DIE FARBE (The Colour Out of Space, 2010)

***

3-

Solidan film prema Lavkraftovoj BOJI IZVAN OVOG SVEMIRA čiji rivju objavih pre neki dan na TWITCHu. Evo ga.

If you want to see a Lovecraft adaptation done right, you have to look into small, independent films, done by talented enthusiasts, rather than fodder produced by the Hollywood machine. THE WHISPERER IN DARKNESS was one such example, and now there's another, coming a bit surprisingly from Germany. DIE FARBE (The Color) is the first attempt to do something other than a cheap monster-fest out of Lovecraft's story "The Colour out of Space" (1927). The movies "inspired" by it so far have been largely nonsensical, conventional cheapies like DIE, MONSTER, DIE! (1965) and THE CURSE (1987). This new COLOR follows faithfully the words of the story, and makes a pretty good attempt at capturing its spirit, too.

The story is a first-rate SF-horror classic and therefore the following shouldn't be spoilers to anyone remotely interested in the genre(s): a meteor falls somewhere in the backwoods, near a remote farm; scientists seem unable to determin the out-of-this-world properties of the strange stone, unlike any meteor ever seen; it spreads its influence on the environment, gradually "poisoning" the ground, the trees, the water, the people on the farm, until all of them rot from inside, crumble to dust and the area is turned into a "blasted heath". The living color goes back to the skies - or does it, really? The mysterious heaven is reflected in the earth's dark waters, and man is left dumbfounded, beyond comprehension, in a universe suddenly strange, alien, inhuman. The end.

The changes to Lovecraft's story are rather minimal: it is effortlessly transferred from New England to rural Germany just before WW2, while the framing story, set in the 1950s, deals with an attempt of a young American to find his father, American soldier who disappeared in Germany right after the war. The bulk of the story is, therefore, narrated (i.e. presented in a flashback) by a local participant in the strange events surrounding the Gartner farm. Other than that, everything else sticks close to the events described in the original story.

(...)

With all that's said above, THE COLOR remains one of the best and most ambitious Lovecraft adaptations ever made; what it achieves is quite respectable and worthy of support; there are flashes of brilliance, occasionally inspired images and a memorable mood, so that this film is strongly recommended to all those who love H. P. Lovecraft's writings, because they are its prime audience. Those who yearn for unconventional, weird, spooky horror can also give it a try. It is a solid signpost in the right direction and I hope the director will continue following it and aiming for the skies.

Review by Dejan Ognjanovic

http://twitchfilm.com/reviews/2011/07/die-farbe-review.php 

FANTASTIC ZAGREB (5): UKLETA VILA ANTA PAVELIĆA

            A sada je došao trenutak za dve najspektakularnije akcije obavljene u Zagrebu nakon dodira sa indžijelim demonolatrijskim knjigama. Obe su obavljene u cugu, jedna za drugom, jedne vrele večeri – vrele u gradu ali malo manje u brdima oko Zagreba, a ponajmanje u udobnom autu mog prijatelja Vuka Radića koji je bio glavni omogućitelj svega toga. Tačnije, zahvalnost dugujem pre svega već pominjanom "Jazavcu Srkiju" (ime i dosije poznati organima gonjenja), koji mi je skrenuo pažnju na obe ove lokacije. A onda, naravno, Vuku, koji se iscimao da obezbedi auto, da mene i Acu odveze u brda, horori, da isfotka skoro sve ovo dole što vidite, i na kraju, kao da sve to nije dovoljno, još i da nas odvede na večeru da zasladimo sve ove strave i užase! Dakle, anđeo, iako Vuk. A na kraju, hvala opet Srkiju, jer njegove su sve donje fotke načinjene po sunčanom danu (razlika u odnosu na naše, večernje, vrlo je vidljiva).

            Vuk je, inače, ko-urednik u JUTARNJEM LISTU, i za manje od godinu dana uspeo je da nedeljnom specijalu podigne tiraž za neke grdne cifre, a upoznali smo se i družili u Beogradu prošle godine, gde je spremao svoj M.A. rad o vezi između špageti westerna i partizanskog filma. Memorabilno beše to jedno veče u predivnoj bašti u Beogradu, iza hotela Petit Piaf, a još više večera kojom nas je počastio moj prijatelj-domaćin-kuvar-zmijar Toma. No, ovo u Zagrebu beše baš baš specijalno.

            Dakle, slike govore više od reči, pa neću mnogo da tupim.

            Prva akcija se tiče posete ostacima Pavelićeve vile. Fakti o njoj su dole. Pre njih, nešto malo mojih impresija.

            Nalazi se zaklonjena u šumi, iako to drveće nije bilo toliko u vreme kada je sv. Ante tu orgijao; tada je imao dobar pogled na Zagreb, sada poprilično zaklonjen.

