SLOBODAN MILOŠEVIĆ I JA

            Dok privodim kraju rad na PROKLETIJAMA, i dok u glavi sređujem misli o TV seriji PORODICA, o kojoj ću se ovde izjasniti za koji dan, čim stignem, kao neku vrstu pripreme nudim vam moj text o Slobi, i ne samo o Slobi, od pre desetak godina.

Čitajte, razmišljajte – i gledajte PORODICU! Dobra je…

  

SLOBODAN MILOŠEVIĆ I JA

 

Čitam jedan srpski „urbani“ roman, i naravno, nailazim na opšte mesto takve proze: „Milošević mi je upropastio život!“ I zašto kriti, radi se o mega-hit romanu VIŠE OD NULE Zorana Karanovića.

Glavni junak je, inače, nekakav sitni muvator koji preživljava prodajući (bolja reč: uvaljujući) piratske CD-e i kasete mušterijama koje pretežno prezire i kojima se iza leđa podsmeva. Tu su opširni opisi nesumnjivo autentičnih anegdota iz života „malog privrednika“ u Slobino doba, u kojima naš pirat uglavnom ispada najpametniji, i desetostruko preprodaje bezvredne diskove i kasete (podsećam: ovo se dešava u vreme kada su te male plastične zamrsive stvarčice još uvek bile sveprisutne i čak dominantne, naspram tek-dolazećih CD-a); tu su još opširniji opisi svakodnevnih, ni po čemu posebnih i tek mlako-zabavnih „dogodovština“ sa mušterijama-seljacima koje mu traže Bregu i Merlin i Cecu, a on bi da ih prosvećuje isključivo Igi Popom. Sve to bi bilo ajde-de podnošljivo da nije prošarano patetičnim i površnim palamuđenjem o nekakvim višim ciljevima, idealima, drastičnom menjanju života, okretanju novog lista, itsl.

Potonji ideali uglavnom su prepisani iz stihova rockera i ponekog punkera iz '70-ih, kao i iz adekvatne „urbane“ literature Keruaka i Bukovskog. Naklapanje o njima postaje inkongruentnije sa svakom novom anegdotom o još jednoj naivnoj mušteriji u radnji, ili tupavom dobavljaču, koje glavni junak (bolje reći: super-junak) bez greške zajebe za još koju tisuću dojče marona. Rečeni super-junak, inače, definiše pojam „uspeha“ u životu pretežno u okvirima firmiranih odela (sakoi, kravate, cipele, sunčani đozluci prestižnih kreatura...) i skupih parfema, besnih kola, i sisatih radodajki sa kojima će, u ispraznim one-night-standovima, gužvati Armani odelo u svojoj gajbi, baš ispod murala Korto Maltezea koji je dao da mu se naslika na zidu sobe.

Taj isti junak je, inače, pokušao da „pobegne“ od Slobe čak u Ameriku, obećanu zemlju iz pesama kojima se napajao, ali se tamo nije snašao. „Nisam mogao da izdržim“ njegova je mantra, koju dalje ne elaborira, ali iz početnih stranica romana vidimo da je njegovo nesnalaženje više ukorenjeno u njemu samom, tako ograničenom, nego u „negostoljubivoj“ sredini. Na početku ga vidimo kako se u iznajmljenim kolima gubi po Los Anđelesu kao poslednji balkanski seljačić koji ne ume da čita plan grada, i kako ga obuzima paranoja od sve-strašnijih domorodaca među kojima se našao... Nešto kasnije, on odlazi na večeru u „fancy“ restoran, samo da bi se tamo izbljuvao po skupim tapetama i tepihu – ne zbog loše hrane nego zato što stoka ceo dan nije ništa jela, doručkovala je i ručala isključivo alkohol, cigarete i sitne grickalice.

Bilo kako bilo, on se vraća nazad u Sloboland sa gomilom najuopštenijih predrasuda o Americi na kakvim bi mu i proverbijalni Mali Đokica pozavideo (sve je u parama, svi nekud jure, ne umeju da žive, sve je isprazno i površno, itsl.) i – upušta se u već pomenuti „biznis“. E, tek u momentu kada po šesnaesti put ponovi platitudu: „Sloba mi je upropastio život!“ kako bi opravdao-objasnio svoje luzerstvo i svoje potucanje od budale do kretena, od jadnika preko paćenika do sponzoruše pa nazad do budale, meni prekipi.

Muka mi je više od tog kukavičkog pozivanja na Slobu svaki put kad neko treba da se suoči sa svojom slikom u ogledalu, i kad tamo vidi nikogovića koji je svoje „ideale“ i velike planove za budućnost prodao zarad nekolicine banalnih i vrlo ovozemaljskih, ni po čemu posebnih „projekata“ egzempliranih besmrtnom srpskom maximom „u se, na se i poda se“. Mislim, OK- nalio si skupi viski u se, metnuo si Armanija na se, udenuo čak i nekakvu prolaznu fuficu poda se.... super! Ali čemu onda Korto Malteze na zidu? Čemu naklapanja o slobodi, transcendenciji, o Kastanedi i skrivenoj životnoj mudrosti? I gde je Sloba u svemu tome? Muka mi je od nikogovića koji su jedva dočekali tako „savršen“ alibi kakav je Sloba da postanu prasci, lažovi, prevaranti, lopovi, balkanci, muvatori, lovci u mutnom, ili prizemni „hedonisti“ koji su snove o „boljem sutra“ tako hitro i bezbolno, skoro neprimetno, prodali za malo jeftinog alkoholno-narkomansko-švalerskog eskapizma, oplemenjenog patetičnim i samosažaljivim jadikovkama. „Ej, samo da nam nije bilo Slobe – gde bi nam bio kraj!“ Međutim, kad je već tako kako je, kad je već Sloba (bio, a u izvesnom smislu i ostao) tu, imamo izgovor koji uvek pali: „Jebi ga, takva su vremena!“ A pošto su vremena mutna, imamo i mi sjajan alibi da budemo mutni, a da se istovremeno pred sobom i sebi sličnim luzerima osećamo bistrim.
Nije nego!

