HOLY MOTORS (2012)

***        

3

            Spavati… Možda sanjati… Filmove snimati… Samo nemojmo – objašnjavati!

            Barem ne u ovom slučaju. HOLY MOTORS nije film za objašnjavanje. Naravno, moguć je neki privid kritike kojom bi se mehanički nabrojali i vrednovali pojedini elementi filma: izuzetna fotografija, odlični vizuelni efekti i šminka, bravurozne metamorfoze Denisa Lavanta koji ovde igra tuce različitih likova, itsl.

            Ovaj film se može opisivati, može se prepričavati – ali to valjda od mene ne očekujete. Ako baš insistirate na pitanju: "O čemu se tu radi?", reći ću 1) to je, u ovom slučaju, promašeno pitanje; i 2) kad ste baš zapeli, jedan čovek seda u limuzinu a šoferka ga tokom celog dana vozi od jednog do drugog "zadatka", za koje se on oblači i šminka u kolima. Srećom, to njegovo putešestvije u limuzini beskrajno je zabavnije od Kronenbergovog prozaičnog smor-festa COSMOPOLIS i ovo je vožnja na koju vredi krenuti.

            Tokom tih "zadataka" naš Oskar (baš filmsko ime!) čas je bezumni prosjak koji otima manekenku (Eva Mendez, still hot!) 

i nosi je u podzemlje Pariza da od nje napravi zakukuljenu muslimanku; 

          čas je "glumac" u motion-capture videu, gde na pokretnoj traci, ispred sve apstraktnije kompjuterske pozadine trči u mestu i puca ćorcima;

            čas, još uvek u tom kostimu, vodi "ljubav" sa ženom od gume (!) dok se oboje ne preobraze u CGI zmijodemonske "likove" u video-igrici;

            čas glumi brižnog oca jednoj nimfeti;

            čas je matorac koji izdiše u jednoj hotelskoj sobi; čas ubija ljude, čas ga ubijaju…

            Šta sve to znači? Kuda sve to vodi? Koja je simbolika? Šta je scenarista i reditelj Leos Karaks hteo da nam kaže? Koje je naravoučenije? Treba li raditi jutarnju gimnastiku? Valja li poštovati roditelje? Jesti povrće? Dokle će trajati kriza? Ima li nade za čovečanstvo? Kakav je danas položaj žena?

            Ne očekujte od Karaksa da vam bilo šta u tom smislu sugeriše. Istina, ima u filmu sporadičnih sugestija da je virtuelno pojelo stvarno: svet koji on prikazuje svet je glume, pretvaranja, maski, lutaka, virtuelnog seksa, velova, privida… Svet u kome jedan spomenik na groblju sadrži duhovit natpis: "Posetite moj veb sajt". (Beleška: mogao bih i ja sebi da spremim epitaf za spomenik: "Šta tražite ovde? Eno me na http://cultofghoul.blogspot.com/")

            Ali, više nego što kritikuje, Karaks ovde zapravo uzdiže glumu i laganje (pretvaranje / kaobajagi) bez kojih nema umetnosti, a naročito ne jedne toliko zasnovane na opseni kao što je filmska. HOLY MOTORS ne može da se svede na nešto tako banalno kao što bi bila "kritika doba virtuelnog", jer on je ipak nešto više. Ako uopšte ima neku tezu ili bar intenciju, HOLY MOTORS je pre svega ushićeni hvalospev imaginaciji, sanjanju, laganju, pretvaranju, izmišljanju, metamorfozama, dramaturgiji sna…

            HOLY MOTORS je hvalospev filmu kao "čaroliji" – tom francuskom izumu, zahvaljujući braći Limijer, a još i više mađioničaru Melijesu… To je oda kvazi-pokretnim slikama koje nas lažu govoreći istinu i otkrivaju nam istinu dok lažu.

Srećom, Karaks tu odu ne peva na bljutavi Šjamalanovski IMAGINATION-LAND način, nego se napaja s korenjem utemeljenim u nadrealizmu – još jednom pre svega francuskom daru čovečanstvu. 