            Tražeći put do nje nađosmo se vrlo blizu grupice opasnoizgledajućih likova – ja već pomislih: "Gotovo je: evo ih Pavelićevi hodočasnici i štivaoci; sad najebasmo. U ovoj šumetini nikad nas neće pronaći. Ima da završimo u Pavketovim tunelima i katakombama."

--- Na nekom drugom mjestu, ovo bi se zvalo KAMIN. Međutim, u Pavelićevoj vili, ovo je 

sobna verzija peći za spaljivanje leševa.---

            Srećom, u poslednji čas nam Vukova djevojka skrenu pažnju na stazu desno od nas, zaustavi nas u našem neumitnom približavanju ovoj desetini besposličara, i skrenu nam putanju u, kako se ispostavi, ispravnom pravcu. Ni u povratku, začudo, nismo s ovima imali problema, iako su izgledali baš ko oni klinci iz EDEN LAKEa. Samo s više alkohola.

--- Potpis od fanova A. P. ---

            Evo podataka o ovom mestu preuzetih od drugde, da ih ne bih sad prepričavao i kitio se tuđim perjem:

Dvadesetih godina prošlog stoljeća na mjestu vile Rebar bila je lovačka kuća. 1932. godine grad ondje gradi vilu. U šumi iznad današnjih ostataka vile nalazi se i staro tenisko igralište. Vila Rebar podignuta je prema projektu Ivana Zemljaka i dograđivana u periodu nakon Drugog svjetskog rata. 

 

--- nekad... ---

Tijekom Drugog svjetskog rata vilu je koristio Ante Pavelić kao vlastitu rezidenciju i ona je na neki način bila njegovo "Orlovo gnijezdo". Oko Vile Rebar je Ante Pavelić dao izgradtiti nekoliko bunkera i tunelsko sklonište u sklopu vile. Vila Rebar povezana je s tim bunkerima uskim podzemnim evakuacijskim tunelima.

Poslije Drugog svjetskog rata vila je služila kao dječje odmaralište (hi-hi-hi! – Ghoul) i planinarsko-izletnički dom, a potkraj 50-ih prelazi u vlasništvo ugostiteljskog objekta "Risnjak". 1979. godine je stradala u požaru (prema nekima požar je bio podmetnut – od strane konobara koji je tu radio). U njoj su se održavale svadbe, pa i maturalne večere. Moglo se prenoćiti i služiti uslugom "dnevnog odmora". Vikendima je svirala živa glazba. Cijeli drveni dio otišao je u prah i pepeo, a zadržali su se samo kameni temelji. 

 --- Vuk, Ghoul, Aca ---

Vila Rebar ostat će simbolom tužnog prekida briljantne karijere dinamovog nogometaša Stjepana Lamze. Naime 1967. godine prilikom proslave pobjede u polufinalnoj utakmici Kupa velesajamskih gradova (pobjede Dinama nad Eintrachtom, 4:0) Štef je pijan pao s balkona i povrijedio glavu tj. centar za ravnotežu što je trajno utjecalo na njegovu sportsku karijeru. Naime, Lamzu su poslije par litra ruma zatvorili u sobu da malo odmori, ali se on probao izbaviti preko balkona, no nesretno je pao na glavu. Dinamo je bez njega ipak uspio u finalu s Leedsom osvojiti Kup velesajamskih gradova (danas kup UEFA).

= Ghoulish intrusion: moram da se ubacim u ovu prozaičnu storiju. Potpuno je očigledno da se stvari uopšte nisu odvijale tako kako ih ovaj prizemni izveštaj opisuje. Iz svega je sasvim jasno da su popijeni litri ruma samo otvorili vrata percepcije tog fuzbalera, zahvaljujući čemu je video utvare Pavelićevih poklanih žrtava, a možda i samog Antu kako mu se kezi iz ogledala, zbog čega je ovaj jedini spas video u skoku s balkona. Mislim, toliko je očigledno da je jedino to moglo da se, na tom mestu, desi, da su mi neverovatna i neprihvatljiva ta bulažnjenja o trapavom pokušaju silaska s balkona. 

--- Umetnička rekonstrukcija poslednjeg prizora koji je fuzbaler video pre nego što se strmeknuo preko balkona ---

Molim vas! Pavelićeva vila! "Nesrećni slučaj!" Da, pao i razbio se. Nabio se na vlastiti nož. Posekao se slučajno prilikom brijanja i prerezao sebi grkljan. Pokušavajući da zabije čavao slučajno sebi macolom razbio lobanju. Da, da, kako da ne. Pričajte mi malo o tome...

