Dok
sam ja ovih dana na sasvim drugom delu ex-Yu prostora, odnosno u Istri, evo izveštaja sa
ekskurzije koju smo Marko Pišev i ja preduzeli ovog proleća - u Vojvodini.
Zaputili smo se u obilazak nekih od slikovitijih zamkova, kula i ruševina "naše
najveće žitnice", a jedna od najlepših lokacija u tom smislu je upravo ova
koja sledi: polusrušena opatija iz srednjeg veka u Arači, blizu Novog Bečeja.
Kao
što donje slike pokazuju, radi se o unikatnom mestu – nisam mogao da verujem da
usred Srbije može da postoji nešto ovakvo, kao preslikano iz neke priče M. R. Džejmsa!
Ali doslovno tako:
izrazito nesrpska arhitektura i izgled proizvode ugođaj neobičnog izmeštanja.
Kao da sam prenesen u neku ravnicu Engleske i zatekao se u opatiji koja skriva
ko zna kakve pradrevne tajne i nesmirene entitete...
A
možda ih zaista tu ima? Moje ghoulovsko oko nije propustilo prizor nekakve
vrste oltara na kojem je satanistička bratija žrtvovala goluba ili tako neku
'ticu!
Da,
znam, skeptici će reći: ovo je obična jama gde je neka mačka priklala goluba.
Ko zna, možda i jeste. Ali, kad pogledate ovaj ambijent, odjednom se mogućim
učine i neke druge, mračnije opcije...
Inače,
iako je ovo mesto nominalno "pod zaštitom države", na osnovu viđenog mogu
reći samo ovo: kakva država, takva i
"zaštita". Mesto je zabačeno, nasred ravnice, usred ničega a
jedna jedina tabla kraj puta je stara, potamnela, oljuštena i urasla u korov, praktično
nevidljiva, jedva smo je spazili; mesto nema ni ogradu ni čuvara, u potpunosti
je prepušteno elementima, namernicima, Satanistima... Zaboravljeno od svih...
Ko zna zašto je to dobro?!
Pošto
je opatija posvećena sv. Arhanđelu Mihailu, koji vrlo važnu ulogu igra u mom
ZAVODNIKU, neka vas ne iznenadi i prisustvo mog romana u ovom ambijentu!
A
sada vas prepuštam fotkama (koje sam uglavnom ja pravio, osim onde gde se i ja
vidim) a između njih je tekst o Arači koje nađoh na netu, pa nek se nađe i on
ovde, u cilju edukacije.
All photos (c) The Cult of Ghoul
Ruševine benediktinske opatije, pokraj Novog
Miloševa (nekadašnje Beodre), predstavljaju kulturno-istorijski spomenik od izuzetnog značaja – jedini te
važnosti u opštini Novi Bečej. Prema istorijskim podacima smatra se sadašnji
ostaci ove romaničke bazilike potiču iz 1228.
godine.
Podignuta je na mestu na kojem je već između 9. i 10. veka postojala crkva, koja je bila ukrašena
preromaničkom kamenom plastikom.
Opljačkan je i porušen 1280. godine, dok su
kaluđeri pobegli. Šandor Nađ tvrdi da je kraljica Jelena Anžujska obnovila
crkvu 1370. i da je tom prilikom izgrađen gotički toranj nad severnom apsidom.
Dok je trajala kao crkva, oko nje je, kroz ceo srednji vek bilo naselje, čije je kuće od
naboja i busenja, vreme sravnilo s zemljom. Ostala je samo crkva, romaničkog
stila, čija je istorija bila burna i dramatična.
Prvi pisani trag o njoj imamo iz 13. veka, kada je Arača bila benediktinski manastir. Manastirske
temelje arheolozi su pronašli sa severne strane crkve, a zabeleženo je da je
opat Nikola iz tog manastira 1256. godine učestvovao na crkvenom saboru u
Ostrogonu. U najezdi Kumana opljačkana je i porušena 1280. godine.
Na papskom
spisku desetina spominje se 1332-1337. Po nalogu koji je je 1370. godine dala
kraljica Jelisaveta Anžujska, Lajoševa udovica i majka Ludviga Velikog,
Arača
je obnovljena i od tada verovatno potiče njen gotički toranj koji stoji i danas.
Godine 1417. Araču je u posed
dobio despot Stefan Lazarević, pa je zapisano da je tada u njoj živeo i
despotov namesnik po imenu Brajan.
Kao varoš, Arača se u dokumentima pominje 1422. Zapisano je takođe da je u
Arači 1450. godine održan sabor torontalske vlastele.
Uoči turskih osvajanja, Arača je naseljena
srpskim življem: 1551. godine prepravljena je u tvrđavu, ali je iste godine, za
vreme opsade Bečeja, bez borbe predata Turcima. Oni su je svejedno spalili i od tada ovo velelepno zdanje
više nije obnavljano. Po pećkom katastigu od 1660. godine, Arača je i dalje
srpsko naselje.
Napuštena je 1720.
godine, a iz ondašnjih izveštaja se vidi da je to bilo zbog kuluka i
obaveza. Porodica Sisanji kupuje posed oko manastira 1781. godine, pa Srbi
napuštaju mesto i prelaze u atar Vranjeva.
Arača je tako bila pustara do 1826.
godine, kada to područje naseljavaju Mađari, ali se već posle nekoliko godina
raseljavaju po okolnim mestima.