Ima ona parabola o putu za Mišnori u Levoj ruci tame Ursule Legvin. Parafraziram jer me mrzi da tražim: ako se okreneš u suprotnom pravcu i počneš da se udaljavaš od Mišnorija, ti si i dalje na putu za Mišnori. Pravac je isti, samo je smer izmenjen. Ali to nije pravo suprotstavljanje, već samo menjanje predznaka. Nešto slično onome što Satanisti rade sa, pre svega, katoličkom doktrinom i ritualima, obrćući ih naopačke. To je parazitska „doktrina“ bez ičega autentičnog, individualnog. U ideologiji Miloševićevih luzera ja vidim isto to: hiniš da se suprotstavljaš nečemu/nekome a da istovremeno sve više postaješ neznatno iskrivljena slika njegova. To je, inače, stara srpska disciplina.

Deprimirajući monstrumi u koje su se izrodile odjučerašnje „demokrate“, i diktatura u koju smo neprimetno ušli, još gora od Miloševićeve – diktatura DS-a, DSS-a, G17+ i ostalih svinjogojaca – samo je najnoviji, najtužniji primer toga. Površne, samosažaljive plačipičke koje kukaju na traumu Miloševićeve Srbije, dok se opijaju i travu duvaju, dok muvaju svoje sitne biznise i zamajavaju fufice nekim naduvenim pričama, samo su po imidžu različiti od Slobinih sledbenika. Možda malkice bolje odeveni, možda malko mirisniji, možda sa nešto slušljivijom muzikom i sa malko podnošljivijim manirima (barem do druge čašice, ili drugog dima džointa), ali u suštini... u suštini, u čemu je razlika? Što jedni slušaju Cecu a drugi Igi Popa, dok žive jednako praznim, jednako lažnim, jednako pokvarenim „životima“? I jednako su daleko od „ideala“ koje besomučno proklamuju.

Mislim da je greška ovih „urbanih“ luzera, pre svega, u odsustvu dovoljno široke perspektive. U vrlo nemaštovitom, skučenom odnosu prema životu i njegovim mogućnostima. U sleđenju linije najmanjeg otpora.

Ja Slobodana Miloševića vidim kao katastrofu. Možda čak i kataklizmu, jedan bezbožnički cunami koji je zbrisao Srbiju kao nijedna druga pošast u njenoj istoriji, računajući i desetkovanje stanovništva nakon I svetskog rata.

OK. Da li nam to daje za pravo da cunjamo po ruševinama koje su ostale za tim talasom zla i da pljačkamo mrtvace, praznimo im džepove i skidamo zlatne zube, da se opijamo alkoholom zaostalim u njihovim pustim domovima, i da priređujemo žurke i orgije na otpadu njihovih (i naših) života? „Jebi ga, takva su vremena! Daj šta daš! Ko zna zašto je to dobro? Mile voli disko, a ja kolo šumadi'sko! Ožeži! Zgrabi dan! Želim sve i želim sad! Zapevaj i za patku zadeni! Šta te boli kurac?“

Ne baš.

Nama treba revolucija katastrofe. Treba nam pravi odnos prema katastrofi. Ne paćeničko kukumavčenje „Mili bože, šta nas snađe, sinje kukavce, čime smo ovo zaslužili!?“, već muško suočavanje sa situacijom. Zapravo, možda se ovde i može primeniti stara srpska izreka „Ko zna zašto je to dobro!“ Ko zna zašto je ovaj slom, ova katastrofa dobra? Umesto da kukavički žurimo da podupiremo straćare zaostale iza Slobo-cunamija, umesto da panično jurimo da reorganizujemo sve „kako je bilo“ i vratimo se „normalnosti“ (koju nikad nismo ni imali!) – zašto načas ne stanemo na nekoj uzvišici, i zagledamo se u horizont pod nama. U otpad. U đubrište. U leševe. U zombifikovane invalide. Pa onda u ogledalo.

Dejvid Kronenberg, inspirisan velikim (možda i najvećim) revolucionarom katastrofe, Dž. G. Balardom, kaže: „Ako te obuzme neka surova stvarnost, umesto da budeš zgažen, uništen ili umanjen njome, zagrli je u potpunosti. Razvij je i odvedi je do još daljih granica nego što je ona sama htela da ide. Vidi nije li to kreativni poduhvat. Nije li to pozitivno. A što su čudnije i grotesknije okolnosti, to situacija interesantnija postaje.“

Slobodan Milošević meni nije uništio život. On je, možda, uništio samo jednu verziju, jednu mogućnost, jednu od niza paralelnih stvarnosti iz obilja drugih, mogućih. I što se više osvrćem, sve sam manje siguran da mu na tome zameram.

OK, period između svoje 18. i 28. godine proveo sam pod sankcijama. Bez mogućnosti da putujem i družim se sa ostatkom sveta. Studirao anglistiku bez stipendija, bez sponzora, bez razmene studenata, bez gostujućih profesora iz inostranstva. I dalje čuvam, kao relikviju i kuriozitet, ček studentskog kredita na 40 milijardi i 600 miliona inflatornih dinara: ček koji nikada nisam ni unovčio, jer se nije isplatilo stajati s penzionerima u redu, satima, da bih eventualno dobio ekvivalent 2-3 tadašnje marke, u brzo-isparivim, bezvrednim dinarima. Nisam imao firmirana odela niti skupa pića. Nisam vozio ni džip a ni fiću. Nisam letovao na besnim mestima a ni u Crnoj-ko-Noć Gori. Nisam vodao najbolje ribe Niša i okolnih sela.

Da li žalim zbog toga? Da li se osećam promašenim zbog toga? Mora da se šalite! U istom smislu u kome mi je Sloba „oduzeo“ jednu vrstu života (za kojim ni u jednom trenutku svog svesnog postojanja nisam ni žudeo), on me je i „stvorio“, odnosno učinio onim što danas jesam.