Takođe, ne radi to ni na meni gnjecav način na koji je to uradio prošlogodišnji francuski Oskardžija i kritičarski favorit, ARTIST – naime, kroz tehnički besprekornu ali idejno sumnjivu apologiju golog eskapizma (holivudske) Fabrike Snova i Šou Biznisa. Idu mi na jetra ta bezveznjačka drkanja po mjuziklima, balovima na vodi i pevanjima na kiši, šeicima i divama, fred asterima i kaubojima, dresiranim majmunima u šarenim kostimima… Film kao medij (i kao umetnost!) mnogo je više od tog cirkusa, i HOLY MOTORS na svoju sreću i moju radost daje neke sporadične nagoveštaje te veće slike – slike medijuma koji može mnogo više od dolarima nakićene saloonske kič parade.

HOLY MOTORS je, dakle, dvočasovna orgija nadrealizma. To je slikovita, erotična, provokativna, vickasta, bizarna, otkačena, apsurdna šetnja kroz više filmskih žanrova (komedija, mjuzikl, porodična drama, ljubavna drama, krimić…) sa blagim uplivima fantastike. 

Tu je i više-nego-omaž remek-delu francuskog horora/fantastike, kamenu-temeljcu modernog francuskog horora, filmu OČI BEZ LICA, kroz prisustvo još uvek žive (!) i još uvek zanosne (!) Edit Skob, uklete junakinje tog masterpisa. Ona u MOTORIMA igra šoferku našeg transformera.

Većina današnjih filmova implicitno vas tera da isključite mozak jer bi, inače, mogao da bude povređen idiotarijama i imbecilizmima kojima vas zasipaju. HOLY MOTORS vas poziva da mozak utulite onoliko koliko je potrebno kako biste se prepustili SNOVIMA koje Karaks izliva pred vas.

Sad, ti snovi su vrlo primetno obojeni privatnim opsesijama, i kao takvi, neće vas možda zabaviti tokom svih tih vinjeta, a naročito vas sa ghoulish maštom: neke će vam prijati manje a neke više, neke će vas pogoditi u žicu a neke ćete prevrteti palčevima i čekati da što pre skončaju. 

Konkretno, meni je više prijala prva polovina – neke od najboljih scena zapravo su smeštene u prvih 30-40 minuta (ta fascinantna erotska scena virtuelnog sexa! to bauljanje po groblju a onda, sa supermodelkom, i po kanalizaciji!), i film uistinu opada prema kraju i tim dvema scenama kojima se završava (Oskarova familija; limuzinina noćna garaža) koje su me obe ostavile ladnim.

Što se mene tiče, radije bih dva sata proveo u snovima koje sanjaju Linč, Švankmajer, Jodorovski, Kronenberg, Tsukamoto, Miike, Siono, Kim Ki Duk itd. itd. negoli ovaj Karaks – ali, opet, ne mogu da se požalim. Dva sata provedena u njegovoj nadrealnoj igrariji svakako spadaju u prijatnija filmska iskustva ove jadne godine, a HOLY MOTORS će, po svemu sudeći, biti na mojoj top-10 listi za 2012. (mada ne u samcitom vrhu, bez obzira na sva precenjivanja i nezaslužene panegirike "filma godine" i tsl. što mu ih sipaju sa svih strana). 

SVETE MOTORE možete pogledati na Festivalu autorskog filma koji upravo traje – a ako ne živite u Beogradu ili ste prevelika stipsa da date par stotina dinara za nešto što nisu krigle piva, možete ga pogledati i u privatnom, kućnom festivalu, kadgod vam to ćune, jer MOTORI već neko vreme rulaju putevima interneta…

THE ASYLUM TAPES (aka Greystone Park, 2012)

**(*)  

2+

            Još jedno bazanje po napuštenoj zgradurini ludnice čije iznutrice snima grupica dokone američke omladine – tačnije, sin Olivera Stouna, njegov ortak i jedna ženska. 

 

 

Stoun junior je, dakle, ovde reditelj i glumac, i solidno se snalazi u obe uloge, iako nijedna nije naročito zahtevna. 

Ipak, mora se priznati da je nešto malo tatkovog gena prešlo na potomka, i to je sve kadrirano i slikano sa dvije žlice više smisla za slikovno i za impakt nego u prosečnom FFF filmiću.

Scenario je, da se razumemo, rudimentaran do bola, a uz to nedorečen, isprazan i sa nedokuvanim "dramskim" situacijama koje započnu, i krenu, a onda se izduvaju bez ikakve poente ili dramske logike. 

