NIKAD ČOVEK – Đunđi Ito

 

Horor mange su, najzad, sa velikim zakašnjenjem, ali ipak stigle na naše tržište – i neka su dobrodošle! Svako osveženje je prijatno, a naročito kad dolazi iz dalekog, bolesno-nadahnutog Japana.

Onaj kratkotrajni dašak svežine koji su japanski horori doneli na Zapad na prelomu milenijuma i u prvoj deceniji ovog veka, od KRUGA do KLETVE, samo je bledi nagoveštaj bogatstva japanske horor imaginacije koja se, daleko nesputanije i nekonvencionalnije, izražava već pola veka ako ne i više, u tamošnjim mangama. (Naravno, bilo je odličnih japanskih horora i mnogo pre nego što ih je KRUG probio na Zapad, ali to je druga tema, i uostalom imate već ovde na blogu moj spisak nezaobilaznih naslova… OVDE!)

Glavni zaslužnik za invaziju horor mangi kod nas je Darkwood, koji je do sada objavio već nekoliko fundamentalnih naslova, koje vam sve odreda preporučujem. Svako koga horor bar malo zanima, morao bi da se upozna sa košmarno nadrealnim divotama koje nude horor mange Đunđija Ita: UZUMAKI 1-3, GJO 1-2, FRAGMENTI STRAVE, TOMIE 1-3, a kad ste već tamo, svakako overite i serijal BELEŽNICA SMRTI i upravo sveže izašlo SKROVIŠTE.

ALI – u toj novonastaloj poplavi, ne dopustite da vam promakne jedna izuzetna horor manga koju nije izdao Darkvud (mada je možete kupiti i u njihovim striparnicama). Naime, relativno novi izdavač, STALKER, nedavno je objavio još jedan rad Đunđija Ita, NIKAD ČOVEK 1-3, i na njega želim da vam skrenem posebnu pažnju.

O Stalkeru sam već ovde pisao ranije, hvaleći album NOĆ Filipa Drijea, kojom prilikom sam vam preporučio (mada rivju ne stigoh da napišem) i njihov album OSMI PUTNIK. Ovog puta kazaću koju o mangi koju je Stalker najpametnije i najtačnije moguće preveo kao NIKAD ČOVEK. Ona je zasnovana na romanu Osamua Dazaja koji je na srpskom ove godine dobio čak dva prevoda (!), od kojih se svaki drugačije zove: Tanesi je taj roman objavio kao NEČOVEK, a Žir kao IZOPŠTENIK (na engleskom je to izašlo kao NO LONGER HUMAN).

Pa ovo je da čovek prsne na švajsovano mesto! NEČOVEK, IZOPŠTENIK, NIKAD ČOVEK, NO LONGER HUMAN… pod bilo kojim imenom, to je vrlo dobar roman – kao što već rekoh u mom rivjuu koji možete čitati OVDE – ali, bizarno, manga je još mnogo, mnogo bolja. I to kako za hororiste, tako i za svakog čitaoca otvorenog uma.

O čemu se radi? Ukratko, isto kao i u romanu, NIKAD ČOVEK je prodoran privir u jednu mračnu psihu, u vizuru nekoga ko se od samog rođenja oseća kao izopštenik, autsajder. On je rođen „pogrešan“, on je aberacija, neko ko se od najranijeg detinjstva osećao kao tuđin i u svojoj porodici, i sa drugom decom u komšiluku i, kasnije, u školi, u ljubavnim i poslovnim odnosima, svuda i sa svima. Stidljiv, bojažljiv, nesiguran, on oduvek mora da igra ulogu, da glumi, pretvara se da je „jedan od njih“, a sve u njemu mu govori da im ne pripada.