Stručnjaci koji su ispitivali ono što je od nje
ostalo, kažu da se na njenim ruševinama uočavaju dve građevinske faze, sa potvrđenom pretpostavkom da je sagrađena na nekim starijim temeljima.
Iz vremena
kada je bila benediktinska opatija, vidi se mediteranski karakter plana, koji
pripada prvoj građevinskoj fazi (kraj 12. i početak 13. vek).
Smatra se da je
tehnika gradnje preuzeta iz Lombardije. Bazilika je romanska građevina, dok je
toranj građen u gotskom stilu. To je bazilika sa tri apside, od kojih je
srednja viša i veća, sa masivnim ravnim zidovima od crvene opeke. Apside su
raščlanjene na pet strana lučnim arkadama na polustubovima.
Na portalu je upotrebljen crveni mermer – na
toj zapadnoj strani jedini ukras su portal (koji je imao izvučen zasvođen ulaz
na dve vode, slično Studenici) i velika rozeta sa vitroom, od kojeg su
pronađeni parčići raznobojnog stakla.
U unutrašnjosti crkve su ekspresivni
stubovi od sivog peščara, sa kapitelima u romaničkoj biljnoj dekoraciji
akantovog lišća; kapitel do same apside ima i figuru Adama koji bere jabuku.
Konsole u oltaru imaju pupoljaste akante, a u severozapadnom uglu pada u oči
konsola u obliku glave. Pod je bio prekriven pločicama od crvenog mermera
poreklom iz Piške (kod Estergoma).
Velika rozeta sa vitroom, međutim, spada u
razvijenije primere mađarskog graditeljstva kasnog 13. veka. Druga faza u
gradnji Arače, iz vremena Jelisavete Anžujske (druga polovina 14. veka) vidna
je na delovima gornje strukture, kada je možda obnovljena i rozeta dobivši
današnji izgled.
Ne
zna se ko je i kada osnovao crkvu Araču. Sondažna arheološka ispitivanja pokazuju da je na mestu benediktinske opatije prethodno bilo neko starije crkveno
zdanje. To potvrđuje i kamena ploča koju je 1897. godine otkopao dr Peter
Gerece, a danas se čuva u peštanskom Nacionalnom muzeju. Njena preromanička,
grubo klesana reljefna kompozicija verovatno pripada 9. ili 10. veku i odnosi
se na osnivanje prvobitne crkve.
U gornjem delu ploče je muškarac s bradom u
odeći sveštenika, desnom rukom blagosilja, a levom rukom drži svitak ili
knjigu. Ispod biste sveštenika su uklesane dve glave (oštećene) ktitora crkve,
koja je takođe prikazana na drugoj (levoj) strani ploče.
Ona je drugačija od
današnje građevine, jer se vidi da je to bila bazilika sa atrijumom i zvonarom
(čiji su ostaci temelja potvrđeni i arheološkim sondiranjem).
Ploča još sadrži figuru osedlanog konja sa
sokolom, što govori da su ktitori crkve bili plemenske starešine. Pored glave
sveštenika i ktitora, urezan je tekst na latinskom, koji je veoma oštećen.
Istraživači su ga različito čitali, ali se slažu da je pored glave sveštenika
tekst molitve.
S obzirom da je tekst urezan nevešto i veoma nepregledno za
čitanje, ima mišljenja da je latinski tekst uklesan naknadno, a ne u vreme
nastanka ploče i crkve. Zadnja strana kamene ploče iz Arače je izlizana, jer je
kasnije bila okrenuta na gore, služeći kao pod u dvorištu manastira.
Zamršena
istorija Arače ostavila je
teške tragove na njoj. Postojala je, izgleda, još u vreme primanja hrišćanstva
kao crkva namenjena hristijanizaciji slovenskog življa. Dva-tri veka kasnije je
tu uzdignuta velelepna benediktinska opatija.
I ona je paljena i rušena,
pljačkali su je Kumani i Turci, a služila je, povremeno i katoličkoj i
pravoslavnoj veri, prepravljana je i u odbrambenu tvrđavu, a završila je tako
što su se svi njeni stanovnici zauvek iselili u prvoj polovini 18. veka.
Pljačkana je i posle toga: okolno stanovništvo razvlačilo je njene kamene delove i opeku, a
svuda oko Arače vidljive su rupe koje su ostavljali tragači za zakopanim blagom. Rušili su je i vetrovi: zabeleženo je da je jaka oluja 13. decembra 1863. srušila
neke njene zidove i gornji deo gotičkog tornja.
Kakvo velelepno zdanje, prosto čovek da ne poveruje. Indikativno je da je okolno selo dva puta nestajalo, raseljavano tokom vekova.
ОдговориИзбришиZnači da je ta lokacija niskog kvaliteta, nepodobna - nije u stanju da izdržava ni jedno seoce, nije na magistralnom putu, nema reka niti pijaće vode.
Mogu zamisliti te srednjovekovne seljake,
dok se oko njih pravi ogromna katedrala od bahate cigle, u kojima se mole neki stranci nepoznatim bogovima, dok su oni živeli u blatnjavim kućama kojima danas nema ni traga.
Da od tog naroda ne ostane ni kamen na kamenu,
ni bunar, neka utvrda, rov, ognjište, a da stoji taj totalni out of place objekat, ta velepna građevina ukleta usred pustare, sama kao duh.
Tako je.
ОдговориИзбриши