Sloba je katastrofa koja me je navela da preispitam i sebe, i svet oko sebe, i moje mesto u njemu: Sloba je katastrofa koja je izbrisala čak i potencijal iskušenja koje mi ionako nikada nije bilo previše blisko. Samo je Sloba mogao da stvori okruženje u kome ću spoznati mudrost Toroove maksime da se cena jedne stvari ne ogleda u njenoj monetarnoj vrednosti, već u količini ŽIVOTA koju sam spreman da dam u zamenu za tu stvar. Drugim rečima, Sloba mi je pomogao da spoznam, i na neki način zavolim život, ili barem da ga više poštujem. Sloba je izbrisao jedan lažni svet i naveo me da otvorim oči pred pravim stanjem stvari. Sloba mi je otkrio ko su i šta su i kakvi su ljudi, i pružio mi mogućnost da sebe odmerim prema njima, i tako se spoznam bez ostatka. Sloba je bio katalizator koji je naveo čitav svet da pokaže svoje prave boje, i brojni sociološki, psihološki, antropološki, biološki i metafizički bezdani ostali bi mi zatvoreni ili vešto zamaskirani da nije bilo Slobe – nesvesnog šta čini! – da mi ih razotkrije.
Ko je Slobu preživeo – ali, preživeo ga otvorenih očiju, budan, bez droga i zamajavanjima bezveznim šljokicama i površnim tričarijama – ni Pakao mu neće teško pasti!

I na tome sam mu beskrajno zahvalan!

I zato ne kukam na Slobu. On je radio svoje, a ja – za to vreme – svoje. Možda je drugima diktirao i diktaturisao, možda je druge živote prema sebi određivao, ali moj nije. Uticao na njega, indirektno – jeste. Ali radikalno ga izmenio i pretvorio u travestiju mojih originalnih planova i ideala, mojih vrednosti, mojih želja i ciljeva – to nikako!
Sloba je sad tamo gde je. Ne znam da li je zadovoljan, i da li bi nešto u svojoj karijeri menjao, kad bi mogao. Ja znam da u svojoj „karijeri“ ne bih ništa.

I zato ga ne mrzim ništa više nego što bih neki veliki zemljotres, požar, cunami...

 

 

HELLBOY II: THE GOLDEN ARMY (2008)

             Bune se neki što ne pišem o novim hororima. Razloga za to ima dva. 1) Nema ništa vredno priče. Mesecima nisam video ništa bolje od 3- ocene. Mrzi me i nemam vremena ovih dana da pišem o Tri-Minusima. 2) Privodim kraju završne radove na PROKLETIJAMA. Dakle, 1st things 1st! Nadam se da pretplatu raspišem do kraja ovog meseca, a da knjiga iz štampe izađe do kraja maja, hvala na pitanju.

            E, pošto nema novih odličnosti, evo da vam skrenem pažnju na jedan sasvim dobar i gledanja vredan film o kojem sam pisao pre 13 godina za u međuvremenu upokojeni web magazin Popboks. Dodatni povod da vas podsetim na ovaj film jeste i činjenica da je nedavno izdavačka kuća 300 ČUDA počela da objavljuje Helboja na srpskom u obliku kakav mu priliči, odnosno u grafičkim romanima a ne u sveščicama. Više o tome, i o prvom filmskom Helboju, pogledajte u mom tekstu OVDE.

A sad, da vidimo kakav mu je nastavak…

  

 

HELLBOY II: THE GOLDEN ARMY

- Guillermo del Toro

(CINEMANIA 08)

 

Pakleni dečko ponovo razbija?

 

Del Torov nastavak podrazumeva da već poznajete (i volite) naslovnog junaka, i ne gubi vreme na njegovo uvođenje. Umesto toga, trudi se da obogati taj lik i svet drevnih bogova i monstruma u kome se kreće. Nažalost, ne trudi se dovoljno, i ne postiže rezultate ravne I delu

 

Dejan Ognjanović

 

Izvorno izašlo ovde:

https://www.popboks.com/article/6683

 

Scenario: Guillermo del Toro, prema stripu Mikea Mignolae
Uloge: Ron Perlman, Selma Blair, Doug Jones, Luke Goss
Žanr: Fantazija - Akcija - Horor
Trajanje: 110 min
Proizvodnja: USA, 2008.

 

***

3+

 

Čak i među strip junacima sa plamenim lobanjama, paukovim moćima ili napumpanim zelenim telima, Hellboy se ističe kao nekonvencionalan lik. Zver Apokalipse, ni manje ni više, a opet – "naš momak". Pije pivo, puši cigare, gloži se sa ženskom i varniči sa šefom, ukratko: jedan od nas. Brzo prestanete da primećujete da je ogroman, crven, sa patrljcima rogova na čelu, kamenom desankom (sic!) i povećim repom iza sebe. Možda i prebrzo.

Del Torov nastavak podrazumeva da već poznajete (i volite) naslovnog junaka, i ne gubi vreme na njegovo uvođenje. Umesto toga, trudi se da obogati taj lik i svet drevnih bogova i monstruma u kome se kreće. Na žalost, ne trudi se dovoljno, i ne postiže rezultate ravne I delu.

Mnogi detalji deluju iskonstruisano: postojanje Hellboya na početku nastavka i dalje je "tajna", iako se u I delu pesničio sa džinovskim monstrumom po metrou i gađao se autima u centru grada pred stotinama svedoka. Sukobi sa šefom odrađeni su kao kliše, a romansa sa piromankom Liz (podnošljiva Selma Blair) nije suštinski deo zapleta i ne donosi ništa novo, sem na najpovršnijem nivou (Pakleni Dečko ovde postaje Pakleni Muškarac, odnosno Tata – ali čak i to je uvedeno kao sporedni detalj i udica za eventualni nastavak).

