Negotin Gothic (2): Rogljevo pimnice

 Direktna posledica obilate šetnje po brdima i šumama oko Negotina, oslikane u 1. delu ovog izveštaja, bilo je to da sam, kada smo najzad stigli na finalno odredište – pojeo najveću količinu mesa u jednom neprekinutom obroku u čitavom svom životu!

Na kraju putovanja čekale su nas pimnice (sic) u Rogljevu. Ko ne zna, to su građevine namenjene pre svega za čuvanje vina (dakle, podrumi) ali sa manje-više opreme za (privremeni, preko leta) ljudski boravak. 

Hint: klikni na fotke da ih vidiš veće. Autor svih je moj dragi domaćin-vodič & prijatelj Siniša.

Pimnica je nešto između seoske kuće i vikendice, čiji najveći deo zauzima – vinski podrum. Više nego podrum – manje nego kuća. Videti moj slikoviti izveštaj iz nešto poznatije i slikovitije naseobine Rajac, koji sam obišao pretprošle godine.

Sve je tu podređeno pravljenju, čuvanju i obožavanju vina, kao što se na fotkama može lepo videti.

Slikovito, atmosferično, egzotično, ruralno, srpsko-gotsko...

Pošto sam tokom pet sati pešačenja iscrpeo svoje rezerve vode, kako u organizmu tako i u rancu, prvo odredište bilo je – bunar sa pitkom vodom. Vaistinu ništa bolje ne krepi od čiste vode ohlađene u dubini zemlje.

Kraća šetnja kroz Rogljevo otkrila je nekoliko slikovitih zgrada ovekovečenih na slikama koje ovde ekskluzivno predstavljam.

Pokazalo se, takođe, da je baš tog dana u mestu neka vrsta Dana Vina, pa su lokalni proizvođači izložili svoje ponude namernicima na prodaju (mada, nisam baš primetio opciju degustacije pre kupovine).

U svakom slučaju, i vino a i još ponešto već nas je čekalo spremno kod našeg domaćina za taj dan.

U pimnici kod Bata Petka, u prijatnoj blago-podzemnoj hladovini, bio je postavljen izdašan ručak za sve planinare, da se okrepimo i snagu junačku nadoknadimo. 

Jelovnik nije bio raznovrstan ni naročito maštovit, ali to što je ponuđeno bilo je izuzetno. Na ražnju su se našle šnicle, krmenadle i (specijalitet) pamflaci, a to je bilo praćeno (pomalo odocnelim) crnim lukom i zaliveno obilnim količinama odličnog domaćeg vina. Bilo je i rakije i sličnih proizvoda, ali to sam i ovog puta zaobišao.

Zaprepastio sam samog sebe količinom mesa koje sam uspeo da smestim u svoj iskusni dionizijski trbuh, a vala ni na vinu se nije štedelo: bilo je služeno u velikim čašama od najmanje 3 dl. Pošto sam iskapio prvu čašu, sa solidnim crnim vinom, rešio sam (na svu sreću!) da okušam i drugu ponuđenu sortu, ružicu.

Ta ružica me je oduševila još i više. Na licu mesta sam kupio 2 l, a samo par dana kasnije, u Beogradu, slatko sam je popio sa dobrim društvom (Marko Pišev i Ivan Velisavljević; Markova cura –i autorka odlične večere indijske hrane- neznatno je učestvovala u ispijanju ova 2 litra, koja su nam fino legla posle hindu začina).

Inače, tog vikenda se u Negotinu odigravao tradicionalni Sajam meda i vina, i prvobitna ideja je bila da i to overimo kad se u grad vratimo – ali posle svih napora, a onda otežali od tog ručka i vina i svega, mudro rešismo da to zaobiđemo. Sa ovom sadašnjom pameću samo mi je žao što ne kupih bar još 2l one ružice; baš sam i mogao to da poteglim sa sobom.