Pritom, mora se naglasiti: nije on autsajder u romantičnom, pozitivnom smislu, kako se ova vrsta lika najčešće viđa: nije on neshvaćena, superiorna, tanana duša koja je otuđena zato što se u ne uklapa u bednu rulju mediokriteta svojim natprosečnim kvalitetima. Ne, sasvim suprotno: on je gnjida u ljudskom obliku, aberacija, mentalna i duševna nakaza – neko ko nije svesno zao, nije psihopata, nije zlobnik, ne želi drugima zlo, a opet, samom svojom prirodom nekako se udesi tako da je štetan po sve oko sebe, a time i po sebe. Svaku bogovetnu priliku da bude čovek – on prokocka. Zato je naslov NIKAD ČOVEK najadekvatniji.

Nije on NEČOVEK u smislu Hanibala Lektora ili Kevina iz WE NEED TO TALK ABOUT KEVIN. Nije on IZOPŠTENIK, jer niko njega nije izopštio iz zajednice; u izvesnom smislu donekle je on  SAMOIZOPŠTENIK, ali čak ni to nije sasvim tačno, jer najveći horor ove priče je u tome koliko malo kontrole nad sopstvenom sudbinom i životom ima ovaj čovek. A možda je on samo malo naglašeniji primer kako bi nam ukazao koliko i svi mi malo možemo da promenimo u vezi sa tim ko smo, kakvi smo i kako ćemo se prema drugima odnositi.

„Karakter je čovekova sudbina“, glasi jedna pradrevna maksima, a u ovom slučaju ta sudbina kao da je ukorenjena u nečemu još dubljem od karaktera, jer glavni junak ove mange svoju sudbinu sluti još u najranijim danima detinjstva, pre nego što mu je karakter u nekom ozbiljnom smislu reči i bio izgrađen… Zovite to predodređenost… sudbina.. ukletost… ali je jezivo zastrašujuće više od bilo čega. Zašto? Zato što i u najgorem scenariju tamu nam osvetljava iluzija da se mi nešto tu ipak pitamo, da od nas zavisi, da ćemo svojom voljom, snagom, upornošću, pameću, ovim ili onim, moći da se odupremo Zlu. Avaj, kad to „zlo“ dolazi iznutra, iz nas, šta tu možemo? Tako i naš antijunak: ne može protiv sebe. I u tome je, kažem i podvlačim, vrhunski horor.

Nije najveća strava u životu recimo da ti se ukaže nekakav divovski Ktulu, nekakva kosmička gadost – jer i njoj Čovek može da pokaže srednji prst, i mada nemoćan da je sredi, zbriše, otera, može barem da prkosno stane, uspravne kičme, kao Čovek, i kaže: „Okej, frajeru, jači si: do your worst! I za to me mnogo zabole!“ Ali šta ako je Nečovek? Još gore, šta ako je Nikad Čovek?

Može, kao antijunak ovog dela, da se batrga od prijatelja koga otera u samoubistvo do niza devojaka i žena koje na ovaj ili onaj način upropasti, do drugova koje izda kao poslednja, da prostite, pizda… I nije ni neki spojler ako kažem da je ova manga možda pomalo ravna i repetitivna, jer u tome je i cela poenta njene poente (sic): možete se vi, naivno i optimistički, nadati da će lik kojega pratite (inače lepuškast, simpatičan, mlad, ništa u njegovoj pojavi ne ukazuje na Nakazu unutra) u ovom ili onom odnosu u koji se upušta da, ipak, uprkos svemu, ispadne Čovek – ali, suprajz (spojler!) – to se neće desiti!

Ono što posebno želim da naglasim: Đunđi Ito je, u ovoj mangi, izvukao sve potencijale prekratkog Dazajevog romana, i može se reći da je ta storija, jedva skicirana u knjižici, u punom mračnom sjaju zasijala tek kod Ita! Mada i jedno i drugo vredi čitanja, ako iz razloga ekonomije finansijama i svojim vremenom rešite da pročitate samo jednu varijaciju, moja najsnažnija preporuka definitivno i bez trunke premišljanja ide mangi NIKAD ČOVEK. Iako je taj roman „klasik japanske književnosti“, kakvim ga mnogi smatraju, ja moram reći da je on za moj groš ipak upadljivo inferioran prema donekle sličnoj, ali beskrajno dublje i žešće realizovanoj storiji o jednom „nikad-čoveku“ i autsajderu, u romanu ZLATNI PAVILJON Jukija Mišime. A još upadljivije je inferioran kad se stavi pored ove detaljne, promišljene, proživljene (?!), nadasve inteligentno razrađene strip adaptacije.

