SLOBODANIDA – Boban Knežević

SLOBODANIDA je četvrti roman Slobodana Kneževića, poznatijeg u fandomu pod umetničkim imenom Boban.

Njegov prvi roman, ČOVEK KOJI JE UBIO LEPTIRA, izgubio me je svojom uninvolving pričom već posle 30-40 strana, i nikad ga nisam završio, a izgleda da ga se i sam autor ako ne baš odriče a ono... ima neku vrstu otklona prema tom (ne)delu.

Njegov drugi roman, CRNI CVET, bio je čitljiv i mestimično zabavan u svojoj dekonstrukciji srpskih nacionalnih mitova oličenih u Marku Kraljeviću. Nešto kao anti-fantasy anti-epic.

Treći roman, POSLEDNJI SRBIN (prvobitno ŽIVOSAHRANJENI) zvučao mi je prilično zanimljivo i kupio sam ga čim je izašao, ali zbog velikog mu obima od skoro 500 gustih strana kad god pomislim na njega, setim se neke bolje i vrednije knjige koju još nisam pročitao a čuči mi na policama, pa eto... SRBIN još čeka svoj trenutak. 

Bobanove kratke priče uglavnom su vredne pažnje i, čak i kad nisu naročite, skoro nikad nisu dosadne. Po tome je on totalni antipod SF-piscima-u-pokušaju (a zapravo daviteljima gugutki) kao što je npr. Radmilo Anđelković (kojega Boban u svojim suicidalnim trzajima često izdaje). Taj detalj, u spoju sa razumnim obimom (230 strana), pitkom formom (obilje dijaloga) i intrigantnim zapletom, sa korišćenjem poznatih, slavnih ličnosti srpske dalje i bliže istorije, naveo me je da dam šansu romanu pod inače ne baš naročito primamljivim naslovom SLOBODANIDA.

O čemu govori ovaj roman? Ukratko, smešten je u alternativnu Srbiju 2006. u kojoj je, zahvaljujući ruskoj (naravno!) tehnologiji, usavršena proizvodnja replikanata toliko superiorno ubedljivo živih da su na izgled i dodir doslovno nerazlučivi od živih ljudi. U romanu Filipa K. Dika Sanjaju li androidi električne ovce ovi stvorovi koriste se kao rudari na dalekim planetama, u neljudskim uslovima, mada imaju ograničenu upotrebu i u zabavljačkoj industriji. Kod Bobana se oni koriste isključivo za zabavu – u Zabavnom parku KARUSEL, na Ratnom ostrvu usred Beograda (što je jedna od samo četiri lokacije na celom svetu gde se koriste). Tu se posetiocima nudi prilika da svoj um privremeno presele u replikanta koji izgleda kao neka čuvena ličnost srpske istorije, i da tako, kroz te avatare, ižive neke svoje strasti koje u svakodnevnom životu ne mogu ili ne smeju. To je prilika za implicitni (ali površan i predvidiv) osvrt na Bobanov forum Znak Sagite i njegove korisnike (manje-više skrivene iza nikova i avatara) ali, još više, za obilje prvoloptaških pošalica zasnovanih na zabuni stvarne ličnosti i njene robo-replike, tipa: Dositej 'vata Isidoru Sekulić, pijani Ivo Andrić baca stolicu na Vuka Karadžića itsl.   

U svom konceptu, dakle, Boban mnogo duguje Diku, a još više svom kumu, Draganu R. Filipoviću (poznatom i kao DRF, ili Fipa) i njegovom romanu KAZABLANKA kojega je Boban objavio u magazinu Znak sagite br. 11. Fipin roman takođe svoje glavne efekte zasniva na anything goes razbijanju razlike između stvarnih zvezda i njihovih robo-impersonatora, samo što je kum Fipa upotrebio svetske zvezde (Merlinka, Bogi...) a kum Boban se usredsredio na srpske, i to ne estradne i filmske, nego istorijske (pretežno pisci i političari). 

