среда, 10. фебруар 2021.

SUPERDEEP (Kolskaya sverhglubokaya, 2020)

**(*)

3-

            Ne vredi: ruske filmadžije su OPERISANE od horora i tu pomoći nema!

            Čak i kad se primaknu konceptu od kojeg bi Ameri napravili ČUDA – ili već i jesu pravili čuda – Rusi se upletu u tipično slovensko, pijano BAULJANJE bez reda, rada i discipline, bez poovskog smisla za jedinstvo efekta, za ekonomičnost izraza, zapletu se u najmanje zanimljive aspekte potencijalno daleko zabavnije priče, odu u debilne digresije umesto da se drže srži i suštine, i tako, čak i sa najboljim resursima – dobri glumci, pristojan budžet, scenografija, efekti, kamera… - oni jedva dosegnu POLA DUPETA. Celo, lepo, sa obe polutke skladno uobličene – jok, nema šanse. Kod Rusa, kad rade nešto nalik hororu, pola dupeta je najviše što ćete dobiti, i to AKO STE SREĆNI!

            Case in point: Kolskaya sverhglubokaya! Pa jebo te otac, pre svega, KO filmu daje tako debilno neizgovoljivo ime!?

KOLJSKAHAKAJA SVEGLUPODUPEGLAVOSKAJA???

Nije ni čudo što se ovo na engleskom lepo i jasno zove SUPERDEEP. Tako se bre filmovi krste! Al džaba sve, kad je ovo inače nekršteno…

Šta su sve ovde uspeli da protraće?

Prvo, koncept, da se ovo dešava u najdubljoj jami na svetu (fakat), nekakvoj jami iskopanoj do oko 12km ispod površine Zemlje. Imali smo grdne horor filmove na dnu okeana, ali usred zemlje, malo ređe (bilo je neke sf akcije, THE CORE i tako to, ali ne strave!). Dakle, premisa dušu dala za (anti)kosmičku, tvrdo-uzemljenu stravu i jezu.

Prc! Oni veći deo filma uopšte i nisu na toj najvećoj dubini, nego jedva negde oko polovine… Na pola puta, odnosno, na pola dupeta… Klaustrofobija? Zdrrrravo! Gledao sam jeftinije, u svakom pogledu skromnije B-filmove koji su taj ugođaj ubedljivije gradili. Ovaj Rus je ladno mogao da se dešava i 100m ispod zemlje, ili manje od toga, u podrumu neke fabrike.

Drugo, ideju o nekakvoj inteligentnoj buđi, ili tako nekoj živoj tvorevini, životnom obliku (nejasno da li vanzemaljskog ili dubokozemaljskog porekla) koji kancerozno obuzima i nagriza sve živo i mrtvo. Vrlo lavkraftovski potencijal – otprilike, kad bi BOJA izvan ovog svemira bila buđ… Mislite da je od toga nešto novo i neviđeno urađeno? Vrlo malo, samo u par kratkih scena… Umesto da izmuzu maksimum!

Treće, priliku za nadahnute, dosad neviđene efekte maske – po pitanju interakcije te buđi sa ljudskim telima. Kakve su sve divne Gigeroidnosti i Rob-Botinoidnosti THE THING nivoa ovde mogli da prave, da su hteli – a imali su tehničare za to (vidi sliku!) – samo… nije ih to zanimalo.

Jer, jebi ga, daleko je Rusima zanimljivije bilo da se bave trzavicama među ljudima, njihovim svađama, preganjanjima, pucnjavama, a u središtu svega čak i nije ta pametna buđ koliko se ovde minutaže posveti akanju sa jebenim liftom koji ih je tu spustio i odatle treba da ih digne… Mislim, naravno da je to bitan plot divajs, ali on ipak pojede previše vremena i truda, a buđ umesto da obuzima ljude, pravi od njih mutante i da se ovi uzajamno opsedaju, kolju, spajaju i jebavaju na trista zabavnih i okuugodnih načina – čuči negde u trećem planu…

Četvrto, imali su u glavnoj ulozi Milenu Radulović, koja je ovih dana u Srbiji bila u svim medijima kao inicijatorka afere „Čika Mika“ o učitelju glume, sedmostrukom silovatelju (navodno sa erektilnom disfunkcijom). Sad, budući da nisam dotičnu dosad gledao u njenim TV serijama, suzdržaću se od suda o njenom opštem glumačkom umeću: možda ga ima a možda i ne.