Osnovni zaplet je ne samo rudimentarno linearan, nego i dramaturški nedovoljno iskorišćen. Tiče se želje Kralja Vilovnjaka, Princa Nuade (Luke Goss, ex-Bross!) da uz pomoć Zlatne Armije oživelih robotolikih statua zbriše ljudski soj i Zemlju vrati prvobitnim fantastičnim stvorovima, sada potisnutim.

Međutim, veći deo filma posvećen je spektakularnim makljažama između Hellboya i zlih insekatskih vila, majmunolikih divova, baba-trolova, a u jednom slučaju i sa džinovskim elementalom koji kao da je pobegao iz nekog crtića H. Miyazakija.

Sve je to lepo i zabavno ako Hellboya volite samo zbog atrakcija te vrste jer specijalni efekti su odlični a čudovišta originalna, ali – gde je tu drama?

Hellboy je tretiran kao ready-made lik bez dilema ("kome ću se carstvu prikloniti?") ni kada ubija jedinog pripadnika neke vrste, iako je i sâm unikat. Njegove moralne dileme više nisu deo priče, on je sada puki ubica monstruma. U skladu s ovim, i centralni zlikovac je nerazrađen: njegovu mržnju prema ljudima trebalo je plastičnije opravdati i elaborirati, umesto što je prepisana kao samopodrazumevajući kliše svake zloće iz stripa koja je ikada htela da zbriše ljudsku žgadiju.

Iako ima dobar dizajn i fino se kreće u scenama borbe, kao lik i kao pretnja Princ Nuada je značajno slabiji i površniji od Raspućina i drugih loših momaka i naci-devojaka iz I dela. Čak i naslovna Zlatna Armija oživljava tek u poslednjih 15-ak minuta i ne čini ništa zaista vredno pamćenja.

Hellboy II je u slikovnom smislu bogatiji raskošnim kostimima, ambijentima i maštovito dizajniranim kreaturama (možda ih ima i previše!), vizuelni efekti i maske su savršeno integrisani i ubedljivi, Ronu Perlmanu naslovni lik i dalje pristaje komotno kao rukavica, ali duša lika iz stripa u ovoj ekranizaciji je prilično izmenjena.

Del Toro je u nastavku preterao ne samo sa fantazijom, nego i sa ljudskošću, kroz svoju vajkadašnju sklonost prema gorkoslatkoj melodrami i patetičnoj romansi: ogoljeni su potoci prezaslađenog sirupa koji mu teku venama, kao i ambicija da postane Lucas namesto Lucasa. To znači da je, ostavivši mimikriju suptilnosti i oštricu horora iza sebe, del Toro savio kičmu i zakoračio u Panov lavirint Imaginationlanda.

Još uvek nije potonuo na Lucas-Shyamalanovsko dno, ali sad već pokazuje zabrinjavajuću tendenciju ka tome...

 

ČOVEK KOGA JE DRVEĆE VOLELO - Aldžernon Blekvud

 

Veoma me veseli što mogu obznaniti pretplatu na najnoviju, 23. po redu, knjigu u ediciji „Poetika strave“: ČOVEK KOGA JE DRVEĆE VOLELO, a zajedno sa njom Orfelin vam nudi i pretplatu na novi mračnofantastični roman BORN Džefa Vandermera. Više detalja ispod.

Što se tiče prvopomenute knjige, u pitanju je moj treći izbor najboljih priča Aldžernona Blekvuda, prvorazrednog velikana horora koji, pre Orfelina, na srpskom uopšte nije bio objavljivan. Evo, sada nastavljamo sa ispravljanjem te velike nepravde. Blekvud je imao vrlo plodan i konzistentan spisateljski opus, sa natprosečno velikim brojem dobrih, vrednih priča – što znači da je ovo treća, ali ne i poslednja Orfelinova zbirka priča ovog pisca. Biće najmanje još jedna, sa pričama koje se zbivaju u kućama, u gradovima, u civilizaciji…

Ali, do tada, evo još šumskog Blekvuda, kakvog već dobro poznajete (ako ste čitali naše VRBE i DREVNA SVETLA) – dakle, i ovog puta imamo stravu u spoju sa strahopoštovanjem, te nagoveštaje natprirodnog i jezovitog u gustim šumama, na visokim planinskim vrhovima, na pustim ostrvima, na jezerima i na obali mora…

Šta sam odabrao za ovu knjigu? Evo čega u njoj ima: dve veoma obimne novele od po 80-90 strana, jedna pripovetka od 40-ak i dve kraće priče od po 20-ak. Sve ukupno – 280 strana unikatne, jezovite strave, a tu je i moj pogovor „Aldžernon Blekvud: Drugde i drugačije“…  

Malo konkretnije o sadržaju:

 

1. Čovek koga je drveće volelo (novela)

Čovek i Žena stanuju na ivici velike šume. Drveće za Čoveka nosi čudnu vrstu privlačnosti, ali Žena (Hrišćanka) se pribojava mračnih slutnji i paganskog zova koji dopire otuda…

 

2. Ostrvo duhova

Student je sam na pustom ostrvu, u kolibi gde sprema ispite. Međutim, ubrzo počne da viđa sablasni kanu sa dvojicom Indijanaca koji kruži oko ostrva, primičući mu se sve bliže…

 

3. Potajno obožavanje

Englez na proputovanju kroz Nemačku reši da siđe s voza u Švarcvaldu, i da poseti školu u kojoj je pre više decenija živeo i učio. Zalazi duboko u Crnu Šumu, ali u staroj školskoj zgradi vidi da su se nekadašnji nastavnici izmenili nagore… A tu negde je i detektiv natprirodnog, Džon Sajlens…

 

4. Vukovi božji

Čovek se vratio iz divljine Kanade na jedno englesko ostrvo, ali kao da nosi neku tajnu sa sobom. Njeno razrešenje desiće se u klimaksu jedne olujne noći…

 