Hell, bio sam tamo. U Pavelićevoj vili. U podrumima i tunelima. U predvečerje i sumrak. Osetio sam mesto. I zato, nemojte mi pričati o "nesrećnom slučaju"! A i taj požar mi smrdi... It's SHINING all over again – a dokaz tome je i Pavelićev šank, za koji smo Aca i ja stali, a ja rekoh, otprilike:
"Hello, Lloyd. Ti si najbolji barmen koji je ikada postojao. Nego, reci mi, kako stoji moj račun ovde?"

No, da se vratim preuzetoj priči =

Zanimljivo je to što je Pavelić dao izgraditi hrpu bunkera i tunela koji su se koristili kao skonište, spremnici i evakuacijski put. Labirnit tunela se isprepliće ispod vile i ne zna se kud određeni tuneli vode. Jedna zanimljivost je ta što je jedan dio tunela zazidan. Neki kažu da se taj dio tunela urušio u potresu i da je spojen zajedno s gradskim tunelima pod centrom Zagreba. Kažu… da u tom razrušenom tunelu se skriva blago ali su ga zazidali. 

 

Zanimljiva stvar je ta što je netko na tom kraju tunela gdje je zazidan počeo bušiti sa pneumatskom bušilicom ali neuspješno. Vidi se rupa od bušenja ali se samo vidi debeli sloj betnona i ništa više. Netko je stvarno bio uporan. Hmmm… Ovako – Tko bi zidao tunel? Tunel bez izlaza? – Pa to ne postoji. Onda se to ne zove tunel. Sto posto postoji neka caka u tome ali ta tema je još mnogim ljudima strana i nepoznata. 

Neki ljudi kažu da se ti tuneli granaju i granaju…. Sljeme ima tunela. Da ih skužite za to treba imati oko. U Markuševcu se također nalaze tuneli. To je također pod Sljemenom. Sva ta zona ima tajnih prolaza, bunkera i tunela koji su se koristili u II. Svjetskom ratu itd.

             Creepy horror, zar ne?

            Ako vam ove fotke odozgo nisu dovoljne, ima ih još, od nekih koji su ovde dolazili po vedrom i sunčanom danu (pussies!), a ne ko gulovi, noću, pa bacite pogled i na to, OVDE.

            A u idućem nastavku – nešto još zlokobnije i jezivije! Ko ima slabe živce, sklon je košmarima, trudan je, histeričan, boji se mraka, šume, ukletih kuća, veštice iz Blera i sličnih čuda, slobodno nek preskoči sledeći nastavak! The next instalment puts RR back in HORROR!

FANTASTIC ZAGREB (4): EXPLOATACIJA YU-HORORA

            Da ne ispadne da se u Zagreb išlo samo radi zezanja i istraživanja opskurno-zlokobnih mesta i ezoterično-raritetnih spisa, možda bi valjalo napokon reći koju i o glavnom povodu našeg boravka na Fantastic Zagreb festivalu.

            Organizatori su mudro procenili da ono što jedan ozbiljan festival razlikuje od puke revije filmova jesu prateće aktivnosti u vidu panela i razgovora sa relevantnim ljudima na adekvatne, aktuelne teme. Stoga su ove godine upriličili dva takva dešavanja.

 

            Prvo je bilo posvećeno pitanju GDJE JE GRANICA IZMEĐU UMJETNOSTI I EKSPLOATACIJE, a u priči su učestvovali: A. Radivojević, Velimir Bata Grgić, Dejan Ognjanović, i Vanja Vascarec kao moderator (uskočio u zadnji čas da zameni najavljenog Srećka Horvata, koji je hitno morao na daleke pute).

            Vanja se u toj ulozi dobro snašao, a sa ovakvim učesnicima i nije imao težak posao: trebalo nas je samo obuzdati da priča ne potraje bar 2 sata. No, bili smo vrlo disciplinovani i kazali ono najbitnije na pokrenute teme u nekih 70-ak minuta, što je bilo optimalno vreme, kako glede daljih planiranih dešavanja te večeri, tako i glede trpeljivosti okupljene publike (30-ak njih), budući da je prostorija predviđena za ovo prijatna izgleda, dimenzija i svega, ali lišena je klime, samo sa otvorenim prozorima kao metodom "hlađenja", pa zato na temperaturi od preko 30 napolju, a unutra sigurno i više, baš i nije bila primamljiva za predugo zadržavanje u istoj. 