Dva su glavna razloga zašto je manga NIKAD ČOVEK zanimljivija i vrednija od romana NEČOVEK/IZOPŠTENIK: prvi sam već izneo gore – dakle, radi se o mnogo detaljnijoj i produbljenijoj verziji. Ona od skice pravi portret, od nagoveštaja i jedva-rečenih stvari pravi epopeju autodestrukcije.

Pritom, veći je naglasak na zajedničkom samoubistvu, kojim počinje strip. Veći je akcenat stavljen na ružnog dečaka koji je iz prve „pročitao“ njegovo pretvaranje i video mu pravi, nakazni lik. Taj se ružni dečak pretvara u lajtmotiv, u utvaru koja našeg lepotana sa ružnom dušom progoni celog života, što je u stripu znatno naglašenije nego u romanu…

Pored toga, više je eksplicitnosti oko svega, uključujući golotinju i erotiku na granici hardkora (hint: ovo NIJE strip za decu, i nemojte ga nepromišljeno davati svojim maloletnim čitaocima NARUTA i UBICE DEMONA). Mada se oko pojedinih kadrova možemo sporiti da li je tolika eksplicitnost bila nužna za priču, u načelu, pored doze eksploatacije, te su scene svakako važne za priču jer se i u erotskim odnosima našeg nesrećnika naročito ogleda njegova priroda. Osim toga, eksplicitnost je nužna i zato što, u romanu ipak čednom, suzdržanom po tim pitanjima (zbog vremena u kojem je nastao), imamo i neke izluđujuće nejasne nagoveštaje iz kojih je teško pojmiti ŠTA se uopšte desilo, pa tako, bar za moj bukvalistički um koji voli da mu se što više nacrta, tek sad jasnije vidim kako su to ovog lika, kao dečaka,„sluge silovale“, tj. da li su to bile sluge ili sluškinje, i kako su ga tačno silovali (jer nije nebitno, za razvoj njegovog lika, da li su ga samo pipkali, ili…).

Drugi razlog je taj što manga od jedne storije koja ipak nije tretirana žanrovski – roman jeste mračan, ali nije horor! – gradi simfoniju užasa koja itekako JESTE horor. Naravno da je horor ovde psihološke prirode, ali Ito koristi svaku priliku da prenaglasi i eksplicira realističke užase: krv je svuda splaterski prisutna (samoubistvo ružnog), vidimo gadno naduveni leš utopljenice sa nabubrelim jezikom i trbuhom, itsl.

Pored toga, još upečatljivije, kod Ita metafore, koje su u romanu bile ili nagoveštene, ili iskazane jednom frazom, postaju vizuelno otelotvorene: npr. kada naš lik ode u komunističku ćeliju i sve njih vidi kao monstruozne ljude-insekte.

Ili kad imamo prizor ljubavnika koji se tope, spajaju i pretvaraju u žitku masu.

To se, naravno, ne dešava na realnom nivou zapleta, u smislu fantastične telesne transformacije, nego je objektivni korelat osećanja glavnog junaka o gubljenju sopstvenog identiteta i utapanju u drugu osobu. Isto tako i drugim sličnim slučajevima, metafore vidimo doslovno prenesene, u ikonografiji horora: iz sebe on bljuje blob-govna sa likovima ljudi iz svog života koji su ga smarali očekivanjima, ocenama, presudama… Vidi vojnike kako marširaju ulicom, a lica su im već mrtvačke glave ispod kapa (slutnja onoga što ih čeka, toga kuda su se zaputili).

Kad se „zaljubi“ u apotekarku koja ga, kako zgodno, snabdeva drogolekovima, to je povod za niz vizija u kojima figuriraju mutirane izrasle biljke i vegetacijski košmari iz njenog skladišta.

