THE INHABITED ISLAND

THE INHABITED ISLAND

Обитаемый остров, 2008

**(*)

2+

novi ruski SF spektakl!

ako ste po inerciji krenuli da se veselite, samo polagano. ovo nije ni prineti nedavno ovde prikazivanim delima k. lopušanskog.

da, rađen je po romanu braće strugacki, ali to teško da bi se – sem u tragovima- moglo zaključiti iz (ne)dela pred nama, budući da je idejnost dela krajnje simplifikovana, a preovlađujuća ambicija jeste – superspektakl. kažu da je film koštao 40 miliona $ što je za ruse, ako se ne varam, najskuplji film ikada. dobro, sve je to lepo, neka im je nazdravlje, ali… vredi li to zaista gledati? i s kolikim uživanjem?

što se uživanja tiče, ako ste voleli NOĆNU i DNEVNU STRAŽU, onda slobodno zaronite i u ovo, jer radi se o isto tako praznom, jednodimenzionalnom, debilizovano-simplifikovanom, žestoko spotovski našminkanom projektu u kojem nema ni trunke duha, ni čestice autentične emocije, angažmana, mudovitosti, ili ičega zbog čega staromodni ljudi poput mene gledaju filmove – ali zato, kao što rekoh, ima mnogo fensi našminkanih dekora, kompjuterskih efekata, pirotehnike, praznookih modela umesto glumaca, bezočnog ejpovanja akcionih scena iz američkih i azijskih blokbaster uzora (rešenih spotovski i šminkerski, bez imalo visceralnosti ili saspensa i energije – samo slo-mo, bato, kao da je ovo spot za neku 'hard-rock' lejmersku pesmicu sa goth-emo overtonovima) i sa više pozerskih poza u stavovima i izrazima lica 'glumaca' nego u dvočasovnoj antologiji spotova jelene karleuše. ukratko – all style, zero substance. 'film' za generacije odrasle na video igricama i stripovima (u slučaju da su neki od njih i bili dobri, ovo je za one konzumente koji su u njima videli samo šarene 'cool' sličice i ništa više).

detaljnije i ozbiljnije o ovom filmu pisaću na POPBOKSU, ali evo nečega za šta tamo nisam imao prostora.

moju feminističku dušu posebno je zaboleo jedan 'detalj': naime, ženski 'lik' (ajde da tu POJAVU, taj ENTITET blagonaklono nazovem likom) koji pozira u NASTANJENOM OSTRVU je najdebilniji, po žene najuvredljiviji ženski 'lik' koji sam ikada igde video. ako ste mislili da nema gore uloge za ženu nego da igra sisatu glupaču u nekom jeftinom hororčiću ili akcijašu u kome će razdrljena odeća da razotkriva njene draži (if any) – think again! čak i toj vrsti exploatacije žena koja ima šta da pokaže – može to da pokaže; dakle, pokazuje BAR NEKI svoj kvalitet, makar on bio 'samo' telesni.

međutim, u ovom bezveznjačkom 'filmu' imamo curicu koja je samo tupavo levo smetalo – deo nameštaja, koji nije čak ni plot device. za razliku od treš-horor-akcionih diva, ova ovde je straobalno PASIVNA tokom celog filma.

ona radi kao kelnerica u nekom restorančetu; zlatokosi dođe tu, smesta se 'zaljubi' u nju, počne da ćereta i ćurliče uz nju, a ona smesta pada na to očijukanje koje je neverovatno konvencionalno i nenamerno smešno! evo kako izgleda njihov prvi 'razgovor':

ON: Hello..

ONA: What do you need?

ON: ... Maxim..

ONA: Rada

ON: Rada?! I want to eat.

ONA: Oh

ON: Heh… Yes.

ako ona zvuči kao debil, to je zato što tako i izgleda u toj trapavoj sceni.

evo dela kasnijeg njihovog razgovora (pošto se sve dešava na planeti na koju se ovaj nasukao, ovde joj on priča o zemlji, s koje je doleteo):

ON: It's the Earth. It's up there. Pfft… (to se on pufta)

ONA: So where are you from?

ON: I am form the Earth. It's up there.

ONA: Aha, pff… Maxim

ON: Yes I am. Mak…- sim… Maxim!

ONA: Rada. Gaal.

ON: Gaal?!

ONA: Yes I am.

ON: Rada Gaal?

ONA: Ye-es I am!

ON: Gai Gaal?!

ONA: Do you know Gai?

ON: Gai is a worthy man. Is he the husband?

ONA: He is the brother.

i tako to ide ubeskraj, 'ja tarzan a ti džejn, ja maxim, ti rada, ja zemljanin, ti glupa domorotka…'

u ostatku filma, ona ima samo da se glupavo smeška dok muškarci razgovaraju o važnim stvarima, da stoji u pozadini, da im prinosi kafu, čaj, šta li, i da se cereka od radosti kao klinički parateroidni kreten kada se njen batica pojavi na vratima (iako se on samo vraća s posla, a ne sa višegodišnje robije); kad njeni muški odu važnijim poslovima (da oslobađaju planetu od mind-controlling tiranije), ona ostaje da čuva ognjište i da pasivno čuči na krovu i bulji u nebo bez zvezda i u veštačke CGI dekore nemaštovitog ejpovanja METROPOLIS-BLEJD-RANER kulisa.

i, to je to.

lepo za oko, al praaazno do zla boga.

+ završava se sa NASTAVIĆE SE.