5. Preporod Lorda Ernija (novela)

Dvadesetogodišnji mladić, Lord Erni, mlitav je i beživotan. Njegov učitelj, koji s njim putuje po Evropi, reši da ga odvede u jedno selo u Švajcarskim Alpima, gde bi mogla da mu se rasplamsa životna varnica pod uticajem čudnih planinskih ljudi i njihovih obreda vezanih za sile vatre i vetra…

 

            Sve priče je preveo Luka Račić, knjigu je prelepo ilustrovala Tijana Jevtić, a moj pogovor počinje ovako:

 

 

Aldžernon Blekvud: Drugde i drugačije

 

„Daleko najveći uticaj u mom životu… bila je Priroda; ona mi se otkrila rano, pa je sa svakom godinom sve više narastala u intenzitetu. Donosila mi je utehu, društvo, inspiraciju, radost: čarolija Prirode ostala je dominantna, istinska magijska čarolija.“

- A. Blekvud

  

Malo je pisaca, ne samo u okvirima horora nego i šire od toga, kojima je priroda bila od tako vitalne važnosti kao što je to bio slučaj sa Aldžernonom Blekvudom. Ona je za njega bila i izvorište životne energije i uvek pouzdano utočište od grdobe sveta, u jasnom kontrastu sa tzv. normalnim životom u koji je odbijao da se uklopi. Naročito u mlađim godinama, priroda je za njega bila simbol slobode i različitosti, naspram zagušljivo fundamentalističkog porodičnog okruženja, što je i priznao u svojoj autobiografiji:

 

„Pomislio sam na sve one ljude što spavaju u svojim tihim sobama, i čudio se kako je moguće da su toliko tupi i nepreduzimljivi, kad bi ovamo mogli videti ove zanjihane grane i čuti vetar kako uzdiše tako prelepo među borovim iglicama. Ovi ljudi, činilo mi se u takvim trenucima, pripadali su nekoj drugoj rasi. Nisam sa njima imao ničega zajedničkog. Noć i zvezde i drveće i vetar i kiša bili su stvari s kojima sam imao veze i koje sam želeo. Te su stvari bile žive i lične, uzburkavale su me iznutra, do samog dna mog bića, pune poruka i značenja, dok su moji roditelji i braća i sestre, svi unutra, usnuli, bili čiste slučajnosti, odvojeni od mog stvarnog života i bića.“ 

            Usamljen u okruženju s čijim materijalizmom i društvenim normama „uspeha“ nije želeo ništa da ima, svoje najprikladnije društvo nalazio je u navodnoj pustinji i divljini. „U nevoljnim vremenima, isto kao i u vremenima radosti, instinktivno sam se Prirodi okretao. U tim trenucima najdubljih osećanja, kad individua nužno mora biti sama a da joj istovremeno najurgentnije treba društvo puno razumevanja, upravo je Priroda i jedino Priroda mogla da me uteši.“ 

Međutim, Blekvudova vezanost za prirodu ne svodi se samo na biografsko-anegdotalnu dimenziju: ona mu nije služila samo kao eskapističko pribežište, već i kao vitalno izvorište inspiracije. I upravo o njenom značaju za njegovo stvaralaštvo valja dodati još koju onome što je već bilo rečeno.

forzec knjige

 

Cena knjige je 900 din u pretplati.

U knjižarama će biti oko 1.200.

 

 

Druga knjiga koju Orfelin uskoro objavljuje, a koju možete sada naručiti u pretplati zajedno sa Blekvudom jeste roman BORN Džefa Vandermera.

 

U razrušenom, bezimenom gradu budućnosti, jedna mlada žena po imenu Rejčel, koja živi od sakupljanja bilo čega što bi moglo biti korisno, u krznu Morda, džinovskog letećeg medveda, despota njihovog sveta, pronalazi upetljano stvorenje i daje mu ime Born. Isprva Born ne liči ni na šta – tek zelenkasta grudva nečega što bi prosto moglo biti samo Kompanijin biotehnološki otpad, ali on Rejčel podseća na ostrvo na kom je rođena, sada davno nestalo pod morem. Oseća neku vezu s njim koju poriče, jer veze su zamke, a u njenom svetu svaka slabost može značiti smrt. Ipak donosi Borna u Balkonski greben, podzemno sklonište gde živi sa Vikom, dilerom koji prodaje sećanja – jedini beg iz jalovog, pobeđenog i slomljenog grada. Rejčel uspeva ubediti Vika da ne iskoristi Borna kao sirovi genetski materijal u svojoj laboratoriji.

Šta je Born? Ko je Born? Biljka, životinja, osoba, biotehnološka nakaza? Um uvek nalazi načina da zaštiti sebe, da izgradi utvrde, a neki od tih zidova postaju zamke.

 

Jedno je sasvim izvesno: romanom Born Džef Vandermer stvorio je čudoviše koje ćemo voleti!

Unutrašnja strana korica romana BORN

 

NAPOMENA

Orfelinovom izdanju romana Born dodali smo i novelu „Ptica čudnovata“ iz najmanje dva razloga: mišljenja smo da „Ptica čudnovata“ dodatno osvetljava Bornov svet; „Ptica čudnovata“ prelepa je priča.

 

Roman je preveo Sava Kuzmanović a ilustrovao ga je i grafički dizajnirao Ivica Stevanović, koji je sa familijom Vandermer već sarađivao ilustrujući neka njihova američka izdanja.

Tvrd povez, veći format (24 cm), 334 strane.

Cena: 1.300 din. kod Orfelina – u knjižarama će biti 1.760…

 

Pretplata traje od 29. marta do 30. aprila.

Knjige izlaze iz štampe krajem aprila i šalju se pretplatnicima odmah potom.

 

Naručite sebi jednu ili obe knjige, već kako želite.

 

Adekvatnu sumu, zavisno od toga na šta se pretplaćujete, uplatite na račun Orfelin izdavaštva, Kosovska 23, Novi Sad (broj računa 220-73108-85), a svoje podatke (ime i prezime, adresa i broj telefona), kao i naslov ili naslove knjiga na koju/koje ste se pretplatili šaljite na: orfelinns@gmail.com.

