***(*)
4-
U
okviru akcije "Dan žena" na blogu predstavljam odličan novi film koji
je, suprajzingli, režirala – žena! Suprajz je tim veći što je žena u pitanju – Asia Arđento, čiji me rediteljski
prvenac, SCARLET DIVA, nije baš oborio s nogu (istina, davno sam ga gledao, čim
je izašao, ali to mu je negde oko 3-
at best; mada, moraću sad da ga repriziram i proverim, kao i da joj najzad
overim davno skinuti pa nikad odgledani drugenac!).
Jedan
od većih razloga što me DIVA nije naročito dotakla bio je njen narcističko-egoistički
pristup romansiranoj autobiografiji (?) što je, reklo bi se, dominantni
etitijud sva tri Asijina filma, jer, kako vidim, mnogi joj to isto zameraju i
za ovaj najnoviji. Tako, recimo, jedan IMDB juzer kaže: "Incompresa is childish and narcissistic.
It has no artistic purpose except self-celebration and self-complacency."
Slično, ali promišljenije i preciznije, kazuje i prikaz Slant magazina
koji Arđentovoj ćerki zamera "the solipsism that exempts the main
character from any attempt to understand others while bemoaning the fact that
no one loves or understands her." Ipak, u ovom slučaju, dodaje se "That
limited perspective is less jarring than usual because the main character is a
child, nine-year-old Aria (Giulia Salerno)."
Ja
mogu da razumem, mada ne i da se složim s citiranom rečenicom IMDB-ovca, a još
manje sa ostatkom njegove tirade, a kamoli s ocenom od jedne zvezdice. Takođe,
ima nešto istine i u ovome što Slant slantuje, ali mislim da je njihov slant
(iako dolazi od žene, tj. kritičarke) poprilično pogrešan i nepravedan, kao i
ocena od samo dve zvezdice (**/****).
Strogo
suvoparno i suvopičasto gledano, može se reći da NESHVAĆENA ima samosažaljujući
ton, počev već od samog naslova pa do poslednje (nepotrebne!) replike (mada,
realno, on nije tako dominantnan tokom celog trajanja); režirala ga je žena (a
čak i na 8. mart ne treba govoriti laži i tvrditi ono što nije istina, odnosno,
da su žene reditelji dale doprinos sedmoj umetnosti koji može da se meri s
muškim); tema je već viđena i ne bogzna kako privlačna po sebi (priključenija
jedne devojčice u školi, familiji, s drugaricama i momcima). Dakle, ni
rediteljka, ni tema, ni žanr, ni naslov, pa čak ni poster ne deluju kao Ghoul
materijal.
A
opet – NESHVAĆENA je tako čaroban i ljubak film da sam u njemu uživao kao u
malo kojem u poslednje vreme (računajući tu i neke sa istim ili većim ocenama)!
Nekom skoro neuhvatljivom magijom Asia je ovde uspela da načini delo koje će
vas naterati da poverujete da nikad u životu niste gledali coming of age film i da slične situacije niste videli već 200 puta.
Pritom, tema je izrazito nevesela, jer tiče se devojčice koju
sebično-narcisoidni kreten-roditelji zapostavljaju i ostavljaju bez trunke
pažnje a kamoli ljubavi, a opet – film je izrazito pitak, zabavan, dražestan,
gorkosladak, duhovit i život-afirmišući (ehm, manje-više).
Veliki
deo magije, naravno, nosi devojčica Đulia
Salerno u glavnoj ulozi, koja jeste slatka i lepuškasta, ali na osobeni (i
pomalo osobenjački), neholivudski, nimalo zaslađeni način kakav obično viđamo
kod američkih starleta u ovoj vrsti filma. Njen šarm, njena snaga, njena
upornost, njena svojeglavost, njena otvorenost, njeno odsustvo zlobe i gorčine
čak i nakon najodvratnijih postupaka svojih najbližih, naprosto je nešto što
osvaja i što se rečima teško može opisati (naročito ukratko i svedeno, kao
ovde).