Sve u svemu, beše to jedno vrlo prijatno putešestvije dosad mnome neutabanim stazama i bogazama Istočne Srbije. Tom prilikom testirao sam granice izdržljivosti svojih nogu (a naročito butina, koje sam zaista doveo do ivice snaga) i svog želuca (koji je daleko iskusnije podneo iskušenja pred koja sam ga stavio). I jedan i drugi odlično su se pokazali na delu.

Bio je to dan za pamćenje – ali čak i kao takav, on pomalo bledi pred onim koji je usledio.

Jer, u nedelju smo Siniša i ja otišli na čak četiri međusobno ne baš mnogo bliske lokacije, i obišli još daleko slikovitija (i hororičnija) mesta. O tome, u sledećem nastavku...

SATANIZAM među Srbima (3): Dragoš Kalajić s one strane DUGE

             U okviru akcije "Ghoul otvara svoju Zbirku i kvari omladinu", nastavljam sa prezentacijom zabavnih i poučnih novinskih članaka koji su par decenija odstojali u mojoj Arhivi. Sada ih, ekskluzivno, razotkrivam čitaocima ovog bloga. Za ranije nastavke, proučiti tagove ARHIVA, DOWNLOAD a naročito SATANIZAM.

             Priču o Đavolu u ovdašnjim glasilima započeli smo uvidom u naoko nedužne magazine (Politikin zabavnik, Eureka...), nastavili sa onima za odrasle (Ilustrovana politika i sl.) a sada, u kulminaciji, kako i priliči, sa vama delim najbolje članke koje imam u svojoj arhivi – iz najozbiljnijih (?) listova kakvi su (bili) DUGA i EROTIKA!

            Svoje osvrte na Đavolja posla ovde nude imena kakva su Dubravko Grakalić, Nikola Jordanov (poznat po prevodu Dikovog UBIKA i po zlurado-lascivno-uspaljeničkim tekstovima u TAJNAMA) i Dragoš Kalajić (kontroverzni intelektualac desnog nagiba, vrsni znalac dekadencije, satanizma, sekti i uopšte mračne strane onoga za šta se deklarativno zalagao / "Solarni principi" i tako to).

            Dakle, u ovom nastavku – zaranjamo pravo u najmračnije tajne crnih misa, satanskih orgija, seksualnih zločina, poremećenih sektaša, pornografije, eksploatacije, dekadencije, satanizma pop-kulture i svih ostalih Zala. Vežite se – zaranjamo u članke iz veselih, predratnih, poznih 1980-ih i s početka đavolskih 1990-ih!

            Jedno je sigurno, ovo što dole nudim značajno je zabavnije od kretenski neukih crnomantijaških pisanija o satanizmu poput ovoga, ili ne daj "bože" – ovoga! Hi hi hi...

            Kao i uvek: klikni na sliku, ili još bolje – sačuvaj je pa otvaraj i uvećavaj, printaj, spaljuj u kadionici, žrtvuj crnu kokoš nad njom ili šta god ti padne na um! Samo nemoj posle da bude "Ghoul told me to"!

 

 

Negotin Gothic (1): U brdima, horori

            U okviru akcije "Spaljivanje zimskih kalorija", iskoristio sam poslednja dva fina dana pre nego što se proleće opet pretvorilo u zimu, i prethodni vikend (12-13. maj) iskoristio za druženje sa Sinišom, dragim prijateljem iz Negotina koji mi je bio domaćin i vodič po nekim vrlo slikovitim lokacijama izvan ovog grada.

            U Negotin sam stigao u petak predveče, iznuren i dehidriran vožnjom autobusom Niš-Expresa. Ovaj smradni prevoznik svoje iole pristojne buseve čuva za linije Niš-Bg-Niš (i za još dalje destinacije), dok za manja mesta, kako izgleda, šalju krntije bez pristojnog erkondišna. Ova konkretna šklopocija, istina, imala je nekakvo skromno pućkanje mlakog vazduha odnekud iz pravca krova, ali to neprimetno pirkanje nije uspevalo ni da priđe nečemu nalik hlađenju usijane atmosfere prepunog busa... 