 Kao i uvek, imaću i ja neki broj primeraka Blekvuda za one koji ih žele iz mojih ruku - po istoj ceni.

možete naručiti i ove knjige

*

Sledeća, 24. knjiga u ediciji „Poetika strave“ biće moj izbor najboljih horor priča Klarka Eštona Smita.

Pretplatu za tu knjigu, kao i za poslednju iz serije o Gospođici Peregrin, očekujte u maju.

Više detalja o obe knjige – kad za to dođe vreme.

asterian: ONTOKRATIJA (by nikola vitković)

Ekskluzivno i premijerno igde u kiberprostoru, upravo na ovom blogu objavljuje se prikaz jednog odličnog strip albuma koji vam i ja (Ghoul) preporučujem. Prikaz koji sledi napisao je nikola vitković.

 

 asterian: ONTOKRATIJA 

 

Prikaz © nikola vitković za The Cult of Ghoul LTD

 

 

koliko mi je poznato, stripovi philippa druilleta nisu nikad pordrli u ex/post-yu zonu. biće da su bili previše avangardni za izdavače klasičnog stripa, a za underground izdavače pak previše klasični. zato fala boginji što je u subotici samonikla jedna radikalizovana inkarnacija druilleta iz budućnosti - anarhopank grafičar septic. svojim otrovnim bodljama on je zaorao u cerebralne brazde autora kao što su profesor opačić, radovan popović i - asterian.

 

asterianov strip album ontokratija je prošle godine objavio skc novi sad u 300 odlično odštampanih primeraka. iza tajnovite i nimalo napadne naslovne pulsira sadržaj koji je daleko više flashy i fleshy, pun dinamičnih formi i odbljesaka nečega nalik na hirurški čelik, nauljeni lateks ili sluzokožu.

 

usudiću se da ontokratiju žanrovski definišem kao cyberpunk koji ima više zajedničkog sa gigerom nego sa gibsonom. sav život je cyborgski u njoj, sazdan od ne/organskih automata kroz koje kuljaju sokovi viših i nižih kosmičkih strasti.

 

da, kosmičkih! najzad strip koji nije o individuama. one su prisutne u prvom planu, ali ontokratija vrši inverziju planova figura i pozadine, to jest njihove važnosti u poretku stvari.

'junaci', pa i čovečanstvo, samo su polusvesni materijal kojim svemir opšti sa samim sobom, u kontinuumu proždiranja i rasplođivanja. sa svih predmeta, živih ili neživih, koža je odrana ili pretvorena u sluzavu membranu kroz koju se ukazuju unutrašnji mehanizmi kao i njihova direktna sprega sa mehanizmom svemira za koji su vektori predatorstva, parazitizma i destrukcije jedina konstanta.

 

to što su motivi i njihove prostornovremenske razmere apstraktne, za čitaoca ne čini asterianov strip išta manje konfrontirajućim. jer u toj intenzivnoj, mračnoj i hardkor apstrakciji, ljudska rasa se otkriva kao samo defekt na evolucionim krivuljama politički i suštinski nekorektnog svemira.

zbog svega toga zanimljivo je što asterian u ovozemaljskom životu pljuje lavkrafta. obojica imaju i vlastitu kosmogoniju. doduše, u izrazu su im senzibiliteti potpuno različiti - asterianov je jezik paranaučnika, samoukog kvantnog mehaničara i astrofizičara-amatera.

 

to što su njegove naučne i filozofske spekulacije najblaže rečeno diletantske uopšte ne predstavlja usko grlo asterianove ekspresije. naprotiv, postoji zanos u takvom tehnofilskom hrljenju, prioritet poetike iznad logike, uprkos tome što je onto-poredak o kome se govori mehanicistički.

 

tome služi naučna fantastika, ovakvim ludilima i kopulacijama!

 

nije ipak sve tako sjajno i sluzavo. dok para-pesnik-naučnik drži naraciju kao ozbiljnu besedu a kroz uzane beline između kadrova neretko prolete i eoni, celi strip je ispresecan invazijom balončića sa dijalozima ili citatima toliko priprostim i banalnim da mi nije jasno jesu li oni tu stavljeni da bi smetali. neki od citata i nisu naivni sami po sebi ali na mestu gde se nalaze su kao piletu dojke. možda ih je autor tu obesio da bi ismejao njihove izvore [crnjanski, isak sirin, sioran...] ili da bi prikazali kako se kosmičke sile manifestuju na trivijalnim ljudskim zatucanostima i strastima [ceca, razne narodske fore...]... možda su precizno postavljeni kao provokacija, da između čitaoca i dela preduprede uspostavljanje bilo kakvog saveza na bazi visoke kulture jer je kultura, u ovoj ontokratiji, samo prdež na vetru? ili su prosto banalno - banalni? hm, ni onomatopeje kojima bi pre bilo mesto u geg-stripu ne olakšavaju stvar.

 

kako bilo, svaka pretencioznost ili paranaučna naivnost teksta nalazi pokriće u asterianovom orgijastičkom crtežu, punom mračno erotične apstrakcije. izvesna krutost i pedantnost su deo asterianovog stila, divljačkog a sterilnog, što samo pojačava pervertitski dojam - znamo da su manijaci opasniji kada su strogo artikulisani.

 

sve u svemu, ontokratija je veoma uspešan spoj [para]naučnog i strastvenog. baš kao što je najavio ballard: sex x tehnologija = budućnost.

 

***

 

Ovaj album izdao je SKC Novi Sad.

Ako ga želite kupiti, cena je 500 din + ptt.

Pišite Jovanu Gveru, uredniku zaslužnom za ovo izdanje na mejl jovangvero@yahoo.com

Uskoro stiže i moj osvrt!