            No, publika je junački izdržala uzavrelost atmosfere, mada sam ja blago razočaran činjenicom da su se svi učesnici u potpunosti slagali po doslovno svim iznetim stavovima, iako sam ja iznosio neke pomalo kontroverzne – ili barem takve za koje nisam očekivao 100% slaganja, dapače! Recimo, kazao sam da je Jess Franco reditelj pretežno očajnih, negledljivo dosadnih i kretenski snimljenih filmova, odnosno da bi film (ili knjiga) o njegovom životu bili beskrajno zabavniji od bilo čega što je za života potpisao kao reditelj. To je, naravno, apsolutno istinito, ali brojni kultisti žive u zabludi glede njegovog opusa i idolatrišu njegove isprtke, no takvih na ovoj tribini izgleda nije bilo, ili barem nisu bili ratoborno raspoloženi. Jedino je Aleksandar Žiljak, lokalni SF-pisac, bio voljan da, u svojoj podužoj tiradi iz prvog reda, ponudi neku vrstu half-ass apologije Isusa Franje, ali ga je moderator nakon nekoliko minuta izlaganja zamolio da svoj performans ipak pretoči u pitanje.

            Pored toga, izneo sam neke vrlo stroge (ali pravedne!) opaske glede savremenog azijskog filma, sa tezama poznatim pratiocima ovog bloga, a koje se svode da je to sve sama klinčurija i balavurdija u toj dalekoj aziji, s izuzetkom Japanaca, koji su jedini TATE za sve njih. Očekivao sam da će Velja, kao najgorljiviji branitelj azijskih kinematografija, da se usprotivi mojim tezama o sve očitijoj inferiornosti novih južnokorejskih filmova, ali se on zapravo sasvim složio sa mnom i to podupro nekim lucidnim zapažanjima, i smisleno obrazložio tendenciju sve napadnijeg ejpovanja Holivuda kao rezultata činjenice da su velike pare ušle u igru kada je JK film postao "vruć", a gde su velike pare – teži se što manjem riziku, igranju na sigurno, klišeima i sl.

            Nego, da ja ne kucam ovde previše, napravio sam audio snimak cele te žvake, pa najgorljiviji kultisti to sada mogu da skinu i poslušaju ako im to paše. Evo linka: GDJE JE GRANICA IZMEĐU UMJETNOSTI I EKSPLOATACIJE, Zagreb, 07.07.2011..rar

            Upozorenje: zbog velikih dimenzija prostorije i njene složene akustike zvuk nije najsavršeniji, ne čuju se svi govornici podjednako dobro, ali najuporniji i ušesima najobdareniji biće, nadam se, nagrađeni jednom zanimljivom pričom...

            Drugi panel održan je dan kasnije, a tema je bila FANTASTIKA I HORROR U EX-YU: DANAS I SUTRA.

Učesnici: Đorđe Kadijević, Krsto Papić, Nevio Marasović i A. Radivojević + Moderator: Dejan Ognjanović.

            Naravno, sa ovakvim učesnicima na jednom mestu, bila je to čista ekskluziva: maltene istorijski susret između klasičnih i mlađih filmadžija, između Yu-srpskih i Yu-hrvatskih sa mlado-srpsko-hrvatskim autorima.

            Onima koji su čitali moj opširan razgovor sa Đorđem Kadijevićem u knjizi U BRDIMA, HORORI, kao i oni koji su pratili tribine i dešavanja na kojima je ovaj stvaralac u poslednjih nekoliko godina učestvovao, a na temu horora i fantastike, znaju njegove stavove o mestu i značenju fantastike i horora uopšte, kao i u kontekstu nekadašnje SFRJ. 

Neka od njegovih izlaganja imate u audio obliku ovde na blogu, u kategoriji DOWNLOAD. Đorđe je, kao i uvek, govorio iz glave a opet zvučao kao da čita iz savršeno spremljenog pisanog izlaganja, i pružio je sjajnu kontekstualizaciju cele ove priče, kao pionir horora u tadašnjoj Jugoslaviji.

            Budući dobro upoznat s njegovim nazorima, bio sam naročito nestrpljiv da čujem nešto novo, odnosno kako to zvuči iz ugla Krste Papića, koga ovom prilikom po prvi put sretoh. Ispade da je njemu 1970-ih fantastika dobro došla, nakon dva zabranjivana, bunkerisana i proganjana filma, da se izokola, "na kvarno" pozabavi društvenom kritikom, a da to ne bude direktno brkanje prsta u oči dežurnim komunjarskim komesarima za (ne)poćudnost.

            Iako njegova priča nije imala težinu i intelektualnu prodornost Kadijevića, bila je vrlo precizna i jasna, direktna, neuvijena, i pružila je dublju dimenziju i novu perspektivu na gledanje o stanju u SFRJ, ovog puta iz hrvatske perspektive.

            Stavovi A. Radivojevića pratiocima CULT OF GHOULa takođe su vrlo dobro (ako ne i odlično) poznati, i ticali su se diktature stranih fondova, devojčica sa šibicama, nemogućnosti snimanja dobrog filma u Srbiji, fašizma političke korektnosti na globalnom planu koji onda diktira i manje kinematografije itsl. Naravno, sve je to bilo prožeto i konkretnim osvrtima na sudbinu SRPSKOG FILMA kao paradigme većine dotaknutih tema.