I ovde su uspeli da je skinu

Recimo da je ovde možda bila loše rediteljski vođena: dali su joj kliše ulogu premlade kurčevite naučnice poslate među alfa mužjake, vojničine i naučničine, da istraži koj se moj zbiva na dnu mora… ovaj Zemlje… i u okviru tog klišea ona ima vrlo malo toga da radi, ili izgovori, a i to što čini, čini slabo i nekako nedokuvano, nedomišljeno.

Kao prvo, lik joj je nedefinisan, a njena hladna bezizražajna od emocija operisana faca prečesto sugeriše da je ona tu nekakav zlikovac (SPOJLER: nije!). Vidi, npr. scenu u kojoj se Milena nađe zajedno s doktorkom u sali gde zajedno pregledaju jednu polumutiranu ženu. Onda doktorka kaže: „Idem ja da pozovem Jegora…“ Ili Aljošu… ili Sergeja… ili tako nekog Rusa. Doktora. Šta li. Milena se hladnim bezizražajnim pogledom zazuri u nju i kaže: „Nemoj. Ja ću.“ I ode. Ova ostane s ovim mutantom, i naravno najebe. Kako je to inscenirano i odglumljeno, pomislio bi čovek da je Milena znala šta će da se desi pa je pičkasto pobegla i ostavila ovu namerno, da strada. A nije. Samo nam je to tako reditelj prikazao a Milena odglumela (sic).

Kao drugo, ona ima jedan i po izraz, uvek i svuda, tokom celog filma. 1) Ima fletlajn led, blaaago uplašen.

I ima 2) izraz nešto malo više melodramatski afektiran, širom otvorenih očiju, kad god je nešto napeto, jezivo, čudno, neobično okolo.

Ako je ovo nju Čika Mika naučio ovako da glumi, onda i treba da ide u apsu, barem zbog toga (a i zbog ostalog, ako se dokaže).

I tako: svašta zabavno ovde ima, u nagoveštaju, ovde-onde: imamo čak i scenu sa „čudovištem“ od slepljenih nekoliko ljudi, kao neki mega-šogot od ljudskog mesa… Ali i to dođe pa prebrzo prođe, dok si trepnuo, jer ipak, mora da se znaju prioriteti: akanje oko jebenog lifta. U liftu. Sa liftom. Itd.

Milena ili Nemilena, nije ovo nezanimljivo niti negledljivo: ideje i koncepti i poneka scena dovoljno su intrigantni da vrede pažnje. Lepo je to slikano. Efekti maske su OK. Ima mutanata. Ima body horora (na kašičicu). Ima lavkraftoidnih nagoveštaja. U tragovima. Ali ovo je mogao da bude THE UNDERGROUND THING. A na kraju nisu dobacili ni do LEVIJATANA (gde su, podsećam, Rusi bili krivi za čudovište).

P.S: Baš kao i nedavni ruski SF horor SPUTNIK, i ovaj, KOLJSKAHAKAJA SVEGLUPODUPEGLAVOSKAJA, dešava se sredinom 1980-ih, tik pred raspad SSSR. Na početku vidimo Gorbačova kako narodu šalje novogodišnju čestitku na TV. Ova nagrizajuća buđa mogla je, u tom kontekstu, da bude nekakav simbol predstojećeg raspada te trule države, ali – iako ovde imamo kliše lik birokrate-KGB-ovca – ne vidim da je išta s tom šansom učinjeno.

Takođe, u tom duhu, kroz ceo film postoji neki kao „running joke“. Jedan lik pokušava da dokuči odakle je Milenin akcenat. Litvanski? Beloruski? Ukrajinski? Turkmestanski? Tunguski? Ovaj? Onaj? Na kraju, pred sam klimax – stiže pančlajn kojem se svaki srpski gledalac sve vreme nadao, mada ne baš u obliku koji je želeo. Kaže mu ona, na kraju: „Jugoslavija!“

Da, ona zemlja koja se, takođe, gadno raspala nekoliko godina posle dešavanja u ovom filmu. Oho, pa onda ona buđ što nagriza mora da je ipak smisleno povezana…? Da li naša Milena preživi i na kraju ode u SFRJ kao nosilac te SSSR buđi, da i nas sve razjebe kao što su Rusi već razjebani?