„33 OBRTAJA“ – Crnogorski intervju (Dejan Ognjanović)

  

Prošlog četvrtka u Crnoj Gori je izašao intervju sa mnom, u rubrici „33 obrtaja“ u podlistku OBJEKTIV, u okviru dnevnog lista POBJEDA. Njegova onlajn verzija sada je OVDE. Pogledajte tu verziju jer ima nekih dobrih Jutjub linkova. Autorka intervjua je Milena Čavić.

A sada taj intervju možete pročitati i na ovom blogu. Stavio sam u njega linkove ka naslovima koje pominjem, a obrađivao sam ih već na blogu, pa ako niste pobožno pratili sve što sam ikada ovde objavio, sad klikćite i čitajte.

Pre toga, evo, samo ovde, ekskluzivno, i odgovora na jedno pitanje koje su mi postavili ali se moj odgovor na kraju ipak nije našao u objavljenoj verziji. 

Možete dodati nekolike rečenice o tome kako provodite ove karantinske dane, utiču li na inspiraciju...

 

Karantinske dane provodim bez velike razlike u odnosu na ono kako sam ih i inače provodio, što će reći, čitajući i pišući u jednakoj meri. Jedino drugačije je što drage prijatelje viđam daleko ređe. Na inspiraciju mi ovo vanredno stanje nije negativno delovalo, naprotiv: upravo sam krajem prošle i početkom ove godine napisao svoj do sada najduži i najambiciozniji horor roman, Prokletije. U njemu se grupa veterana okultnog rata u Bosni sastaje i odlazi u srce naslovnog planinskog masiva, u njegov kosovski deo, kako bi se tamo susrela sa tajnama koje se dotiču, ali i prevazilaze, prokletstva bitisanja na ovim našim bakanskim, međunacionalno zakrvljenim prostorima.

 

Ovako sam bio najavljen u štampanom izdanju:

 

A evo i njihovih standardnih pitanja, i mojih nestandardnih odgovora.

 

FILM 

Film koji Vas čini srećnim?

- The Thing, Džon Karpenter. Totalno savršenstvo na svim zamislivim nivoima, uključujući i najlepši kraj, i najlepšu završnu repliku svih vremena.

Film zbog kog ste poželjeli da ubijete režisera?

- I’m Thinking of Ending Things, Čarli Kaufman. Voleo bih da sam ove stvari završio posle desetak minuta, umesto što sam protraćio dva i po sata, sve čekajući da vidim neki smisao u ovom beslovesnom trolovanju.

Film koji uopšte nijeste skapirali?

- Ako film ne komunicira dobro sa mnom, retko kad bude dovoljno zanimljiv, uprkos tome, da ga odgledam do kraja. Zato ću reći da mislim da jesam skapirao film Bliski susreti treće vrste, ali nisam skapirao zbog čega se tolike mase oduševljavaju njime, šta vide u toj predugačkoj i, u srži, besmislenoj, gomili mistifikacija u kojoj se klimava porodična drama okončava klimavim svetlucavim spektaklom i odlaskom glavnog junaka od svoje porodice kako bi radio ne znam šta sa malim bledim vanzemaljcima u dalekom svemiru.

Koju biste važnu, još nesnimljenu crnogorsku ili regionalnu temu/priču voljeli da vidite na velikom platnu?

- Voleo bih da vidim ambiciozne i inteligentne filmske obrade naših epskih narodnih pesama, ali to je verovatno nerealno očekivati, prvo zbog potrebnih budžeta, a drugo, još više, zbog nezainteresovanosti (i nesposobnosti) današnjih filmadžija u Srbiji za takvu tematiku, osim eventualno u duhu persiflaže ili kritičke reimaginacije. Recimo, kad sam radio knjigu razgovora sa rediteljem Đorđem Kadijevićem (Više od istine, Orfelin, 2017), on mi je opisivao svoje nesnimljene projekte Ženidba Maksima Čarnojevića (prema narodnoj pesmi) i Hajduk Veljko, o narodnom heroju iz doba borbe protiv Turaka, čiji scenario mi je opisivao kao „srpski samurajski film“. Velika je šteta što takvi filmovi ne postoje, niti je izgledno da će postojati.

Omiljeni filmski rivali?

- Majkl Majers i Lori Stroud iz Karpenterovog filma Noć veštica (Halloween, 1978). Njihovo preganjanje u zadnjih pola sata tog remek-dela je neviđeni rolerkoster strave.

Upečatljiva filmska scena sa nekom životinjom?

- Svaka scena u kojoj se, u filmu Stvor, pojavljuje Džed, pola-haski, pola-vuk, a naročito tiha scena u kojoj on polako, studiozno, šeta hodnikom polarne baze i posmatra ljude u nekoliko soba, iz vizure vanzemaljskog stvora u njemu, sa pogledom i inteligencijom koji kao da prevazilaze jednu životinju.

Posebno drag citat iz domaćeg filma?

- Baš ste me namučili ovim pitanjem! Hteo sam da budem originalan, da ne navodim opšteobožavane, izlizane replike iz Ko to tamo peva ili Maratonci… ili Davitelj protiv davitelja… ili neke druge njima slične. U potrazi za nečim što nije na prvu loptu čak sam hteo da navedem jednu koju u zadnje vreme često koristim, iz filma Pusher 3 (kojeg smatram najboljim srpskim filmom koji nije snimio ovdašnji reditelj), ali nju ne mogu navesti celu jer nije politički korektna… Njen pančlajn glasi: „Neka, neka…“

Najneodoljivija „štetočina“ iz animacije?

- Kartman iz South Parka. Otelotvoreni, koncentrisani Id današnjeg čoveka, sasvim besraman, sebičan, besprizoran, glasan koliko je ograničen i glup…

Prvi film koji ste gledali u bioskopu?

- Prvi koji mi se zaista dojmio u bioskopu bio je Spilbergov E.T. vanzemaljac (1982). Neko vreme mi je čak bio i omiljeni, uopšte, kad sam imao 9-11 godina… A onda su horori počeli više da me zanimaju.

Soundtrack kog filma bi mogao ili biste voljeli da prati Vaš život?