            Nevio Marasović, reditelj antiutopijskog SF-a Show must go on, bavio se pretežno logističkim pitanjima vezanim za snimanje SF-a u niskobudžetnim uslovima (puste ulice, upotreba CGI-ja i sl), a posle tribine je hitao na put, u Rusiju ako sam dobro shvatio, na neki festival, upravo sa ovim filmom.

            Ovi razgovori, a naročito hrvatski angle, biće upotrebljeni u II izdanju knjige U BRDIMA, HORORI, koja je btw pobudila solidno interesovanje – prodao sam sve primerke koje sam poneo, a isto važi i za NAŽIVO. 

Glede potonjega, najdraža mi je jedna simpatična volonterka, Iva, koja je uzela da lista moj roman ostavljen na pultu radi prodaje, kako bi ubila malo vremena na tom radnom mestu, a onda se primila na knjigu i progutala je za par sati i kupila da je ima u trajnom posjedu...

            Inače, eksploatacijsko veče smo nastavili skupnom večerom sa organizatorima.  

Đorđe je sa nje morao da ode relativno brzo kako bi se poklonio publici posle LEPTIRICE koja je baš tada igrala, ali pošto ja mrzim da brzam sa jelom, ostao sam i nakon što su se svi ostali razišli, i zadržao se sve do fajronta (u 23h!) u ugodnom razgovoru sa Veljom i Acom.

            Tom prilikom probao sam lokalnu poslasticu pomalo bizarnog koncepta: štrukli, pecivo sa –slanim- sirom, preliveno slatkim voćnim sirupom. Nije loše. Svakako bolje nego slovenački buhtli – zemička posuta šećerom, sa pola kašičice pekmeza unutra. 

            Posle saznadoh da je projekcija LEPTIRICE bila rasprodata, tj. da su čak morali da unose dodatne stolice da se svi smeste na letnjoj pozornici kina Tuškanac. Ipak je to kultni naslov u celoj SFRJ a ne samo u Srbiji, s tom razlikom što taj film tamo nije emitovan bar četvrt veka, a oni ipak nisu imali nekog Dejana Ognjanovića da svako malo pravi neku tribinu ili razgovor sa Kadijevićem i podseća narod na ovaj i druge njegove (horor) klasike.

Zato im je sve to bilo novo i zanimljivo, kako mladima koji su o LEPTIRICI slušali od roditelja, tako i od starijih, koji se sa mešavinom sete i strave prisećaju njenih ranijih prikazivanja na TV.

Đorđe je bio malkice suzdržan, ne znajući šta da očekuje, pa nije želeo da radi Q & A nego se samo poklonio narodu, praćen gromkim aplauzom.

Brojni su mu potom prilazili da mu naživo čestitaju a neki su mu čak i donosili VHS kasete i druge predmete na potpis, što je on rado činio. Kaže da mu se tako nešto mnogo ređe u Beogradu dešavalo.

Posle druge večeri u kinu EUROPA iskoristio sam priliku da opet pogledam IZBAVITELJA na velikom platnu. Već sam ga gledao na manifestaciji 'Horor u Beogradu', 2006. godine, pa tamo imate i moj kraći osvrt.

Nisam bitnije promenio mišljenje o njemu – solidno je to, iako naivno na više nivoa. Eto, baviću se i njime u novim, proširenim BRDIMA, zajedno sa svim ostalim hrvatskim hororoidima.

Papić je ostao da se pokloni publici posle filma; ovde nije bilo previše sveta, možda 50-ak ljudi u publici, ali to je zato, kako mi posle rekoše, što se taj film relativno često pušta na HTV-u i publici je predobro poznat.

Vanja je odradio Q&A sa Papićem, ali su pitanja i odgovori bili gotovo doslovni sa onima iznetim na malopre okončanoj tribini.

Da malo oživim stvari, postavio sam mu pomalo provokativno pitanje, o tome zašto je mislio da je rimejk IZBAVITELJA, u savremenom okruženju, aktuelan nakon što je svršeno sa režimom koji je bio na meti originala iz 1976. godine. 

On je kazao da je to zato što ne misli da su "promene" u sistemu zaista sistemske, i da se u "demokratskoj" Hrvatskoj mnogo promenilo od odnosa vlasti (i njene sprege s kriminalcima, tajkunima i zlikovciam svih vrsta) prema pučanstvu u doba SFRJ.

Inače, Papić deluje zadovoljan tim filmom i za sve probleme krivi loše CGI efekte. Kazao je da je našao nekog novog naivč... pardon, producenta koji će da plati nove efekte i da film prebaci u 3-D!