Jok. Ovaj poludupasti film propušta i tu šansu, i zadovolji sa injoke namigivanjem onima koji znaju da je glumica iz Srbije, i toliko.

 


субота, 6. фебруар 2021.

GOTIKA – Ocuići

 

Nedavno sam vam na ovom blogu preporučio Tanesijevu Antologiju savremene japanske horor priče (15), i u okviru toga posebno pohvalio Ocuićijeve priče uvrštene u nju. Budući da mi je ubedljivo najbolja u tom izboru bila upravo njegova novela „Sedam soba“, pohitao sam da overim njegov roman Gotika, takođe u izdanju Tanesija.

            Za Ocuićija znam već duže vremena: odavno sam kupio njegovu zbirku priča ZOO, na engleskom – ali još nisam stigao i da je pročitam. Sad me je Tanesi najzad ubrzao, jer upravo iz nje su, na parče, ovde-onde, uzimane priče u nekoliko njihovih novijih antologija, tako da više od pola te zbirke sad imate na srpskom, istina raštrkane u jedno 3-4 knjige.

Isto tako, odavno znam za film rađen po ovom romanu. Hell, i prikazao sam ga ovde na blogu pre više od 10 godina, evo tog rivjua: GOTH: LOVE OF DEATH (2008).

            Ono što sam tamo kazao o filmu savršeno je primenjivo i na ovu knjigu, naime, da ovde ima (skoro) sve što volim u japanskom filmu (a i šire):

- originalni, atipični, amoralni etitjud;

- sjebano-zajebani, neprosečni protagonisti;

- uvrnut zaplet;

- nekro-nihilistička atmosfera, otuđenost, suzdržanost, minimum afektacije;

- dosledna inteligencija, a ne površni gimmick;

- odlična, glasna muzika;

- morbidnost i splatter (ovde, istina, prilično svedeni, za japanske standarde).

            GOTIKA je, kako se ispostavilo kad sam najzad seo da je pročitam, zapravo „fragmentarni roman“. Ili „roman u pričama“. Iliti zbirka priča sa istim glavnim likovima i sličnom tematikom. To znači da ovde ne postoji jedan centralni zaplet knjige, već da je svako „poglavlje“, odnosno „priča“, zaseban događaj – još tačnije, zaseban serijski ubica na kojeg nailazi naš čudni mladi par. (Film, inače, obrađuje motive iz samo prve dve priče...)

            Glavni junaci su dvoje srednjoškolaca, povučenih čudaka u bizarnom neromatničnom odnosu: i devojčica i dečak su svedenih afekata, ne samo uzajamno nego i uopšte, prema svima. Nezainteresovani za „normalan život“, za „obične“ drugare ili familije, oni se upuštaju u male privatne istrage vezane za čudna dešavanja oko sebe, potpomognuta talentom devojke Morino da sebi privlači serijske ubice i manijake svih boja.

Potonji „talenat“ je možda samo how convenient gimmick za činjenicu da baš ona (a preko nje i momak) dolazi u dodir sa tolikim ubicama i ludacima u okolini, ali to je simpatična fora koja pruža vezivno tkivo ovoj zbirci-romanu. Dodatna fora: u nekoliko slučajeva zaplet je vešto iskonstruisan tako da Morino nije ni svesna čitave priče-konteksta-slučaja u kojem se zatekne, odnosno da je bila zatočena od strane ubice, ili da je osoba s kojom je načas došla u dodir bio ubica. Za to vreme njen ne-baš-drug, ne-baš-dečko sve vreme je prati, ponekad koristi kao mamac za ubicu, ponekad je izbavi…

            Kao što već rekoh povodom filma, ne očekujte dinamiku ni previše saspens-akcije. Ovo je film (a isto važi i za roman) opuštenog, laganog ritma, u kome je najveća čar u kreiranju mikrosveta to dvoje glavnih junaka i njihove, vrlo uslovno, romanse. Što je naročito zabavno, i krajnje dosledno njihovim karakterima, ovo i nije tipična „boy meets girl“ pričica – iako postoji neka sapatnička empatija među njima, nisam baš siguran da se bilo ko tu zaista zaljubiška.