Šta Boban radi sa ovim konceptom? Šta svoje, originalno, novo, unosi u ovu postavku? U suštini, koristi ga za plasiranje nekih tirada o Srbiji i Srbima kakve je već godinama iznosio u delu svog foruma posvećenom politici i istoriji, a tiču se srpske nesloge, srpske zaluđenosti Titom, i drugim uzrocima propasti srpstva. Te tirade, nažalost, niti su naročito originalne, niti su duboke, niti su onima koji prate forum Znak sagite nepoznate (a forum prate praktično svi relevantni domaći ljubitelji i stvaraoci fantastike). Što je još gore za umetnički dojam, plasirane su trivijalno, kroz eksplicitne replike junaka, a manje se ogledaju kroz dramaturgiju zapleta. Evo jednog od primera takvog popovanja i pridikovanja, kroz usta "Krcuna": "Ako su ovo najvažniji i najbogatiji ljudi Srbije, vode nas u ambis strelovito i neminovno. Kao što Draža hoće da baci Tita u rupu, svako hoće onog drugog da gurne nadole i umesto da se izvlačimo i pomažemo u uspinjanju, mi samo mislimo kako da onog pored sebe sapletemo" (str. 149).

Zaplet je, zapravo, krajnje problematičan, iz više razloga. Pre svega, ovo je nekakav roman alternativne istorije, jer 2006. koja se u njemu opisuje NIJE 2006. kakvu mi poznajemo. Međutim, roman propušta da nam prikaže ili bar nagovesti trenutak račvanja naše istorije u ovu alternativnu – ko je, kada, kako skrenuo poznate tokove dešavanje u ovu SF varijantu, sa replikantima i čudima? – a to je ipak sine qua non svakog dobrog romana alternativne istorije, što je dr ABN odavno apsolvirao u svom doktoratu. Toga ovde nema, što je samo jedan od faktora koji doprinosi nedokuvanosti, nedomišljenosti i nejasnoći ove igrarije (i njene poente).

Neubedljivosti ovde plasirane tolike su da se ne mogu prenebreći čak ni u jednom SF romanu (gde naivni veruju da "sve može" zato što je u pitanju fantastika): zapravo, navodna SF premisa ovde toliko je proizvoljna i fantastična da bi se ozbiljno moglo argumentovati da je ovo ustvari fantasy roman. Toliko savršeno uverljivi replikanti, nerazlučivi od ljudi, kao i umeće da se ljudska svest "vadi" iz tela i "prenosi" u mašine a onda vraća nazad, bez ikakvih posledica – sve to podrazumeva tehnologiju toliko naprednu da je alter-račvanje moralo da se dogodi u značajno davnoj prošlosti (a ne da se, kao deus ex machina, naprasno javi u nekoj "ruskoj laboratoriji" negde oko 2000-te): ali to dovodi u pitanje da li bi se, onda, dešavanja iz 1990-ih u Jugoslaviji uopšte desila i da li bi imala isti oblik koji je, na kraju, Slobu odveo u Hag.

Ali, to se mete pod tepih kao nebitno, kao i toliko drugih implauzibilnosti i neodgovorenih pitanja, kao što su sledeća.

1) Zašto je Srbija u 2006-oj ima baš toliko povlašćenu poziciju da može da ima ove replikante i zabavni park sa njima (osim Rusije ima ih još u samo tri zemlje, a Srbija je među njima!)?

2) Ko je uopšte na vlasti u Srbiji te alternativne 2006. i kako je i zašto je ta vlast dozvolila Karusel i sve to na njemu (čemu se, u romanu, Crkva oštro protivi, a Rusi nam donose). U roman use uzgred kaže da je još Sloba dozvolio Karusel (ZAŠTO?), ali dok je on u Hagu na vlasti je - KO? 

3) I kako je uopšte moguće da se jedna tako glomazna i skupa skalamerija i izvođevina, maltene u rangu Beograda na Vodi, počne da gradi SAMO DVA DANA POSLE ZAVRŠETKA BOMBARDOVANJA 2001. godine (sic)? "Rat se završio u četvrtak, a radovi na Velikom ratnom ostrvu otpočeli su u subotu," str. 48. Može to tako, ali samo u bajci, ili fantaziji.

3) Ko je to toliko voljan da Miloševića na silu, tj. na prevaru, izvuče iz Haškog kazamata a uz to je dovoljno moćan da to i izvede? I zašto bi to činio? Kome je Sloba vredan 2006. i za koje svrhe? Implicira se da su to Rusi, ali koji će im Đavo pa on? Da nije možda Mira Marković iza svega toga? Možda je ona ta baba koja se sjedinila s unukom i napravila misterioznu "čudnu devojku"?