Važno je da svako malo ima neko BUU!!! iz ćoška, 
 
...a finale je više omaž sopstvenom egu (tj. poziranje!) negoli meditacija nad bliskošću umjetnika sa mračnim i "monstruoznim"… or some such.

Znači, ako volite ovu vrstu filma, i uopšte smucanje po ruševinama, ima ovde nešto malo finog vajba i zlokobnosti, ali ne očekujte čuda.

Tatko Stoun se pojavljuje nešto malo na samom početku, u sceni masovne večere.

Tada junior iznosi svoj plan o snimanju u ludnici, ali čiča ne kaže niti uradi ništa naročito značajno sem nekih generičkih naklapanja o mračnoj strani il' tako nešto.

Očito je tu samo kako bi njegovo ime na špici privuklo više publike u ovaj, ipak, generički, zaboravljiv filmić sa nedokuvanim, neobrazloženim satanističkim aluzijama.

PS: Mada je ovo sve napušteno i zapušteno, u zgradi misteriozno i dalje gori svetlo, kako na ulaznim vratima, tako i unutra...

Ghoulove horror TAJNE

            Krajem 1980-ih i na samom početku 1990-ih BIGZ je izdavao magazin "za granična podružja nauke" – TAJNE. Uređivao ga je Petar Luković. Krenuo je kao specijalno izdanje GALAKSIJE, pa se osamostalio, i brzo otišao prilično daleko iza bilo čega što nauka priznaje i prihvata. Good for me!

            U to vreme pomno sam pratio nezapamćenu poplavu knjiga na teme ezoterije, magije, neobjašnjivih pojava itsl. pa sam, tako, počeo da sakupljam TAJNE. I dan-danas ih čuvam, sve objavljene brojeve, od br. 2 pa do br. 45 (prvi nikad nisam kupio jer se bavio alternativnom medicinom, izrazito mi nezanimljivom temom). Kad je sranje u zemlji postalo preglomazno za opstanak ovako nečeg, 1992. godine, magazin je prestao da izlazi. Onda je 1994. privremeno voskresnut, ali to više nije bilo to. Imam 7 brojeva te nove verzije, ali to je bila više no bleda senka nekadašnje slave: ne sećam se da li ih više nije izašlo, ili sam samo ja kod sedmog prestao da ih kupujem.

            U svakom slučaju, TAJNE su (u svom zlatnom dobu, tj. od početka pa do oko 40. broja) bile i ostale daleko najbolji magazin te vrste u ex-Yu. Po kvalitetu stalnih saradnika, relevantnih gostiju-sagovornika, po pristupu i temama... to je naprosto neuporedivo sa, recimo, bosanskom ARKOM (još uvek čuvam prvih 50 brojeva; možda ih jednog dana prodam, ako mi zafali para...) ili TREĆIM OKOM (imam prvih 10 brojeva; pitam se koliko li bi to vredelo danas?). Kratkotrajne MISTERIJE bile su najbliže tom kvalitetu (njih je početkom 1990-ih izdavala Politika: izašlo samo 4 ili 5 brojeva koje i dalje čuvam), ali oni su pretežno donosili prevedene tekstove.

            E, sad – TAJNE su posle 10-15 brojeva uvele rubriku HORORSKOP u kojoj je odlične tekstove o horor filmu objavljivao Aleksandar Žikić (poznatiji kao rock-novinar, i gazda rock-horror grupe S.T.R.A.H. a danas zaglibljen među svedenborgijance ili tako neku "crkvu"). S najvećim uživanjem sam čitao te tekstove – zabavne, duhovite, informativne, precizno odmerene, sa besprekornom evaluacijom – i oni su postali glavni razlog što sam s nestrpljenjem kupovao svaki novi broj TAJNI istog časa kad bi izašao. 

 

Štaviše, nisam ni čekao da dođu na kioske, nego sam jurio u knjižaru BIGZ-a u centru Niša (tu gde je sad Laguna), jer tu su kontingenti s časopisom prvo dolazili, i često su knjižari paket raspakivali na moje insistiranje i, dok sam nestrpljivo cupkao uz njih, vadili mi i prodavali prvi primerak u Nišu. Ah, pusta mladosti-ludosti... Slatka ptico večite nestrpljivosti...