Srećom, to mu ujedno beše sve od horora tog dana – usledila je prijatna večera od svežeg, tek izvađenog soma iz obližnjeg Dunava (uz dobro italijansko vino) i planiranje sutrašnjeg dana.

            Ukratko, ideja je bila da se pridružimo članovima tri planinarska društva (Negotin, Kladovo i Beograd) koji su tu subotu, 12. maj, odabrali za mega-hajk od oko 9 km. Siniša je već tri godine član negotinskog, a ja u tu družinu upao kao njegov gost. Šetnja je imala da se odvija na potezu od sela Mokranj (rodno gnezdo čuvenog Mokranjca) pa preko lovišta Alija (tačnije, pored njega a ne kroz njega!) pa sve do sela/pimnice Rogljevo (na slici sa ulaza).

Opremio sam se u starije pantalone koje nije šteta cepati i prljati, i u stare cipele koje odavno ne nosim, zgodne za lomatanje po gudurama i prašini i eventualnom blatu, po travi i stenama drugim neravninama.

U ranac na leđima strpao sam pecivo za usput i 0,7 l vode i 0,5 l soka (što se na toj vrućini pokazalo kao JEDVA dovoljno za pet sati pešačenja). Najvažniji artikal, međutim, bila je krema za zaštitu od neželjenog sunčanja za koju tog jutra u apoteci dadoh preko 500 din, ali pošto se pokazala delotvornom – faktor 40! – ne žalim se! Moja gulovska, noćnička koža sklona je lakom paljenju pod udarima mrskog sunca, pa je ovakva zaštita neophodna.

Pored toga, u rancu je bio i Sinišin primerak FAUSTOVSKOG EKRANA, pošto se ispostavilo da nekim bizarnim sticajem okolnosti nema pri sebi NAŽIVO, pa je tako ova knjiga poslužila kao surogat za mene na pojedinim fotkama, kako ne bih poružneo baš svaku.

Na glavi sam imao (pozajmljeni) slamnati šešir, a kamašne su bile spremne, ali na svu sreću ipak nepotrebne, u Sinišinom rancu. Uostalom, nas 30-ak je gazilo tim stazama, i sa tom bukom i prašinom koje smo dizali verovatno smo mi bili ti koji su plašili sve okolne zmije, a ne obrnuto. 

Uprkos vrelom danu od preko 30 C, i lokacijama pogodnim za te gmizavce (uključujući stenovite ruševine jedne vodenice, među kojima mora da ih je, duboko u hladu, bilo na stotine) – ne videsmo nijednu. Daleko im lepa kuća!

Prva stanica bio je Mokranjski vodopad – fino mesto koje ne treba opisivati kad su tu fotke...

Bilo je to, praktično, jedino ogoljeno mesto, na direktnom udaru sunca. Preko 90% ostatka staze vodilo je kroz šume i šumarke, kroz hladovinu, negde gustu a negde "šarenu", ali svuda prijatnu.

Takođe, osim samog početka putanje, sve ostalo bilo je prilično ujednačeno u pogledu uzbrdice/nizbrdice – ukratko, vrlo ugodan teren za šetnju.

Jedini "problem" jeste dužina, od 9 km, za mene neuobičajena – naprosto, nisam navikao da toliku razdaljinu prepešačim u jednom cugu (uz kraće odmore od ne preko 5 minuta).

Ipak, junački sam se izborio sa tim naporom: delom zbog dobrog društva i razgovora, delom zbog osvežavajućeg zelenila svuda oko nas, čistog vazduha i okrepljujuće okoline, nisam to ni doživeo kao napor. 

Svejedno, ostaje činjenica da sam baš tog dana, baš tom prilikom, prepešačio najveću neprekidnu razdaljinu ikada u svom životu!

Možda me je, u trenucima umora (pre svega u butinama), grejala i dalje vodila slika ručka koji nas je čekao na odredištu. Ali o tome, i o drugim stvarima vezanim za tu slikovitu Serbian gothic lokaciju – u idućem nastavku!