4) Kako je i zašto Haška kaznionica za Srbe uopšte dozvolila obavljanje transfera svesti svog najdragocenijeg, najzloglasnijeg, najpoželjnijeg, odnosno krucijalnog uhapšenika? Ovo krucijalno pitanje mete se pod tepih u par nesuvislih rečenica, kao - Rusi imaju dil sa kaznionicom. Ma nemoj! Sloba je njihova Zlatna Koka, Glavni Dobitak, i ne bi ga prodali - ili doveli u opasnost njegovu upotrebnu vrednost - ni za kakve pare. Pa još Rusima! Ej, marionetski "sud" kojim diriguju Ameri - prodaje Slobu Rusima. How yes not!

Nema veze! Ovo je sve "poigravanje krizom identiteta", kako reče jedan površni čitalac na Sagiti, a "poigravanje" valjda znači da pisac nije obavezan da gradi smislen, uverljiv, koherentan zaplet, nego može da ubacuje ma koga i ma šta (mašta može svašta!) i da to mućka kako mu se svidi, izmišljajući USPUT pravila i zakone i okolnosti – uključujući tu i dve krajnje gluposti na kojima mu visi cela druga polovina romana i nejgov centralni preokret. Naime, iako se sve vreme u početku naglašava važnost da avatari budu u dometu nekakvog odašiljača nasred ostrva, odjednom se, ĆIRIBU-ĆIRIBA, ABRAKADABRA, na polovini romana, otkrije dosetka da, zapravo, "postoji tehnologija" i da se čovek koji je u Hagu, Holandija, mentalno prebaci u avatara u Beogradu! Koješta - čista fantazija, čak i u okvirima dotad opisanog sveta i njegovog fantasy novuma.

A to nije sve: ispostavi se da ako se avatar udalji predaleko od centralnog odašiljača na tom

ostrvu, desi se ludilo kakvo jedan ovakav sistem nikada ne bi dopustio. Odnosno, ko bi uopšte pustio u pogon Karusel ako je u njemu moguća ovakva začkoljica: "Kada udaljeni avatar izgubi kontakt sa centralom, svest u pokušaju povratka zaposedne telo osobe čiji je avatar bio najbliži" (str. 181). Kakva bezvezarija! Kakav hazard! I neko je napravio zabavni park koji funkcioniše sa ovakvom RUPETINOM u bezbednosti učesnika i poslovanja i svega?! Da se dešavaju sulude neželjene trampe svesti čim neko odluta dalje od dometa odašiljača?

Jedan od izrazito neubedljivih aspekata romana jeste i način na koji je autor pokušao da upotrebi jednu stvarnu, savremenu, današnju ličnost – Dimitrija Vojnova – tako da ovaj, kao, misli i oseća sve isto kao današnji Vojnov, iako se zaplet dešava u nekakvoj alternativnoj 2006-oj. Prosto ne znam odakle da počnem sa proizvoljnostima koje pokazuju da Boban uopšte ne poznaje dovoljno stvarni uzor za svoj lik – odnosno, "poznaje" ga samo preko interneta, foruma, čime puca u nogu sopstvenoj implicitnoj kritici virtuelnosti, jer pokazuje da "poznaje" samo Dimitrijevu virtuelnu ličnost, njegovog avatara. Ako nekako i pređemo preko toga da je baš Vojnov odabran za tajni zadatak, i to zato što je navodno redak primer nekoga ko je, po autoru, vrhunski vispren, pametan i upućen sagovornik da može da satima zamajava duh Slobodana Miloševića (dok je Sloba prvo u avataru sa likom Slobodana Miloševića, a zatim i Tita) a da se ovaj ne smori i/ili ne prepozna čiji je duh u avataru, potpuni je apsurd i glupost sledeći momenat. Autor učini da Vojnovu (u avataru Krcuna!) treba nekoliko minuta da prepozna jednog od svojih omiljenih glumaca: "Aleksandar Gavrić!" uskliknu Krcun. "Setio sam se, ti si Aleksandar Gavrić" (str. 147). Ovo je neoprostiv propust ukorenjen u tome što Boban nedovoljno poznaje i film uopšte, i Dimitrija konkretno, jer ovome sigurno ne bi trebalo duže od tri stotinke da u nečijim crtama lica prepozna sličnost sa likom omiljenog glumca svog omiljenog domaćeg reditelja, Žike Mitrovića kojem je tolike panegirike pisao i u tekstovima objavljenim u štampi, i u onim na internetu, pa i na Bobanovom forumu. Ali, Boban to ne zna. Ova situacija je ista kao kad bi neko uzeo mene za lik u romanu i napisao scenu u kojoj mi treba jedno pet minuta da prepoznam facu Borisa Karlofa ili Vinsenta Prajsa.

