HOLY MOTORS (2012)

***        

3

            Spavati… Možda sanjati… Filmove snimati… Samo nemojmo – objašnjavati!

            Barem ne u ovom slučaju. HOLY MOTORS nije film za objašnjavanje. Naravno, moguć je neki privid kritike kojom bi se mehanički nabrojali i vrednovali pojedini elementi filma: izuzetna fotografija, odlični vizuelni efekti i šminka, bravurozne metamorfoze Denisa Lavanta koji ovde igra tuce različitih likova, itsl.

            Ovaj film se može opisivati, može se prepričavati – ali to valjda od mene ne očekujete. Ako baš insistirate na pitanju: "O čemu se tu radi?", reći ću 1) to je, u ovom slučaju, promašeno pitanje; i 2) kad ste baš zapeli, jedan čovek seda u limuzinu a šoferka ga tokom celog dana vozi od jednog do drugog "zadatka", za koje se on oblači i šminka u kolima. Srećom, to njegovo putešestvije u limuzini beskrajno je zabavnije od Kronenbergovog prozaičnog smor-festa COSMOPOLIS i ovo je vožnja na koju vredi krenuti.

            Tokom tih "zadataka" naš Oskar (baš filmsko ime!) čas je bezumni prosjak koji otima manekenku (Eva Mendez, still hot!) 

i nosi je u podzemlje Pariza da od nje napravi zakukuljenu muslimanku; 

          čas je "glumac" u motion-capture videu, gde na pokretnoj traci, ispred sve apstraktnije kompjuterske pozadine trči u mestu i puca ćorcima;

            čas, još uvek u tom kostimu, vodi "ljubav" sa ženom od gume (!) dok se oboje ne preobraze u CGI zmijodemonske "likove" u video-igrici;

            čas glumi brižnog oca jednoj nimfeti;

            čas je matorac koji izdiše u jednoj hotelskoj sobi; čas ubija ljude, čas ga ubijaju…

            Šta sve to znači? Kuda sve to vodi? Koja je simbolika? Šta je scenarista i reditelj Leos Karaks hteo da nam kaže? Koje je naravoučenije? Treba li raditi jutarnju gimnastiku? Valja li poštovati roditelje? Jesti povrće? Dokle će trajati kriza? Ima li nade za čovečanstvo? Kakav je danas položaj žena?

            Ne očekujte od Karaksa da vam bilo šta u tom smislu sugeriše. Istina, ima u filmu sporadičnih sugestija da je virtuelno pojelo stvarno: svet koji on prikazuje svet je glume, pretvaranja, maski, lutaka, virtuelnog seksa, velova, privida… Svet u kome jedan spomenik na groblju sadrži duhovit natpis: "Posetite moj veb sajt". (Beleška: mogao bih i ja sebi da spremim epitaf za spomenik: "Šta tražite ovde? Eno me na http://cultofghoul.blogspot.com/")

            Ali, više nego što kritikuje, Karaks ovde zapravo uzdiže glumu i laganje (pretvaranje / kaobajagi) bez kojih nema umetnosti, a naročito ne jedne toliko zasnovane na opseni kao što je filmska. HOLY MOTORS ne može da se svede na nešto tako banalno kao što bi bila "kritika doba virtuelnog", jer on je ipak nešto više. Ako uopšte ima neku tezu ili bar intenciju, HOLY MOTORS je pre svega ushićeni hvalospev imaginaciji, sanjanju, laganju, pretvaranju, izmišljanju, metamorfozama, dramaturgiji sna…

            HOLY MOTORS je hvalospev filmu kao "čaroliji" – tom francuskom izumu, zahvaljujući braći Limijer, a još i više mađioničaru Melijesu… To je oda kvazi-pokretnim slikama koje nas lažu govoreći istinu i otkrivaju nam istinu dok lažu.

Srećom, Karaks tu odu ne peva na bljutavi Šjamalanovski IMAGINATION-LAND način, nego se napaja s korenjem utemeljenim u nadrealizmu – još jednom pre svega francuskom daru čovečanstvu. 

Takođe, ne radi to ni na meni gnjecav način na koji je to uradio prošlogodišnji francuski Oskardžija i kritičarski favorit, ARTIST – naime, kroz tehnički besprekornu ali idejno sumnjivu apologiju golog eskapizma (holivudske) Fabrike Snova i Šou Biznisa. Idu mi na jetra ta bezveznjačka drkanja po mjuziklima, balovima na vodi i pevanjima na kiši, šeicima i divama, fred asterima i kaubojima, dresiranim majmunima u šarenim kostimima… Film kao medij (i kao umetnost!) mnogo je više od tog cirkusa, i HOLY MOTORS na svoju sreću i moju radost daje neke sporadične nagoveštaje te veće slike – slike medijuma koji može mnogo više od dolarima nakićene saloonske kič parade.

HOLY MOTORS je, dakle, dvočasovna orgija nadrealizma. To je slikovita, erotična, provokativna, vickasta, bizarna, otkačena, apsurdna šetnja kroz više filmskih žanrova (komedija, mjuzikl, porodična drama, ljubavna drama, krimić…) sa blagim uplivima fantastike. 

Tu je i više-nego-omaž remek-delu francuskog horora/fantastike, kamenu-temeljcu modernog francuskog horora, filmu OČI BEZ LICA, kroz prisustvo još uvek žive (!) i još uvek zanosne (!) Edit Skob, uklete junakinje tog masterpisa. Ona u MOTORIMA igra šoferku našeg transformera.

Većina današnjih filmova implicitno vas tera da isključite mozak jer bi, inače, mogao da bude povređen idiotarijama i imbecilizmima kojima vas zasipaju. HOLY MOTORS vas poziva da mozak utulite onoliko koliko je potrebno kako biste se prepustili SNOVIMA koje Karaks izliva pred vas.

Sad, ti snovi su vrlo primetno obojeni privatnim opsesijama, i kao takvi, neće vas možda zabaviti tokom svih tih vinjeta, a naročito vas sa ghoulish maštom: neke će vam prijati manje a neke više, neke će vas pogoditi u žicu a neke ćete prevrteti palčevima i čekati da što pre skončaju. 

Konkretno, meni je više prijala prva polovina – neke od najboljih scena zapravo su smeštene u prvih 30-40 minuta (ta fascinantna erotska scena virtuelnog sexa! to bauljanje po groblju a onda, sa supermodelkom, i po kanalizaciji!), i film uistinu opada prema kraju i tim dvema scenama kojima se završava (Oskarova familija; limuzinina noćna garaža) koje su me obe ostavile ladnim.

Što se mene tiče, radije bih dva sata proveo u snovima koje sanjaju Linč, Švankmajer, Jodorovski, Kronenberg, Tsukamoto, Miike, Siono, Kim Ki Duk itd. itd. negoli ovaj Karaks – ali, opet, ne mogu da se požalim. Dva sata provedena u njegovoj nadrealnoj igrariji svakako spadaju u prijatnija filmska iskustva ove jadne godine, a HOLY MOTORS će, po svemu sudeći, biti na mojoj top-10 listi za 2012. (mada ne u samcitom vrhu, bez obzira na sva precenjivanja i nezaslužene panegirike "filma godine" i tsl. što mu ih sipaju sa svih strana). 

SVETE MOTORE možete pogledati na Festivalu autorskog filma koji upravo traje – a ako ne živite u Beogradu ili ste prevelika stipsa da date par stotina dinara za nešto što nisu krigle piva, možete ga pogledati i u privatnom, kućnom festivalu, kadgod vam to ćune, jer MOTORI već neko vreme rulaju putevima interneta…