GOODNIGHT, MOMMY (Ich seh, Ich seh, 2014)

  ***(*) 

 3+ 

            Evo nama, na FEST-u, najzad jednog zamalo pa odličnog horora: nemam nikakve sumnje da će mi GOODNIGHT, MOMMY na kraju godine biti u top-10 naj-horora, a možda čak i u top-5.

            U pitanju je vrsta horora koju najviše volim, ona u kojoj se spajaju art i žanr u strastvenom neraskidivom zagrljaju koji niko sem najzadrtijih slepaca ne može, niti treba, da rastavi na sastavne delove. S jedne strane kao ko-rediteljku imamo stalnu saradnicu Ulriha Zajdla, austrijskog autora niza ledenih i mizantropskih (?) filmova (meni najdraži: PASJI DANI – nikad ljudska bića nisu bednije i uništenja-vrednije izgledala na filmu!). 

Zajdl je ovo i producirao, a njegov dokumentarac U PODRUMU takođe igra na FEST-u (i vredi pažnje!). S druge, pak, strane, imamo nepatvorenog predstavnika "zla đeca" podžanra, sekcija: blizanci! Pa ko to da ne voli?

            Na ivici šume, daleko od sveta, žive dva dečaka od kojih 10-11 godinica, braća blizanci. Eto ih u kući čudno modernističkoj, da ne kažem art deko ili tako nešto: kao da je projektovao neki frigidni Austrijanac. Ništa brvnara, ništa sjedinjenje s prirodom, nego naprotiv – ovo odskače iz zelenila kao pakla cigareta posle piknika zaostala na proplanku.

            Kući se iz bolnice vraća majka – sa licem u zavojima. Ne znamo šta je bilo, o kakvom se zahvatu radi i zbog čega, ali klinci ubrzo počnu da sumnjaju u maminu autentičnost, tj. da li je to uopšte stvarno njihova mama, ili nešto tuđinsko. Tu su i neke vizije, ili snovi, ili stvarnost – ne zna se šta je – u kojima čudne bube ulaze mami u uho (slično kao u Soavijevoj SEKTI, ali s drugim konotacijama) a ona ne reaguje.

            Pošto ni mama nije baš nežna prema dečacima, a ni njihovo ponašanje nije baš iz udžbenika, stvari na kraju eskaliraju u pravcu nečega što bi se moglo nazvati torture pornom, ali pošto je sve u krugu familije, ipak ne bih aludirao na incest porn (a ionako se ovde ne zalazi baš duboko u patologiju a la SRPSKI FILM).

            Vizuelne reference se kreću od Frankenštajnove neveste i Očiju bez lica pa do Hellbounda (ovo sa SEKTOM je verovatno nenamerno, ipak je to "niži" nivo, B-movie, ispod radara za ove arty Austrijance, bez obzira što je Soavijev film zapravo arty-pulp svoje vrste). Glavna žanrovska referenca, međutim, spada u SPOJLERE, pa radije ne bih to ni nagoveštavao...

Režija je klinički ledena, kamera mirna, bez egzibicija, hladno beleži sve, uz povremene "etide" koje dodaju na začudnosti, npr. kadrovi u kojima majka zavijenog lica stoji pred ogledalom u dugačkoj haljini koja vijori na vetru, ili scene snova/vizija, uključujući jednu koja, ipak nepotrebno, rabi onaj danas već otrcani "zamućeni" efekat brzomrdajuće glave patentiran u DŽEJKOBOVOJ LESTVICI KOŠMARA.

Ono što krasi LAKU NOĆ, MAMA (tj. VIDIM, VIDIM, u doslovnom prevodu s nemačkog – prema nekakvoj pesmici-razbrajalici) nije toliko zaplet po sebi koliko sveopšti ugođaj: unikatno creepy atmosfera u kojoj je teško staviti prst tačno na ono što je jezivo, napeto, strašno, jer ne zbiva se bogzna šta spektakularno, a opet, ima nešto u ritmu, u bojama, u svetlu, u detaljima, u sitnim zločestostima i nagoveštajima što se polagano akumulira u pravcu većih i otvorenijih gadosti.

Zamislite onaj pritajeni sadizam, tik ispod glazure "normalnosti", iz filmova Mihaela Hanekea – zamislite BELU TRAKU svedenu na intimnu priču jedne krnje familije (nema Oca, ni svetoga duha... samo Magna Mater...), ali sa znatnom dozom horora ubačenom, i eto vam ideje na šta liči ovaj film.

Ja imam određene rezerve prema kraju i raspletu, ali ništa fundamentalno: svakako treba da iskoristite priliku i ovo pogledate na FEST-u, tim pre što filma nema u alter-izvorima, tj. na netu (ja sam pogledao skriner "preko veze", nevezano za FEST, a vezano za RUE MORGUE), i pitanje je kada će se pojaviti pred cyber-narodom.

SPOJLER – ne čitaj pre gledanja filma! 

Bio sam iznenađen da jedan austrijski arty film uopšte ima TWIST! U američanskim filmovima sam na oprezu oko toga, ali ovde sam se, priznajem, malo opustio, i twist ("ma ne, neće valjda? ne, nije valjda...?") naslutio nešto kasnije u filmu, tek u drugoj polovini. 

Ono što ovom filmu pomalo oduzima jeste činjenica da je taj twist identičan onome u klasičnom (mada, masama manje znanom, neizvikanom) hororu THE OTHER (1972); dakle, oduzima mu u očima znalaca, mada gledalačke mase teško da taj film drže negde blizu svesti kao potencijalnu referencu. Uzgred, ko ga nije gledao, ozbiljno preporučujem - THE OTHER (1972) je jedno od skrajnutih, neopevanih malih remek-dela američkog horora i zaslužuje mnogo viši status nego što ga sada ima.

S druge strane, međutim, twist nije tu radi sebe samog, tj. nije prepisan nego je smisleno integrisan, deo je te priče, i kada se sve karte razotkriju, DODAJE filmu na značenju i emociji. Jedino što krupnije zameram ovome jeste varanje: pre svega, u smeštanju te kuće u potpunu izolaciju, sa minimalnom interakcijom sa spoljnim svetom. THE OTHER je hrabrije i smelije svoju storiju smestio u ruralnu zajednicu sa svim njenim stanovnicima i odnosima – toga ovde skoro da uopšte nema. 

Pored toga, u svetlu onoga što na kraju saznamo, početak filma deluje fejk: jer, ko bi jednog dečaka tih godina ostavio da živi sam samcit u kućerini na ivici šume, a naročito posle onoga što je uradio tj. što se desilo. Nema teorije da to i takvo dete ne bi bilo u nekoj instituciji – ipak je to Austrija, dakle uređena država, a ne Srbija! Umesto toga, samo dete (i njegov imaginarni, mrtvi brat) cunja po kući dok čeka da mu mama dođe iz bolnice. Ma nemoj! Ali jbg, bez toga ne bi bilo ni filma...