Nije ovo jedini gaf vezan za korišćenje Vojnova. Nešto kasnije vidimo sledeću smehotresnu scenu: "Krcun pogleda u udaljeni mrak ostrva koji se nazirao ponegde i pomisli na sve uplašene retke ptice i ostale stvorove koji su ovde provodili mirne dane vekovima. Možda upravo u ovom trenutku tamo napolju neki jadni leteći ili puzeći stvor izumire" (str. 151). Nevezano za bezveznost udaljenog mraka koji se nazire (kako se to mrak – nazire, pa još ponegde?), ova brižnost za "jadne leteće ili puzeće stvorove", usred jedne drastično nove i po svemu vanredne situacije, pa još pregnantne zakulisnim politikantskim tenzijama i špijunskim akcijama, zamenama identiteta i urotama unutar urota, toliko je groteskno out of character za lik kojem bi trebalo da pripada, kao i za situaciju u kojoj se tada konkretno nalazi, da je to više nego smešno. Zamislite da Džozef Koten u TREĆEM ČOVEKU, dok istražuje misteriju svog pokojnog (?) prijatelja i brine za sopstveni život, krene da razmatra i to da li labudovi i patke u bečkom parku imaju šta da jedu ili možda skapavaju od gladi u vreme posleratne nemaštine.

I da ne ulazim preduboko na pipavi teren koji Boban pomete pod tepih u pola rečenice: "...fizičke manjkavosti ovog tela koje je počeo da oseća već posle dva minuta brzog hoda," (str. 189) – ali pojedini zdravstveni problemi tog tela (o kojima je Vojnov otvoreno pisao na Sagiti, čak poredeći sebe sa likom iz filma UNBREAKABLE...) toliko su specifični i ekstremni da je totalno neubedljivo da bi čak i srpski DB čoveka sa takvim medicinskim stanjem uopšte podvrgavao ovom komplikovanom i rizičnom avatarskom procesu – procesu od kojega zavisi toliko mnogo: spas Slobodana Miloševića, koji ima da trči u telu koje ne sme da trči a još manje da padne (što u romanu čini, bez posledica)! 
A čak i ako bi to telo u nekom fiktivnom kontekstu neko podvrgnuo ovoj "trampi svesti", kad se već "avatari" neprestano pominju u romanu, naprosto je za Bobana neoprostivo propuštena prilika (koja dodatno umanjuje psihološku verodostojnost lika) to što, u datom kontekstu, ne postoji ni najmanja naznaka makar OSEĆAJA ako ne AKCIJE koja bi bila ekvivalent one scene iz AVATARA, kada invalid, prebačen u znatno većeg i snažnijeg avatara, euforično trči i skače okolo u svom novom, čitavom, atletskom, snažnom telu (što je najprirodnija i najnormalniaj reakcija svakoga u toj poziciji)! Znači, iz stvarnosti je, kao, preuzeta izuzetno specifična ličnost, a onda njene specifičnosti uglavnom nisu ni iskorišćene u romanu. I to ne važi samo za njene izrazito upadljive telesne specifičnosti, nego još više za duhovne – jer ovaj Bobanov fejk Vojnov uopšte ne izbacuje svoje trejd-mark pošalice, viceve, fazone i igre reči po kojima je svuda upečatljiv i prepoznatljiv.

A koliko je tek verovatno da jednom kelneru trebaju dva dana da prepozna opštepoznatu, idiosinkratičnu facu iz opštepoznatog, napamet naučenog filma TITO I JA? "Kelner mu govori: "Pa to si ti, momak? Zašto si opet došao?" (str. 218). Momak, kaže ovaj, i tek par dana kasnije skonta da je taj "momak" bio Dimitrije Vojnov. Čista glupost. Jok, nego je bio Vojin Ćetković.

Pored već pominjanih rupa u zapletu, odnosno fundamentalnih neodgovorenih pitanja (a naveo sam samo neka od njih – ne ulazeći, recimo, u lik "čudne devojke" koja se tu šunja, ali za čije babe zdravlje, ne znamo), romanu šteti i nesrećno odabrana fragmentarna struktura, koja dodatno rascepkava ionako nedomišljen i nepotpun zaplet, na šta se nadovezuje nepostojanje fokusa u vidu glavnog junaka – jer najbliže što glavnom junaku ovde dobijemo je nekakav De-Beovac, Boža Koprivica, očigledan Bobanov wish-fulfillment alter-ego u vidu svemoćnog puppet-mastera, koji tek povremeno proviri iz senke. Ali eto, možda ima čitalaca kojima privlačno zvuči ideja o romanu čiji su glavni likovi jedan De-Beovac i jedan Slobodan Milošević.