            I to me dovodi do pravog povoda ovog posta, a to je – moje prvo pojavljivanje u štampi! Tačnije, prvi moj tekst, potpisan mojim imenom, u masovnom printanom izdanju. Ovo preciziram zato što je moje prvo pojavljivanje u novinama zapravo bila fotografija sa proslave Dana Bezbednosti SFRJ, 13. maja 1981. Istina, tada sam prikazan bez navođenja imena, ali kad sam već kod toga, ajd' nek ide život, evo i te fotke!

            U to vreme o kome sada govorim, kraj 1990 i početak 1991, bio sam potpuno potpaljen ekspanzijom horora ne samo u TAJNAMA nego još više u izdavaštvu (Knežević, Skrobonja, pa čak stidljivo i dr Zoća) i u video klubovima, gde sam grdne novce svog skromnog srednjoškolskog džeparca ostavljao. To sve me je navelo da, tada kao 17-godišnjak, TAJNAMA uputim pismo sa predlogom koji vidite dole. Prvo pismo (sa redakcijskim naslovom "Neuništivi monstrumi") izašlo je u TAJNAMA br. 30, str. 12-13 (15. oktobar 1990. god). To je baš ovaj broj:

            (Uputstvo za upotrebu: skenove ovih stranica maksimalno sam smanjio da ne bi proždrale limit koji mi blogger za fotke pruža. Zato, kad kliknete na fotke, biće nešto veće ali možda još uvek previše sitne za čitanje. Zato je najbolje da sačuvate tu veću verziju, pa je otvorite nekim programom za gledanje slika, i uvećavate po volji)

To prvo pismo sam, ubrzo zatim ispratio još jednim (usladilo mi se da vidim svoje ime na štampanoj artiji!). Ono je objavljeno u br. 35, str. 8. 

            Ali, ne lezi vraže. Rubrikom "Pisma čitalaca" ionako su, u to sve luđe predratno vreme, carevali kojekavi frikšou fanatici, što hrišćanski, što harekrišnjanski i neznamkakvi sve ne sektaši – svaki od njih Jedini u posedu Krajnje i Neopozive Istine. I, naravno, bilo je neizbežno – i proročanski znakovito – da i moje prvo pojavljivanje u štampi izazove kontroverzne reakcije, odnosno da sebi privučem ludake i morone s kakvima sam osuđen da se, od tada pa sve do dan-danas, rvem po internetu i naživo.

            Sad sam opet, posle duže vremena, pročitao sve ovo, i malo se nasmejao, malo se zamislio. Čini mi se da ovi dokumneti zaslužuju pažnju čitalaca ovog bloga, jer su rečiti na više načina. I kao dokumenti o jednoj vajkadašnjoj fanatičnoj pasiji (mojoj), i kao dokazi večite ljudske gluposti i ograničenosti, i prosto kao Smej-se-da-plakao-ne-bi crni humor od tipične srpski-gotik sorte.

            Dakle, posle moja dva pisma usledilo je javljanje – odakle drugde, nego iz Niš! – slikovito naslovljeno "Obožavaoci rasporenih trbuha" (br. 37, str. 11-12), prava antologija najotrcanijih i najkretenskijih stereotipova o "sadističko-kiklopskom" hororu (to je sve klanje, creva, krv, sadizam, bolest...) gde se ovaj neki čilager obrušava čak i na mene lično (iako me ne poznaje), pa moje pismo naziva "mudrijaško pohotnim člankom" i pripisuje mi tušta i tma dijagnoza i "ličnih boli"! Ah, ti dušebrižnici: ista govna uvek iz istog kalupa ispadaju! 

            U odbranu mene i horora javio se, onda, neki normalan lik, pa evo i njegovog pisma, pod naslovom "Lov na horor veštice" (br. 40, str. 8-9).

            Na kraju balade, objavljen je moj odgovor na gornji napad, "Stop za sumpor" (br. 41, str. 10).

            A u tom istom broju našao se još jedan, neznatno umereniji frik, koji u suštini brani onoga sa rasporenim trbusima: "Kandže strahota" (br. 41, str. 11-12). I tu je priča stala. Pametnome – dovoljno!

 

            Eto, tako je sve počelo: barely legal Ghoulčić u borbi protiv Aždaha srbskog kretenizma! A i šire... And the fight still goes on!