Docnije vidimo (njegovim očima preterano, a ne kao nešto što se stvarno tako odigralo) i mučnu viziju u kojoj mu svi prominentni muškarci u životu (pokojni prijatelj, tatko, rođaci itd) sa dugačkim demonskim jezicima obljubljuju ljubavnicu… Ukratko, strip nudi izobilje košmarnih PRIZORA, pored ionako već dovoljno jezivih IDEJA koje iznosi.

I ovo treba nacrtati: uz svu psihološku torturu, uz sve telesne grozote, uz sav nadrealistički košmar tako tipičan za Ita, a svega toga imate ovde u izobilju – najstravičnij i su, često, izrazi lica pojedinih aktera ove silazne spirale u samouništenje… A na dnu te spirale, u nadiru sudbine našeg autsajdera, nalazi se brutalno nihilistički kraj sa ledeno jezivim završnim kadrom lica sasvim propalog čoveka – koji nikad nije zaista bio čovek.

Učinak koji ovaj završni kadar proizvodi mogao je nastati samo pažljivom i pomnom akumulacijom užasa tokom tri obimne sveske (svaka sa dvestotinak strana): ono što kratkom romanu na njegovih jedva 140 strana fali, manga na kraju svojih 600 strana itekako isporučuje: završni UDAR – da se smrzneš.

 

SNOVITA POTRAGA ZA NEZNANIM KADATOM: Orfelinovo izdanje

             U okviru akcije „Ceo Lavkraft sa stručno priređenim tekstovima, u vrhunskom dizajnu i štampi, kod jednog izdavača i pod jednim istim urednikom“, imam zadovoljstvo najaviti da je 27. knjiga u Orfelinovoj ediciji „Poetika strave“ – SNOVITA POTRAGA ZA NEZNANIM KADATOM H. F. Lavkrafta.

            U pitanju je kratki roman, jedan od tri koliko ih je Lavkraft ukupno napisao: podsećam, njegov roman U PLANINAMA LUDILA, u novom prevodu Dejana Ognjanovića, Orfelin je već ranije objavio, a roman SLUČAJ ČARLSA DEKSTERA VORDA biće, takođe u sasvim novom prevodu Dejana Ognjanovića, objavljen tokom 2023. Time će projekat „Sve što valja od Lavkrafta, kod Orfelina“ biti okončan. (Ne, nećemo raditi njegovu poeziju, niti šačicu preostalih trećerazrednih pričica. Ali, nevezano za prozu, radićemo njegove eseje i pisma…)

            Sadržaj ovog izdanja u potpunosti je identičan ranijem, koje je objavio Makondo, pre pet godina (2017), na ćirilici, i sa ilustracijama Dejana Nenadova. To Makondovo izdanje, u samo 500 primeraka, već neko vreme je rasprodato i oni ga neće obnavljati. Novo Orfelinovo izdanje, u tiražu od 1.000 primeraka, izlazi kako bi ovaj značajan i vredan roman bio i dalje dostupan kako starim tako i novim čitaocima i otkrivaocima Lavkrafta.

            Uzgred, podsećam vas i upozoravam da je lopov i pirat Boban Knežević objavio skaredno „posrbljenu“ verziju ovog romana, besramno ukradenu iz hrvatskog prevoda, nevešto „dekroatiziranog“, pod apsurdnim naslovom Snoviđenje ka neznanom Kadatu, u mekom povezu, sa drečavim koricama i bez ikakvih pratećih tekstova. Klonite se tog đubreta! Više o tom bogohulnom izdanju pročitajte ovde.

            Šta vam, tačno, nudi Orfelinovo izdanje?

1) Kvalitetan i profesionalan prevod na srpski jezik kratkog romana Snovita potraga za neznanim Kadatom, koji je radio vodeći srpski stručnjak za Lavkrafta.

2) Dodatne priče koje pripadaju istom fantastičnom svetu koji se opisuje u romanu, a koje se ne nalaze u drugim Orfelinovim izdanjima (s jednim majušnim izuzetkom). Konkretno, osim Kadata, u ovoj knjizi naći ćete i priče „Mačke Ultara“, „Drugi bogovi”, „Selefais” i „Niarlatotep“. Od pomenutih, samo je kratki ali slatki „Niarlatotep“ ponovoljen iz Nekronomikona zato što je naslovni antijunak uveden u toj minijaturi fundamentalno prisutan i u ovom romanu. I ove priče je, takođe, kao i roman, preveo dr Dejan Ognjanović.