- Neodoljiv mi je doom & gloom Morikoneovog skora za Stvora…

Poslije kog filma ste poželjeli da pođete u zemlju u kojoj se odvija radnja?

- Budući da pretežno gledam mračne filmove, čak i kad nisu horori, oni teško da mogu poslužiti kao propagandni filmovi turističkog biroa ma koje zemlje, jer svi prikazuju njihovo naličje, ono lice koje zvaničnici pokušavaju da sakriju od potencijalnih turista… Takođe, često se te storije dešavaju na neprijatnim mestima koja jesu sinematična ali ne baš privlačna za ličnu posetu. Svakako nisam poželeo da idem u pustinje, džungle, negostoljubive planine ili polarne predele gde se dešavaju neki od mojih najdražih filmova. Jedini put kad je neki film na mene delovao tako kako ovo pitanje zahteva bilo je kada sam, u bioskopu, u San Francisku, 2004. godine gledao dugometražni dokumentarac Investigation Into the Invisible World (2002) o folklornim verovanjima na Islandu i našao se zaintrigiranim za tu zemlju, i zbog njene lepote, i zbog duha stanovnika…

Izdvojite tri filmska autora koja biste voljeli da izvedete u provod. U koju kafanu i na koje piće?

- Vilijam Fridkin, Dejvid Kronenberg i Džon Karpenter. Odveo bih ih u jednu kafanu u selu pored Niške Banje (neću besplatno da ih reklamiram). Ne bi to ostalo samo na piću: ako već dođu u kraj poznat po dobroj hrani, onda bismo dobro i večerali i još bolje popričali.

Kako zamišljate proces snimanja filma koji bi Kventin Tarantino režirao na Balkanu?

- Hm, bilo bi zabavno videti njegov rimejk nekog od naših partizansko-akcionih filmova, možda upravo Valter brani Sarajevo, ili Most. Nažalost, bojim se da on, iako veliki filmofil, nije ni svestan blaga koje se u ovdašnjim kinematografijama krije, i ako bi ovamo dolazio, verovatno bi mu Balkan samo glumio neku drugu lokaciju, ali jeftinije – npr. Rusiju, Poljsku itsl.

 

MUZIKA 

Pjesma koja vas podsjeća na prijatelja, partnera ili člana porodice?

- „Hermafrodita“, Limbo

Pjesma koju biste pustili da uz nju dočekate smak svijeta?

- „Paint it Black“, The Rollingstones

Pjesma koja je himna slobode/hedonizma?

- „More“, The Sisters of Mercy

 

Jedna od najljepših pjesama sa imenom u nazivu?

- „Marian“, The Sisters of Mercy

Vaša pjesma za karaoke?

- Apsolutno ne učestvujem u tome. Sve ređe pevam i pod tušem, a izvan toga, ni u ludilu, ni u pijanstvu.

Da morate da slušate samo jednog autora do kraja života, koga biste odabrali?

- Uh, teško pitanje, ali ne i nerešivo: najlakše bih podneo da do kraja života slušam samo Dead Can Dance. U tom duetu upadljivo preferiram pesme koje peva Lisa Gerard.

 

Domaći autor kog svi obožavaju, a Vi ne možete da ga smislite i/li mislite da je precijenjen?

- Svaki. Ne slušam domaću muziku.

Smrt kog muzičara Vas je naročito pogodila?

- Zaista mi na pamet ne pada nijedan. Osim toga, mnogo više me pogađa kad umru kreativno, a nastave da hodaju i sviraju, nego kad im biološki sat otkuca svoje.

Pjesma koja je toliko loša, da je nemoguće ne voljeti je?

-  „You Spin Me Round“, Dead Or Alive

 

Poster koje muzičke zvijezde ste držali okačen na zidu u srednjoj školi?

- Grupa Metallica, jedno kratko vreme. Na zidovima su mi uglavnom bili filmski a ne muzički posteri.

Hoće li nas Kit Ričards sve nadživjeti?

- Neće. On je dobar momak. Zli momci su oni koji će nas nadživeti, jer neće grom u koprive.

 

TV 

Serija idealna za kišni vikend?

- The Detectorists (2014), izuzetna engleska dramedija.

Serija koja vas podsjeća na djetinjstvo?

- Arabela (1979), češka serija za decu. Izuzetna, reprizirao sam je pre nekoliko godina, i odlično se drži.

Serija koja je zaslužila mnogo veću publiku?

- Hannibal. Da, znam da ima kultni status i mnogo obožavalaca – ali nije ih imala dovoljno mnogo da bi je obnovili za 4. sezonu. Ipak, još ima nade…

Serija koju nikada nijeste završili?

- Tokyo Vampire Hotel. Japanski anything goes posle nekog vremena postane zamoran i krajnje otuđujuć…

Serija koja je fantastična, ali ima užasan kraj/razradu?

- True Detective, 1. sezona. Izuzetna sve do raspleta i epiloga, koji su oličenja debilizma. Koga zanima detaljno obrazloženje te tvrdnje, ima na mom blogu:

Predmet koji ste poželjeli da imate poslije gledanja neke serije?

- Čarobni prsten iz serije Arabela.

Najdraži par iz serije?

- Bejzil Folti i njegova žena iz serije Fawlty Towers.

Radno okruženje/tim/posao iz serije koje ste poželjeli za sebe?

- Mrzim rad, radna okruženja, poslove, kancelarije, firme, institucije i bilo šta slično. Deset godina sam radio na fakultetu kao asistent, ali ne pada mi na pamet da gledam seriju o asistentima i profesorima. Moj idealan posao je upravo ovaj koji sad imam, a koji podrazumeva rad od kuće. A to nije dovoljno slikovito niti dramatično za zaplet neke TV serije. I to mi savršeno odgovara. Ne volim dramu niti pozorište, naročito ne u svojoj kući.

Za koga ste navijali – za Toma ili Džerija?

- Za Džerija. Šta ću, odmalena sam znao kako je to biti mali…