U okviru Festivala
fantastične književnosti „Art-Anima“ u utorak, 31. maja 2016. održao sam
predavanje pod naslovom „Engleske priče
o duhovima - od Le Fanua preko M.R. Džejmsa do Ejkmana“.
Za one koji nisu mogli tada da dođu, a želeli su, i
uopšte za sve one koje zanima ta tematika (a koga to na ovom blogu NE zanima?!)
– rešio sam da sa vama podelim neke teze i skice i citate na kojima je bilo
zasnovano to predavanje.
Odmah da naglasim: pričao sam, kao i uvek, „iz glave“;
nisam čitao, osim jedan ili dva citata iz M. R. Džejmsovih "pravila" za dobru priču o duhovima. Stoga, ovo dole NIJE tekst
predavanja, već samo neke od teza za njega. Uživo sam neke od tih crtica razvio
nešto više, a neke nisam stigao ni da pomenem.
Ipak, mislim da je od
koristi da bacite pogled i na ove teze, a ko želi može i da odsluša čitavo predavanje – koje sam,
sam samcit, bez pomoćnika i saučesnika, održao u trajanju od punih 75 minuta, bez ikakvih prekida (inserti
i slične džidža-midže). Snimak je napravio Vlada Nevidljivi i neki odlomci
ovoga verovatno će se naći u njegovoj emisiji „Pogled iz svemirskog broda“
(Radio BG 202), ali jedino na ovom blogu možete ekskluzivno da skinete i
odslušate ovo predavanje u celosti. Mediafire link za audio fajl
veličine 67 MB možete skinuti ako kliknete OVDE.
Fotke sa ovog predavanja u ovom postu napravili su zvanični fotograf festivala, pomenuti Nevidljivi, i drugar Miloš P. Svima zahvaljujem i ovom prilikom.
A ovo dole su neki fakti, teze, crtice itd. vezani za temu priča o duhovima...
A ovo dole su neki fakti, teze, crtice itd. vezani za temu priča o duhovima...
Priče o duhovima i mrtvima
koji se vraćaju među žive stare su koliko i čovečanstvo, i nalaze se svuda, od mitova i legendi, balada i narodnih priča
pa do književnih obrada, u rasponu
od Homerove Odiseje preko kineskih i
japanskih "kaidan" priča, elizabetanskih
drama, do priča nemačkih romantičara
i engleskih gotskih romana
Motiv duha može biti
primenjen u književnosti na različite načine i u različitim kontekstima, sa
brojnim konotacijama, međutim, priča o
duhovima, kao podžanr horora, podrazumeva da duh obavezno bude prikazan kao
preteći, zlonameran i potencijalno uništiteljski.
Duh Hamletovog oca u Hamletu
i Bankov duh u Magbetu.
Usmeno poreklo priča o duhovima ne može se dovoljno snažno
naglasiti.
Enciklopedija fantastike je ovako definiše: "Najuobičajeniji oblik natprirodne proze, koji se obično bavi
susretom sa bestelesnim duhom ili ličnošću. Duh najčešće pripada nekom umrlom,
ali može da bude i nekog živog (doppelgänger)
ili nerođenog. Duh može da uzme telesni oblik ili da bude u potpunosti u umu protagoniste – potonji oblik
priče o duhovima obično se naziva psihološkom
pričom o duhovima."
----------John Clute, John
Grant (eds), The Encyclopedia of Fantasy
Ser Volter Skot: dva klasična predstavnika, 'Priču Vilija Lutalice' [iz
romana Redgauntlet, 1824] i 'Sobu sa
tapiserijama'."
Zapisane narodne priče i legende:
Priče za zimsko veče Džejmsa Hoga (1820),
Otkrovenja živih mrtvaca braće Džona
i Majkla Banima (1824), Vilenjačke
legende i tradicije južne Irske... Noćna strana prirode (1848), Svetlost i tama (1850) i Duhovi i porodične legende (1858).
Pojava spiritizma, 1848. godine,
sestre Foks u Hajdsvilu, država Nju Jork.
1882. englesko Društvo za psihička istraživanja
(Society for Psychical Research)
"situacija porodične grupe okupljene oko ognjišta
u najhladnije i najmračnije doba godine, dok razmenjuje priče kojima se ritualno egzorciraju izolovanost i strava,
i kojima se potvrđuje solidarnost grupe
dok se priznaje njena ranjivost."