            Sva njihova svedena afektacija, svi skokovi na fletlajnovima njihovih egzistencija,  rezervisani su za ubice koji vrve oko njih. I toliko vrve da to pomalo rasteže plauzibilnost, ako bi se ovo sve doslovno čitalo – ne znam baš koliko su serijske ubice čest fenomen u Japanu da dvoje mladunaca u nekom manjem gradu (ne baš Tokiju), eto tako, slučajno, naleti na čak petoricu njih u ovoj knjizi, a na šestog u priči izvan ovog „romana“, koju imate u gorepomenutoj antologiji (i odlična je, sasvim na nivou ovih u GOTICI).

            Samo jedna priča ovde tiče se nečega ličnijeg: „Sećanje / blizanci“, o zbivanjima vezanim za mladodevojačke dane male Morino i njene sestre bliznakinje, dok su odrastale u seoskom ambijentu i suočavale se sa patologijom mnogo bližom domu od one kojoj su posvećene ostale priče. Sve ostale su u relativno proizvoljnoj vezi, u smislu da se mogu i drugačijim redom premeštati u knjizi, ili iz nje izbacivati, ili se još sličnih može ubacivati, jer su junaci na istom mestu u poslednjoj glavi-priči gde su bili i u prvoj, nema nekog primetnog razvoja. Dešavanja u poznijima se primetno NE nadovezuju na prethodne, niti što se tiče zapleta, niti u pogledu odnosa junaka.

            Ono što ih povezuje, rekoh već, jeste to dvoje likova, njihove osobene psihologije i motivacije, a ponajviše tematika pritajene, naizgled sveprisutne psiho(a)patije koja tinja svuda i u svakome, a samo u ponekima proključa dovoljno i da se manifestuje (pri čemu se nikad ne zna ko će biti sledeći ko će da „prsne“ – i ko će mu/joj biti žrtva). U tom kontekstu ni naš goth par nisu klasični detektivi-amateri, niti Skubi-Duberi/DilanDozi u pokušaju, već dve načete, blago poremećene psihe (ali ne previše – taman da se s njima mogu simpatisati oni „drugačiji“) koje, čačkajući po ludacima na koje nailaze, teže, sasvim sebično, ne da pomognu „zajednici“, pa čak ni „pojedincima“ – žrtvama, niti su gladni kažnjavanaj zlikovaca (ako ih i kazne, to bude uzgred, a ponekad ne bude ni uopšte), nego pre svega tome da razumeju sebe same.

            I jedino što je još zabavnije od preturanja po psihologiji glavnih junaka jesu vizure onih koji su otišli korak ili dva dalje od njih – onih koji su svoje ludilo, bezosećajnost, otuđenost od drugih doveli do nivoa da im oduzimaju živote. Ocuići je izuzetno maštovit, kako u kreativnom sadizmu različitih ubica, tako i u njihovim motivacijama i načinima razmišljanja i osećanja, pošto nam pruža i njihove tačke gledišta. Sa vanrednim umećem on stvara nekoliko memorabilnih scena saspensa u interakciji ubica i (potencijalnih) žrtava, ali za moj groš najjeziviji je onda kad ubica još nije ni stupio u akciju: kad još premišlja, planira, opisuje svoje pomerene senzacije, borbu sa svojim porivima…

            U tom smislu najefektnija priča u ovom romanu je „Grob“, i to dvojako. Kao prvo, sadrži meni najstravičnijeg ubicu, savršeno lucidnog, a opet, uprkos tome, bespomoćnog pred svojim neshvatljivim nagonom da ubija. On se doslovno odupire samom sebi i svojim nagonima, i naravno ne uspeva u tome, i njegova nemoć – nemoć razuma da se odbrani od nerazumnog u sebi samome – najstrašnija je od svega. Mada, kao drugo – moram reći da je njegov metod ubijanja toliko košmarno gnusan da ne znam da li da ga ovde spojlujem ili da vama prepustim da ga sami otkrijete. Vanredno je nadahnut i useravajuće sadistički. SPOJLER: Taman kad pomislite da nema ništa gore nego biti živ zakopan u sanduku dva metra pod zemljom kad ono… eto ga twist… u vidu cevi kroz koju vam u tu rupu gde ste sahranjeni pusti vodu, i udavi vas ko pacova, tamo dole, pod zemljom, gde ne možete ni da se batrgate a kamoli nešto više… Brrr!