A evo i mog rivjua napisanog za POPBOKS:

NASTANJENO OSTRVO - Fjodor Bondarčuk

Ruski Cheeseburger

Producenti zadovoljno trljaju ruke jer ovaj fast-food od filma uspeo je da svojom sintetikom i veštačkim aromama namami više gledalaca nego što je Tarkovski mogao da sanja

Dejan Ognjanović

ocena: 5/10

Originalni naslov: Обитаемый остров

Scenario: Marina i Sergej Djačenko, po romanu Arkadija i Borisa Strugackog

Uloge: Vasilij Stepanov, Pjotr Fjodorov, Julija Snigir, Fjodor Bondarčuk…

Žanr: SF
Trajanje: 116 min
Proizvodnja: Rusija, 2008

U vreme SSSR-a, važio je stereotip: ruska naučna fantastika = misaonost i zapitanost nad čovekom; američki SF = akcija, spektakl i specijalni efekti. Mada je to pojednostavljena slika, u načelu stoji da su klasični ruski SF filmovi spori, kontemplativni, artistički, gotovo avangardni u tretmanu medija (Solaris, Stalker, Pisma mrtvog čoveka, Posetitelj muzeja…), dok su Amerikanci težili da eventualnu idejnost pakuju u spektakl (Blejd Raner, Terminator, Robokap, Svemirski vojnici…).

Međutim, prošli su dani SSSR-a kao i državnih fondova i prostora za pravljenje nekomercijalnih, opskurnih dvoipočasovnih metafizičkih meditacija. Došlo je vreme tržišne privrede, a sa njim i nove generacije gledalaca, odraslih na video-igrama i stoga preokupiranih eksplozijama, "cool" kostimima, ambijentima i monstrumima, a ne kontemplacijama o smislu života.

Njima je namenjen ruski SF film Nastanjeno ostrvo – savršeni primer produkta razrađenog "stila" i gotovo ništavne supstance. Rađen je po istoimenom romanu braće Strugacki iz 1971. godine, ali teško da bi se to moglo zaključiti iz (ne)dela pred nama. Idejnost je krajnje simplifikovana, a sve je podređeno spektaklu.

Scenario nudi klasičnu situaciju, izlizanu u američkom SF-u: stranac dospeva u totalitarno društvo, shvati da to što se tu dešava nije u redu, zaljubi se u lokalnu curu, a domorocima posle niza peripetija donese spas od tiranije. Reditelj naglašava kolonijalističku potku o belom gospodaru koji izbavlja potlačene time što stavlja napumpanog zlatokosog arijevca da pozira u toj ulozi.

Kažem, pozira, zato što je glavni "junak" momak (Vasilij Stepanov) toliko zašećerenog izgleda da se Nastanjeno ostrvo ne preporučuje dijabetičarima. Te plave okice, gladak ten, dosadno pravilne crte lica i zaslepljujuće beli zubi stvoreni su za reklame losiona za sunčanje i pasti za zube, ali glumački zahtevi u smislu kreiranja lika, emocije ili stava daleko prevazilaze sposobnosti ovog manekena.

Tiranski režim prikazan ovde toliko je smešan da tu ni sva raskošna stilizacija ne pomaže: oni se, naime, bave kontrolom umova svojih podanika putem repetitora kojima odašilju talase i nameću šta da (ne) misle. Ako je u originalnom romanu i postajala politička aluzija na tadašnji SSSR, u filmu je to svedeno na otrcani žanrovski kliše. Autori bez trunke ironije ili samosvesti svoje zlikovce smeštaju u pompezne naci-zgrade sa simbolima nalik kukastom krstu i odevaju im vojsku u crne uniforme sa crnim švapskim šlemovima! To kako bi i poslednja baba koja zaluta u bioskop da se ugreje odmah shvatila da su to loši momci. Kome to nije dovoljno, tu su i vođe zlikovaca sa prenaglašenim cerekanjem kao iz crtanih filmova.

Budžet od oko 40 miliona $ čini ovo najskupljim ruskim filmom ikada, ali novac je potrošen isključivo na nemaštovito kopiranje blejdranerovskog megalopolisa i na razmetljive kompjuterske efekte. Po pitanju kopiranja holivudske paradigme, Nastanjeno ostrvo se može uporediti sa nedavnim ruskim blokbasterima Noćna i Dnevna Straža. Oni koji su uživali u njima, voleće i ovo, jer radi se o isto tako praznom, jednodimenzionalnom, neubedljivom, neemotivnom, spotovski našminkanom projektu bez trunke duha, bez autentične emocije, angažmana, ili ičega zbog čega staromodni ljudi još uvek gledaju filmove. Čak i scene "akcije" rešene su spotovski, šminkerski, bez visceralnosti ili saspensa i energije – samo slow motion, kao da je u pitanju spot za neku mlakonjavu "hard-rock" pesmicu.

Drugi deo Nastanjenog ostrva (čiji se nebitni zaplet prekida sa "nastaviće se") izlazi ovih dana. Eto, da je Tarkovski umesto glumaca uzimao manekene, i da je znao šta znači "franšiza", ne bi morao da beži iz Rusije i od muke snima po Evropi, nego bi ga Holivud pozvao – kao Timura Bekmambetova, reditelja Dnevno-noćnih straža - da štancuje celuloidne ekvivalente čizburgera. Njegov proračunatiji kolega, Fjodor Bondarčuk, sigurno će dobro da se proda. Nastanjeno ostrvo je bezukusni produkt za konzumaciju "s nogu", uslovno zanimljiv samo zato što je nastao u moskovskoj podružnici Macdonaldsa.