Najraniji predstavnik:
Džozef Šeridan Le Fanu ("Karmila").
“Šalken slikar” (1839) = devojka obećana nakaznom ženiku...
"Duh madam Kroul" = služavka u kući gde trune
matora madam Kroul (93 godine) čije se dete nekad davno, navodno, udavilo u
bari.
"Zaveštanje plemića Tobija" = dva brata zavađena zbog nasledstva:
lep dobio sve, grbavi besan, ali onda grbavi umre, a demonski pas pokazuje na
drugi testament, u zidu.
"Nagodba ser Dominika" = sa Đavolom; party-animal
bogatun dobije đavolje usluge na 7 godina, ali kad se primakne rok postane
‘pobožan’.
"Zeleni čaj" = demon u vidu majmuna šapuće
i progoni đakona…
Čarls Dikens je svojom popularnom "Božićnom
pesmom", 1843 zanavek povezao Božić
i duhove, a tu vezu je potom eksploatisao u božićnim brojevima časopisa
koje je uređivao (Household Words i All The Year Round).
Dikens je, pored tuđih,
objavio i niz sopstvenih priča o duhovima: "Goblini koji su ukrali
grobara" 1837), "Ukleti čovek i nagodba s duhom", 1848),
"Ukleta kuća", 1859) i naročito "Skretničar" ("The
Signalman", 1866).
Priče od duhovima pisali:
Tomas Hardi, Henri Džejms, Radjard Kipling, Oskar Vajld, "Saki" (H. H. Munro), Džozef Konrad, ali i veoma čitani pisci kao što su Vilki Kolins, Ser Artur Konan Dojl, R. L. Stivenson i H. Dž. Vels.
Priče o duhovima pisali su i istaknuti evropski pisci (Gotje, Mopasan, Zola, Turgenjev, Gogolj...) kao i američki (Hotorn, Birs, Tven).
Premeštanje sablasti iz inostranih feudalnih zamkova u domaće buržoaske domove. Strava više
nije "tamo negde", u nepoznatom i dalekom, već "ovde", u
toplini doma ili u njegovom bliskom susedstvu, u kući na kraju ulice.
M. R. Džejms.
Priče o duhovima zapisivao
je prevashodno kako bi ih čitao kolegama i prijateljima tokom Božićnih večeri.
Džejms: Mislim da, po pravilu, ambijent treba da bude prilično poznat a da većina junaka izgleda i govori na način koji
možete videti i čuti svakoga dana. Priča o duhovima koja je smeštena u
dvanaesti ili trinaesti vek može uspeti u tome da bude romantična ili poetična:
ali ona nikada neće staviti čitaoca u poziciju da sebi kaže: 'Ako nisam dovoljno pažljiv, nešto
ovakvo moglo bi se i meni desiti!' Još jedan zahtev, po mom mišljenju, jeste da
duh treba da bude zlonameran ili
odvratan; prijateljske prikaze koje pružaju pomoć sasvim su u redu u
bajkama ili lokalnim legendama, ali meni nisu od koristi u fiktivnoj priči o
duhovima. Takođe, mislim da tehnički termini 'okultizma', ako se njima pažljivo ne barata, imaju tendenciju da
običnu priču o duhovima odvedu na kvazi-naučni nivo, i da prizovu u igru odlike
sasvim različite od imaginativnih.
M. R. Džejms kao dva
ključna činioca dobre priče o duhovima ističe atmosferu i "fino
izvedeni krešendo": „Budimo, dakle, uvedeni među aktere na smiren način; dajte da ih vidimo kako
se bave svojim uobičajenim aktivnostima,
neuznemireni pretećim slutnjama, zadovoljni svojim okruženjem; i u ovo smireno
okruženje pustimo da zloslutna stvar pomoli svoju glavu, isprva nenametljivo, a zatim sa više insistiranja, sve dok ne zauzme
pozornicu. Nije pogrešno ponekad ostaviti prostor za prirodno objašnjenje; ali,
rekao bih, neka taj prostor bude toliko uzak da ne bude zaista praktičan.“
1) Duh, demon ili kakav god monstrum – mora biti zao.