Ovo je velika šteta jer početak deluje iznenađujuće obećavajuće: prvih 50-ak strana ispunjeno je misterijom, akcijom, saspensom, neizvesnošću i intrigom u toj meri da verovatno predstavljaju vrhunac svekolikog dosadašnjeg Bobanovog pisanja (barem onoga što sam mu do sada pročitao). Taj složeni set-pis na početku, od početka do kraja, izuzetan je rollercoaster kakvome ima vrlo malo pandana u dosadašnjoj srpskoj fantastici. I da je roman nastavljen u tom duhu, bio bi beskrajno bolji. Nažalost, to se prekida, cepa, i secka kroz naredne, sve manje zanimljive a sve više problematične i neubedljive epizode u kojima se fokus prebacuje na nove likove i sve neubedljivije događaje.

Pored toga, roman je aljkavo pisan, zbrzan, vidi se da ne samo što nije pomno promišljen, nego i po završetku nije dovoljno odležao. Zapravo, Boban ga je pisao, brisao, menjao, dopisivao i prepravljao do pred samu štampu, a možda i tokom nje. To se vidi doslovno od prvih stranica, recimo, kroz ponavljanje raznih granica na prve dve strane:

"uvrnuto do granice verovanja" (str. 5)

"da podignu atmosferu iznad granice suzdržavanja" (str. 6)

"...na granici vidljivosti..." (str. 6)

Elementarni propust za jednog pisca koji sebe smatra suverenim vladarem FORME i pripovedanja!

Još gore je kada pisac jednu od svojih čestih poštapalica upotrebi čak dva puta na dve uzastopne strane, i pritom ih pripiše sasvim različitim likovima:

"...ali ovo što imamo u Karuselu sramotno je na svim zamislivim nivoima." (str. 169)

"Ali već sledeća misao bila je stravičnija na svim zamislivim nivoima..." (str. 171)

Dobar urednik bi ovakve stvari očistio, ali urednika ovde nije bilo. A ni lektor nije dobro obavio svoj posao, iako postoji osoba u impresumu potpisana kao navodni obavljač takvih zadataka (Tanja Taubner). Pored grešaka u kucanju koje nisam beležio (a ima ih barem tuce), u štampanu verziju je pretekao i niz propusta ozbiljnije prirode. Navodim samo neke:

"Međutim, do god budu ovako skupa zabava..." (str. 198)

"Androgeno lepa..." (str. 199)
"...da ne utanjaju u zagrejani asfalt..." (214)

"Popi neku tabletu za smirenje..." (228)

Ako se neki čitaoci ostrvljuju na samizdat izdanja, bez potpisanih lektora, u kojima zapaze 5-6 ovakvih grešaka, kako li će tek reagovati na "profesionalno" izdanje autora koji je nekakvog lektora, navodno, imao?

Da sumiram: SLOBODANIDA je jedan nedovoljno promišljen, neubedljivo realizovan roman koji svoje rupe nevešto pokušava da zamaskira fragmentarnom strukturom. Idejno je plitak i transparentan, propovednički nastrojen a bez poruke vredne prenošenja (sve to, samo još eksplicitnije, već imate u Bobanovim postovima na podforumu o POLITICI), estetski je siromašan i žanrovski klimav. Istina, za neprobirljive čitaoce ovaj nastavak (ili rimejk?) ENEJIDE biće prilično pitak, i na mikro-planu relativno zabavan: lako se i brzo čita, dobar je za plažu ili čitanje u autobusu. Ne, ovo nije Dostojevski, a nije ni Dik; hell, nije čak ni Fipa! Sve dok se ne udubljujete previše u zaplet i njegovu poentu, ovo vam može čak i biti umereno zanimljivo, mada neupečatljivo i sasvim zaboravljivo, osim na nivou jeftinih prvoloptaških fazona vezanih za neortodoksnu rekontekstualizaciju slavnih ličnosti – pri čemu je, avaj, vađenje iz groba Slobodana Miloševića i njegovo vaskrsavanje na stranicama ove knjige ostalo neopravdano na svim zamislivim nivoima.