            Sve u svemu, Ocuići je ovime otkriven kao jedan od savremenih prvorazrednih majstora horora: njegov stil je nenapadan, jednostavan, „nevidljiv“, nerazmetljiv, a opet vrhunski funkcionalan, mestimično sinematičan, sa izuzetno pametnim i ubedljivim i dramski intoniranim dijalozima, sa smislom za set-pis, i sa zaista genijalnim uvidom u abnormalne psihologije čije vizure prikazuje ubedljivo i, u odmaku od američkog horor-popovanja danas, sasvim nemoralizatorski, neafektirano.

            Ako nešto mrzim u današnjem hororu na engleskom jeziku to je njegova dominantna politička korektnost, napadna satiričnost i sklonost jedva prikrivenom ili čak i NEprikrivenom propovedanju. Bla bla beli muškarac bla bla rasizam bla bla manjine bla bla žene bla bla rase dženderi bla bla kapitalizam bla bla blaaah… Ocuići se ne spušta na te bedaste nivoe plitke „društvene kritike“ – iako je ona implicitna u bezdušnom svetu koji on tako precizno ocrtava – i prepušta čitaocima da sami odaberu da li će da budu zgroženi ili fascinirani ovim ludacima; da se sami užasnu, bez piščevog sufliranja da tako (možda) treba; ili – da se u njima, bar donekle – prepoznaju?

            Ukratko, ovo je vrhunski horor, prvorazredna stvar: svako ko voli horor uopšte, a japanski horor naročito, morao bi da slisti GOTIKU kao delikatesno parče na kakvo se retko nailazi. Naručite OVDE!



* * * 

Uskoro: moj osvrt na Tanesijevu ANTOLOGIJU AMERIČKE HOROR PRIČE.


субота, 30. јануар 2021.

ZLATNI GHOUL ZA HOROR 2020



Evo šta su najistaknutija postignuća u hororu prošle godine – dakle, u filmovima, knjigama itd. koji su širokim masama postali dostupni tokom 2020.


ZLATNI GHOUL

ZA NAJBOLJI HOROR

 

TOUS LES DIEUX DU CIEL (All the Gods in the Sky)



ZLATNI GHOUL

ZA NAJJEZIVIJI HOROR




ZLATNI GHOUL

ZA NAJBRUTALNIJI HOROR




ZLATNI GHOUL

ZA NAJBOLJI ARTY HOROR



ZLATNI GHOUL

ZA NAJBOLJU HOROR EKSPLOATACIJU


CASTLE FREAK



ZLATNI GHOUL

ZA NAJBOLJI CREATURE FEATURE

 



ZLATNI GHOUL

ZA NAJBOLJI FOUND FOOTAGE


/



ZLATNI GHOUL

ZA NAJBOLJU HOROR KOMEDIJU




ZLATNI GHOUL

ZA NAJBOLJI HOROR DOKUMENTARAC

WHERE DOES A BODY END



ZLATNI GHOUL

ZA NAJBOLJI DOKUMENTARAC O HORORU


/



ZLATNI GHOUL

ZA LAVKRAFTOVSKE ZASLUGE



ZLATNI GHOUL

ZA NAJHORORIČNIJI NEHOROR


ADORATION



ZLATNI GHOUL

ZA SRPSKI DOPRINOS HORORU


/


ZLATNI GHOUL

ZA NAJBOLJU REŽIJU

DAVID PRIOR

THE EMPTY MAN



ZLATNI GHOUL

ZA NAJBOLJI SCENARIO

QUARXX

TOUS LES DIEUX DU CIEL (All the Gods in the Sky)



ZLATNI GHOUL

ZA GLAVNU MUŠKU ULOGU

JEAN-LUC COUCHARD


TOUS LES DIEUX DU CIEL (All the Gods in the Sky)



ZLATNI GHOUL

ZA GLAVNU ŽENSKU ULOGU

ELISABETH MOSS


THE INVISIBLE MAN



ZLATNI GHOUL

ZA DETE GLUMCA

GABRIEL BATEMAN

UNHINGED



ZLATNI GHOUL

ZA MUZIKU

CHRISTOPHER YOUNG

& LUSTMORD

THE EMPTY MAN



ZLATNI GHOUL

ZA KAMERU

ANTOINE CARPENTIER

TOUS LES DIEUX DU CIEL (All the Gods in the Sky)