2) Duhovi su nepojmljivi,
nedokučivi, nepredvidivi.
3) Ambijentacija mora biti ubedljiva i čitaocu savremena.
4) Temeljni sukob: poznato
(domaće) protiv nepoznatog
(tuđinskog).
5) Idealna forma: kratka priča
jednostavne strukture (na tragu E. A. Poa).
6) Fini balans između preovlađujuće suzdržanosti i trenutaka eksplicitne
groze.
7) Priča o duhovima nije samo o
duhovima.
Duhovi pre Džejmsa bili su,
po pravilu, agenti norme: ideja nagrade i kazne podrazumeva ustaljeni, antropocentrični sistem. Džejmsovi
„duhovi“ nisu produžetak ljudske zajednice ni u kom smislu: oni otelotvoravaju „rez“ između sveta ljudi i sveta „onog
drugog“, demonskog; oni nisu
antropomorfne pojavnosti; atavistički...
Priča o duhovima pre
Džejmsa patila je od previše
racionalnosti i smisla: a onda je došao Džejms, sa svojim sažetim, svedenim, podmuklo pritajenim a zapravo
groznim i užasavajućim pričama.
- Spomenar kanonika Alberika = gargojla
- Izgubljena srca = crna magija, večni život
- Jasen = veštičja kazna svedoku: veliki pauci
- Broj 13 = ukleta soba u hotelu (crni mag)
- Grof Magnus = srednjovekovni mag; „Crno hodočašće“ i saputnik s
pipcima
- O, zazviždi, i
ja ću ti doći, momče = zviždaljka koja doziva čuvara templarske crkve
- Blago opata Tomasa = mozgalica, rebus – žaboliki monstrum!
- Čaranje runama = crna magija: kletva
- Pogled sa brda = duše obešenih i dalje na brdu
- Opomena za radoznale = iskopana kruna i njen čuvar...
Novela Henrija Džejmsa "Okretaj zavrtnja"...
Aldžernon Blekvud je pisac koji se često naziva majstorom priča
o duhovima. Mali broj priča o duhovima: "Slušalac" ("The
Listener", 1907), "Prazna kuća" ("The Empty House",
1906) i "Održano obećanje" ("Keeping His Promise", 1906). „Vrbe“ – nevidljivi entiteti...
"numinozno" - strahopoštovanje - mysterium tremendum
elementali i druge inkarnacije
sila prirode -ne moraju biti demonski per
se.
Čudnost u običnim stvarima
i u običnim doživljajima, opažanja što vode iz realnosti u nadnormalan život
ili u viziju, majstor neobične atmosfere,
studije na granici sna, zaplet uglavnom zanemaren ali zato atmosfera vlada,
avanturistički nastrojeno iščekivanje otkrića
mističnog sveta, i naročiti naglasak na nagoveštaju.
"Natprirodne sile koje
on prikazuje fundamentalno su indiferentne
prema čoveku," piše Panter. "(One) nisu neprijateljski entiteti, ali ako budu uznemirene, iz ovog ili
onog razloga, u stanju su da delaju na moćne i zastrašujuće načine."
Robert Ejkman:
priče o duhovima.
The Waiting Room
Ravissante
The Unsettled Dust
The Houses Of The Russians
The Real Road To The Church
Niemandswasser
The Same Dog
Da li je atmosfera u kojoj je ovo predavanje održano bila zapravo prikladna time što je neka šačica posvećenika u jednoj rupi nalik pećini nedaleko od beogradskog Minas Tirita bila okupljena oko simbolične vatre koju je rasplamsalo Ognjanovićevo majstorsko predavanje ili je ta atmosfera zapravo užasna slika i prilka intelektualno-duhovne bede zemlje Srbije gde su intelektualci, njihovi apostoli i događaji koji bi uzdizali svest puka skrajnuti u sirmoštvom zamračene rupe je verovatno subjektivni ugao posmatranja optimiste i nihiliste.