           

            U holu EUROPE Aca i ja slučajno susretosmo Kristijana Milića, dragog lika koji je ovih dana bio prezauzet nekakvom tezgom za preživljavanje (valjda je snimao nekakav spot na primorju), te zato nažalost nije bilo vremena za duže druženje, ali barem napravismo ovu fotku.

            Boravak srpske ekipe privukao je solidno interesovanje medija, a naročito Kadija, koji je dao intervju za jedan radio, jedne novine, neku TV ("Nova"), pa čak i za TANJUG (!), koji je izrazito spopadao i mene i Acu. 

            Pritom sam ja najviše bio zabezeknut time da TANJUG još uvek postoji (hello! Telefonska Agencija NOVE JUGOSLAVIJE – 15-ak godina posle bilo kakve Jugoslavije!). Gugl pretragom kasnije ne videh da je bilo gde izašla TANJUGOVA vest o ovim zagrebačkim dešavanjima.  

Ko zna da li je taj koji nas je intervjuisao uopšte pravi dopisnik (fantomske?) nekro-agencije, ili je samo lik koji je to nekada davno bio, i koji se nikada nije pomirio s propašću svega, uključujući Jugoslaviju, poput onih japanskih boraca, zaostalih na kojekakvim ostrvima, koje niko nije obavestio da se Japan predao i da je rat već godinama gotov, pa sad i dalje, sa legitimacijom koju mu, kao ni Dilanu Dogu, niko nije našao za shodno da oduzme, ide okolo i razgovara s ljudima i sprema nekakve izveštaje koje kafkijansko-filip-kej-dikovski uređuje i šalje Ko Zna Kome ili ih arhivira Ko Zna Gde!

Hm, ima ovde ideja za fanta-horror pričicu...

FANTASTIC ZAGREB (3): DEMONOMANIA!

            Jedno od većih iznenađenja za mene, tik pred polazak na put u Zagreb, bilo je otkriće, u jednoj opskurnoj knjizi (čiji rivju sledi na ovom blogu, uskoro), da se u Nacionalnoj i Sveučilišnoj Biblioteci u Zagrebu čuva nekoliko vanredno retkih starih knjiga o crnoj magiji, vešticama, prizivanju Đavola, demonologiji i sličnim temama. Demonologija i demonolatrija su moji hobiji (heh, heh...), i na te teme sam svojevremeno za GRADINU priredio jedan temat, iz kojega text o demonologiji već imate ovde na blogu.

            Naročito me je oduševio podatak da se u rečenoj biblioteci čuva PRVO IZDANJE famoznog, zloglasnog, groundbreaking zlodela pod naslovom MALLEUS MALEFICARUM (možete ga skinuti sa datog linka; archive password: library.nu). U pitanju je užasna orgija kristijanskog sujeverja, zatucanosti, ženomrzaštva, sirotinjomrzaštva i seksualne perverzije koje je fundamentalno uticalo na maniju lova na "veštice" i u neopisive patnje, sramotu i smrt odvelo stotine hiljada nesrećnika, pretežno ženskog pola. Drugim rečima, MALLEUS MALEFICARUM je za lov na veštice maltene ono što je MEIN KAMPF za nacizam.

            "The Malleus Maleficarum (Latin for "Hammer of the Witches", or "Der Hexenhammer" in German) is a famous treatise on witches, written in 1486 by Heinrich Kramer, an Inquisitor of the Catholic Church, and was first published in Germany in 1487. Jacob Sprenger is also often attributed as an author, but some scholars now believe that he became associated with the Malleus Maleficarum largely as a result of Kramer's wish to lend his book as much official authority as possible."

            Pored ovog mega-kultnog naslova, na istom mestu drže još nekoliko knjiga slične prirode, iz bliskog perioda – o njima detaljnije nešto niže. Naravno, smesta sam pustio pipke u pravcu toga da mi se omogući da istima zgrabim te knjige, ako je ikako moguće, i da ih barem prelistam. I, kao što ja to uvek ponekad kažem: When there is a WILL, there is a WAY! Uz veliku pomoć domaćina, Vanje Vascarca, pružena mi je užasno retka privilegija.

            Moram reći da me hoće sreća (ali nije samo sreća u pitanju!) kad se tiče opskurnosti i ezoterije ove vrste. Naime, podsećam da sam na donekle sličan način, pre tačno 7 godina, dobio vrlo privilegovan pristup ekskluzivnim knjigama iz Lavkraftove zaostavštine + dato mi je da u svoje ruke uzmem i listam Lavkraftova originalna pisma i originalne rukopise nekih od njegovih najboljih priča i romana koji se čuvaju u specijalnom odseku John Hay biblioteke, u okviru Brown univerziteta u Providensu. Izveštaj o tome nalazi se ovde, pa ko nije ranije čitao, može da baci pogled sada... 

 Da, to je to: MALLEUS u mojim rukama...