EVIL DEAD II (1987)

 

             U okviru proslave 30 godina od premijere prvog dela ZLIH MRTVACA i 25 godina od drugog dela ZLIH MRTVACA, evo kako sam ovaj nastavak/rimejk opisao pre desetak godina u magazinu PRESSING, u rubrici (pre par godina ugašenoj) Cult Horror. Ovo je jedan popularno pisan, edukativno-informativni a ne ne-znam-koliko analitički tekst, ali čini mi se da nije loš u okvirima svojih ambicija.

ZLI MRTVACI 2

(Evil Dead 2, 1987)

****

4+ 

Režija: Sem Reimi

Scenario: Sem Reimi i Skot Spigel

Kamera: Piter Deming

Muzika: Džozef Lo Djuk

Spec. efekti: Mark Šostrom...

Uloge: Brus Kempbel, Den Hiks, Sara Beri...

            Čest je kliše da nastavci nisu tako dobri kao originalni filmovi. To najčešće i jeste istina; ipak, u slučaju horor žanra postoji veći broj izuzetaka od ovog pravila nego u bilo kom drugom žanru. U nastavke koji su na nivou prvog dela, ili ga čak i prevazilaze, spadaju recimo: FRANKENŠTAJNOVA NEVESTA (Dž. Vejl), ZORA MRTVACA (Dž. Romero), HELLRAISER 2 (T. Randel), TO PONOVO ŽIVI (L. Koen), OSMI PUTNIK 2 (Dž. Kameron – edit: s ovim se danas ne bih složio), AMITVIL 2: OPSEDNUTOST (D. Damiani), NAPAST IZ KORPE 2 (F. Henenloter), TETSUO 2 (Š. Tsukamoto – edit: hm, i ovo je dubiozna tvrdnja...), BLEJD 2 (G. Del Toro – edit: hmmm...), FANTAZMA 2 (D. Koskareli), ČAKIJEVA NEVESTA (R. Ju), itd.  

Već na prvi pogled vidi se da se radi ili o nastavcima koje potpisuju autori originala, ili režiseri koji su, mada bez učešća u prvom delu, ipak autorske ličnosti sa izgrađenim stilom, pa su mogli da na svež način dograde prethodnika. ZLI MRTVACI 2 je sigurno jedan od najubedljivijih dokaza da numerički dodatak naslovu automatski ne umanjuje umetnički integritet filma. 

            Nakon velikog uspeha ZLIH MRTVACA, mlađahni Sem Reimi je poželeo da se okuša u nečem sasvim različitom, i 1984. potpisao krimi-slepstik komediju CRIMEWAVE, prema scenariju braće Koen, ali zbog problema sa producentima i distributerima taj film je prošao potpuno nezapaženo. Kada mu je posle tog fijaska čuveni producent Dino de Laurentis ponudio finansiranje nastavka ZLIH MRTVACA Reimi je s oduševljenjem pristao – na radost horor fanova, ljubitelja dobrog filma, ali i samih producenata, jer je film u svakom pogledu, pa i u zaradi, prevazišao ionako sjajan original. Prosto rečeno, svi oni kvaliteti koji su MRTVACE učinili kultnim filmom prisutni su i u nastavku – ali u još mnogo većim količinama.

            Voleli ste uvrnute uglove, bizarne kompozicije kadra i sumanutu vožnju kamere? Ovde je Reimi daleko iskusniji kao režiser a veći budžet mu omogućava još veće egzibicije. 

Bili ste šokirani žestokim efektima maske i krvopljuštanjem u prvom delu? Nije to ništa: zlih mrtvaca i drugih demona ovde ima još više, kreirani su maštovitije i ubedljivije, a crvena tečnost bukvalno šiklja u potocima. 

Sviđao vam se Eš – netipični, trapavi "heroj"? Svi aspekti talenta i harizme Brusa Kempbela tek u ovom delu dolaze do svog punog (i nikada prevaziđenog) izražaja, a njegove nezaboravne replike postale su obavezni citati kod hordi poklonika ovoga glumca. 