ZLATNI GHOUL

ZA EFEKTE MASKE

DAN MARTIN



ZLATNI GHOUL

ZA SCENOGRAFIJU

PIA ALEBORG

KOKO-DI KOKO-DA



ZLATNI GHOUL

ZA MUŠKU SPOREDNU ULOGU

RUSSELL CROWE

UNHINGED



ZLATNI GHOUL

ZA ŽENSKU SPOREDNU ULOGU

MELANIE GAYDOS

TOUS LES DIEUX DU CIEL (All the Gods in the Sky)



ZLATNI GHOUL

ZA DEBI-REDITELJA KOJI OBEĆAVA

QUARXX

TOUS LES DIEUX DU CIEL (All the Gods in the Sky)



ZLATNI GHOUL

ZA SRPSKU HOROR KNJIGU GODINE

(PROZA)

 

JEZAVA – Mladen Milosavljević (Bedem)




ZLATNI GHOUL

ZA SRPSKU HOROR KNJIGU GODINE

(TEORIJA)



PODZEMNI TOK 2 - Nemanja Radulović (S. Glasnik)



ZLATNI GHOUL

ZA SRPSKU HOROR KNJIGU GODINE

(NESVRSTANO)


/



ZLATNI GHOUL

ZA STRANU HOROR KNJIGU GODINE

(PROZA)

 

THE AGE OF DECAYED FUTURITY: THE BEST OF MARK SAMUELS - Mark Samuels

Hippocampus Press




ZLATNI GHOUL

ZA STRANU HOROR KNJIGU GODINE

(TEORIJA)


THE BROOD – Stephen R. Bissette

PS Publishing



ZLATNI GHOUL

ZA STRANU HOROR KNJIGU GODINE

(NESVRSTANO)

 

THE VALANCOURT BOOK OF WORLD HORROR STORIES



ZLATNO GOMNO


I’M THINKING OF ENDING THINGS


VEROTIKA


* * *

 

Kratki komentari nagrada.

Vrlo tanka godina, jedva sam našao čemu i kome da dam nagrade a da ne bude previše usiljeno.

Kao i obično, u hororu ima malo „mesnatih“ uloga za muškarce, i uvek na mišiće, jedva nekako, odaberem šta kome tu dati.

Dokumentarac WHERE DOES A BODY END o grupici SWANS, čije su neke pjesme vrlo creepy, proglasio sam horor dokumentarcem jer nisam imao nešto smislenije na lageru; a onda otkrih da cele godine nisam video nijedan kršten dok. o horor filmu!

            Nadam se da neće ovde biti nekoga šlogiranog da se čudi Zgulu za KOKO-DI KOKO-DA za scenografiju, iako se ceo film dešava napolju: production design podrazumeva više od enterijera – odnosi se na dizajn svega što se vidi u filmu, šatora, automobila, livade, šume…

            O romanu/zbirci JEZAVA Mladena Milosavljevića pisaću uskoro detaljnije ovde.

            Knjizi PODZEMNI TOK 2 Nemanje Radulovića, o okultnim i ezoteričnim motivima i temama u srpskoj književnosti dao sam Zgula na neviđeno: 1) jer poznajem i cenim njegov rad uopšte; 2) jer sam čitao, i cenim, 1. tom ovde knjige, odnosno PODZEMNI TOK 1; i 3) jer je trenutna cena prevelika, pa ću sačekati neki od Glasnikovih popusta, ne žuri mi se.

            Zlatno gomno se deli na dva naslova: to izbegavam da radim, ali ovog puta sam učinio jer I’M THINKING OF ENDING THINGS više nije nego što jeste horor (žanrovski gledano); zato sam ovu prestižnu nagradu, za svaki slučaj, dodelio i VEROTICI, koja horor zasigurno jeste, u svakom smislu reči.

            Zbog striktne doslednosti da se nagrada dodeljuje JEDNOM filmu ili osobi po kategoriji, recimo, žao mi je što nisam mogao dati i Zgula za odličan skor u THE INVISIBLE MAN (Benjamin Wallfisch)... i debitantu Dejvidu Prajoru za PRAZNOG ČOVEKA...

 

* * *

 

Zlatni Gul (TM) je figura koju je, po idejnom rešenju i nacrtu Dr Ognjanovića, izradila Tijana Jevtić.

 

*

 

Inače, evo jednog dela godišnjeg izbora magazina RUE MORGUE, za koji pišem književne kritike, i na čije sam književne nagrade snažno uticao.