drhti na pločniku. “Nemoj s te strane,” kaže mi. “Ne prilazi mu. Uđi na ova vrata. Čuo si da su zarazni.”

            Dok hvatam bravu, vidim da iz trafike izlazi još jedna prilika. Onaj koga su zvali Bulidža. Sad je i on žut u licu, bez izraza. Korača ka nama. Iz ruke mu ispadne poslednji Sex Club i raskreči se na asfaltu. On na to ne reaguje. Čini se da ga ka nama privlači nešto mutno, iznutra, što ni sam potpuno ne razume.

            “Uđi u kola!”

            Đole nišani. Bam! I – krv pljusne, mnogo više nego malopre. Ovaj je svež. Bulidži razneseno levo rame. Zatetura se, ali ne padne. Nastavi ka nama.

            U tom trenu iz samousluge izviri Boban; Džonson se vuče za njim.

            “Bulidža! E, jebem ti, pa zar i tebe pogodiše!? Na njih! Na njih!”

            Ovaj tupo gleda ka nama. Mi smo oni koji su mu naneli bol. Daleko smo. Plaši nas se. Onda se okrene ka glasovima, ka ulazu samoposluge. Krene ka njima.

            “Ama, šta buljiš ko kreten, trči i pali kola!” viče Boban, dok Bulidža prilazi i grli ga. On ga gurne, nehotice pravo na Džonsona koji tek što se jedva uspravio. Obojica se ispruže na stepenicama ispred samousluge. Džonson počinje da vrišti: “Aaaaa! Pa i Bulidža je postao kao oni!”

            Bobanova unezverena faca poslednje je što vidim pre nego što uskočim u golfa, kao deo uvežbanog tima, i buraz ga smesta startuje. Osvrnem se još jednom, i vidim ih kako mašu rukama iza nas – patetične figure koje se istope u mraku. 

Dok se udaljavamo, pitam majku: “Jesi li dobro?” Ona je na ivici histerije, pa i dalje od toga. Jedva promuca: “Jao, šta je ovo… Šta se dešava?… Samo je ušao unutra… u trafiku… da nešto uzme… Nije primetio ovog drugog… I… i… Nisam mogla da otvorim vrata… Onda sam čula pucanje… Iz samousluge… Jeste li vi dobro? Šta ti je to na obrazu? Daj da te vidim…”

            “Dobro sam, mama,” kažem. “Nije mi ništa.” Stvarno to mislim. Osećam da sam u kola ušao jači, čvršći nego kad sam iz njih izašao.

            Prilazimo kiosku na raskrsnici: velika grupa mrtvaca još uvek se vrzma okolo. Izgledaju kao penzioneri koji čekaju da stigne hleb, pa da oforme red. Na kružnom toku se uključimo na auto put što vodi prema Bugarskoj. Kraj nas prošiša džip: iz njega se čuje glasna tehno muzika, a neki ćelavi lik izvirio kroz prozor i maše pivskom flašom: “Jiiiiii-haaaaaaaaa!”

            Majka jeca: “Gotovo je. Ovo je kraj sveta... Kraj sveta.”

            Ja i dalje osećam krv u svojim ustima. Vrhom jezika istražujem posekotinu s unutrašnje strane obraza. Put nas vodi ka mračnim brdima ispod gustih oblaka na istoku. Dok jurimo prema Sićevačkoj klisuri, predvečerje prelazi u noć. Uskoro će sedmi dan otkako je ovo počelo.

            “Kraj sveta…” ponavlja majka.

            Tešim je: “Ko zna zašto je to dobro.”

***