3) Stručan i izdašan pogovor pod naslovom „H. F. Lavkraft: sanjar između fantazije i košmara“ u kojem se govori o Lavkraftovom odnosu prema fantaziji, snovima i drugim temama u vezi sa ovim delom. Autor je dr Dejan Ognjanović.

4) Najzad, u ovoj knjizi ćete naći i „Rečnik Zemalja sna“ u kojem se opisuju bogovi, stvorenja, mesta, osobe i knjige koji značajno figuriraju u Kadatu. Ako je baš nužno napomenuti, i ovo je sastavio dr Dejan Ognjanović.

5) Poslednje, ali nikako najmanje bitno – knjigu krase vrhunske ilustracije koje je specijalno za ovo izdanje uradio niško-novosadski i svetski umetnik Ivica Stevanović, dežurni ilustrator svih Orfelinovih dosadašnjih i budućih izdanja Lavkrafta.

            Roman Snovita potraga za neznanim Kadatom otkriva Lavkrafta u njegovom manje znanom svetlu, kao pisca osobene horor-fantazije koji na nikad viđen način spaja snovitu lepotu i poetičnost sa karakteristično košmarnim, groznim i užasnim zamislima od kojih se ledi krv u žilama. Ne dajte se prevariti onima koji vam, ovaj roman opišu kao fantaziju: on, uz sve svoje uzlete mašte, sadrži neke od najmorbidnijih i najklaustrofobičnijih deonica u svekolikom njegovom opusu: džinovska žabolika čudovišta, gnjecave kreature, podzemlje ispod podzemlja ispod grobova, i ono što rije ispod kostiju na dnu sveta, plus gulovi u svojoj najvećoj i najvažnijoj ulozi u celom HPL opusu…

            Veliki poznavalac fantastike, nažalost pokojni Ranko Munitić pisao je o Lavkraftu:

„Baštinik Poovih fobija, fiksacija i frustracija, Hauard Filips Lavkraft istovremeno je i jedini legitimni prosleđivač lavirintično-bajkovitog, snoviđajnog multiverzuma Luisa Kerola: u tom smislu, uz Stejpldona i Borhesa, deli on središnje mesto u literarnom kosmološkom građevinarstvu XX veka.“

            Ova knjiga ima 208 strana, tvrd povez, šivena je, i tu su sve standardne odlike dizajna i kvaliteta štampe na koje vas je Orfelin već navikao.

            Pretplata će biti raspisana iduće nedelje, 20. septembra, kada ćete u istom naletu moći da naručite i 28. knjigu u Orfelinovoj ediciji „Poetika strave“ – ŽUTI ZNAK (više detalja o njoj tom prilikom), zbirku priča Roberta Čejmbersa (jedna reprizna, ali u novom prevodu, i pet novih, prvi put na srpskom), kao i još par iznenađenja. Štedite novce, trebaće vam uskoro…

TOKSIČNI MUŠKARCI! SHE WILL! RESURRECTION

             Žene su ženstvene! Žene su ženstvene! Žene su ženstvene! Muškarci su pravi muškarci – ali samo ako su toksični!

            Tako bi nekako zvučali rimejkovani, reimadžinirani stihovi klasične pjesme Buldožera, ako bi se zapjevala u današnjem američkom indi horor filmu.

            Posle ogoljavanja Harvija Švajnštajna (brrr!) i #metoo pokreta rođen je novi trend programskih „horora“, sa eksplicitnom agendom, da se jednom zasvagda prikaže to Muško Zlo (i Stradanje Nedužnih Ženskih Žrtava). U teoriji, to je u redu: sasvim legitimna tema, „toksična muškost“ postoji, i toksična je, i truje stvarne živote nekim stvarnim ženama (i ne samo ženama) – dakle, to je sasvim legitimna tema, i treba da se obrađuje umetnički.