ОдговориИзбришиJa lično se ne bih složio sa profesorom Panglosom da je ovaj svet najbolji od svih svetova. Čak šta više, smatram da je situacija poražavajuća! Pritom, ne mislim da treba kritikovati publiku raznih Farmi, Parova, Maldiva, Grandovih i Pinkovih Zvezda, TLZPa, Andrije i Andjelke, Vučićevih glasača i sličnog smeća. Taj higijenski odstrel je izabrao da bude to što je i svu svoju ljubav daje tom dnu kome je posvećen. Jeste to dno njima dostupnije nego ovakav jedan Festival bilo kome drugom, ali to nije opravdanje svim tim malobrojnim posvećenicima (kad to kažem mislim na stotine, a ne na petnaestoro) koje privlači celokupna fantastična umetnost, bilo na filmu ili u knjizi, bilo kao horor, naučna ili epska fantastika. Očigledno je da ste foliranti i da je vaša ljubav prema tome znatno manja ili je vremenom umrla pa ste se pridružili prvospomenutima. Ukoliko niste i ukoliko tvrdite da volite i verujete u fantastiku kao što prosečan Džon Smith voli i veruje u američkog predsednika onda vas sram fakin bilo da propuštate ovakve prilike da se vozdignete na više vibracije fantstičnih svetova! Jeste reklama, a i sama organizacija bila odrađena preko one stvari, amaterski i sa maštovitošću pojedinca one prvospomenute publike, ali kad podvučemo crtu to nije ni važno. Makar je to uzrokovalo da se na jednom mestu u par dana nađu značajni istražitelji i autori fantastične umetnosti koje nemamo kad čuti upravo zbog nerešivo zagađenih medija. I vi onda dozvolite sebi da sami ne otkrijete ovaj festival, da na njega ne dođete ni jednom i na kraju da propustite i ovakvo predavanje!? Tužno...
Dao je ovde Dejan svoje teze, iako niste zaslužili, ali znajte da ste propustili da osetite magiju koja se dešava samo u dobrom pozorištu kada vas reč uprkos praznom, siromašnom i neuverljivom prostoru odvede milenijumima unazad kada je homo sapiens u pećini uz vatru rezimirao posledice potopa i zaborava koje su svakako bile hororične, jer je duhova bilo nebrojeno a živih samo šačica, preko svakojake literature u koju je neki duh nekako zavirio do književnosti koja ih je stavila u prvi plan jer su duhovi postali i sastavni deo privatnog života kada je zapad doneo okultno sa istoka. Ovo je bio majstorski čas o ovom pod-žanru horor žanra ali i više od toga što se dalo i očekivati na osnovu celokupnog Ognjanovićevog dosadašnjeg kvalitetnog učinka što u oblasti autorstva kroz esejistiku i prozu ili kao istražitelja koji nesebično deli svaki artefakt koji iskopa bila to knjiga, film, arhitektura ili priroda na temu horora koji uvek krije više od suve teorijske definicije.
E, zbog toga vredi uvek osluškivati, tražiti i mrdnuti cenjeno dupe na izvor, a ne dobijati sve servirano na desktop tacni. No dobro, samo vi izbegavajte ovakve događaje ali oni će sve jedno doći vama. Jer, nastavimo li s ovakvom letargijom samo ćemo ubrzati ko zna koj po redu armagedonski reset kada ce oni srecniji ili nesrećniji ponovo slušati priče o duhovima uz vatru u pravoj pećini.
Da li Dikensonova "Ukleta kuća" ima neke korelacije u toj ambijentalnoj atmosferi koju je Lavkraft prikazao u svojoj "Ukletoj kući"? O čemu se tu radi? Nisam čitao Dikensonovu, a verujem da nemaju dodirnih tačaka, jer Lavkraft opisuje dublje i daje anatomiju tih isparljivih prikaza čiji koren leži u gigantskom laktu ispod kuće.
ОдговориИзбришиnema dikens nikakvu "Ukletu kuću"; ima roman THE BLEAK HOUSE (crna ili sumorna kuća, ne znam kako je preveden), i to je tipična dikensova socijala, jedini element fantastike je kraća epizoda u kojoj se jedan čovek spontano samozapali...
ОдговориИзбришиOdlično predavanje! Krivo mi je što nisam tamo bio.
ОдговориИзбришиhvala drugu sendmenu na lepim rečima i iscrpnim komentarima (uzgred, to nije isti onaj sendmen sa sagite, čisto zbog šire javnosti i paranoika), kao i 9. putniku na okasnelim željama da bude tamo gde nije bio ali možda će nekom narednom prilikom!
ОдговориИзбриши