Uživali ste u nadahnutom spoju horora i humora kojeg je Reimi inicirao u svom prvencu? Onda ćete biti oduševljeni nastavkom, jer su humorni momenti ovde još bizarniji i razuzdaniji.

            Strogo gledano, ovaj film je možda preciznije odrediti kao rimejk nego kao nastavak, budući da potpuno ignoriše događaje iz prvog dela (odnosno, drastično ih "reinterpretira"), a sam zaplet se može posmatrati kao "isto to, samo još brže, luđe, zabavnije, ekstremnije". I ovog puta imamo grupu likova koji se nađu u kolibi usred šume opsednute drevnim demonima, i njihove pokušaje da izađu na kraj sa napašću spolja i opsednutima među sobom. Zaplet je, ako ćemo pravo, manje bitan i služi samo kao povod za niz originalnih crnohumornih i grotesknih horor epizoda (baš kao i Necronomicon koji ovde ima malo veze sa Lavkraftovim i puki je McGuffin).

 

U glavnoj ulozi je Reimijeva neobuzdana kamera koja juri kroz šumu, vitla se po bezbrojnim sobama kolibe razbijajući usput i vrata i prozore a u jednom nezaboravnom kadru nakon duge jurnjave za autom kojim Eš pokušava da pobegne (i zabija se u drvo) kamera u neprekinutom naletu prolazi kroz zadnje staklo auta i izleće kroz već probijenu šoferšajbnu... 

            Doprinos Brusa Kempbela je savršen pandan režijskim preterivanjima svog druga iz mladosti: majstor fizičkog humora, on je nenadmašan u dočaravanju borbe sa svojom opsednutom rukom. U antologijskoj sceni njegova "demonska" ruka razbije sve što se može razbiti o njegovu glavu, a kad ovaj padne u nesvest, ruka ga "vuče" po podu ka satari ne bi li ga dokusurila – samo, Eš se budi, pribada nožem sopstvenu šaku za pod, i odseca je motornom testerom!  

Čak i to je tek početak, jer – za razliku od Olivera Stouna, koji u RUCI (The Hand, 1980) mrtav ozbiljan tretira motiv otkinute, zločeste šake – Reimi izvlači maksimum humornih potencijala iz ove bizarne situacije. U drugoj polovini filma Eš se pretvara u neku vrstu horor superheroja, kada na patrljak svoje ruke kači motornu testeru i sa skraćenom dvocevkom kreće u okršaj sa demonima – samo da bi u downbeat kraju, glavni junak ponovo bio poražen... 

            I pored liberalnog korišćenja krvavih efekata, neke scene nisu ušle u finalnu verziju i postale su dostupne tek na DVD-u: recimo, scena u kojoj odsečena glava Ešove devojke bljuje na njega, opsednuti Eš koji proždire malu vevericu, ili eksplicitno komadanje sekirom opsednutog Eda...  

Uz sve kvalitete prvog dela, tek je ovaj nastavak ustoličio Brusa Kempbela kao zvezdu B-filmova  (nedavno je objavio smesta razgrabljenu autobiografiju: If Chins Could Kill), i naravno učvrstio karijeru Sema Reimija skrenuvši pažnju još šire publike – i producenata. Nakon nešto slabijeg trećeg dela serijala, pod nazivom ARMIJA MRAKA, gde je naglasak na humoru i akciji bio još veći, Reimi se oprostio od horora i okušao u vesternu, trileru, akcionom i sportskom filmu pre nego što ga je SPAJDERMEN definitivno izbacio u prvu ligu. 

Najave mogućeg četvrtog dela ZLIH MRTVACA i dalje potpiruju nade bezbrojnih fanova, a oduševljenje koje prati svaki (makar i neistiniti) trač u vezi toga najbolji je dokaz kultnog statusa koji ovaj serijal i dalje ima. (Edit: za sada, u najavi je rimejk, koji ne obećava ništa slično kvalitetima ovog serijala – mada, uz mnogo sreće, možda bude solidno-gledljiv na neki sasvim deseti način.)