            Naglašavam: umetnički!

            I tu nastaje problem. Umetnost podrazumeva slojevitost, složenost, ambivalenciju, otvorenost za tumačenja, provokativnost, subverziju, nekonvencionalnost… Umetnost NE znači agendu, propoved, esej, pričam ti priču, crno-beli prikaz likova i drame.

            Nažalost, u žurbi da svi i svako, odmah, iz aviona, izdaleka vide njihov STAV, njihovu agendu, njihovu „oštru kritiku“ – mnogi današnji umjetnici, a naročito umjetnice, ne uspevaju da svoje validne i hvale vredne ideje i namere artikulišu kroz umetničke filmove (ma koliko ih kitili i šarenili nekim površnim „arty“ postupcima: vidi dole); umesto toga, nude nam plitko zamaskiranu agendu, propoved, esej, pričam ti priču, i to isključiov u crno-belim tonovima, bez ikakvih sivih zona, dvomislenosti, zapitanosti na kraju… A komesari i esejisti i propagatori nikad nisu pravili dobru umetnost čak i ako su teme njihovih tirada bile hvale vredne, u načelu.

            To važi za nekolicinu novih hororčića koje sam pogledao u skorašnje vreme, a od kojih sam – naivan, neuništivo naivan! – imao poprilična očekivanja, zahvaljujući snažnom hajpu koji su dobili u pretežno američanskoj i engleskoj kritici (ali i među mojim FB frendovima, piscima i urednicima vodećih žanrovskih časopisa i knjiških edicija, filmskim kritičarima itsl. bratijom i sestrinstvom). Ipak, deco, kao što ja to uvek ponekad kažem: ne verujte hajpu dok to nije Gulov hajp.

            U grupaciju mnogohvaljenih filmova na temu Toksične Muškosti spadaju ovde nedavno usput prikazani FRESH i YOU WON'T BE ALONE, kao i mestimično vizuelno zanimljivi MEN, a sada ću vam otkriti još dva nova člana ove bratije, ili bolje reći - sestrinstva.

 

SHE WILL

**

(2-)

Ovo sam zapravo snažno želeo za SLAUGHTER festival! Bio mi je u najočekivanijim naslovima. Javljalo mi se da je super, jer ima zanimljiv plot („lekovito“ blato u jednom povučenom planinskom zimovalištu zapravo se sastoji od pepela davnospaljenih ali još-osvetoljubivih veštica), odličnu glumačku postavu (kraljica zlokobnosti Alis Krig! Rupert DilanDog Everet! Malkolm Mekdauel najzad u nečemu što ne deluje kao tezga!), plus vizuelno bogat trejler, a deda Arđento se toliko primio na film da je, videvši ga već gotovog na nekom festivalu, rešio da nakači svoje ime na njega kao „izvršni producent“ i tako ga podrži…

Sva sreća da mi se slepci zaduženi za prodaju filma uopšte nisu ni javili na moje upite, jer… kad je sredinom jula ovo najzad procurilo na net, mogao sam se uveriti da je to, zapravo, samo još jedan komadić u sve dužem, gnusnijem nizu prehvaljenih budalaština koje bi htele da budu „feminističke“ i „ženoomoćavajuće“, ali su suviše plitke, trapave i nevešte da to stvarno i budu. Plitkoumna mizandrija je najveći domet – s tim što ovde, što retko viđamo, širi pipke čak do homofobije: no MAN shall be spared, even a sissy! kill'em all!

Znači, idejno, narativno, dramaturški, filmski – to je sasvim bezvredno (o, da, ima nekih „lepo“ uslikanih kadrova, ali to se još 1980-ih zvalo videospotovska režija; i Manselov skor nije sasvim hrđav). I treba li uopšte reći, ova ženorežirana tirada protiv Muškog Zla savršeno je letargična, uninvolving, dooosadnaaa.