            E, isto kao što mi je tada, u Providensu, omogućeno da uđem bukvalno u sef za držanje retkih rukopisa, tako sam i sada dobio šansu da bez ikakvog ograničenja, naživo razgledam, listam i čitam tri prastare knjižurine iz 16. i 17. veka. Vanja je obavio sve potrebne radnje: najavio se telefonom dan ranije, pozvao se na Festival, gosta iz Srbije, i to ni manje ni više no znamenitog Dejana Ognjanovića, što ih je smesta raskravilo (i raznježilo) i tu su sve ograde pale; a onda smo samo imali da odemo naživo do biblioteke da utvrdimo sve detalje procedure, lociramo signature tih knjiga, ispunimo zahtev za njihovo korišćenje, i onda sutradan (u petak) otišli da se susretnemo sa njima. Inače, ispostavilo se da je njegova poznanica pisala seminarski rad o vješticama, ali da njoj, tada (pre par godina), nisu dopustili pristup originalnom, I izdanju, tako da ne treba očekivati da će sličan zahtev baš svakome biti ispunjen.

            A ako se neko sasvim logično upita – otkud u Zagrebu, i uopšte u Hrvatskoj, ovi demonološko-inkvizitorski priručnici, pa, odgovor je zapravo vrlo logičan. Hrvatska je oduvek težila što većem približavanju Zapadu, a u to vreme na Zapadu je lov na veštice bio pravi hit, a naročito u zemljama pod katoličkom diktaturom. Budući da i sama spada u katoličku kulturnu sferu, Hrvatska je zdušno prigrlila taj masovni zločin u ime Hrista koji je harao Evropom, i u periodu od 16-19. veka dala svoj supstancijalni doprinos vešticomaniji, tom prilikom pogubivši hiljade svojih podanica optuženih za šurovanja s Đavlom i za tome srodne budalaštine. Prema tome, knjige koje sam ja ovom prilikom držao u svojim rukama, u prethodnim vekovima nisu čitali dokoni ljubitelji zabavnog štiva, nego – popovi, suci, inkvizitori, istražitelji, witchfinderi i slična bratija. To ovaj direktni dodir sa prošlošću čini još zabavnijim!
Inače, zanimljiv je (i rečit) podatak da je poslednja veštica koja je uopšte spaljena bilo gde u zapadnom svetu (da se sad ne bakćemo Afrikom i Azijom...) - spaljena upravo u Hrvatskoj, početkom 19 (slovima: devetnaestog!) veka, kada je ta manija i moda na Zapadu već poodavno presahla...

        Nacionalna i Sveučilišna Biblioteka u Zagrebu ima uistinu pompeznu, spektakularnu, strahopoštovanjem ispunjujuću zgradu (otvorena 1995-te). Vikipedija kaže: "U periodu izme­đu 1982. i 1987. iz naj­ve­će hr­vat­ske bi­bli­o­te­ke ukradeno je oko 1300 knji­ga, ve­du­ta, gra­fi­ka, ka­ra­ta i ilu­stra­ci­ja izda­nja iz 16., 17. i 18. stolje­ća. Radilo se o organiziranoj krađi starih i rijetkih (jedinstvenih) knjiga neprocjenjive vriednosti, radi preprodaje na crnom tržištu. Većina knjiga je nepovratno izgubljena." Sva sreća te ta lopovska gamad nije znala za ovo demonološko blago – ili ih nije zanimalo. Ili su se, pak, bojali da ne prođu kao toliki drugi kradljivci zlokobnih knjiga, pa su se ograničili na mažnjavanje bezbednijih knjiga, prozaičnije tematike.

            Anyway, evo šta sam držao u rukama:

            1) Heinrich Kramer, Jacob Sprenger, MALLEUS MALEFICARUM.

Na latinskom, izdanje iz 1488. godine (tako piše unutra u knjizi). Nažalost, knjizi nedostaje prva strana, sa naslovom i godinom; i jedno i drugo ispisano je ručno, mastilom koje sada ima tamno-smeđu boju. Stoga je moguće da je rukom napisana zapravo godina u kojoj je prvi vlasnik knjigu kupio; prilično sam siguran da je ovo I izdanje, štampano 1487.

            Kao što se da videti, to je knjižurina jeziva izgleda, savršeno adekvatnog sadržaju (i dejstvu) – Pravi Nekronomikon morao bi izgledati isto ovako, ili tu negde. Vrlo tvrde tamno smeđe korice od štavljene kože, ukrašene reljefom, i sa metalnim štitnicima na uglovima.
 
Velika, debela, nešto oštećenog hrbata, ali iznutra čitava, dobro očuvana, savršeno čitljiva, sa vrlo malo ilustracija. Ispunjena je rukom pisanim komentarima na marginama, takođe na latinskom.
 