Zatim,
tu je stilizacija za koju je zaslužna kako Asia tako i njeni scenografi, i
posebno – direktor fotografije, Nikola
Pekorini, čovek koji je snimio većinu novih filmova Terija Gilijama,
uključujući i njegov poslednji (tj. jedini) masterpis, Fear and Loathing in Las Vegas (1998), a bio je stedikem operator na Arđentovim
hororima, od Fenomene do Dva zla oka, uključujući tu i
Soavijeve Crkva i Sekta.
Posebno je hvale vredna činjenica da
je ovaj film snimljen na TRACI (a ne digitalnom kamerom, što je danas praktično
standard), a to se itekako vidi, i poštuje, barem u mojim očima. Vizuelnost
filma savršeno hvata svet viđen očima deteta, još uvek neiskvarenog,
neogorčenog, necinizovanog, deteta koje i dok ga gaze (želi da) veruje u lepotu
i čaroliju sveta, ako ne baš nadohvat ruke a ono barem negde iza brega...
Scenario
je iznenađujuće zreo, baš kao i rediteljski postupci, što me ipak pomalo čudi:
bez obzira što joj je ovo treći film koji režira, Asia je ipak pre svega
glumica, ili je barem kao takva započela karijeru, a rad na ovom filmu je
zreliji ne samo od bilo čega što je njen senilno-odlepljeni ćale potpisao u poslednjih
20 godina, nego je uporediv sa bilo čijim legitimnim režijskim radom danas, bez
ikakvih ograda ili izvinjenja ("dobro je – za jednu ženu"; "nije
loše – za nekoga ko nije reditelj po vokaciji"; "solidno – od jedne
kontroverzne skandal-dive"; "pristojno – od ćerke treš Arđenta",
itsl).
Ne znam u kojoj meri je NESHVAĆENA
zaista autobiografska – to svakako nije u doslovnom smislu. Ipak, ko zna koliko
je samozaljubljen (i sujeveran!) tata Arđento stvarno bio, i da li je preterana
(sexualna) sloboda mame, Darije Nikolodi, bila kriva za raspad njihove veze
(budući da formalno, koliko znam, nisu ni bili venčani). Takođe, ne znam da li im
je manje lepa i manje poznata ćerka (a Asijina sestra), Fijore Arđento, u
mladosti bila debela kravetina. Ipak, činjenica je da ime devojčice – ARIA –
zvuči vanredno slično kao ASIA, ali podseća i na ime Asijine prve uloge kod
tatice, u TRAUMI, gde se zvala AURA. Takođe, (odlična) Šarlota Gejnsburg, kao Arijina mama, sa perikom izgleda natprirodno
nalik Dariji Nikolodi, a i pojedini manirizmi podsećaju na nju. U krajnjoj
instanci, ovo je manje bitno i spada u domen trivije, fusnote i tabloida.
Stilizovani veći-od-života likovi ovog filma biće prepoznatljivi i bliski
svakome, bez obzira na konkretno životno iskustvo i vrstu porodice iz koje je
potekao-la-lo.
Emocija
je autentična, i tu nema laži, nema prevare. Ili jesi ili nisi. Asia na retko
upečatljiv i ubedljiv način hvata i prenosi vizuru deteta, i pritom ne mislim
samo na naivnost (i posledični optimizam) njene junakinje, nego pre svega na njenu
dirljivu otvorenost prema životu, prema iskustvu, prema greškama, promašajima,
ludiranju, povredama. Takođe, savršeno je uhvaćen jaz između dece i roditelja
koji je neizbežan, po prirodi stvari, čak i u najidealnijim porodicama a kamoli
u jednoj sjebanoj kao u ovom filmu.
Moglo bi se čak reći da NESHVAĆENA pruža
vrlo zabavan otklon od sveta odraslih i njihovog poimanja ljubavi (naročito
kroz prikaz kevinog promiskuiteta, odnosno njenih "veza") i
uspeha/ambicije (kroz dražesno karikiranog oca, sujevernog narcis-glumca). To,
međutim, ne znači da su deca idealizovana: Arijini drugari, pa čak i najbolja
drugarica, prikazani su kao skotovi, a čak i ona sama ima poneki izlet u
budalasto i neprimereno ponašanje, normalno za te godine. Nije idealizovana ni
mladalačka ljubav (Arijina zacopanost u nestvarno slatkog dečkića koji je ne
primećuje ili je, kad je vidi, surovo odguruje i ismeva) ni sve te njihove
"veze", "zabavljanja", "masne fote" i surove
igrarije koje ih prate.