Po svemu (pa i po ovom filmu) sudeći, izgleda da feministi veruju da jedino praveći spore, dosadne traktate sa antipatičnim likovima i proizvoljnom dramaturgijom nakićenom „macola-u-glavu“ suptilnim metaforama mogu da podriju falocentrični poredak i inherentno muški (?) koncept filma koji je actually zabavan, zanimljiv i uzbudljiv!

Ako vam je bila dobra ona makedonska travestija YOU WON'T BE ALONE – SHE WILL će da vam legne kao budali šamar.

Od mene: jeDVA (**) 

 

U ovaj novi podžanr spada i RESURRECTION, ali me toliko strašno smara da ga se uopšte prisećam da me bukvalno mrzi da pišem o njemu.

Ni Rebeka Hol nije pomogla, dapače, mislim da se čak i ona obrukala u tom nemuštom krindž sočinjeniju. Od mene za VOSKRESENIJE ocena ** (2+).

Mansplaining

Malo toga pohvalnog mogu reći o ovom filmu – a bio mi je najočekivaniji horor ove godine, Rebeku Hol obožavam i dao sam joj Zlatnog Gula za NIGHT HOUSE (film takođe Zgulom ovenčan). Ovo je krajnje predvidiv, jednodimenzionalan film kojem treba preeeedugo bauljanja kroz scene u kojima nam je glavna muškooštećena junakinja sve više i više antipatična i odbojna (a ne bi trebalo da bude) a da bi se došlo do jedinog mogućeg kraja…

Gotski Ptuj, Varaždin i druge lepote

U okviru akcije „Kako sam proveo letnji raspust“, a upravo dok se nalazim na jednoj drugoj ekskurziji (u Transilvaniji!) – evo slikovitog izveštaja sa nekih lepih mesta u kojima sam uživao tokom letošnjeg boravka u Sloveniji, tačnije u Ormožu i Ljutomeru u Sloveniji, na festivalu Grossmann.

 

Moj dragi domaćin u Ormožu bio je Davorin Bešvir, legenda tamošnje pank i andergraund scene.

 

Ne samo što me je ugostio u svom velelpnom domu, nego je bio tako ljubazan da mi pokaže i ponešto od okoline koju moji domaćini iz Ljutomera nisu našli za shodno da mi pokažu za sve ove godine (a ovo je meni bila petnaesta kako tamo odlazim)!

 

Tu su prizori iz lokalne gostionice sa etno-folk-horor motivima, usred vinskog kraja, gde nas je vodio na ručak…

 

Mestašce po imenu Velika Nedelja sa svojim starim zamkom i crkvom…

 

Pa onda obližnji Ptuj, sa mnogo većim i slikovitijim zamkom i drugim divotama…

 

A kruna svega bila je poseta Varaždinu.

 

„Ali, hej, Gule, pa koga ti to obmanjuješ? Misliš da ne znamo da je Varaždin u Hrvatskoj?“

 

Da, jeste: ali od Ormoža do Varaždina ima neka smešna sića kilometara, da ne slažem sad napamet, da li beše 15 ili 20 km, uglavnom, to je odmah tu blizu, a lokalcima-Slovencima preći hrvatsku granicu je bukvalno ko „Dobar dan“.

 

Anyway, ispostavilo se da je Varaždin jedan od najlepših gradova u kojima sam ikada bio, ne samo na našim ex-Yu prostorima.

 

Posebna draž što u to predvečerje kad smo tamo svratili u gradu nije bilo gužve, pa su skoro puste ulice dale još veću draž ambijentu i ugođaju.

 

Da ne kenjam mnogo, a nemam ni vremena – uživajte u slikama.

 

I znajte da ovo nije sve iz Varaždina – spektakularno lepo groblje će dobiti svoj zaseban izveštaj… Hteli vi to ili ne.

Sve slike uslikao i kopirajtovao (c) Ghoul!

Jedino nisam uslikao onu nekolicinu koje je očito morao neko drugi, a taj drugi bio je dragi domaćin, ugostitelj, vodič, vozač, sagovornik, zabavljač, aforističar, i svašta još nešto što i jeste i nije za priču.

Velika Nedelja

Ptuj

Varaždin