Nisam naleteo ni na jedan naročito spektakularno zabavan: taj čitalac je uglavnom ponavljao, varirao i dopunjavao tvrdnje iz glavnog teksta.

            2) Žan Boden (Jean Bodin), DE LA DEMONOMANIE DES SORCIERS (Pariz, 1580)

            
Da, ovo je u Francuskoj izašlo 1580. ali verzija koju imaju u Zagrebu je izdata u Veneciji, 1592. godine, u italijanskom prevodu: DEMONOMANIA DE GLI STREGONI, di Gio. Bodino Francese. U pitanju je pravi pravcati bestseler – jedna od najčitanijih i najprevođenijih knjiga o vešticama svog doba!
 
Ovu knjigu u engleskom prevodu, pod naslovom ON THE DEMON-MANIA OF WITCHES, možete čitati onlajn na Gugl Buksu.

            Unutrašnje stranice su prilično tamne, tj. smeđe, izgleda da je papir najslabiji od sve tri knjige, ali štampa je dobra i jasna, i sve se uprkos sitnim slovima može čitati – ako znate italijanski. Ko ne zna, tu mu je Lingua Franca verzija na linku koji već dadoh gore.

            3) Martin Antoan Del Rio (Martin Antoine Del Rio), DISQUISITIONUM MAGICARUM (Luven, 1599)

            Ovo je verzija na latinskom, a koga zanima engleska, evo je ovde.

            Ova je očito najdeblja od ovih, zato što se radi o vrlo iscrpnoj studiji o magiji, u šest knjiga pod jednim koricama.

            Autor ove knjige inspirisao je jednu od meni lično manje dragih pesama grupice inače ezoterijom i Lavkraftom zaluđene, naime Blue Oyster Cult i njihovu "Del Rio's Song".

            U knjizi u kojoj sam uopšte doznao da ovo blago postoji u Zagrebu tvrdi se da ova biblioteka poseduje i famoznu knjigu Daemonolatreiae (Lion, 1595) Nikolasa Remija (Nicholas Remy), poznatog i pod latiniziranim imenom Remigius (u kom obliku ga, npr. Lavkraft pominje u priči "Festival", upravo povodom ove knjige). Nažalost, uprkos intenzivnoj pretrazi kataloga, uz veliku pomoć vrlo ljubaznog, prijatnog & helpful momka koji je tu radio, nismo uspeli da je lociramo. Moguće je da je DEMONOLATRIJA među tim knjigama ukradenim 1980-ih. Ako je tako, nadam se da je lopove sustigla vrlo demonska kazna! How spoilers bleed...

           

            Inače, koga privlače starostavne knjige o okultizmu, vešticama i demonologiji, a uz to ima na hiljade evra spremne da na njih potroši, evo sjajnog mesta odakle ih može kupiti – ili, sirotinjski, makar ih razgledati na slikama.

            Kada sam polazio na put, bio sam spreman na nekoliko scenarija: 1) najverovatniji: da tih knjiga uopšte nema u toj biblioteci, ili da ih je nekad bilo, ali sada više ne; 2) jednako verovatan: da ih ima, ali da im se nikako ne može prići, da su u nekoj arhivi, sefu, da su potrebne hiper-mega-specijalne dozvole i potvrde i uverenja i testovi krvi, mokraće i genetskog materijala da bi im se pristupilo; 3) nešto manje verovatan: da mi, uz mnogo gnjavaže, dopuste da priđem nekakvoj vitrini ili tako nečem ograđenom, i da tim knjigama vidim korice, ili otvorenu stranicu, iza stakla, bez pipanja; i 4) naučnofantastičan: da mi se, brzo i jednostavno, dopusti da te knjige držim u rukama, da ih listam, čitam, šta god.

            Kao što vidite, desio se scenario br. 4! Iz čitaonice za retke spise, u kojoj sam ovo prelistavao skoro pun sat vremena, izašao sam presrećan. O finansijskoj vrednosti ovih knjiga (koja se meri hiljadama evra po primerku!) neću ni da govorim; ne samo što u svojim rukama nikada nisam držao nešto vrednije, nego nisam imao niti nešto od ovih knjižurina starije! Za mene su one imale pre svega vrednost kao prastari, preživeli svedoci jednog zlog vremena, kao mračni glasnici iz doba veštica, vračeva i demona, kao direktan dodir sa hororičnom prošlošću i kao autentično svedočanstvo o tome kako bi jedna stara, zlokobna, ezoterična, NEKRONOMIČNA knjiga iz tog vremena mogla da izgleda izvan stilizacije horor filma, stripa i sl.

            A sada, zahvaljujući ekskluzivnim fotkama na ovom blogu, to možete da vidite i vi. Kao i uvek, click the pic to see bigger.