Ono što izdvaja Asijin film
od većine coming of age dela koja mi
padaju na um je sledeće: u ovom podžanru se odrastanje obično prikazuje iz
vizure odraslog. Ima tu, svakako, nostalgije i draži prošlog doba, ali se ono
posmatra kao nužna, kratkotrajna faza i odskočna daska ka neumitnostima onoga
što Frojd naziva "prihvatanjem principa realnosti". Asia taj princip,
očigledno, nije prihvatila, niti se za njegovo prihvatanje ovim filmom, makar i
implicitno, zalaže.
Naprotiv, ona ostaje svom snagom na strani neuklopljenih,
neužljebljenih, neprihvaćenih i neshvaćenih, pa će zato njen film najbolje da
"legne" upravo onima koji nisu zaista odrasli, koji su u najvećoj
mogućoj meri sačuvali dete u sebi i koji će moći da korespondiraju sa duhom
ovog filma, uključujući tu i njegov narcizam kao neizbežni, čak sastavni deo
tog doba.
PS: Ovaj film pogledao sam
na FEST-u. Sada ga možete ga naći i na netu.
Meni je ovo najbolji film koji sam ove godine odgledao na Festu. Stvarno je za mene bio veliko iznenađenje, s obzirom na to ko ga je režirao. Nije da sam mislio da je Asia netalentovana, samo znam da njena prva dva filma nisu preterano dobro odjeknula. Doduše, kad se pogleda ko sve piše filmsku kritiku i šta sve piše stvarno je nejasno zašto bih uopšte nasedao na njihove plitkoumne analize, poput ove iz Slant magazina. Film je kao neki miks Welcome to the Dollhouse i Virgin Suicides, nuff said. Svakako najtoplija preporuka za sve.
ОдговориИзбришиPs.
Ne znam koliko je zaista autobiografski, nadam se da je ipak malo preterivala, ali puno ime autorke jeste Asia Aria Maria Vittoria Rossa Argento. Kaže da kad se rodila nisu hteli da je ubeleže u krštenicu pod imenom Asia, jer to kao uopšte nije ime, pa su je upisali pod lepim i starim pravoslavnim imenom Aria, lol.
Onaj osećaj kada se prezasitiš svim medijumima oko sebe, kada ti film bude 2d/3d animirana ravan koju totalno nihilistički doživiš, jer totalno si prezasićen za takve deja vu utiske, ma koliko on pokupio masne recenzije od nekih belosvetskih dupeglavaca. Hororistika zahteva određen stepen hijerarhije, kasifikikacije i autoritarnosti da bi se čovek smatrao vrsnim poznavaocem horor brendova, svaka čast tim ljudima, takvi ljudi žive od toga. Ipak, strah kada bude izučen, sceniran i obrađen, onda i nije strah, onda je neka civilizovano tekovima, u ovom slučaju neki film sa IMDB ocenom. Jedini horor je ono nepoznato, ono što se krije duboko u podsvesti, a problem je što to nijedna kamera niti specijalni efekat ne može preneti. Čim to izađe na videlo, rasčereče ga nedovoljno prigušeni studijski reflektori, loša gluma, zadrt scenario, nema od toga ništa. Ipak će budući horori morati da porade ozbiljnije na sebi kako ne bi doživljavali ocene koji teško, najobjektivnije mogu preći ocenu 2. Dobar horor nije da se njemu dive par ekstremnih slučajeva, dobar horor je globalna stvar, to treba da znaju oni koji pokušaju da zarade na njemu.
ОдговориИзбришиEvo, jutros sam odgledao Hobita - bitka pet armija, svaka im čast, ljudi se namučili da održe 2 sata moje pažnje. Igra prestola takođe. Jeste da je masno, holivudsko govno, ali ide kao halva.
ОдговориИзбриши